Ознака: Mira Banjac

Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Miroslav Mika Antić – VOJVODINA (Prva verzija pesme, 1961)

VOJVODINA

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branile golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, –
tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i vinsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima tako gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
tu Vojvodinu ašova, britvi, molitvi i šamara,
zaraslu u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav –
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama
K.und K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.

I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te… volim… oprosti,
ti, što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rako – žut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se ne stidim tvog otegnutog govora, ni slanine, ni kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova…
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

Miroslav Mika Antić
Ravnica, 1961, pre svih dorađivanja

Video: Pesmu govori Mira Banjac

Citati, Knjige, Poezija, Priče / Pripovetke, Proza, Video, Zanimljivosti

Miroslav Mika Antić – ZANIMLJIVOSTI

Anegdote, biseri i zanimljivosti iz života Miroslava Mike Antića, Mikin Recept za život, Miki Antiću u spomen…, Mika i Desanka Maksimović, Mira Stupica, Toma Zdravković, Mira Banjac…Rekli su… o Miroslavu Miki Antiću…

„AUTOPORTRET“ Miroslava Mike Antića koji nije on naslikao

Miroslav Mika Antić – Kako pišem pesme

Miroslav Mika Antić i Tito

Miroslav Mika Antić i Mira Stupica – Zaljubljeni pesnik

Miroslav Mika Antić i njegova VRATA KOJA MISLE

Miroslav Mika Antić – RECEPT ZA ŽIVOT

Miroslav Mika Antić – Hteo ja još, pa stao

Miroslavu Miki Antiću u spomen…

Miroslav Mika Antić i Dušan Duško Radović

Mira Banjac o Miroslavu Miki Antiću

Mika i Desanka Maksimović

Mika i Žak Prever

Miroslav Mika Antić i Mersad Berber

Mika i Toma Zdravković

Miroslav Mika Antić o svom druženju sa decom

Dušan Duško Radović o Miroslavu Miki Antiću

Draško Ređep o Miroslavu Miki Antiću

Rekli su… o Miki Antiću

Miroslav Mika Antić – Imena moje dece

Miroslav Mika Antić RODOSLOV

Miroslav Mika Antić o Mokrinu

Miroslav Mika Antić – MOJI GRADOVI

 

Fotografija: Kolaž, Bistrooki, privatna arhiva, naslovna strana knjige ŠAKA SOLI Mire Stupice i ljubavna izjava Miroslava Mike Antića Miri Stupici.

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)
Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Miroslav Mika Antić – SREM

SREM

Prvi deo
POSLANICA ŽIVIMA

I

Dođe meni tako, pred jeseni,
pa ustajem ispod zemlje.

Presedne mi da se stalno
vetrovima i vremenom poravnavam.

Jesam mrtav. Al’ ko kaže
da ja dole mirno spavam.

Čuvaj! Sklanjaj snove!
Ja u njima budan sanjam.
Čudan sanjam.

Čuvaj! Sklanjaj staklo.
Biće srče! Vaskrsavam!

Sa stratišta svih ratova
lagano se približavam.

Širok Dunav. Ravan Srem.
Čuvaj, svete, — ja idem!

II

Stžem! Kopam zubima korenje.
Ničem s gorskom travom.

Čuvaj! Rijem ispod Fruške gore
kamen glavom.

Iz mulja me mesečina ljulja
nad Bosutom, nad Vukom i Savom.

To se noćas lud tociljam
po svom mokrom srcu. Ciljam
klipovima svog zubatog smeha
okrnjene zvezde iznad streha.

Čuvaj! Sklanjaj decu!
To ja jašem
sam na sebi, ko na belom konju.
I sam sebi rukom mašem.

I ljubim ti šume iza uha.
I ljubim ti Čot ispod pazuha.

III

Slavinu sam udario sebi
u grkljan i usred čela.
Čuješ kako moja nežnost vrela
klokoće i teče kroz sva sela.

Uz obrežja hoću plotun vinograda
da me čeka.
Iz sebe ti stižem.
To je strašno izdaleka.

Ja strnjište.
A iz mene munje vrište.
I korenja vrište. Čuvaj!
Čuvaj! Sklanjaj Frušku goru
da ne smeta u prozoru.
Daj videla malo! Sunca ištem!

Samog sebe ja sam ovde
lepotama i užasom doticao.
Samom sebi kroz zenicu
i kroz grlo proticao.
Sve sam ovom ludom svetu dao.
Jesam pao, ali nisam stao.
Posustao. Pa mrtav ustao.

IV

Ja sam samom sebi himna.
Kao barjak, — sebi kosu dižem.
Na isti glas njištim
i svatovce i opela.
Otečen iz sebe stižem.

Teturam se,
a iz mene veče vene.
Kukuričem,
a iz mene zora svetli.

