Miloš Crnjanski – PESME STAROG JAPANA / Predgovor

PESME STAROG JAPANA / ANTOLOGIJA – Odabrao MILOŠ CRNJANSKI (1928) / PREDGOVOR KNJIGE

O trešnjev cvete,
kako si sličan životu.

Lirska pesma Japana, bila je uvek pod uticajem stare Kine. U početku manje nametljiv, taj uticaj je u Srednjem Veku bio opšti, i postao uzrok mnogih prepeva i podražavanja.

Japan je, kao nekad Italija, primao iz Kine ogromne i stare svoje rukopise, što su uticali kao prepisi grčki u Renesansu.

Kineski uticaj skupio je sve snage u caru. Car je bio jedini koji prinosi žrtve nebu i zemlji, plodovima i kišama. Vera u dve protivnosti, muškog i ženskog, od kojih je sve postalo, ali koja nije dualistička, postoji od pamtiveka i najstarija predanja nisu drugo do bezbroj znakova i obreda, koji zamenjuju reči i osećaje pred bezmernom ogromnošću i divotama vasione. Život se bio nepomičnom melanholijom pretvorio u obrede.

Gromovi i žrtvenici, koji i danas stoje u vrtovima, lepšim nego Versaljski, sećaju starih obreda i molitava nebesima i zemlji, vodama i semenu. Razne svetkovine, koje sad predsednik republike više ne vrši, o zimskoj ravnodnevnici, oranje carevo o Novoj godini, sve je to ostatak prastare vere, vezane za plodnost jeseni, za izvore i mrazeve. Tremovi Samoće, Čang Kung, hram sa plavim i zelenim kolonadama (Friedrich Perzynski: Vоп Кinas Gottern) još stoji nad mramornim terasama iza Pekinga, kao što stoje i stari hramovi u Japanu.

Njino je zidanje sračunato za onog, koji će uzvišen, viđen od neba i zemlje, brda i vetrova, u svili, na kojoj su izvezeni svi nebesni znaci, okružen prinčevima i mandarinima, sviračima i igračicama, izvoditi pokrete, po broju i zbiru devetke, po kojima su zidani stubovi terase gleđeisane i plave. Moliće se da žita rode. Hram Neba, sa terasama, okružen prastarim drvećem, pun je vazduha, bogovi su simboli i dusi proleća i jeseni. U toj religiji su se održale najstarije i najpoetičnije misli. (Legge: Sacred books of the East.)

Život, zemlja i brojevi u neprekidnoj su vezi. Zemlja oko groba, vode pod zemljom i zvezde nad njom, imaju i posle smrti tajanstvenu moć, o kojoj treba voditi računa.

U Severu, u zaleđenoj vodi, pod zemljom, spojeni su principi sveta, od čijeg je stapanja i varijacija postalo sve ostalo, muško — jang i žensko — jin. Život je igra njinih stapanja i rastapanja. Sve se kreće u jednom krugu, koji se sastoji iz prepletanja, muškoga i ženskoga. Sve što se u njemu kreće nalevo, muško je. Tu stranu je poštovao narod, koji se držao reda nebeskog. Sve što se kreće na desno žensko je. Tu stranu poštovahu otmeni, koji se držahu reda zemaljskog.

Početak je u sred Severa, pri zimskoj ravnodnevici, označenom znakom koji znači dete, jaje, seme klice. Ostalih 11 znakova ređa profesor pariske Sorbone Marsel Grane, u knjizi Poliginie Sororale, po redu vremena, idući nalevo i prema Istoku. U početnoj tački, u Zimi, Severu, još su jedno, nedeljeni, oba, kozmogonijska principa: muški i ženski. Sastaju se kad je žensko prevalilo 20 a muško 30 stanica, zato je to, u godinama sračunato, doba braka.

Znaci koji postaju njinom varijacijom vanredni su, ali njino tumačenje ne spada ovamo. Sve je to prastaro verovanje, u vezi sa kalendarskim sujeverjem ostavilo traga u najstarijoj lirici kineskoj i japanskoj.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Sve do VIII veka po Hr. japanska lirika toliko je divlja i primitivna, da od sve zbrke arhaičnih i kineskih tragova nema ništa razumljivog za nas. Od tih ranih pesnika ostao je samo heroj, car Džimu, strašni ratnik, u čijoj se pesmi još slika rečima koje znače more, vetove i grozne, morske, krvoločne rakove. Tekst tih krvavih pesama, vezanih za ime Careva, sačuvao se u carskoj gardi, koja ih je sve do VIII veka pevala, i završavala u horu, užasnim smehom koji je odjekivao noću po zidinama palate.

Prava poezija toga doba sačuvala se u prastaroj veri i obredima, dok je monaški budizam nije istisnuo. Tekstovi tih obreda, zvani Norito, svečane liturgijske rečenice, duge i komplikovane, ne spadaju ovamo, mada je u njima sačuvana velika i dramatična poetičnost stvaranja zemlje, stare mitologije i narodnih predanja.

Ali odmah posle arhaične, neprevodljive lirike, javljaju se jasni poetični tekstovi, sasvim slični kineskim.

To je lirika impresija, zabeležena tako brzo i neposredno da ni meditacija ne može da se utisne.

Slog, slovo, nije samo znak, ideogram, nego i slika, a glavna briga je dati vidik, daljinu, nebesa. Senčenja nema: sve je vazduh. Mnogo je, dakle, jasnog, ali i skrivenog, u tim pesmama, i nužan bi bio beskrajan komentar izraza. Ljubav nije nikad platonska, već senzualna, a stihovi su puni aluzija, koje stranac i ne primeti. Pesnik je crtač, sa svojim slovima, a slova nemaju nikakve veze sa glasom: ona su simboli i stvari.

Japanci su se mnogo mučili da se otresu kineskog uticaja, koji je u njihovoj književnosti imao veću ulogu od grčkog i latinskog uticaja u Evropi. Najčešća je forma: nekoliko kratkih redaka, po pet ili sedam slogova.

Oko VIII veka država je imala već stalne granice i prestonica je bila Nara; zato se taj vek zove Stoleće Nara.

Budizam je preko Koreje bio prešao more i kao talas preplavio japanska ostrva. Oko X veka, japanska lirika dospeva do svog klasičnog bogatstva. Kao i slikarstvo, i lirika je pre svega vanredno brza beleška impresije.

Ništa što se u prozi može pomisliti, ne ulazi u liriku. Didaktična pesma za japanskog pesnika bila bi, kaže Revon, „vrhunac apsurdnosti“. Najobičnija forma pesama je tzv. thanka, kratka pesma od pet redaka, sa po 5, 7, 5, 7, 7 slogova.

Lirika stoleća Nara skupljena je u antologiji Manjošu, to jest knjizi od „milijardu listića“. Njeni pesnici smatrani su za svetitelje. Tekstovi su nežni i blago strasni, kao provansalski i toskanski iz istih stoleća.

Miloš Crnjanski, PESME STAROG JAPANA (1928)

Izdavač: IZDAVAČKA KNJIŽARNICA NAPREDAK, Beograd — Sarajevo, 1928