Lav Nikolajevič Tolstoj – TRI PITANJA / Odabrane pripovetke, Tekst
TRI PITANJA
Pomisli jednom jedan car da, kad bi on svagda znao kada da počinje svaku stvar, pa kad bi još znao s kojim ljudima treba a s kojima ne treba da ima posla, i što je najglavnije, kad bi uvek znao kakva je stvar od svih najvažnija, tada nikad ne bi imao neuspeha i štete. Pa pomislivši tako, car razglasi po svem carstvu da će veliku nagradu dati onome ko ga nauči kako da zna pravo vreme za svaki posao, kako da zna koji su mu ljudi najpotrebniji i kako da se ne vara u tom koja je stvar najpotrebnija i najvažnija.
Staše dolaziti caru učeni ljudi pa odgovarahu — ovaj ovako, onaj onako — na njegova pitanja.
Na prvo pitanje jedni rekoše: za to da zna pravo vreme za svaku stvar, posao, trebalo bi da unapred sastavi raspored za dan, mesec i godinu, pa da se strogo pridržava onoga što je naznačeno. Tek tada će se, rekoše mu oni, svaka stvar raditi u pravo svoje vreme. Drugi rekoše da se ne može unapred rešavati kakav će se posao raditi i u koje vreme, te se ne treba kojekakvim praznim zabavama rasejavati, nego vazda biti pažljiv prema onome što se događa, pa tada delati, činiti ono što treba.
Treći rekoše da, ma kako car bio pažljiv prema onome što se događa, ipak sam čovek ne može svagda odlučivati u koje vreme treba nešto raditi. Treba da ima oko sebe savet mudrih ljudi pa prema njihovom savetu rešavati šta i u koje vreme da radi. Četvrti su govorili kako se u životu često dešavaju takve stvari da čovek nema kad da pita savetnike, nego treba odmah, onoga časa rešiti — da li mu je vreme ili nije vreme da se posao počinje. A zato, da bi se to znalo, trebalo bi, opet, znati šta će se dogoditi. Za to pak, da bi to mogao znati, treba opet unapred znati šta će se kad desiti. A to mogu znati samo čarobnici. Te stoga, da bi se znalo pravo vreme za svaku stvar, treba pitati za to čarobnike.
Tako su, svaki na svoj način, odgovarali i na drugo pitanje. Jedni su govorili da su najpotrebniji caru ljudi — da su to njegovi pomoćnici, upravljači državnim poslovima; drugi rekoše da su najpotrebniji caru ljudi — to su sveštenici; treći da su najpotrebniji caru ljudi — lekari; četvrti da su za cara najpotrebniji — vojnici.
Na treće pak pitanje: koja je stvar najvažnija, jedni su govorili da je najvažnija stvar na svetu — nauka; drugi rekoše da je najvažnija stvar — ratna veština; a treći da je od svega toga važnije — bogopoštovanje.
Svi odgovori behu različiti, te se stoga car ne složi ni s jednim između njih, i nikome ne dade nagrade. A da bi što tačnije doznao odgovore na svoja pitanja, on odluči da pita o tome jednog pustinjaka čija se mudrost razglasila bila po svem carstvu.
Taj pustinjak je živeo u šumi, nikud iz nje nije izlazio, a primao je samo proste ljude. I stoga se car presvuče u prosto odelo pa, ne dovezavši se sa svojim oružnicima do pustinjakove ćelije, sjaha s konja pa, samosam, pođe k njemu.
Kad mu car priđe, pustinjak je pred svojom kolibom kopao i pravio leje. Ugledavši cara, on se pozdravi sa njim pa odmah nastavi kopanje. Taj pustinjak bio je mršav i slab. Turajući ašov u zemlju i prevrćući omanje grudve zemlje, teško je disao.
Car mu priđe i reče:
— Došao sam ti, mudri pustinjače, da te molim da mi daš odgovor na ova tri pitanja: koje vreme treba čovek da shvati i uoči pa da ne propusti kako da se posle ne bi kajao; koji su ljudi najpotrebniji, te s kojim, dakle, ljudima treba više a s kojima manje opštiti, i kakva su dela najvažnija, te koje stoga delo između svih treba činiti pre drugih?
Pustinjak sasluša cara, ali mu ništa ne odgovori,. nego opljunu šake pa prionu da dalje rilja zemlju.
— Ti si se umorio, — reče mu car — ded mi taj ašov, da te odmenim.
— Hvala ti! — reče pustinjak, dade mu ašov pa sede na zemlju da se odmori.
Prekopavši i udesivši ove leje, car zastade, pa ponovi svoje pitanje. Pustinjak mu opet ništa ne odgovori, nego ustade i pruži ruku prema ašovu.
— Sad se ti odmori; daj mi da ja… —reče on.
No car mu ne dade ašova nego produži dalje da kopa. Prođe jedan čas, drugi, sunce poče da zalazi za drveće, a car zabode ašov u zemlju pa reče:
— Došao sam ti, mudri čoveče, da mi daš odgovorena moja pitanja. Ako ne možeš da mi odgovoriš, ti reci, pa da se vratim otkud sam i došao.
— A gle, ko ono trči ovamo? — reče pustinjak-
— Da vidimo ko je.
