Ознака: Pesme starog Japana

HAIKU POEZIJA

HAIKU POEZIJA – Haiku je tradicionalna japanska pesnička forma, nastala na početku Edo perioda (1603–1867). Sastoji se od sedamnaest slogova raspoređenih na tri dela: 1. stih ima 5 slogova; 2. stih ima 7 slogova; 3. stih ima 5 slogova.

Lako je napisati pesmu koja će se dopasti svima, teško je napisati pesmu koja će se dopasti nekolicini…
— MACUO BAŠO (1644—1694)

Haiku je poezija „ovde i sada“. Tema haiku pesme najčešće je priroda i čovek u njoj. Nastoji se koristiti što manje reči i
što jednostavniji jezik. Nema naslov.

Haiku nije aforizam, nije poslovica. Ne trpi rimu. Lepota haiku poezije je u njenoj istinitosti, neposrednosti i posebnosti.

HAIKU POEZIJA  NAJPOZNATIJIH JAPANSKIH PESNIKA:

Macuo Bašo

Josa Buson

Haiku, jedna od najkraćih poetskih formi, najomiljenija je lirska vrsta u Japanu. Može se ispisati kao sintaksička celina i u više stihova, mada se ranije taj iskaz saopštavao samo u jednom stihu od 17 slogova. Haiku se formirao kao samostalan žanr onda kada se kao „otvarajući stih“ (hoku) izdvojio iz duže pesme (haikai), koja se negovala naročito u XVI veku.

Termin haiku uveden je tek pred kraj XIX veka.

NAJPOZATIJI JAPANSKI PESNICI HAIKUA (haikaija) su bili: Monah Sokan (1465-1553), Teišitsu (1610-1673), Macuo Bašo (1644—1694), Josa Buson (1716—1783), Kobajaši Isa (1763—1827), Masaoka Šiki (1867—1902), Arakida Moritake…

Sa širenjem plodova japanske kulture u drugoj polovini 19. veka haiku je dospeo u Evropu i Ameriku i vremenom postao veoma popularan. Njegova popularnost dostigla je vrh šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, sa širenjem znanja o zen budizmu, koji je u haikuu našao možda svoj najbolji izraz.

Istoričari savremenog haikua ustanovili su da je prve prevode haikua sa japanskog na jedan od zapadnih jezika načinio još 1878. Bogdan Hazdeu (rumunski filolog), tek što se Japan otvorio prema svetu. Deset godina kasnije, 1888 javlja se prvi prevod haikua na engleski u knjizi A Handbook of Colloquial Japanese, Basil. H. Chamberlain koja je bila udžbenik japanskog, sa par primera haiku poezije.

Kod nas su prve informacije o haiku poeziji stigle preko knjige Miloša Crnjanskog Pesme starog Japana (najpre u Srpskom književnom glasniku, 1925, a zatim kao knjiga 1928). On je predstavio Bašoa i tradiciju haikua. Njegov poetski senzibilitet je bio podstaknut haikuima, jer je želeo da kroz simpatiju i ljubav poveže tvorevine i ljude koji su bili daleko jedni od drugih (u vremenu i prostoru), kroz „osmeh koji utiče na travu“

Miloš Crnjanski – PESME STAROG JAPANA / Antologija

Kako tumači Crnjanski: pesnici haikua su slikari, oni koji slikaju rečima, pesnik haikaija voli svaki pokret bilja i životinja i u svojoj bezgraničnoj budističkoj ljubavi i samilosti smatra se blizak insektu, drveću,svemu što cveta i precveta, svemu što biva i prođe.

HAIKU POEZIJA – Josa Buson

Xiao He chases Han Xin by Yosa Buson (Nomura Art Museum)

Josa Buson – HAIKU POEZIJA

Josa Buson (jap.与謝 蕪村, 1716-1784) je bio japanski pesnik i slikar iz perioda Edo.

Miloš Cr­njan­ski sa­že­to i po­et­ski pred­sta­vlja Bu­so­na sle­de­ćim re­či­ma: „Ču­ven kao sli­kar, bio je ču­ven i kao pe­snik. Pu­to­vao je, kao i Macuo Ba­šo ne­presta­no, ži­ve­ći me­đu br­di­ma, pro­cva­lim dr­ve­ćem, vo­da­ma i ma­na­sti­ri­ma. Nje­go­ve pe­sme su kao sli­ke.“ (Miloš Cr­njan­ski, Pe­sme sta­rog Ja­pa­na / Antologija)

Pro­sto,
ane­mo­na u ću­pu:
se­o­ski hram.

