Miroslav Mika Antić – USPAVANKA NA DOMAKU SVITANJA / Tekst pesme
USPAVANKA NA DOMAKU SVITANJA
I
Sve nas je,
evo
manje
bez povratnih karata i prtljaga
u ovom životu gde grlo rđa od alkohola
i nežnosti,
a žene namerno nose tugu sa one strane
do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke.
Riču mi prazne boce ispod čela.
Riču kao preklana bela telad.
Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju.
Na slavoluke i luke.
Na lutke i belutke.
Riču mi prazne boce u glavi.
Molim da neko razume ove dobre trenutke
kad ležim na mokroj travi
sa suzama suvim i plavim.
Molim da neko razume što imam u mesu šume
i neba rumen grumen,
dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke.
XII
Oprosti što ne umem ništa bolje
da ti kažem sad,
kad se voli.
Oprosti što te ranjavam oko uha
ovim poslednjim poljupcima
i psovkama nežnosti budim iz sna.
Ali, ako smo se već
u ovoj čekaonici života
poskidali goli,
onda bar budimo kako treba goli,
od zvezdanih visina
do dna.
Sedi tako i ćuti.
Pogledaj: za oknom lađe.
Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.
Odlaze u svoje meblirane zalive
da sruše jarbole butina
i skinu jedra veša,
da se pošteno odmore
od plovidbe među gadovima.
Spuštaju kapke na srcu
jeftine prodavačice šarenila
sa patent čarapama
i prstenjem od lima.
Pozdravljaju se našminkane fabrike mleka,
koje su nadojile svakoga ko je hteo
u ovim gradovima.
XIII
Pogledaj,
pod oknom nebo izvrnulo dlan.
Lete trotoarima papirići jeseni
kao pregršt rumenih makova.
Tako bih želeo da ove noći svi usne
jedan topao san,
svi ovi što se mršte
i odvlače iz treće smene
umor i duše u trećerazredne sobe
svojih već zarđalih brakova,
pretplaćeni na ukus uhodane sigurnosti,
na isti ukus nežnosti i topline,
gde se istim lažima
iz dana u dan ispisuje
istovetna i bespomoćna hronika.
Gde, kad se probude,
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine,
i kašlju u ogledalo dok se umivaju,
i riču dok pljuju u vedro
ispod umivaonika.
Zato i hoću da podelimo bez ikog
ovu poslednju krišku ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom
halapljivo
i gladno.
Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica
između lutanja
i lutanja?
Presedećemo još koji nestrpljivi sat,
a onda
prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno.
XIV
Šefe,
molim vas, dole poštovanu šapku!
Pomislimo na duge
Poklonimo se gologlavi budućoj kiši.
Evo, raskriljujem svoj zakovani zagrljaj.
Daljina se presijava kao krvoproliće.
Razdrljio sam revere.
Nateraću ja vetrove
da promuknu dok reže.
Prilažem jednu belu
tek procvetalu suzu
za venac svima koji se noćas rastaju,
usijani kao horizonti kad sviće
i ošamućeni do zuba od — ravnoteže.
Šefe,
ako boga znate, šefe
kad polazi poslednji voz
iz naše izgužvane kože?
Može li,
umesto novca,
da vam se plati ovim cvećem?
U redu,
napišite mi dve karte
dokle se za jedan buket
u dva suprotna pravca može.
Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad poleće moj voz?
Kad u nebesa polećem?
XV
Najlepše čudo sveta,
skupi se uz mene i ćuti.
Pogledaj:
pod oknom trg.
Mala drolja subota u krznu od inja.
Sasvim mala,
mala zabludela subota
sa podsuknjom od taftanog praskozorja
i brošem uličnog fenjera preko puta.
Sad me valjda razumeš
zašto sam ponekad tako prevreo kao jug,
kad se lišće i novine kovitlaju ukrug
i vetar pločnicima rominja
i luta.
Sad me valjda razumeš
zašto sam ponekad odjednom tako sam,
a svuda pružene ruke,
ovakve kao tvoje,
ili,
svejedno,
možda crnje i belje.
Ja uvek više ponesem
iako suviše dam.
I sad se vraćam vreo.
I sad se vraćam sam.
I sad se vraćam ceo.
Ostajem nerazdeljen.
XVI
Izučio sam ja već odavno
naizust
sva svratišta
i zavetrine.
I garsonjere udavača,
čiji poljupci imaju nervozni ukus
nepoverljivih maminih saveta,
i ostavljaju po koži stidljive tragove.
I komfor krijumčarenih udovica,
gde moraš da se skidaš
pred slikom pokojnika,
pred pozlaćenim ogledalima
i ravnodušnim psima.
I ćumeze matorih frajli,
gde ti pred noge skrušeno
i blagodarno prostiru pragove
i u patosu čuvaju cvrčke kad dođe zima.
Ova ljubav je stanica.
Bunovna čekaonica
u kojoj nema vremena
ni da dosadi,
ni da zaboli.
Jedva ću stići pre odlaska
da se u tvojoj kosi umijem, gorak
i loman.
Hteo bih toliko toga da ti kažem,
a ne umem,
ne umem ništa belje sad,
kad se voli
poslednji put uoči brodoloma.
XVII
Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad polazi poslednji voz
u moje slepoočnice?
Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo
ovako među prtljagom.
Širom otvorite skretnice.
Širom otvorite kočnice.
Ima nekad,
pa mi je nešto u životu
tako životinjski drago,
a i sam ne znam zašto je drago.
Ima nekad,
pa se poneka srneća noć dugo seća
naših prstiju oljuštenih od milovanja
i poljubaca što su nam kao ptice
u kosi malo odspavali.
Možda mi iskreno mislimo
da se bar ova stranica zove:
sreća.
Pa šta, ako se i ne zove: sreća?
Možda se mi nikad i nismo poznavali,
a sve vreme se činilo
da smo se previše poznavali.
Miroslav Mika Antić
Iz knjige: Miroslav Antić- Koncert za 1001 bubanj, Izabrana dela Miroslava Antića, četvrta knjiga. Izdavač: NIŠRO „Dnevnik“, Novi Sad, 1982.
Pročitajte više:
Miroslav Mika Antić – POEZIJA, CITATI, ZANIMLJIVOSTI, PROZA
POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora
PROZA – Pojam, autori, knjige, citati… / Plejada veličanstvenih
PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video
BAJKE i LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…
Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI…
Knjige u pdf formatu ~ Biblioteka elektronskih knjiga
BISTROOKI – Kutak za bistrooke
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)