Ivo Andrić – DECA / Proza, Video, Priča / Pripovetka, Tekst
DECA
Naš drug, prosedi inženjer, pričao nam je jedne večeri ovo sećanje iz svoga detinjstva:
„Bila je Velika nedelja. Deca ne vole to pretprolećno vreme, kad je zemlja još pusta i grane gole, kad nema ni snega ni cveća ni voća, ni zimskih igara ni kupanja. U takve dane, klateći se na komšijskim tarabama i žmirkajući na martovskom suncu, ovi mali ljudi izmišljaju nove, često čudne i svirepe igre.
Dečje vođe iz našeg sokaka bili su neki Mile i Palika. Mile je bio pekarev sin, bled, oštar, sa licem suviše izrađenim za njegove godine. Palika je bio bucmast i rumen, Mađar po ocu, pa iako je bio rođen u toj istoj ulici u kojoj i mi ostali, imao je neki otegnuti i težak izgovor, kao da su mu usta puna testa: Njih dvojica su vodili žestoke borbe sa vođom dečaka iz susedne mahale.
To je bio neki naš vršnjak, Stjepo Ćoro, koji je već stigao da izgubi jedno oko. Mi ostali bili smo vojska, nestalna i nedisciplinovana, ali borbena i grlata. Kao u svakoj borbi, i tu je bilo
privrženosti i hrabrosti, kolebanja i neverstva, suza, krvi, izdaje i zakletvi.
Gotovo svako predveče, dok smo sedeli iskupljeni oko kamene česme, prilazile su vođe ponekom od nas, odvodile ga u stranu, i ozbiljnim, muklim glasom postavljale mu pitanje:
– Jesi li mi drug?
Jednoga od tih prolećnih dana, bio je Veliki četvrtak, u jedno takvo predveče pozvaše me Mile i Palika da sutra posle podne idem s njima da bijemo Jevreje. Na te ekspedicije u jevrejske mahale išlo se samo nekoliko puta preko godine, redovno o našim ili jevrejskim praznicima. Za mene, koji dotad nisam nikad učestvovao u takvim podvizima, bila je to velika počast od strane dvojice vođa.
Mislim da sam sutradan ručao na brzinu i sa uzbuđenjem. Krenuli smo odmah posle ručka. Pre nego što smo se spustili niz breg i prešli reku, zaustavili smo se na jednoj raskrsnici. Seli smo na veliku uglačanu kamenu ploču, i tu su Mile i Palika sa mnogo pažnje i razumevanja razgledali naše oružje. Palika je imao neki čudan lovački štap, koji je on pokovao klincima i zašiljio na vrhu. Mile je imao naročito oruđe koje je sam napravio. To je bila neka cev od gume, koju je on pri dnu napunino olovom a na drugom kraju vezao kanapom oko ručnog zgloba.
Ponosio se tim vitkim štapom od gume i olova i zvao ga je „budalaš“. On je i sada, onako hladan, i oštar, bio nagnut nad svojim oružjem i doterivao ga malim nožićem.
Meni su dali jednu zalomljenu letvu, otkinutu maločas od nekih taraba; na njoj je pri donjem kraju još virio klinac kojim je bila prikovana za žioku.
Ja sam se stideo svoga oružja, koje mi je izgledalo prostačko i nedovoljno.
Mile mi je uzeo letvu, odeljao je vešto na kraju gde se drži rukom i zamahnuo njome nekoliko puta oko sebe, sa fijukom. Učinio sam odmah za njim to isto, ali fijuk nije bio isti kao kod Mila.
Spustili smo se u ulicu gde se obično sačekuju jevrejska deca radi tuče.
– Njihov je praznik. Oni sada idu oko vode – govorio je Palika sa iskustvom i zverajući oprezno kao lovac.
Ali Jevreja nije bilo. Ljutito i zapovednički, Mile je predložio da pređemo u Čaršiju. Već u prvoj ulici Palika zastade i viknu prigušeno:
– Eno Čifučadi!