Pun uspo­me­na,
po­peh se na ru­še­vi­ne:
ras­cve­ta­ne di­vlje ru­že.

Moj lo­pov
po­sta moj uče­nik;
je­se­nje pu­to­va­nje.

Pro­leć­na ki­ša:
pu­tu­ju, u raz­go­voru,
ogr­tač od sla­me i ki­šo­bran.

Ras­cve­ta­ne šlji­ve
či­ne se kao mr­tvo dr­ve­će,
u be­loj me­se­či­ni.

Po­či­nje je­sen.
Pa­le sve­tilj­ku u da­lji­ni.
Su­mrak.

Žar pod pe­pe­lom.
Ku­ća pod sne­gom.
Po­noć.

Je­se­nja ki­ša.
je­dan miš ško­gr­će
po ko­tlu.

One ko­ju če­kam,
ka­ko se da­le­ko ču­ju ko­ra­ci,
po opa­lom li­šću.

Bez sa­put­ni­ka,
u pot­pu­noj sa­mo­ći,
Me­sec mi je drug.

(Prevod: Miloš Crnjanski, 1928)

隅々に残る寒さや梅の花 / Sumizumi ni nokoru samu-sa ya ume no hana

U svakom uglu
hladnoća ostaje:
cvetovi šljive.

菜の花や 月は東に 日は西に / Na-no-hana ya/ Tsuki ha higashi ni/ Hi wa nishi ni

Kanola cveće
i Mesec na istoku.
Sunce na zapadu.

(Prevod: Bistrooki)

HAIKU POEZIJA – Macuo Bašo

Macuo Bašo – HAIKU POEZIJA

Macuo Bašo (jap. 松尾芭蕉; 1644-1694.) je bio poznati japanski pesnik Edo perioda. Bio je osnivač japanskog pesničkog stila Haiku i jedan od najboljih pisaca haiku poezije.

Stara dama trešnja
procvala – sećanje
na minule godine.

Pravi početak
poezije – pesma
sađenja pirinča na dalekom severu.

Gle, bilje proleća!
Trag snova
bezbrojnih ratnika.
(Prevod: Miloš Crnjanski, napomena: Na čuvenom bojnom polju Hira Izumi, prezirući ratove, Bašo je napisao ovaj haiku)

馬をさへながむる雪の朝哉 uma wo sae / nagamuru yuki no / ashita kana
Čak i konj
privlači moju pažnju — na ovoj
snežnoj sutrašnjici.

Hladno veče.
Iznad brda Haguro
stoji srp mladog meseca.

古池や蛙飛びこむ水の音 furu ike ya / kawazu tobikomu / mizu no oto
Drevna bara
žaba skače u nju
voda se zapljuskuje.

Probudi se, probudi se,
uzeću te za saputnika
leptiru mali!
(Prevod: Miloš Crnjanski, 1928)

Poslednjih godina često
gledali smo zajedno sneg…
Da li je opet isti?

Jesenji vetar
kroz otvor na kliznim vratima –
prolamajući glas.

Ne mogu govoriti o
planini Judono, ali
rukavi su mi nakvašeni suzama.

Miris hrizantema –
u Nari, mnoge drevne
Bude.

(Pesma je napisana 27. oktobra 1694. godine, na dan Festivala hrizantema. Grad Nara je bio japanska prestonica od 710. do 784, a taj je prirod bio poznat po ubrzanom razvoju i širenju budizma u Japanu. Elegantni i uzvišeni miris hrizantema predstavjen je kroz sliku starih budističkih statua. U Japanu se veruje da od sveg cveća, hrizantema ima najuzvišeniji miris i da stoga podseća na mirišljave štapiće koji se pale kao ponuda Budi.)

Šta li je pauče!
Kakvim li glasom plačeš?
Jesenji vetar.

Staro seoce.
Granje prošarano cvetnim jabukama
pored svake kuće.

Lanac oblaka legao
između prijatelja… Divlje guske
oprostiše se zanavek.

Na suvoj grani
šćućurio se gavran.
Jesenji sumrak.

