Pesme starog Japana / Antologija – DOBA HELAN (Miloš Crnjanski, 1928.)
Kada je Kioto postao prestonica, zavlada dug mir, tako da se varoš nazva (god. 794) „Hejan jo“, što znači: „grad mira“. U IX, X, i prvoj polovini XI veka, mesto careva vlada velmoška porodica Fudživara, ali se i suviše odaje veselju i uživanju. Dvor je zborno mesto mladosti, slobodnog morala, luksuza koji inspiriše umetnost i pesništvo.
Svi dvorjani i dvorkinje tog vremena pišu pesme i provode svoje vreme u divljenju cveću i improvizaciji pesama na utakmicama pesničkim. Njine zbirke pesama postaju uzori.
Zbirka pesama tog vremena se zove: Kokinšu, razdeljena na 20 knjiga, sa 1100 pesama. Podeljena je na odeljke: Proleće, Leto, Jesen, Zima, Čestitke, Rastanci, Putovanja, Ljubav itd. Sve su pesme „kratke“, većinom posledice pesničkih konkursa. To je rafinovana, dvorska poezija.
O vetre nebesa,
duhni, zatvori
putanje nebesa,
da ovi devojački udi
igraju još malo.
Episkop Hendžo
Cveće mi svenu
u dugoj noćnoj kiši.
Prošla sam svetom,
zagledana u sebe,
uzalud.
Gospođa Komači, 834—885.
Pesnikinja slavna po lepoti. Pesme su joj pune igre sa rečima, naročito cenjenih u japanskoj lirici. Priča se da je, posle razvratnog života, završila prosjački. Drugi je, kao napadnutu Safo, brane. O njoj Teurajuki piše: da je slična lepoj ženi, ali sa nečim bolesnim u sebi.
Planine još leže u snegu,
ali polako dolazi proleće,
skoro će se istopiti
suze, smrznute
u oku slavuja.
Narihira, 825-880
Zar i danas,
kad je proletnje nebo
tako mirno,
nemirno cveće trešanja
opada?
Tomonori, 845-905
Od kad se rastadoh od nje,
ledne kao zora,
još bleda od mesečine,
za mene nema ničeg tužnijeg,
od jutra.
Tadamine
Ova pesma, iz zbirke Ljubav, smatra se kao jedna od najlepših. Pesnik je, kraj sveg bola, doživeo 99 godina.
Miloš Crnjanski, PESME STAROG JAPANA / ANTOLOGIJA (1928)