Zaista, u dnu ulice, oko kamene česme igrala su se četiri dečaka u prazničnom odelu.
Mile ga samo prekorno pogleda i dade znak da idemo za njim i radimo što i on. On je sakrio svoju cev od gume iza leđa i išao polagano, praveći se kao da zagleda kuće i dućane. Tako smo se primicali česmi. Ali, bilo da nas je odavao naš izgled, bilo da su jevrejska deca već navikla na takve posete, ona se uznemiriše, kao srne na šumskoj čistini, i skloniše se za česmu. Meni je srce tuklo naglo. Gledao sam netremice Paliki u potiljak.
Da zavara protivnike, Mile se pravio kao da će proći drugom stranom ulice, a kad ga je od njih delilo svega nekoliko koraka, on viknu neočekivano snažno i oštro, i jurnu na njih. U prvi mah je izgledalo kao da su dečaci rešeni da se brane, ali kad on udari svojom strahovitom cevi prvoga po ruci i kad videše da smo i mi pritrčali, nastade divlje bežanje na sve strane.
Razbežaše se dečaci, ali ja nisam toliko gledao njih koliko nagli pokret kojim je Mile iskočio iz onog pritvornog mira i odjednom se pretvorio u nešto novo i nepoznato. Potpuno odvojene od njega, video sam i čuo njegov udarac i njegov uzvik. Osetio sam ih kao stvari za sebe, kao prve pojave meni nepoznatog, velikog, uzbudljivog, strašnog sveta u kom se nosi koža na pazar, u kom se daju i primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeđuje – jednog sveta u kom sam samo naslućivao nepoznate rizike i neke velike, sjajne trenutke.
Za dečacima se dadoše u trk Mile i Palika, a ja za njima. Trojica dečaka uspeše da upadnu u kapije svojih ili tuđih kuća, iz kojih se odmah za nama osuše vriska i kletve jevrejskih žena.
Četvrti, najkrupniji, bežao je kao obnevideo iz ulice u ulicu, dok se ne izgubi iza nekog belog zida. Kad sam ja pristigao, Mile i Palika su ga već tražili po velikoj vlažnoj avliji, kao kerovi.
Bili smo u nekom napuštenom, ruševnom mektebu. Prođosmo kroz srednji hodnik i spustismo se niz nekoliko natrulih basamaka u jednu manju, četvorouganu avliju. Sa sve četiri strane visok zid.
Osim vrata na koja smo ušli, samo još u protivnom zidu jedna mala vrata, kao kapidžik, očigledno zatvorena ili zakovana odavno. U jednom ćošku neke pozelenele daske, ostatak od nekog krova, prislonjene uza zid i podignute donjim krajem na jednu gredu. U prostoru koji je ostajao od grede do zemlje, otprilike jedan dobar pedalj, ja ugledah nečije dve cipele, nepomične i grčevito pripijene jedna uz drugu.
Ponesen tom čudnom hajkom, dozvah Mila znakom i ukazah mu ponosno prstom na moje otkriće. Ne gledajući mene, nego ukočenim pogledom u one cipele, prišapnu mi da ostanem tu na ulazu i da ne dam dečaku na vrata. On i Palika siđoše sa poslednjeg basamaka u avliju. Palika se, opet na nemu zapoved Milovu, uputi onim malim zatvorenim vratima i tu stade raširenih nogu i podignute toljage. Odmah zauzeh i ja takav stav.
A Mile se primicao onoj gomili dasaka nekim ratničkim hodom, ne skidajući očiju sa cilja. Taj njegov nečujan korak i oštro uperen pogled izgledali su mi strašniji i uzbudljiviji od svake trke i tuče. Ali pre nego što je on stigao da se primakne, jevrejski dečak prhnu iz ovog zaklona kao ptica iz žita i poče da beži po avliji.
Palika, koji je oprobao mala vrata i video da su zatvorena, siđe takođe u avliju. Otpoče jurnjava i vijanje, u kom je dečak natrčavao čas na Palikinu toljagu, čas na Milovu cev od gume. Ali nijedanput nisu uspeli da ga udare po glavi ili po leđima. Zahvatili su ga samo skraja, po rukama ili nogama.