Gorak je led
što pacovu iz kanala
utoljava žeđ.

(Prevod: Dragan Milenković, Iz: Haiku – poetski cvet Japana, SJD Beograd-Tokio, 2012:99)

Mrači se more,
jedva su beli
krici divljih pataka.

(Prevod: Hiroši Jamasaki-Vukelić, iz: Stari ribnjak, Narodna knjiga, Beograd, 1996, str. 90)

Studena bura
kroz kedrove duva
oštreći stene!

Danas je Nova godina.
Dajte mi mač,
nasledstvo našeg roda!

Bela hrizantema –
oko ne susreće
ni trunku prašine.

Planinska staza.
Sunce odjednom isplovilo
u mirisu šljiva.

Jednom prijatelju kojn ga je posetio, u njegovoj kolibi pred smrt, kraj jezera Biva, Macuo Bašo je izrekao ovaj haiku (3 prevoda):

Skoru smrt,
ništa ne javlja,
u pesmi popca.
(Prevod: Miloš Crnjanski, 1928)

O skoroj smrti
nikakav znak ne daje –
raspevan cvrčak.
(Prevod: Hiroši Jamasaki-Vukelić, Stari ribnjak, Narodna knjiga, Beograd, 1996, str. 59)

Još nema znakova,
ali smrt im je već blizu.
Raspevani zrikavci.
(Prevod: Dragan Milenković, Iz: Haiku – poetski cvet Japana, SJD Beograd-Tokio, 2012, str. 56)

Ti si leptir
a ja snevajuće srce
Čuang Cea.

Ptici i leptiru
nepoznat je cvet –
jesenje nebo.

Fuđi pod snegom –
Rosei pravi svet
u snu.

Ta letnja trava:
tragovi pustih snova
silnih ratnika.
(Prevod: Hiroši Jamasaki-Vukelić, Stari ribnjak, Narodna knjiga, Beograd, 1996, str. 51)

Kako bih rado poneo
u svojoj lepezi
malo vetra sa Fudžijame!

Kad su ga, na samrtnom odru, učenici zamolili da im kaže poslednji svoj haiku, on je odbio isprva, ali zatim reče ovaj:

Oboleo na putu,
u snu, na pustom polju,
lutam.

(Prevod: Miloš Crnjanski)

Miloš Crnjanski – PESME STAROG JAPANA / Antologija

PESME STAROG JAPANA / ANTOLOGIJA – Odabrao MILOŠ CRNJANSKI (1928).  Prve informacije o haiku poeziji u našim krajevima su stigle preko knjige Miloša Crnjanskog Pesme starog Japana (najpre u Srpskom književnom glasniku, 1925, a zatim kao knjiga 1928) u kojoj  je predstavio Bašoa i tradiciju haikua. Njegov poetski senzibilitet je bio podstaknut haikuima, jer je želeo da kroz simpatiju i ljubav poveže tvorevine i ljude koji su bili daleko jedni od drugih (u vremenu i prostoru), kroz „osmeh koji utiče na travu“.

PESME STAROG JAPANA / Predgovor – Miloš Crnjanski

Kako tumači Crnjanski: pesnici haikua su slikari, oni koji slikaju rečima, pesnik haikaija voli svaki pokret bilja i životinja i u svojoj bezgraničnoj budističkoj ljubavi i samilosti smatra se blizak insektu, drveću,svemu što cveta i precveta, svemu što biva i prođe.

Pesme starog Japana – PESMA CARICE

Pesme starog Japana / Antologija – DOBA HELAN

Pesme starog Japana / Antologija – POSLE STOLEĆA NARA

Pesme starog Japana / Antologija – DOBA HELAN

Pesme starog Japana / Antologija – DOBA HELAN (Miloš Crnjanski, 1928.)

Kada je Kioto postao prestonica, zavlada dug mir, tako da se varoš nazva (god. 794) „Hejan jo“, što znači: „grad mira“. U IX, X, i prvoj polovini XI veka, mesto careva vlada velmoška porodica Fudživara, ali se i suviše odaje veselju i uživanju. Dvor je zborno mesto mladosti, slobodnog morala, luksuza koji inspiriše umetnost i pesništvo.

Svi dvorjani i dvorkinje tog vremena pišu pesme i provode svoje vreme u divljenju cveću i improvizaciji pesama na utakmicama pesničkim. Njine zbirke pesama postaju uzori.

