Kutak za Bistrooke

Matija Bećković – Predgovor iz knjige ŽENSKI RAZGOVORI Dušana Duška Radovića

Samoprekor i oholost majstora

Jedna od neostvarenih želja Dušana Radovića bila je da sve što je napisao vidi u jednim koricama. Bila bi to kabasta svaštara, nešto poput Sveznanja, Kuvara ili Pelagićevog Narodnog učitelja.

Sve što je napisao bilo bi skupljeno i poređano jedno za drugim pa knjiga kolika bude da bude. Spojio bi se par s neparom: priče i reklame, pesme i najave, skečevi i songovi, aforizmi i intervjui. Spominjao je vrstu sloga, ilustracije, pa čak da bi se nekoj iskrici, rečenici ili paroli moglo naći mesta i na margini. Samo da sve bude na jednom mestu, da se knjiga može čitati gde god se otvori, bez redosleda i s vremena na vreme, prema raspoloženju. Obraćao se sa ovom idejom i jednom uglednom izdavaču i bio razočaran što je odbijen.

Zapisujem ovu piščevu nameru, koju bi preduzimljiv izdavač još uvek mogao ostvariti, ne samo zato da se mnogo šta od onog što je Radović uradio ne bi pogubilo i zaboravilo, već što ona svedoči dublju istinu o ovom piscu i njegovom delu. O čežnji za
nedostupnom celinom, o konačnom odustajanju od te najviše ambicije, o svesti o unutrašnjem jedinstvu njegovog rukopisa, o jednakom značaju koji je pridavao svemu što je radio i na šta je trošio isti fosfor, ljubav i dar. Usamljene opise, dijaloge, skice, prizore koji su ostali razbacani i nepovezani ne možemo razumeti drukčije sem kao odlomke, građu za neku složenu, veliku zamisao kakve je bio dostojan samo njegov um i dar. Kao što nas ostaci hramova opominju na izgubljenu celinu.

Radović je mnoge projekte napuštao i ostavljao nedovršene. Odustajao je pri samom kraju i počinjao ispočetka sa novim planom. Nikad nije ništa krpio i presipao ni preuzimao iz prethodnog rukopisa. Hteo je da sve bude svoje i samorodno. Falile su mu mane, stideo se veštačkih spona. Čeznuo je za velikim, a ostvarivao u malim formama. I kad nije našao formulu gde bi potrošio svu građu koju je godinama pripremao i sve obukao u jedno telo, dosetio se da sve skupi u jedne korice gde bi delovi sami hvatali veze i brinuli o celini.

Sebe je nazivao primenjenim pesnikom, profesionalcem koji prima porudžbine, radi po kućama. U tome je bilo samoprekora, ali i oholosti majstora.

Starokovni moralist je kao i sva deca voleo tehničke novotarije i moderne medije: radio, televiziju, lutke, film, gramofonske ploče. Tehnika je uticala na njegovu misaonu mehaniku, na oblike izražavanja i način mišljenja. Nije pisao rukom, već pisaćom mašinom koja se srodila sa njegovom unutrašnjom sintaksom. Nije verovao u inspiraciju, nego u spoljnu prisilu: rokove i naloge, stroge obaveze, jasnu namenu, propisane okvire, domaće zadatke, bez kojih ne bi pisao.

Svojevremeno sam za televiziju Beograd ponudio sinopsis za humorističku seriju Književnik u dvorištu. Ideja je bila ova: poput drugih firmi u zanatskom centru, i književnik, naš glavni junak, otvara svoju radionicu za književne usluge. Mušterije dolaze sa svojim željama i ispovestima, poručuju roman ili pesmu, govor ili nekrolog. Kao i svaki majstor, pisac nudi uzorke, daje savete, pogađa se ili radi po cenovniku i svoju veštinu demonstrira na licu mesta.

Radović je bio ozaren ovom idejom koja je i ličila na njega i koju niko ne bi ostvario bolje od njega. Njegovo delo je i mala škola mišljenja i pisanja. Čeznuo je za širokom publikom, a pisao za književne znalce, primao porudžbine, a užasavao se izveštačenosti, pisao za estradu, a grozio se banalnosti i prostaštva, odupirao se šablonima i rvao s navikama, a težio lakoći i produktivnosti, bio izumitelj, a umnožavanje svojih izuma prepuštao drugima. Sanjao o velikim, a ostvarivao se u malim formama. Bio klasik i zakonodavac, a uživao slavu književnog ekscentrika.

Jedna od zvezda rasutog Radovićevog sazvežđa je i tekst Ženskih razgovora. Pišem ove reči, a Duškova fotografija me gleda sa zida moje sobe. Čini mi se da znam šta misli: čudi se što pričam ono što se ne priča i što on nikad nije pričao i raduje se ovoj knjizi.

Matija Bećković

Decembar 1990. godine, Beograd

Iz knjige: Dušan Radović – Ženski razgovori, Izdavač: Dosije, Beograd, 1991.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

back to top