Palika je više trčao. Mile je stajao kao seljak na guvnu i gledao da dočeka udarcem žrtvu kad mu je Palika natera. U toj jurnjavi pomicali su se svi bliže meni.
Tako se oko ulovljenog dečaka sve više stezao trougao od letve, toljage i gumene cevi. Sad sam mogao da ga vidim izbliza. Bio je u novom jevtinom odelu, mokar i kaljav od zaklona pod daskama, ugojen i kratak, bez kape na kovrčastoj kosi. Protivno od Milovih, njegovi pokreti nisu imali za mene ničeg ni strašnog ni uzbudljivog. Kretao se odjednom celim telom, bezglavo, i leteo kao bačen.
U jednom trenutku, kad ga je Palika pristigao i kad je trebalo da ga udari posred glave, jevrejski dečak se neočekivano i nekako komično sagnu i baci svom težinom Paliki u grudi. Tako je izbegao udarac. Mile pritrča.
Nastade gužva. Dok se Palika pribirao, dečak iskoristi trenutak, otkide se od njih, ustrča ono nekoliko basamaka i nađe se odjednom licem u lice sa mnom. Za jedan tren oka videh ga pred sobom, sa uzdignutim rukama, jedna mu podlanica sva u krvi, sa zabačenom glavom kao kod samrtnika.
U tom trenutku ugledah prvi put njegovo lice. Usta mu napola otvorena, usne bele, oči bez pogleda, razlivene kao voda, bez ikakva izraza više, i odavno izbezumljene. Tu je trebalo udariti.
Šta se tada desilo? – Koliko sam puta postavio sebi to pitanje i tih dana i docnijih godina. I nikad nisam mogao dati odgovora.
Koliko sam posle mogao da se setim i prosudim, dečak se malko sagnuo (bio je to onaj isti pokret za odbranu kao maločas prema Paliki), odgurnuo me lagano, dodirnuvši me onom nepovređenom rukom u slabinu, otklonio me kao najlakšu zavesu, i protrčao sa tutnjem kroz uzak hodnik, pored mene nepomična i pored moje uzdignute letve, kojoj je na kraju štrčao oštar i veliki klinac.
Pribrao sam se tek kad su pored mene protrčali, odgurnuvši me grubo i prezrivo, Mile i Palika. Stajao sam još na istom mestu i slušao kao u snu kako pod njihovim nogama još jače odjekuju podnice u hodniku. Zatim sam izišao polako, vukući svoju letvu kao teret. U dnu ulice video sam Mila i Paliku kako trče. Ohrabreno Jevrejče bilo je izmaklo. Trčali su još malo, pa zastadoše, prvo jedan pa drugi. Nešto su razgovarali jedno vreme, a zatim krenuše putem kojim smo bili došli, ne obazirući se na mene. Pođoh za njima. Pre nego što su došli do mosta, stigao sam ih. Išao
sam tako iza njih, ali su se oni pravili da me ne primećuju. Taj me položaj mučio. Zaustih nešto da kažem.
– Kuš! – prekide me Palika.
I na sve moje pokušaje da se pravdam, da kažem ma šta, on je odgovarao hladno i gnevno svojim: kuš! Gore od te psovke brinulo me i mučilo Milovo ćutanje. Tako smo prešli most i primicali se našoj mahali.
Išao sam dva koraka iza njih, uviđajući i sam koliko sam glup i smešan.
Smišljao sam neprestano šta bi trebalo kazati i kako se objasniti.
Možda sam u tom razmišljanju i glasno rekao neku reč. Tada se Mile naglo zaustavi, okrenu se i, pre nego što sam mogao išta da kažem ili učinim u svoju odbranu, pijunu na mene, zasu me svega pljuvačkom. Da me je udario svojom cevi od gume, verovatno bih se manje zbunio i možda znao kako da se branim ili da mu vratim udarac. Ovako, stajao sam nasred ulice i brisao se rukavom, dok su njih dvojica odmicali, kako se meni činilo, neverovatno brzo. Izgledalo je da oni lete, a da vreme stoji.