Zbirka pesama tog vremena se zove: Kokinšu, razdeljena na 20 knjiga, sa 1100 pesama. Podeljena je na odeljke: Proleće, Leto, Jesen, Zima, Čestitke, Rastanci, Putovanja, Ljubav itd. Sve su pesme „kratke“, većinom posledice pesničkih konkursa. To je rafinovana, dvorska poezija.

O vetre nebesa,
duhni, zatvori
putanje nebesa,
da ovi devojački udi
igraju još malo.

Episkop Hendžo

Cveće mi svenu
u dugoj noćnoj kiši.
Prošla sam svetom,
zagledana u sebe,
uzalud.

Gospođa Komači, 834—885.

Pesnikinja slavna po lepoti. Pesme su joj pune igre sa rečima, naročito cenjenih u japanskoj lirici. Priča se da je, posle razvratnog života, završila prosjački. Drugi je, kao napadnutu Safo, brane. O njoj Teurajuki piše: da je slična lepoj ženi, ali sa nečim bolesnim u sebi.

Planine još leže u snegu,
ali polako dolazi proleće,
skoro će se istopiti
suze, smrznute
u oku slavuja.

Narihira, 825-880

Zar i danas,
kad je proletnje nebo
tako mirno,
nemirno cveće trešanja
opada?

Tomonori, 845-905

Od kad se rastadoh od nje,
ledne kao zora,
još bleda od mesečine,
za mene nema ničeg tužnijeg,
od jutra.

Tadamine

Ova pesma, iz zbirke Ljubav, smatra se kao jedna od najlepših. Pesnik je, kraj sveg bola, doživeo 99 godina.

Miloš Crnjanski, PESME STAROG JAPANA / ANTOLOGIJA (1928)

Pesme starog Japana / Antologija – POSLE STOLEĆA NARA

Pesme starog Japana / Antologija – POSLE STOLEĆA NARA (Miloš Crnjanski, 1928)

Možda je proleće prošlo
i dolazi leto,
jer, eno, nebesni breg Kagu,
beli se od odežda,
što se suše.

(Carica Džito, 690 – 696.)

Ovu dugu noć,
dugu kao dugi rep
zlatnog fazana,
što se vuče po brdu,
zar da provedem sam?

(VII vek, Hitomaro, najčuveniji od pesnika ove zbirke)

Jamabe Akahito dobio je, kao i Hitomaro, naziv: mudrac pesništva. Pratio je na putovanju cara Šomu; docnije, na Istoku, spevao je ovu pesmu pred čuvenim vulkanom, svetim brdom Japana, koji se, kao piramida pokrivena snegom, izdiže nad vodom. Pesma ima dva dela, jednu dugu utu i jednu kratku thanku, što malo seća na romanski envoi.

Od kako se odeliše
nebo i zemlja,
svetao, u svojoj nebesnoj samoći,
blista visoki
vrh Fudži,
zemlje Saruge.
Dok sam ga posmatrao,
zagledan u nebesa,
Sunce je potamnelo
od njegove senke.
Mesec je potamneo
od bleska njegova vrha.
I oblaci beli,
oklevahu da ga pređu.
A sneg na njega neprestano
veje.

Thanka:

Isplovih iz uvale Tago,
pa se zagledah u nebo,
kako, na sasvnm beo,
visoki vrh Fudži,
neprestano veje.

(Akahito, VIII vek)

Nepomična od žudi,
čekam te, Gospodaru.
Tada mi zavesu
lako dodirnu,
dah jesenjeg vetra.

(Princeza Nukada)

Miloš Crnjanski, PESME STAROG JAPANA / ANTOLOGIJA (1928)

Pesme starog Japana – PESMA CARICE

Pesme starog Japana / Antologija – PESMA CARICE (Miloš Crnjanski, 1928)

PESMA CARICE

U doba kada je dvor još nomad, žena cara Juriaku (V vek) ovako zapoveda dvorkinji da cara ponudi vinom:

Ponudite,
dubokim poklonom,
carsko vino,
veličanstvenom Sinu Sunca
koje sjaji sa visine;
Divnom,
kao cvetovi,
izobilnom,
kao lišće
kamelije
sa pet stotina grana,
što raste i buja
kraj hrama Prvog Klasja,
na blagoj uzvišici,
visoke prestonice,
Jamata.

