Miroslav Mika Antić – JUNAČKA PESMA

JUNAČKA PESMA

Poznajem jednog kapetana.
Brada mu duga skoro do juga.
Oplovio je pola sveta,
oplovio je sto okeana
i mnogobrojna mora druga,
i mnogobrojna mora treća,
i mnogobrojna mora peta.

Taj je kapetan strašno jak.
Na leđa može da digne džak.
Koješta — džak!
Bar dva-tri džaka
i uvrh toga još sedam đaka
i pet mornara, jakih momaka,
i pet mornara, jakih momaka.

Pa kad sve to lepo na leđa stavi,
on se ovako važan pravi:
prošeta,
recimo,
čitavom lukom
i sruši kuću levom rukom.
Ispija mleko osam oka
i šest buradi višnjevog soka,
pa tako pijan sve usput gazi
i okolo se na decu plazi.

***

Znam i tog trećeg kapetana.
Glas mu je jači od uragana.
Brada mu duga dalje od juga
i oko zemlje još dva-tri kruga.

Tek taj je strašan!
Tek taj je jak!
Slobodno šeta kad je mrak.
Ne plaši se hladne vode.
Ne plaši se nijednog miša.
U berbernicu bez mame ode
i nešto pevuši dok se šiša.

Mislim da nikad prst ne sisa.
Ume, al’ neće da se bije.
Taj se ne boji zemljopisa,
računa,
crtanja,
istorije…

Pred učiteljem mirno stoji.
Zna do milion brzo da broji.
Ničeg se, kažem,
taj ne boji.

Lako je njemu,
lako je njemu
da bude takav junak u svemu.
Lako je njemu da suče brk,
lako je njemu da bude jak,
kad je iskusni morski vuk,
a ne običan razmažen đak.

Miroslav Antić