Mali ljudi, koje mi zovemo „deca“, imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.
Danas, posle toliko godina i događaja, teško je, nemogućno je merom naših sadašnjih iskustava i izrazima sadašnjih osećanja kazati kakve su bile te prve nesanice u životu, kakve muke i sumnje pred prezirom vođa Mila i Palike, pred podsmehom cele dečje čete iz mahale. Svaki pokušaj da stvar ulepšam ili popravim ispadao je na moju štetu i gurao me u još gora poniženja i veću usamljenost.
Palika je pričao svima moju bruku i, karikirajući me, pokazivao nasred sokaka kako sam glupo propustio Čifuče, dok su se deca oko njega grohotom smejala i pravila šale na moj račun. Mile je samo ćutao, i nije hteo da me vidi ni da čuje za mene.
Pokazivali su me prstom deci iz drugih mahala. A ja sam obarao pogled pred svima, sakrivao se u školi za vreme odmora u nužnik, i vraćao se kući sporednim ulicama, kao prokažen. Kod kuće nisam mogao da kažem nikom ništa, ni da tražim zaštite ili utehe. Čini mi se da sam već tada naslutio ono što ću posle jasno uvideti: da nam u našim najdubljim duševnim mukama naši roditelji malo mogu pomoći; malo ili ništa.
Prolazili su tako dani a ja nisam gubio, čini mi se, nijednog trenutka svest o svom poniženju. Sav moj detinjski svet srušio se i, razbijen u komade, ležao kod mojih nogu. Stajao sam nad njim nemoćan, ne razumevajući ništa i znajući samo jedno: da patim. Stajao sam i nisam znao gde da se denem pod ovim nebom, tako osramoćen, izvrgnut podsmehu, i sam. Kako da odredim svoj odnos prema Milu, Paliki i ostalim drugovima kojima bih želeo svom dušom da budem ravnopravan drug, ali ne uspevam, a kako prema jevrejskim dečacima koje treba, izgleda, napadati i tući, a ja to ne mogu i ne umem?
Najposle, i to se nekako preturilo, iako nikad nisam uspeo da nađem odgovor na ta pitanja. Izmirio sam se malo pomalo sa drugovima. Izgledalo je da su mi oprostili. Ili su samo zaboravili? Sad se više ne sećam. Ali me nikad više nisu poveli na slične podvige. A ja sam još dugo pamtio ceo događaj i ponekad ga snivao.
U snu sam viđao gotovo uvek isto: jevrejski dečak sa mučeničkim licem protrčava pored mene, lak i nezadržljiv kao anđeo, a ja ga i opet propuštam bez udarca, iako znam unapred šta me zbog toga čeka.
Ili: stojim nasred ulice, popljuvan i sam, pod nemilosrdnom svetlošću popodneva, dok vreme stoji nepomično a drugovi se naglo udaljuju. Tek docnije, mladićke godine izbrisale su potpuno taj spomen iz moga sećanja i istisle tu sliku iz mojih snova. Ali to je već bio zaborav, smrt detinjstva.“
Ivo Andrić
Iz knjige: Ivo Andrić – IZABRANA PROZA, BIBLIOTEKA LASTAVICA , Izdavač: „Veselin Masleša“, Sarajevo , 1987.
Pročitajte više:
Ivo Andrić – CITATI, PRIČE, KNJIGE, PESME, BIOGRAFIJA
PROZA – Pojam, autori, knjige, citati… / Plejada veličanstvenih
POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora
PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video
BAJKE I LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…
CRTANI FILMOVI – Najlepši crtani filmovi i bajke / Sinhronizovani / Srpski
BISERI POEZIJE – Najlepše pesme svih vremena raznih autora
Knjige u pdf formatu – Biblioteka elektronskih knjiga
Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI…
BISTROOKI – Kutak za bistrooke
Kolorizacija fotografija i foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)