Ознака: Danilo Kiš

PESNIČKI PREVODI

PESNIČKI PREVODI / Najlepše pesme svetske književnosti u prevodu naših eminentnih pesnika i književnika

ALEKSA ŠANTIĆ

LAZA KOSTIĆ

BRANKO MILJKOVIĆ

IVO ANDRIĆ

DANILO KIŠ

STEVAN RAIČKOVIĆ

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ

JOVAN DUČIĆ

 

Danilo Kiš – PESMA

Danilo Kiš – PESMA

Izneh iz ljubavi, ko svi drugi, sva
neizmerna svoja, jedinstvena Ja,

al’ će me na drumu sustići kiša
koja će sve nas jednom da stiša.

Jednom kad lude mladosti polet
dospe na neku pustu (pustu) golet,

a nigde krova i nigde otkrića,
samo što izneseš iz svog davnog bića.

1960.

Danilo Kiš

Danilo Kiš

Danilo Kiš је jedan od naših najznačajnijih pisaca druge polovine 20. veka. Od 1937. do 1942. godine živeo je u Novom Sadu, u Bemovoj ulici, danas Ćirpanovoj, koja se u „Ranim jadima“ zove Ulica divljih kestenova. („Zakucaću na neka vrata i pitaću: Da li se ova ulica pre rata zvala Bemova ulica, jer mi je sve to vrlo sumnjivo, gospodine, ne verujem da bi tolika kestenova stabla nestala, makar bi jedno ostalo, drveće, valjda, ima duži vek, kestenovi, gospodine, ne umiru tek tako.“)

Diplomirao je 1958. na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi student na Katedri za istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti. Kao lektor boravio je u Strazburu, Bordou i Lilu. Prevodio je sa ruskog, mađarskog, francuskog, engleskog i nemačkog jezika, a njegova dela prevode se i danas na brojne svetske jezike.

Dobitnik je mnogih značajnijih domaćih i inostranih nagrada: Andrićeve, Njegoševe, Sedmojulske, Ninove (1972. godine za „Peščanik“, ali je nagradu nekoliko godina kasnije vratio), američke nagrade „Bruno Šulc“, nagrade grada Nice za celokupno književno delo, italijanske „Premio letterario Tevere”, nemačke „Preis des Literaturmagazins“, nosilac je francuskog priznanja Vitez umetnosti i književnosti…

Dopisni član SANU postao je 1988. godine. Jedan od njegovih saveta mladom piscu bio je i: „Ako ne možeš reći istinu – ćuti.“

„Znalac i poznavalac mnogih jezika, majstor književnog izražavanja na maternjem, Kiš je u pisanju postizao punoću koja bi se mogla nazvati – srž jezika uopšte. Ni reč više, ni reč manje. Idealan poredak mere i značenja.“ — Vida Ognjenović

Danilo Kiš – EOLSKA HARFA

„Ne piše se samo rečima, nego i bićem, etosom i mitosom, sećanjem, tradicijom, kulturom, zamahom jezičkih asocijacija, svim onim, dakle, što se kroz automatizam jezika pretvara u zamah ruke (i obratno).“ Danilo Kiš

PESME

Ruža: Saint-Exupéry

Raštimovani klavir

PESMA

„Ne piši za ʼprosečnog čitaocaʼ: svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci ʼsavest čovečanstvaʼ: video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.“

(Danilo Kiš, „Saveti mladom piscu“)

Prevodi i prepevi:

Josif Brodski – ŽIVOT U DIFUZNOM SVETLU

Šarl Bodler – UZLET

Ferenc Feher – ODA VETRU

Sergej Jesenjin – MOJ ŽIVOT

Sergej Jesenjin – BOGOMOLJCI

Sergej Jesenjin – O, majko božja…

Marina Cvetajeva – B. Pasternaku

Marina Cvetajeva – GATANJE

Marina Cvetajeva – ORFEJ

Ana Ahmatova – SIVOOKI KRALJ

Ana Ahmatova – TREĆA ZAČETEVSKA

„Kvalitet literature jeste zapravo u pojedinostima. Literaturu čini detalj, a ne takozvani veliki potezi. Ili, ako hoćemo tačnije, veliki potezi su napravljeni od detalja. (…) I još uvek tvrdim, to je jedna od osnovnih postavki mog literarnog pristupa i viđenja literature, da je stvarnost autentičnija od svakog domišljanja.“ Danilo Kiš

