Miroslav Mika Antić – EPITAF ZA OBMANUTE

Miroslav Mika Antić – EPITAF ZA OBMANUTE / Tekst pesme

EPITAF ZA OBMANUTE

Kad umrem,
tako mi je žao što će mi obuci frak
i zadenuti u rever cvet umesto rane,
a ja sam za života
sa vojničkih košulja uzimao kroj.

Zar niste primetili da mi se oči
nežnije od aprila
duboko negde u vidicima
večito potmulo dime!

Ja sam onaj neznani junak
koji je bezbroj puta s vama odlazio u mrak
i ponovo se vraćao u svaki živi stroj
od Termopila do Hirošime.

Dobro zapamtite ovu koračnicu
sastavljenu od reči pomalo prljavih i modrih.
Hteo bih da se ona zarije u vaše srce
kao bajonet u vojničke živote.

Ja sam sadio groblja u travi
i iz kalpaka srkao čorbu na Odri;
ja sam Evropu kupio za jetrenu paštetu,
a ujutro joj pucao u trbuh od sramote.

Dobro zapamtite ovu koračnicu.
Ja sam nosio brnjicu od bodljikave žice
i pevao i smejao se
ponekad i polulud od bolova.

Ja sam bio kapela,
ljuljao sam se obesen i žut na raskršćima
i zvonio kao zvona celog sveta sam.

A danas,
samo sam obična kožna vreća puna kostiju
i sećanja
i olova,
ali bar znam da me niko neće prevariti
jer suviše znam.

Kad čujem tišinu,
zatvoriću se u sobu i jaukaću.
Tišina je zločin s predumišljajem,
topla i meka omča licemerja oko vrata.

Tišina je lirska međuigra za fabrikovanje dece
i dvoličan način da se čovek izleči od straha
i pokuša da bude još jednom jak.

Samo,
ja više nemam hrabrosti za takvu ljubav
zbog koje ću ponovo ići da ubijam
mrtve vojnike iz poslednjeg
i pretposlednjeg rata.

Dobro zapamtite ovu koračnicu.
Hoću da vam se zarije duboko u gola srca
kao usijana zvezda u avgustovski mrak.

Ja,
koji sam nekad zubima srljao
u zadimljene godine
i šakama vidike deljao i derô,
ja,
koji sam nekada mlatarao vetrenjačama udova
i gromko pevao velikim poderanim ustima,
taj isti ja,
danas,
samo sam mali,
žalosno-smešni,
neregrutovani heroj,
osuđen da raspredam paučinu svakidašnjice
svojim hrapavim prstima.

Ismejaće me
ako gospođu mater,
bože mi oprosti: trudnu,
uhvatim za ruku i odvedem na bal,
da bi buduće bebe bele od mleka i zuba
naučile na vreme dvoličnost ove igre
u kojoj se gomila uskomešala.

Izrugaće se
što ne razumem ovu svilenu tugu
i ovu svilenu ljubav,
i što od iste duge krojim i šal
i vešala.

Da su bar zadimljene davne godine,
ne bi imalo šta da se objašnjava.
Reklo bi se: bio je,
pa šta, –
bar zore na njega liče.

A ovako sam penzionisani budilnik
koji uvek zakašnjava
iako srljam da prvi svitanja otkukuričem.

Ponekad mi se još u očima
usire daleki vetrovi što zaudaraju na pokolj,
zar niste primetili,
usire se davni riđi brodolomi,
pa lomim sanjive ruke od bola i od želja.

Tu neće moći da pomogne nijedan očni lekar:
nama su duše razroke jer gledali smo široko,
široko kao kraj u kome su nas okotile
matere naše ružne i voljene
zelene od loze i kiša,
žute od sveća i ćutanja,
i plave od uspavanki i veselja.

Šta ću ja u ovoj tišini
kad sam za nemire stvoren?
Šta ću tu gde je ljigavo
od negovanih ruku?

Sunce mi se kao svrdlo uvrće u potiljak
i poslednji se osmeh od moga daha zborao.

Sad i ako tuku
– drukčije nekako tuku,
i nijedan mrav nije postao orao,
mada je dosta da samo poželi
i postao bi orao.

Nema više oluja.
Reke odevene u kičme od mulja,
u bedra od riba,
odevene u trbuhe od algi,
ravnodušno teku.

Nema više oluja
u krvi žutih trava
i grana nad bivšim brzacima.