Ja sam moji prvi petli
i poslednji moji petli.

Odakle sam rodom?
Iz svih sremskih kostiju.

Ustaj, svete, i otvaraj kapiju!
Evo tebi iznenada gostiju!

V

Lako mi je da verujem drugom.
Teško mi je da verujem sebi.
Zaogrnut poderanom dugom
nikada se obukao ne bih.
Inače sam gola mozga bio.
Inače sam gola srca bio.
Inače sam gole sreće bio.

Svoj se život ume — il’ ne ume.
Ja sam svoje bele zube pio.
Nad krezubim snovima sam bdio.
Pamet pio.
I dušu popio.

Ume l’ neko mene da razume?

Baš me briga što me ne razume.

VI

Baš me briga ima l’ neko
da me shvati
što mi usne treba dati.

Baš me briga ima l’ neko
da se seti
u mom dlanu sto stoleća
da primeti.

To sam ja taj neki neko
što mi, grešnom, psovku reko
kad preda mnom, ko pred freskom,
u Feneku klecav kleko.

To sam ja taj neki đavo
što se s nebom natpevavo.
Pevam jače od sebe. I jače
šapućem. I — jače plačem.

A kad vejem — mećavu zasmejem.

VII

Sav sam Sremac, eto.
To mi prokleto. Al’ to mi sveto.

Uzmeš tako čoveka. Po njemu
kao po žicama sitno sviraš.
Nabiješ ga u budžak pa kažeš:
sad — da biraš!

Šta da radim? Šta da odaberem?
Mogu samo sebe da oderem.
Sad znaš što se derem i poderem.

Uzmeš tako čoveka. Po njemu
kao po begešu čupaš. Kidaš.
Zar ti misliš da ja čujem, posle,
kad na groblju za mnom ridaš?

Zar ti misliš da ja čujem, posle,
kad se mene neko kasno seti?
Sav sam Sremac. Mi smo lepo prokleti.
I oljušteno sveti.

VIII

Ponekad je kasno biti čovek
al’ je zato časno biti čovek —
kad si lud i kad si Sremac dovek.

Znaš me, svete, odranije.
Suze su mi najslanije.
Ja milujem.
Ja se tučem.
Ja jaučem.
Ja gugučem.
U srcu mi od tambura
dvesta zvezda, trista bura.
U rebrima harmonika.
A u grlu violina.
U podrumu uvek vina.
Pune krvi oranije.

Od ratova i svatova
nema zemlje pijanije.

IX

Zaklan, pa poliven krečom,
u krevetu svoga groba, sa brdima
i čudima svojim ja se valjam.

Do ramena odvaljen, pa spaljen,
brašnom svoga verovanja
u lebove ja se pečem.

Streljan, dran i neoderan se
plodan sebi iz bedara
i nedara kao rođendan pomaljam.

To je kao kad sam sebi suncem tečeš.
To je kao kad sam sebe suncem kaljaš.
To ti dođe kao da je tvoj lični bog
slučajno zaboravio
da je ikad u tebi blesav boravio.

Ej, bože, bože, ala ja ne valjam!
E, bože, bože, ala ti ne valjaš!
…

XXVII

Ajdemo mi, braćo moja — moj jedini,
da se malo umijemo pozlaćenim košticama
prve rose na ledini.

Zarudela trešnjo moja — suzo rana,
zatrudnela pesmo moja neobrana,
vesniče mog proleća i mojih Đurđevdana,
ajdemo mi, uz jeseni vozneseni!

Ti znaš, mila moja,
sad živim pomalo u svakom Sremcu,
ali ne znaš, mila moja,
koliko te, dok on spava, ljubim u snu.

Lizni usnu.
Probaj usnu.
Osetićeš moju usnu.

Sve ću žene zašiti za mene.
Konac su mi oparane vene.
Najviši sam ove zore
ja vrh Fruške gore.

Drugi deo
POSLANICA PREŽIVELIH

I

U Fruškoj sam gori srce
u vinovo lišće zavio.

Kad zaplačem, plakao sam u sebi.
Unutra.
Spolja sam se uvek šeret pravio.

Kad se toči,
prvo nek se toče moje oči.

Kad se srče,
prvo nek se srče moje juče.

Kad se pije,
prvo nek se moje sutra lije.

Je l’ ja nekog pitam kako mu je?
Šta se nekog tiče kako mi je.

Što pre, žene, usvojite mene.
Ajd’, u zdravlje, uz moje uzglavlje!

II

Kad poljubim usnu od bokala,
kad otkinem nogu od astala,
pa kad krenem da svet preokrenem,

pa zaljuljam kao klatno
šorovima zlatan zvonim,

kako drugom — kad ni sebi
neću, prgav, da se sklonim!

Zar ne vidiš da ja sebe
sačekujem šašav noću
i podmećem sebi nogu.
I bećarluk.
I samoću.

