Oskar Davičo – HANA / Video, Recitacija, Tekst pesme
HANA
I
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, Jevreja udovca
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.
Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad sam slep za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.
Od nje mi gore oči ̶ žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu sa njom jegulje
i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci.
O šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravim ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam sam razbio,
plaćao sam od svoga detinjastog novca.
No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke
s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomce
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,
da trgam pokrovce, otkivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.
II
Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga
između presečene narandže i sapuna,
zavoleh je što je najlepša, zavoleo sam je stoga
što je sva bila hranljiva, sva kao usta puna.
Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje,
sa prstima kao sveće što u čiraku gore…
Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,
taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.
Ti ne znaš njene usne što se svlače, zube što škripe,
sneg što vrije,
tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana.
Njen smeh me svog iscepa i smehom sve zašije
taj radosni bunar, ta životinja Hana,
kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
i ljulja poljupcima bez severa i smera,
zagrljaji njeni u mene toče i izruče
sve što divljak ruča i matroz večera.
Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši i
gleda iz peći,
te kapke što se dižu: spore zavese; oko što sine: beli
badem oljušten,
njene zube krilate, zube od malih reči
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.
III
Hano, barko moja, zaplovimo put tropa
u prašume međ pume, zatigrimo se u leta.
Neka ljubav u sunce tvog trbuha zakopa
moju snežnu planinu prstima suncokreta.
Nek korak te noge i ruke, naježen zaveslaj trireme
bes mora osedla ponovo i rastavi,
iskapi i progutaj, izabrana, vreme
što se ko beli medved međ zubima tvojim kravi,
da iz vrča rujna, sva biljna, sva bujna
šikneš i osvežiš jedra iznemogla.
O biljko, ti svetiljko, burna i olujna,
ti si mi dah pronašla i srcem pomogla.
IV
Noć umorna od hoda, zmijanja smelosti
ne juri vetar, leptire šarene od pigmenta;
noću otvaram dlan od same sadašnjosti.
Na svakom prstu nosim plač pet kontinenata.
Ako sam danju jedro i neprestana jara,
noću sam umorno bilo, sustao sat u ruci.
Ako sam bela košuta i nebo puno prevara,
noću sam mače malo i flok savijen u luci.
Nosim žigove pošta, na telu profile marke,
na palcu južne zvezde, na srednjem kiše što liju
na malome barke što seku katarakte,
na kažiprstu bune, na burmi Srbiju.
Ako sam danju iskra i paprat do grla suva,
noću se iz tog gnjeva po zemlji krv proleva;
ako sam selo što duva na boga što Srbiju čuva,
u snu sam zemlja što seva i psuje, plače i peva.
V
Ti ne znaš da mrtvi pod belim kamenom,
kad naslonim glavu na sleđeno krilo,
grle pod mojim olujnim ramenom
sve što će biti i sve što je bilo.
Tad gorim i bledim, od lomače prsti mi vreli,
krvlju mi šume iskre, zabranjene knjige,
od vatre su mi život i smrt jednako zreli,
pod okom koluti, na ruci krug verige.
Šta znate o smrti vi mlečni mladići?
U mome mesu žive i ljube se preci.
Ako me ujedeš, kroz ujed će mi izići
mati moja tužna i svi tužni sveci.
VI
U ovoj višnjevoj noći ja ljubim u senci busena
i kažem kamenu svakom, uzalud me mrtvi pohode
kada iz žila želim da klijam produžena
s dojkama do krova i do kljuna rode.
O ja ću, i ja ću, da se na proplanku
kao sve žene iz saksije, suknje raširim
i da se pretvorim u trudnu pospanku
beskrajnu kvočku, da za dan ispilim
stotine petorki, košnice vesele,
južnjake, severce, štenad, strane obe,
čitave države, đavole, anđele,
tri sveta da isteram iz svoje utrobe,
da dišu i jedu crni hleb sa solju,
da piju ovu vodu, da drhte tu od strasti,
da prime našu radost i nose nevolju
onih što će pasti jer umeju rasti
iz sebe, iz sveta, oblaka i ptice
mamuznuti suncem i džarnuti svodom,
te hitre milosnice, male veverice
ti ljudi sa tvrdim, neumornim hodom.
