Kutak za Bistrooke
Poezija

Miroslav Mika Antić – RAZGLEDNICE

RAZGLEDNICE

1.

U doba mog detinjstva igrao sam se pošte. Sakupljao sam lišće dok idem od škole do kuće. Svakom bih listu, uz osmeh, nešto lepo prisapnuo, najlepše što sam čuo i video tog dana.

Sa druge strane lista šaptao sam adresu. Hiljade izmišljenih imena neznanih ljudi. Milione imena.
Sve bih to onda, ovlaš, zapečatio poljupcem. I puštao niz vetar.

I evo šta se sad događa, sad posle toliko godina! Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati. Ponovo sakupljam lišće i citam odgovore pisane rukopisom žilica koje venu.
Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom rane jeseni koju umem da čitam. Nije teško naučiti. Samo malo zažmurim. Ovlaš. Kroz trepavice. I dišem polako vetar.
A vetar se i ne šuje drukčije, sem nozdrvama i usnama.

2.

Katkad su razglednice vrlo čudne. Na jednoj strani piše nam Laoce sa neke pošte stare dve i po hiljade godina: “Ko zna da ne zna — najviši je.”

Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja. Mišel de Montenj. Francuska, 1553; “Ko misli da ništa ne zna, taj ne može ni znati da ništa ne zna”.

Zar ti to ne liči po malo na igru “pokvarenih telefona”? Kad reči putuju kroz vekove, svako ponešto dopiše ili izbriše. Ili sve izvrne naopako, po svome.
Tako nastaje usijani vrh čovekovog uma: poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod i kaže : “Poslovica je svemir u zrnu žita”.

3.

Noć polagano zri. Čuje se lepet krila. To se vetar umorio. Sleteo je na krov i kljuje oko dimnjaka staklene perle retke kiše.

Od mnogo misli izaberi jednu, najvažniju. Bavi se samo njom, dok je sasvim ne savladaš, kao veliki džudista jedan munjeviti zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac, kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode, samo njemu znan rez na srcu.

Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke.
Najveća nevolja na svetu je, sine moj, imati neuredan um.

Miroslav Mika Antić 




back to top
Kutak za Bistrooke