To je lep primer duge ute (stare pesme) koja je pevana. Šesnaest stihova, jedna jedina rečenica, u japanskom je, po prevodiocu, pariskom profesoru Sorbone Mišelu Revonu, red reči baš obrnut i pev se završava, elegantno, rečju „ponudite“. Kamelija je u Japanu čitavo drvo sa gustim granjem i crvenim, divnim cvetovima. Carevi su, u japanskoj mitologiji, potomci Sunca.

Miloš Crnjanski, Pesme starog Japana / Antologija (1928)

Miloš Crnjanski – PESME STAROG JAPANA / Predgovor

PESME STAROG JAPANA / ANTOLOGIJA – Odabrao MILOŠ CRNJANSKI (1928) / PREDGOVOR KNJIGE

O trešnjev cvete,
kako si sličan životu.

Lirska pesma Japana, bila je uvek pod uticajem stare Kine. U početku manje nametljiv, taj uticaj je u Srednjem Veku bio opšti, i postao uzrok mnogih prepeva i podražavanja.

Japan je, kao nekad Italija, primao iz Kine ogromne i stare svoje rukopise, što su uticali kao prepisi grčki u Renesansu.

Kineski uticaj skupio je sve snage u caru. Car je bio jedini koji prinosi žrtve nebu i zemlji, plodovima i kišama. Vera u dve protivnosti, muškog i ženskog, od kojih je sve postalo, ali koja nije dualistička, postoji od pamtiveka i najstarija predanja nisu drugo do bezbroj znakova i obreda, koji zamenjuju reči i osećaje pred bezmernom ogromnošću i divotama vasione. Život se bio nepomičnom melanholijom pretvorio u obrede.

Gromovi i žrtvenici, koji i danas stoje u vrtovima, lepšim nego Versaljski, sećaju starih obreda i molitava nebesima i zemlji, vodama i semenu. Razne svetkovine, koje sad predsednik republike više ne vrši, o zimskoj ravnodnevnici, oranje carevo o Novoj godini, sve je to ostatak prastare vere, vezane za plodnost jeseni, za izvore i mrazeve. Tremovi Samoće, Čang Kung, hram sa plavim i zelenim kolonadama (Friedrich Perzynski: Vоп Кinas Gottern) još stoji nad mramornim terasama iza Pekinga, kao što stoje i stari hramovi u Japanu.

Njino je zidanje sračunato za onog, koji će uzvišen, viđen od neba i zemlje, brda i vetrova, u svili, na kojoj su izvezeni svi nebesni znaci, okružen prinčevima i mandarinima, sviračima i igračicama, izvoditi pokrete, po broju i zbiru devetke, po kojima su zidani stubovi terase gleđeisane i plave. Moliće se da žita rode. Hram Neba, sa terasama, okružen prastarim drvećem, pun je vazduha, bogovi su simboli i dusi proleća i jeseni. U toj religiji su se održale najstarije i najpoetičnije misli. (Legge: Sacred books of the East.)

Život, zemlja i brojevi u neprekidnoj su vezi. Zemlja oko groba, vode pod zemljom i zvezde nad njom, imaju i posle smrti tajanstvenu moć, o kojoj treba voditi računa.

U Severu, u zaleđenoj vodi, pod zemljom, spojeni su principi sveta, od čijeg je stapanja i varijacija postalo sve ostalo, muško — jang i žensko — jin. Život je igra njinih stapanja i rastapanja. Sve se kreće u jednom krugu, koji se sastoji iz prepletanja, muškoga i ženskoga. Sve što se u njemu kreće nalevo, muško je. Tu stranu je poštovao narod, koji se držao reda nebeskog. Sve što se kreće na desno žensko je. Tu stranu poštovahu otmeni, koji se držahu reda zemaljskog.

Početak je u sred Severa, pri zimskoj ravnodnevici, označenom znakom koji znači dete, jaje, seme klice. Ostalih 11 znakova ređa profesor pariske Sorbone Marsel Grane, u knjizi Poliginie Sororale, po redu vremena, idući nalevo i prema Istoku. U početnoj tački, u Zimi, Severu, još su jedno, nedeljeni, oba, kozmogonijska principa: muški i ženski. Sastaju se kad je žensko prevalilo 20 a muško 30 stanica, zato je to, u godinama sračunato, doba braka.

