Kutak za Bistrooke
Poezija

Miroslav Mika Antić – TORBA

TORBA 
1.

Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog što ti sada govorim, sine moj.
U naježenom vetru večeri drveće otresa s leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.

Ti sutra polaziš u školu.

Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne magle i prve kiše. Vazduh se para kao paučina i sav je izbušen kricima divljih jata što se sele na jug.

2.

Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja. S njom ćeš prespavati noć.
.
“Prazna je torba najteža” — pevaju Cigani dok se vuku niz bespuća. Ja u sebi pevušim: “Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje mašta svega što živi i želi. U punu ne staje više nijedna mrva sna.

Nijedna gipkost ovog pomalo okoštalog sveta.”

3.

Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od svoga oca, dok prima u šake sudbinu.
Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom sinu: “Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je.”

A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to torbe bez dna.
I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još uvek ostaće mesta za nove, šire prostore, još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.

Još uvek ostaće mesta za mnogolike svetove koji na prstima prilaze i nose ispod kože toplije i belje ljubavi.

4.

Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji veliki broj budućnosti.

I moraš imati dalekovidu moć proricanja da se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.

Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo – sem čoveka.

 

Miroslav Mika Antić, Horoskop




back to top
Kutak za Bistrooke