„Pisac i čitalac to su samo dve samoće, slučajan susret dva srodna senzibiliteta, kratak trenutak prepoznavanja i identifikacije, ali iz tog se susreta ne može roditi ništa, osim možda sumnje.“
„Čitalac je, naravno, u konačnoj instanci, onaj koji daje piscu najveću zadovoljštinu. No, ja se nerado pouzdajem u kvantitet. Više bih voleo (to, na žalost, ne zavisi od mene) deset pravih čitalaca od stotinu ili hiljadu onih koji nisu došli do knjige po izbornoj srodnosti nego je to slučajno.“ (Danilo Kiš, „Gorki talog iskustva“)

 

Danilo Kiš – EOLSKA HARFA

Danilo Kiš – EOLSKA HARFA / Priča iz knjige RANI JADI

Harfa je instrument koji više od bilo kojeg drugog instrumenta sjedinjuje u sebi srednjovekovnu formulu lepog (perfectio prima) i svrsishodnog (perfectio secunda); da bude dakle lepa na oko, što će reći napravljena po pravilima formalne harmonije; ali, iznad svega, da bude prilagođena svojoj osnovnoj svrsi: da daje prijatan zvuk.

U svojoj devetoj godini imao sam harfu. Ona se sastojala od električne drvene bandere i šest pari žica vezanih za porcelanske izolatore nalik na rasparen komplet za čaj. (Jedan sam izolator okrnjio praćkom, pre nego što sam otkrio, u okviru mog eolskog instrumenta, muzičku funkciju tog kompleta od kineskog porcelana.)

Kako je ovim opisan sistem za štimovanje, mogu preći na ostale delove.

Da bi se, dakle, dobila eolska harfa, potrebno je još (pored pomenutih porcelanskih dugmadi za štimovanje žica) imati najmanje dve električne bandere od običnog nakatranisanog jelovog stabla. Idealna razdaljina između stabala iznosi pedeset metara.

Bandera treba da bude dugo izložena (od 5 do 10 godina najmanje) naizmeničnom uticaju kiša, mraza i sunčane žege, tako da se, pod naglim promenama temperature (između + 36°C i – 22°C) drvo raspukne, uzduž. A raspuknuće se, kao žalosno srce, kad shvati da je konačno i neopozivo prestalo biti stablo, drvo, zelen-bor, i da je, konačno i neopozivo, postalo električna bandera.

Tada, kad ranjeno, napuklo stablo shvati da je zauvek tu ukopano do kolena i iznad kolena, i da mu, dakle, nema bekstva, tada mu ne ostaje ništa drugo nego da gleda u daljinu, ka šumama koje mu mašu glavom.

I da shvati da su mu najbliži prijatelji, prijatelji i drugovi, ona druga dva stabla na nekih pedeset metara od njega, levo i desno; isto tako ojađena i ukopana do kolena u crnu zemlju.

Kada se, dakle, bandere spoje žicama i namesti im se na glavu, umesto zelenih grana, taj kineski komplet za čaj (šest pari prevrnutih šolja iz kojih neće moći piti ni ptice), tada će propevati, tada će početi da sviraju u svoje žice. Treba samo nasloniti uvo na banderu; no to nije više nikakva bandera, to je sad harfa.

Neki neiskusni čitaoci (koji nikad nisu naslanjali uvo na drvenu električnu banderu) pomisliće da je tu sad potreban vetar.
Ne. Idealno vreme za takvu harfu je vreli julski dan, kanikule, kada jara treperi u vazduhu a „baba tera kozliće“; kad je stablo suvo i zvonko kao da je šuplje.

Umalo ne zaboravih: idealno mesto za postavljanje takve harfe jeste uz obronke nekog prastarog druma. Ova o kojoj pričam bila je postavljena uz Poštanski put, izgrađen još u doba kada su Panoniju naseljavali Rimljani.

Zahvaljujući toj činjenici, stub harfe, poput antene, hvata zvuke i iz davnina; melodije dopiru iz prošlosti i iz budućnosti.

Jedan komplet žica hvata celu oktavu u molskoj skali, i, preko dominante, lako prelazi u dur.

Toliko o samom instrumentu.

Sad se samo treba osvrnuti da se uverite da nema nikog na Carskom drumu, nikog u žitu, nikog u jarku, nikog na horizontu. Ukoliko nailaze kola natovarena senom, lucerkom ili žitom, hitro se sakriti u odvodni kanal ispod druma i sačekati da kola prođu.

