Frančesko Petrarka – SONET 22 (Sva ova bića što žive na zemlji…) / Kanconijer

Frančesko Petrarka – SONET 22 (Sva ova bića što žive na zemlji… / A qualunque animale alberga in terra) / Kanconijer

Sva ova bića što žive na zemlji,
Osim nekolikih što ne trpe sunce,
Trude se toliko kolko traje dan;
Ali kad upali nebo svoje zvezde,
Jedna traže kuću, druga gnezdo šume,
Da počinu mirno i usnu do zore.

A ja, kad počne najzad lepa zora
Da senku svoju otresa sa zemlje
Budeći zveri svud, u svakoj šumi,
Ne prestajem s patnjom sve dok traje sunce;
A zatim, kad vidim da zaplamte zvezde,
Plačem i sa žudnjom čekam svetlost dana.

A mračno veče sjaj kad goni dana,
I naša tmina drugim čini zoru,
Zamišljeno gledam u okrutne zvezde,
Što su me stvorile od ranjive zemlje,
I proklinjem doba kad ugledah sunce,
Što me čini sličnim zverima u šumi.

I sumnjam da ikad življaše u šumi
Zver surova tako, noću, il’ za dana,
Ko ta što me muči u senci i suncu,
I ne more mene prvi san ni zora,
Jer premda sam smrtno telo, svo od zemlje,
Uporna mi želja dolazi sa zvezda.

Pre nego se vratim vama, sjajne zvezde,
Ili padnem dole u ljubavnu šumu,
Ostavljajuć telo, ko smrvljenu zemlju,
Bar u njoj da vidim milost, što u danu
Nadoknadi mnoga doba, i od zore
Obogati mene do zalaska sunca.

S njom kad bih bio otkad zađe sunce,
(I da nas ne vidi niko osim zvezda),
Samo jedne noći, i da nema zore!
I da se ne menja u zelenu šumu
Da bi mi utekla, kao onog dana
Kad ju je Apolon sledio po zemlji.

Al’ ja ću pod zemljom ostati, u šumi,
A nestaće dana punog sitnih zvezda,
Pre nego što zori slatkoj stigne sunce.

Frančesko Petrarka

KANCONIJER

Prevod: Lj. Simović