VII
Toliko sam video zala, puški i vešala
i glava kad padaju s panja,
da me iz tog kala, sivog ogledala,
smrt gleda i svud proganja;
crna se s tla diže i hladna gamiže
po svetu u mom detetu,
živi mi dlan liže i dahom sažiže
pesme i breskve u cvetu.
Urlam i alačem i vrištim i plačem,
čovek s poslednjom tugom.
Ja, Bol sa Bračem iz sebe pretačem,
iz duge rane pod dugom.
Glava mi visi od sela na Tisi
do ljudi bez imena,
ljubavi, i ti si po srcu, po sisi
bodežom istim bodena.
O, kad bi iz rane, kosti prekrhane,
iz grudi ljudi, žena,
mogla da kane kap vatre, da plane
šuma, ta kosa zelena,
da iz leda noći, na dnu nemoći,
istopi brdo snage,
i vrč natoči ko sunce kad skoči
iz vlage na oči blage,
i strgne lance, slomi katance,
i vrati igru u stado,
i sve prognance, robove, znance
poljubi meko i mlado.
I svakog što čuje digne ko oluje,
povede sve mahale,
da na lance što žulje i mrak što nas kuje
ko živi plamen navale.
I svakog koji vidi
kako život bridi zovne i povede
da zbaci okove i otpočne nove
dane da živi bez bede.
VIII
Masakri, masakri,
nigde lišća slave,
nigde polja časti.
Bolova poplave
i ruke krvave
u blatu nam dave svet strasti.
Logori bez kraja,
udarci bez duše,
provale, o, provale…
Bodu nas u grlo,
iz zasede ruše
i pale nas tihe i male.
Sa groblja na groblje
gone nas urote,
zastave i trube.
Nedelja kolje
ponedeljke, subote,
šest dana što rade i ljube.
Koji dan da radi
i ljubi i dalje,
kada ih crn ubica
sa psovkom u trbuh
majci mrtvoj šalje,
međ crve svih majki bez lica?
Poznajem sve suze
i bol kojim zima
pušta krv dolina,
kad prebitim danima,
štektavim noćima
kao psi bežimo od psina.
Kad ludilo šiklja,
kuga svakidašnja,
iz zemlje čoveka…
Vešala u grlu,
pod rebrima plašnja
i urlik, i prsti pendreka,
i juriš kroz maglu
od tuge do tuče,
od smaka do smaka.
O, ko nas za noge
i za ruke vuče
kroz žile usirenog mraka
Masakri, masakri,
nigde polja časti,
nigde živa brata.
U lepljivo blato
mrtvi ćemo pasti
sa čioda ratnih karata.
IX
Ja nisam od ića od kolenovića
što bez straha ležu, ustaju veseli.
Ja sam da onih crnih nikovića
što su krv pljuvali i mnogo voleli.
Mnogo su voleli moji žedni starci,
i sa dna lomača i vrha vešala,
I kad bi im usne razneli udarci
njihova su usta udar opraštala.
Svoga su se smeha, ljubavi libili,
bežeći od sunca, noći i sela.
I pred svakom senkom u zemlju se krili
i imali mala i zgrčena tela,
pa su svaku nadu tužno promašili
i sve što su hteli voda je odnela.
X
Nisam od kraljića, carskih carevića
što lov lovuju, biju i lumpuju.
Ja sam od onih za koje se priča
da uvek rade i da uvek snuju.
Ja sam od gorkih nigdenikovića
što žita oru i kopaju rude.
Ja sam od onih prkosnih mladića
što nemaju hleba, a slobodu žude.
Bez igde ikog usred sveta bela,
u vučjoj jami, na podu bez priča
praznih ruku i zborana čela,
ja tražim čoveka i jaka i smela,
druga, kog ne plaši mrak krvoprolića,
ni užas smrti, za velika dela.
XI
Pod runom bonace medvedi od leda
po dnu love ostvom školjke i škrgavce.
I čitave lađe, jarboli, bez reda
plove im kroz glave s posadom naglavce.