Jasno vam je: tu je potrebna samoća. A i šta će vam to da pričaju o vama da ste ludi kao vaš otac i da se pitaju što li to naslanjate glavu na električnu banderu. Neko će još pomisliti da ste toliko blesavi da verujete da se u suvoj, napukloj električnoj banderi roje pčele, pa ste se polakomili na med; neko će možda reći da osluškujete dolazak savezničkih aviona i da o tome izveštavate nekog; a neki mogu ići u svojim fantazijama tako daleko da će pomisliti kako primate neke tajanstvene poruke iz etera.

Zato je (između ostalog) najbolje proveriti da nema nikog na Carskom drumu, nikog u žitu, nikog u jarku, nikog na horizontu.

Priznajem, kada bi neko neupućen u muziku naslonio uvo na banderu, zaista bi pomislio da čuje daleko brujanje aviona i odmah bi pobegao s druma i sakrio se u jarak; ili bi potrčao glavom bez obzira da obavesti selo da nailazi eskadrila bombardera. No to je samo prvi (pogrešan) utisak; to je samo pratnja, basovi, u kojoj sluh dečaka prepoznaje zvuk vremena; jer iz dubine vremena i istorije dopiru zvuci kao sa kvazara, dalekih zvezda. (Miris istopljene smole tu je samo nadražaj, kao kad se u hramu pale mirišljave
trave, sandalovo drvo ili tamjan.)

Evo, dok drži sklopljene oči, evo šta mu peva harfa na uvo: da će uskoro prestati da radi kao sluga kod gospodina Molnara; da se njegov otac neće nikad vratiti; da će napustiti udžericu sa nabijenom zemljom umesto poda; da će dospeti najzad u Crnu Goru kod dede; da će imati nove knjige; da će imati 1500 olovaka, 200 naliv-pera, 5000 knjiga; da će mu majka uskoro umreti; da će sresti devojku koju će večno voleti; da će putovati; da će videti mora i gradove; da će – prodirući u daleku istoriju i u biblijska vremena – istraživati
svoje mutno poreklo; da će napisati priču o eolskoj harfi od električnih bandera i žica.

NAPOMENA

Mada je nastala nekih petnaest godina posle štampanja knjige Rani jadi, priča „Eolska harfa“ tematski pripada tom ciklusu. Stoga sam je, u okviru Sabranih dela, uvrstio u ovu zbirku, na kraju balade, kao neku vrstu lirskog epiloga.

Jula 1983. D. K.

Josif Brodski – ŽIVOT U DIFUZNOM SVETLU

Josif Brodski – ŽIVOT U DIFUZNOM SVETLU / Prevod: Danilo Kiš

Tresak cinkane kante što je pretura
vetar. Automobili bruje
kližuć po kocki puta kao po ribama sura
voda Hadsona. Još se čuje
glas koji pripada Muzi;
u sutonu zvuči kao ničiji, ječi
jednolično poput zujanja muve
u zimski kad tone san: šapuće bez značenja reči.

Nerazbirljivost slova. Razlistan kupus
tučanih oblika. Nebesko svetlo kažnjeno
zbog grubosti saučesništva. Čija umetnost, i ukus,
jeste kratkovidost, nipošto nežnost.
Život u difuznom svetlu! i nedeljama iza senila
ničeg u ustima osim opušaka i piva.
Zimi još samo oko čuva trag zelenila,
paleći ogledalo golo, kao kopriva.

Ah, pri takvoj svetlosti ne treba nam ništa!
Ni voljena žena, ni uzvišenost pravde puke.
Obrisi predmeta, kao granata šištava,
rasprskavaju se čim nam dospeju u ruke.
A udovi nam se kočanje. To je očito
stoga što studen u difuznoj svetlosti
demonstrira svojstva siluete – naročito
ako predmet nije u cvetu mladosti.

Spevati, zar, pesmu o onome što se iza brega
valja? O tome da l’ će pola s celim da se složi?
O čuvstvu, kao da ste zagrabili iz svega
onog što je bilo: pri uštapu, nožem.
Al niko, napregnuv na vratu žile strujne,
Vaš napev neće prihvatiti. Ni svesni je
znalac neće, ni publika. Što se više čuje
kuplet to je izvođač bestelesniji.