Šta mi vredi da izvirem
i svake noći sanjam da ću odlutati nekud,
kad sam izgubio ušće,
pa se smušeno osvrćem i kotrljam preko obala
pod nebom
preoranim sunčanim zracima.

Pokušao sam najiskrenije,
ali ne razumem se u kamenje što miruje
i to mi je sva krivica.

Možda sam samo zbog ljuljaški imao obraza
da ostanem
ovom svetu u gostima.

Inače,
šta ću ovako divno lud sa ovih dvadeset pet ptica
u mojoj krvi i kostima?

Možda postoji nekakva molitva koja sve rešava
i sve oprašta.
Možda i u kockama uzidanim u drumove
živi nekakav nemir neprestan i dug.

Ali šta ćemo kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

Šta ćemo
kad smo se mi trudili sve da razumemo
a nismo sve razumeli?

Šta ćemo kad smo pošteno navlačili bezazlene grimase
na oljuštena lica?

Šta ćemo
kad smo silom u sebi davili grmljavine
i šumeli,
ali nakazno šumeli,
nepromišljeno razapeti između račundžija
i samoubica?

Da su mi opet one stare, zadimljene godine,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i drveću u kosu vezujem duge.

Ili da širim ruke neka se slapovi neba
na mene s urlikom ruše.

Svraćao bih u jednu divnu krčmu
na drumu odavde do tuge
gde su stolovi burad baruta,
a gosti smeju da puše.

Javno bih okolo pričao da sam toranj,
da strah za oblake značim,
i trčao bih niz polja
da se s matorim šumama rvem.

Uopšte,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i u sve dane žmureći zakoračim,
pa posle,
kad se osvrnem,
da pljunem na katastrofe
koje su pretile da me zgaze i smrve.

A ovako,
u meni sve vreme škrguće
jedan neugledni Don Kihot
i ja bih večito da se borim!

A trube su pretopljene u čajnike.
Sad ponovo samo violine sviraju.

Svake večeri tempiram krevet i budilnik
i opet nikako da izgorim,
jer i mine su postale starije i pametnije,
pa prvo dobro razmisle,
a onda – ne eksplodiraju.

Pustite neka za mnom kao slučajno
mašu zelene ruke granja.

Pustite neka na mene pljušte svetovi.
Moram da kisnem ovako nerazuman.

Oprostimo se od nekih stvari običnim gestovima
i odlutajmo bez osvrtanja.

Sačuvajmo oči za nove neke svetlosti
što se ljušte kao cvetovi
iza prvih šuma.

A kad me budu proneli
govoriće se kako je umro jedan jablan
koji je svakog jutra brstio visine,
pa je svu njušku zvezdama pozlatio.

Ispašće
kao da nisam živeo do bedara u mulju
u barama zelenim.

Najzad:
ako izbrojimo na prste,
– svima se isto hvata.

Mojsije,
onaj što je rasklapao mora
i izmišljao obećane zemlje,
zakonodavac i pesak
i ukrotitelj hlebova,

Odisej,
onaj što je svisnuo od zevanja i dosade
kad se vratio,
i ja,
– svi mi smo na kraju pošteno udešeni.

Izmisliće da smo vodili drvorede,
a bili smo samo procvetali čiviluci
za sušenje odranih koža.

Izmisliće da smo u dahu nosili svežine,
a bili smo ustajali u svojoj nespretnosti,
odeveni u nakazanu koru.

Ništa mi nismo uticali na jutro
da se ne presijava kao oštrica noža.

Živeli smo,
i sa životinjskim smislom za praktično
organizovali zanimljive programe
za telad koja čekaju,
dok smo odraslima vezivali za gubice
korpu ćutanja
uoči poslednjeg velikog crvenog mukanja
u zoru.

Miroslav Mika Antić

Pročitajte više:

Miroslav Mika Antić – POEZIJA, CITATI, ZANIMLJIVOSTI, PROZA

POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora

PROZA – Pojam, autori, knjige, citati… / Plejada veličanstvenih

PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video

BAJKE i LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…

Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI…

Knjige u pdf formatu ~ Biblioteka elektronskih knjiga

MUZIKA ~ Muzičko zvezdano nebo ~ Tekstovi pesama, biografije, citati, zanimljivosti, koncerti, video…

BISTROOKI – Kutak za bistrooke

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)