Car se okrenu pa vide da iz šume zbilja trči nekakav bradat čovek. Taj se čovek držao rukama za trbuh ispod ruku mu je curila krv. Pritrčavši k caru, bradonja pade na zemlju pa, urazročenih očiju, nije se kretao, no samo slabo jaukao.
Car zajedno sa pustinjakom otkopča i odgrnu odelo tog čoveka. Na trbuhu mu je zjapila velika rana. Car, kako je znao, opra i ubrisa svojim rupcem, a pustinjakovim ubrusom je previ. No krv ne prestajaše. Car nekoliko puta skidaše u toploj krvi ogrezao zavoj, pa nanovo ispiraše i zavijaše ranu.
Kad krv prestade da lopi, ranjenik se povrati pa. zaiska vode. Car mu donese sveže vode i napoji ga.
Sunce, međutim, beše sasvim zašlo, vazduh se osveži. Car pomoću pustinjaka prenese ranjenog čoveka u ćeliju pa ga položi na postelju. Ležeći na postelji ranjenik zažmuri i utiša se. Car se beše tako umorio od hoda i rada da je i on, zguren na pragu, zaspao takvim krepkim snom da je prespavao, onako zguren na pragu svu letnju, kratku noć, a kad se probudio, dugo nije mogao da shvati gde je i ko je onaj strašni bradati čovek što leži na krevetu, pa se eto uporno oštro zagledao u njega svojim zažarenim očima.
— Oprosti mi — reče mu bradati čovek slabim glasom kad vide da se car probudio pa ga gleda.
— Ja tebe ne poznajem, i ne znam šta da ti praštam, — reče mu car.
— Ti ne znaš mene, ali ja znam tebe. Ja sam onaj neprijatelj tvoj koji sam se zakleo da ću ti se osvetiti što si mi brata pogubio i oduzeo mu imanje. Ja sam znao da si ti pošao sam ka pustinjaku, pa sam se rešio da te ubijem kad se budeš vraćao. Ali prođe ceo dan a ti se nikako ne vraćaš. Tada ja izađoh iz zasede da vidim gde si, pa naiđoh na tvoje oružnike. Oni me poznadoše i raniše. Ja pobegoh od njih, no kako mi je krv nezadržano lopila iz rane, ja bih jamačno umro da mi ti nisi ranu previo. A sad, ako ostanem živ, i ti na to pristaneš, ja ću te kao najverniji rob služiti, i to isto ću i sinovima svojim narediti. Oprosti mi.
Caru bi vrlo milo što mu je tako lako pošlo za rukom da se pomiri sa svojim neprijateljem; pa ne samo da mu je oprostio nego mu obeća da će mu sve njegovo imanje vratiti i, osim toga, da će mu odmah poslati svoje sluge i lekare da mu budu na pomoći.
Oprostivši se sa ranjenikom, car izađe na kućni prag; tražeći očima pustinjaka i sad, pre no što pođe od njega, on poslednji put zažele da ga zamoli da mu odgovori na data mu pitanja. Pustinjak beše na dvorištu, pa puzeći na kolenima pored juče uskopanih leja, nešto je tamo sejao i presađivao.
Car mu priđe i reče:
— Poslednji te put, mudri čoveče, molim da mi odgovoriš na ona pitanja.
— Pa već ti je odgovoreno — reče mu pustinjak, sedajući na svoje mršave nožne listove i odozdo naviše gledajući u cara koji je pred njim stojao.
— Kako odgovoreno?! — zapita ga car.
— Pa evo kako, — reče pustinjak. — Da se ti juče nisi sažalio na moju slabost, da nisi uskopao ove leje, nego da si pošao sam nazad, ovaj bi te bratac presreo i napao, i ti bi se ljuto kajao što nisi ostao sa mnom. Znači: najbolje i najpodesnije vreme bilo ti je ono kad si kopao leje, a ja sam ti, opet, tada bio najvažniji čovek, a najvažnije delo je bilo: meni dobro učiniti.
… A posle, kad je onaj dotrčao, najbolji, najpodesniji čas je bio kad si ga dvorio i negovao. A da mu ti tada ne previ ranu, on bi umro, ne pomirivši se s tobom. Znači: i najpotrebniji i najvažniji čovek bio je on, a ono što si mu ti učinio, to je i bilo najvažnije delo. Zato i zapamti da je najvažnije vreme jedno: sad, sad odmah; a najvažnije je ono stoga što mi samo u njemu jedinom gospodarimo nad sobom. A najpotrebniji je čovek onaj s kojim si se sad sastao i našao, jer niko ne može znati hoće li on imati da radi još sa nekim drugim čovekom; a najvažnije, najznačajnije je delo učiniti mu dobro — najvažnije stoga što je samo za to i na to i poslan čovek na ovaj svet.
Lav Nikolajevič Tolstoj
Preveo: Jovan Maksimović
Iz knjige: LAV TOLSTOJ – ODABRANE PRIPOVETKE
KADOK – KLASIČNA DELA OMLADINSKE KNJIŽEVNOSTI, IZDAJE IZDAVAČKA KNJIŽARNICA RADOMIRA D. ĐUKOVIĆA, BEOGRAD – TERAZIJE
Lav Nikolajevič Tolstoj – CITATI, BIOGRAFIJA, DELA, PRIPOVETKE, ZANIMLJIVOSTI
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)