Josif Brodski

Prevod: D. Kiš

Napomena Danila Kiša: „Pesma Josifa Brodskog “Život u difuznom svetlu” samo je na prvi pogled bliska ruskoj tradiciji zauma. Ako se dublje uronimo u nju, otkrićemo slojeve slika i raspoloženja u isprepletanosti zvuka i smisla. Smisla, i onda kad nam on nije sasvim jasan, kad ga tek naslućujemo. Ova je pesma, kao svako pesničko delo, “otvoreno delo”, par excellence, mada ona bez sumnje nosi u sebi, negde u svojoj mutnoj dubini, u tajni svog nastanka, onaj jedinstveni smisao koji je spasava od proizvoljnosti neadekvatnog tumačenja.

Šarl Bodler – UZLET


UZLET

Iznad niskih dolja, iznad mračnih voda,
iznad šuma, gora, oblaka i morâ,
preko sunca, sveta i plavih prostora,
preko međa zvezda i zvezdanog svoda,

duhu moj, ti letiš, lak, nad predelima,
i ko dobar plivač kad ce u val vine,
od zanosa pijan, tš brazdaš dubine
prostora, sa strašću muškom što prožima.

Poleti daleko iznad kužnog vira,
ka visokom, svetlom čistilištu bića,
i pij polut bistrog i božanskog pića
vatru što ispunja vedrinu svemira.

Posle duge čame, muka i žalosti,
što pritišću igoskm živote nam tašte,
srećan je ko može na krilima mašte
da se hitro vine u polja svetlosti.

Onaj kom se miso kao lasta stušti
k nebesima, jutrom, krilima što šume,
ko nadleće život i lako razume
nemi jezik cveća i stvari nemuštih!

Šarl Bodler

Prevod: Danilo Kiš

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Ferenc Feher – ODA VETRU

ODA VETRU

Dečački povetarče!

Dolepršaj moj mirisni san sa detelišta! Dolepršaj voštani pčelinjak mog žutog leta s kosama od lana; donesi mirise neobičnih siraka i stabljika kukuruza u klanice, za sećanje teladima mladim što čekaju na staru; i limenosvežu vodu iz vedra đermova, kako bi neprodani mali hromi ždrepci mogli da češu glave o sparušene trave Vašarišta…

Dolepršaj iz travne tišine troskota i bulkom obraslih obala, bani s mirisom bunike kroz široke pukotine krvavih kapija; eno vise tamo redom u klonulom iščekivanju o gvozdene kuke obešene zlatorune ovce Helade kako ih je tamo prikovala neutolna čežnja za izgubljenim pašnjacima…

Ponesi me, dečački povetarče!
Odnesi divlje ukuse
tako rano kušane krvi i vode! Preleti preko jedinog popodneva moje gnezdima zanjihane mladosti; neka me primi uzvreloprezrela kvasna tišina susedskih bašta s koprom, s kasnim ogrozdima i s teglama krastavaca, pa da se šćućurim u žutom bezmerju vreža tikve, nek kaplje srebro kolebljivog pljuska na moj hleb s pekmezom, nek pljušti po meni sunce s lepim zrakama, po meni skrivenom, i da znam ako se još može znati: život je samo povetarac!

Šuštavi povetarče!
Nek šumi tvojim tragom
pustarski mir mog proleća
što se ječmenim zrnevljem kruni;
nek ovde ne bude nikad prolaženja,
do samo poslenički počinak; ni odlaženje,
ni žal za daljinom… I nek blista tamo
u blesku zamahnutih kosâ prizor slobode
moje nežne mladosti —
krhki kosac, ljubavnik lelujavih vetrova…

Poplavo voda — nemirni prolećni vetre,
vijore sparnih plamenova — letnji vreli vetre,
mudri muku pustara — lutajući jesenji vetre,
počinku snegom zavejanih grobova — zujavi zimski vetre,

sastanite se!

Sastanite se,
crnokose nepogode
što lebdite nad ravnicom,
što padate sa planina,
što šumite nad pustinjom,
što žurite preko šuma,
što tok reka čerečite,
zeljooke nepogode,
riđokose olujine,
pomahnitali tajfuni,
i vi tužni vetri južni,
vi nestalni tramuntani,
i široko modrooke
i sipkave snežne bure!

Nek opet bude vetar samo vetar slutnje:

sumorni — ljubav topola i ljubavnika,
piskavi — poziv na put zmija i bednika,
zamorni — razgovor kišom kupanih prozora,
hučni — počinak četa ispod šatora,
tužni — grljenje večno rastavljenih,
šuštavi —  tiho krunjenje zobnog klasja,
romorni — starih satova mirna blagoglasja,
brišući — zaborav svega što u svesti zasja…

Pirni, nemirni kasni vetre!