Znaci koji postaju njinom varijacijom vanredni su, ali njino tumačenje ne spada ovamo. Sve je to prastaro verovanje, u vezi sa kalendarskim sujeverjem ostavilo traga u najstarijoj lirici kineskoj i japanskoj.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Sve do VIII veka po Hr. japanska lirika toliko je divlja i primitivna, da od sve zbrke arhaičnih i kineskih tragova nema ništa razumljivog za nas. Od tih ranih pesnika ostao je samo heroj, car Džimu, strašni ratnik, u čijoj se pesmi još slika rečima koje znače more, vetove i grozne, morske, krvoločne rakove. Tekst tih krvavih pesama, vezanih za ime Careva, sačuvao se u carskoj gardi, koja ih je sve do VIII veka pevala, i završavala u horu, užasnim smehom koji je odjekivao noću po zidinama palate.

Prava poezija toga doba sačuvala se u prastaroj veri i obredima, dok je monaški budizam nije istisnuo. Tekstovi tih obreda, zvani Norito, svečane liturgijske rečenice, duge i komplikovane, ne spadaju ovamo, mada je u njima sačuvana velika i dramatična poetičnost stvaranja zemlje, stare mitologije i narodnih predanja.

Ali odmah posle arhaične, neprevodljive lirike, javljaju se jasni poetični tekstovi, sasvim slični kineskim.

To je lirika impresija, zabeležena tako brzo i neposredno da ni meditacija ne može da se utisne.

Slog, slovo, nije samo znak, ideogram, nego i slika, a glavna briga je dati vidik, daljinu, nebesa. Senčenja nema: sve je vazduh. Mnogo je, dakle, jasnog, ali i skrivenog, u tim pesmama, i nužan bi bio beskrajan komentar izraza. Ljubav nije nikad platonska, već senzualna, a stihovi su puni aluzija, koje stranac i ne primeti. Pesnik je crtač, sa svojim slovima, a slova nemaju nikakve veze sa glasom: ona su simboli i stvari.

Japanci su se mnogo mučili da se otresu kineskog uticaja, koji je u njihovoj književnosti imao veću ulogu od grčkog i latinskog uticaja u Evropi. Najčešća je forma: nekoliko kratkih redaka, po pet ili sedam slogova.

Oko VIII veka država je imala već stalne granice i prestonica je bila Nara; zato se taj vek zove Stoleće Nara.

Budizam je preko Koreje bio prešao more i kao talas preplavio japanska ostrva. Oko X veka, japanska lirika dospeva do svog klasičnog bogatstva. Kao i slikarstvo, i lirika je pre svega vanredno brza beleška impresije.

Ništa što se u prozi može pomisliti, ne ulazi u liriku. Didaktična pesma za japanskog pesnika bila bi, kaže Revon, „vrhunac apsurdnosti“. Najobičnija forma pesama je tzv. thanka, kratka pesma od pet redaka, sa po 5, 7, 5, 7, 7 slogova.

Lirika stoleća Nara skupljena je u antologiji Manjošu, to jest knjizi od „milijardu listića“. Njeni pesnici smatrani su za svetitelje. Tekstovi su nežni i blago strasni, kao provansalski i toskanski iz istih stoleća.

Miloš Crnjanski, PESME STAROG JAPANA (1928)

Izdavač: IZDAVAČKA KNJIŽARNICA NAPREDAK, Beograd — Sarajevo, 1928

Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio književnik, profesor, novinar i diplomata. U anketi „Večernjih novosti“ 2000. godine Miloš Crnjanski je proglašen za najvećeg srpskog pisca 20. veka. U anketi su učestvovala 82 kritičara.

BIOGRAFIJA

CITATI

Miloš Crnjanski govori o poeziji, pesnicima, kritici… + LAMENT NAD BEOGRADOM (Tekst)

APOTEOZA

Sveta Vojvodina (proza)

Miloš Crnjanski – PESME STAROG JAPANA / Antologija

PESME:

Sumatra

Priča

Samoća

Lament nad Beogradom

Serbia

Ljubav

JA, TI I SVI SAVREMENI PAROVI

USPAVANKA

Večni sluga

Mizera

Stražilovo

Eterizam (Ivi Andriću)

Slava

Prolog

Trag