Zeleni mlaz riba i senke goveda
prošli su ko jeza kroz alge i prstavce.
Iz srca dubokog i budnog medveda
krupne surle plime idu u sve pravce.
I nose na čelu lavlji lik gubavca,
krv i gnev sa lica bolesna i bleda,
vreli kaput dana za mraz goluždravca,
starog pasoglavca, zubatog grbavca
što zna kako grozno dno mora izgleda
kada gladna vesla grize gladna beda.
XII
Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate,
odrpane prevrate i ljute koprive.
Živeću ko pećine, ko zveri što pate,
ko svi čije su oči uvek žalostive,
jer ne znaju još sve, šta ljubav može znati,
a žele sve spoznati, grliti grljive
golje, što sakati, zebu golovrati
i znaju žar dati za snove nasrtljive,
da u miru umru, iz petnih žila da žive
i pevaju pesme kao grom grlate,
do kapi da iskape devojke pohotljive,
do kraja da sagore usnice mesnate:
da se ne povrate iz koščatih daljina
na zemlju, ko zločinci, na mesto zločina.
XIII
Još laju pred kapijom. Pre istoka
— ja ko puna kučka nad nemirom —
prosuću se s krvlju iz debelog boka
licem u lice sa gladnim svemirom.
Pazite mi sunce kada se okreće
s čašom u oku od pijanki razbitom,
da na vinograde ne padne uveče
kao kamen mlinski nad zgrčenim žitom.
Čuvajte mi zemlju, da se ne umori,
tu nabreklu zemlju, što je tako sočna
da na njoj do kraja ne može da gori
ni ljubav, ni život, ni noć bespomoćna.
Bez dna je ta čaša, duplja krvoločna,
bez dna je taj trbuh pun dima i žara,
strast nedogrela i kost crvotočna,
utvara, prevara i smrt užasno stara.
O, ne želim ništa; upij me do kraja,
usiši me celu, u sebe unesi
takvu punu gline, gustih zagrljaja,
kao zoru golu, golu me obesi
za usne, za uši, za ruke što znaju
gde vrištim ljubeći pre no mi smrt priđe,
gde šapućem luda ko dojke što ti daju
da piješ tu tamu s bradavice riđe.
XIV
Brojim i gledam zadnje prste zori,
tople kike sunca u inju jaruga,
petla koji od svetla misli da sav gori
kao mrak i suza u snu moga druga,
dok ko gladne zebre, bol mog ljubavnika
juri stope moje kroz puste savane
i grli kolonu golih prognanika,
moje crne rane muvama pljuvane.
Uzalud, ja tečem niz vodu nizvodno.
Ruke su mi tužne ko žene kad pobace.
O, kako bi htele te ruke da se bace,
krišom od goniča, po Srbiji podno,
da ljubav tešku prospem na mrtvace
kad ne smem na pijace i na selo rodno.
XV
Izlaze iz mene crna pokolenja…
Ne rađaj lance na rukama roblju,
oči mutne, što će od samog rođenja
igrati žmurke na slepome groblju.
O, nigde osmeha za moj osmeh – dete,
i nigde igre za to igralište.
Iz te zemlje rastu kletve i osvete,
za mrtve oči i prazno ratište.
XVI
Ja ne čujem sunce, njegov biljni savet,
ja ne slušam vetar, kišovite reči,
više ne znam što ću, kud ću, gde ću leći,
što sam kad ustajem: jutro ili avet.
Alge zamršene, mrsili vas vali,
s vama se igraju ribe i ostrige,
a moje su kose zamrsile brige
i uzdasi ljudi što su umirali.
Oči izgrebene slanim noktom suza,
kaljugom poruge, rugom pepeljuge,
ja ne vidim više raskorake duge
od mrkih hračaka, beočuga uza.
Kako svoju javu, ljubav vrtoglavu
gvožđu bure dati da je dnu povrati?
O neću u vodu svoju vatru slati
niz glavu u Savu, morem zaboravu.
OSKAR DAVIČO
Iz knjige: Oskar Davičo – PESME, Izdavač: SKZ, Beograd, 1958.
Oskar Davičo PESME, CITATI, BIOGRAFIJA
Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs<
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)