Vrti mesto mene krila gvozdenih petlova,
tiho da se ne ospu latice ruže vetrova,
nek se ni sin moj ne prene, ne trene,
nek se još četiri godine igra u bašti sa zmijama,
nek sedi u svom krevetu uplašen, noćima —
nemirni kasni vetre,

skrij se u mojim očima!

Spletkarski severni vetre!
Obilazi baru umesto mene,
nemilosni jutarnji vetre, budi dobrota mesto mene,
vaskrsli jutarnji vetre, stišaj sat na mojoj ruci,
zamamni jutarnji vetre, svežom kišom poljupce joj
speri, tunjavi vetre jutarnjih sati,
nemoj joj putem na put stati…

vetre, jedini, nestišani,

pratioče noćni
bednika i zaljubljenih,
svedoci užasa, drveni kipovi,
vradžbinama krote vreme:
gone stoleća-roblja
u njihova grozna groblja;
iz bednih crnačkih šuma
isteruju silnog boga.

Ti, posmrtni turisto,
i međ mrtvacima profesore geografije,
putniče bleda lica,
iz bujnog leta Afrike
leti k tebi jedna crna ptica.

Ferenc Feher

Prevod: Danilo Kiš

Iz knjige: Danilo Kiš – Pesme i prepevi, Izdavačko preduzeće PROSVETA, Beograd, 2003.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Sergej Jesenjin – MOJ ŽIVOT


MOJ ŽIVOT

Ko da je moj život osuđen na stradanja:
Zlo zajedno s čamom mene večno kuša;
Ko da mi je život lišen svih nadanja,
Od tuge i rana skapava mi duša.

Ja uvek dajem patnjama svoj udeo;
Mene je dopao udes nezavidan.
Oduvek sam mnogo trpeo, žudeo,
Od čame mi duša katkada zarida.

Tmurna daljina – radost, sreću obećava,
A priđem li – uzdasi i suze tašte,
Odjednom se smrkne, počinje mećava
I ruši čudesne, divne slike mašte.

Shvatio sam nužnost životnih obmana,
Ne ropćem protiv kobnog svog udesa.
Ne pati mi duša od čame, od rana,
U stradanju nema pomoći, ni čudesa.

(1911–1912)

Sergej A. Jesenjin

Prevod: Danilo Kiš

Iz knjige: Sergej Jesenjin – Celokupna dela knjiga 1, Lirika (1910-1916), izdavač Izdavačko preduzeće RAD Beograd, 1970.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Sergej Jesenjin – BOGOMOLJCI

BOGOMOLJCI

Lutali bosjaci po selima mnogim,
Pili kvas i pevali u basu.
U crkvama s ćelijama strogim
Klanjali se prečistome spasu.

Nagrnuše hadžije u polje,
Sve pojuć o Hristu pesme ruske.
Zaigraše pored ragâ golje,
Pripevaše i grlate guske.

Šepesali bogalji po stadu,
Govorili stradalničke reči:
„Svi jednome služimo Gospodu,
Stavljajući verige na pleći.“

Probirali bosjaci bolešljivo
Za stoku skupljene otpatke iz kanti,
A pastiri vikali podsmešljivo:
„Igrajte cure. Idu muzikanti.“

(1910)

Sergej A. Jesenjin

Prevod: Danilo Kiš

Prečisti Spas – misli se na Hristovu ikonu koja stoji na ulazu u crkvu.
Verige – lanac, gvozdene karike (ponekad bakrena ikona) nošene uz golo telo radi „smirenja piloti“.

Iz knjige: Sergej Jesenjin – Celokupna dela, knjiga 1 izdavač: Izdavačko preduzeće RAD, Beograd, 1970.

Sergej Jesenjin – O, majko božja…


* * *

O, majko božja,
Padni ko zvezda
U zaparložen,
U gluvi bezdan.

Prospi ko maslo
Vlasi meseca
U sumračne jasle
Mog sela-sveca.

Evo, noć dozre.
Sin tvoj još sanja.
Spusti zastor zore
Na plavet svitanja.

Strasnim milovanjem
Grli zemlju-snašku,
Obesi o granje
Sunce ko ljuljašku.

U njoj nek se ljuška,
Slaveć dan bez kraja,
Sveto dete muško
Zemaljskoga raja.

(1917-1918)

Sergej Jesenjin

Prevod: Danilo Kiš

Iz knjige: Sergej Jesenjin – CELOKUPNA DELA, Knjiga II, Izdavač: Izdavačko preduzeće RAD, Beograd, 1970.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)