Daj rakije, da umijem usta.
Nije li nam vreme mesec potkovati?

ceo život držim sa dva prsta.
Nije li nam vreme, brale, sremovati?

III

Nije li nam došlo, evo,
takvo neko pusto doba
da se ljubav kašikama
vrelo proba?

I da nežnost, opaprenu,
nabadamo na viljuške
od kolevke
pa do groba?

Čašim.
Flašim.
Fruškogorijašim.

I bombašim.
Istoriju plašim.
Nebo plašim,
Fruškogorijašim.

Čim oživim i šešir nakrivim,
i čim zinem — sam od sebe ginem.
…

XI

Zemlja mala, vinograde brala,
glave brala, sto heroja dala.

Ne boj mi se, tugo moja stara,
ne boj mi se sremačkog bećara.
Ne vara te.
Sebe Sremac vara.
S Gorom fruškom i rođenom puškom.

S bespućima svu noć razgovara
preko plota — življi od života.
neguto se baruta i dima.
Hleb mu nemir, a ustanak piće.

Kad me ima, zauvek me ima.
I kad nema, zauvek me biće.

Ne diraj me — neću da te diram.

Al’ kad takneš i kad me pomakneš,
rafalima sebi himnu sviram.
…

XXI

Ne pitaj me otkud meni
u toj duši zlatni zubi.
Svitanja sam ujedao.
To mi zora usne ljubi.

Kad su Sremci krenuli,
snove su pokrenuli.

Ja sam neko pleme od plemenke.
Ja sam neka rika iz Vrdnika,
pitom kao dinja iz Sibača.
besan kao paprika iz Maradika.

Kipi šira — pa mi ne da mira.

Zato ti se u zenici nastanjujem.
Zato sebe u tvoj osmeh sahranjujem.
Zato tebi na jastuku osvanjujem.

Kad su Sremci krenuli,
na naličje nebo su okrenuli.
…

XXIV

Neka kuca srce moga Srema.
Biće pesme i kad mene nema.
Kraj uha ćeš osetiti dah moj vreo.
Kroz mećave šaputaću
kao bela violina.
Kad te budem u najlepšem Sutra sreo,
za dušu mi popij gutljaj starog vina.

I kad god ti mira nema,
kad se neki pomor sprema,
biću opet u busiji i ustanku.
Osetićeš kako noću na ramenu tvome
dremam
i šapućem, glasom gorkim od duvana
uspavanku.

Kad bi znala od čega sam smešen,
kad bi znala što vrištim nasmešen,
kad bi samo makar malo znala,
ti bi meni pola sunca dala
i još bi mi kazala i hvala
što si mene takvog izabrala.
…

XXIX

U Irigu uz knjigu i brigu.
Ponad Vognja puno nebo ognja:
svud opela i svud terevenke.
Sve do Ljube, gde se duše gube
kad poljube u usta evenke.

Otečen sam, pa misliš: umreću.
Gadni su me umori pritisli.
Umreću kad ja to hoću,
a ne kad se tebi misli.

I nemoj mi živom sprovod priređivati.
Sklanjaj mi sa čela vence od peškira.
Ja već imam Fruškogorski venac.
Sam sa svojom svećom tamo odmarširaću.

Ne pravi se kao da sam nevidljiv
i ne prolazi kroz mene gunđajući.
Ja sam zaostalo minsko polje.
Eksplodiraću!

Šašinci. Bačinci. radinci, Stradinci.
Kukujevci. Erdevik. Na vekove imam pik.
Ko god bane — noć u srce kane.
Ko god prođe — dušu mi oglođe.

Hvala ti, zemljo, što si me smogla
i, naopakog, ljudski razumela.

Što nisam mogao, ti si mogla.
Što nisam umeo, ti si umela.

Hvala ti zemljo, što si me rodila
i oko mene čudesa svila.

Hvala ti što si me ka suncu vodila.
Što nisam bio, ti si bila.

Hvala ti što si me besom nadojila,
i lepim mirisom tvojih cvetova.
Hvala ti što si mi grob iskrojila
da budem kolevka novih svetova.

Hvala ti što si se uz mene borila.
Hvala ti što si mi dušu otvorila.

Hvala ti što si slobodu stvorila
i sa mnom večnost izgovorila.

Miroslav Mika Antić

~ Poema „SREM“ je premijerno izvedena na Spomen-groblju u Sremskoj Mitrovici 11. okrobra 1986. godine. Scensko izvođenje Poeme posvećeno je rodoljubima Srema, žrtvama fašističkog terora u toku NOB-e.

Celu poemu pročitajte u knjizi „Miroslav Antić – SREM“ (1986) Izdavač: Dom omladine „1. novembar“, Sremska Mitrovica.

Preuzimanje delova teksta, teksta u celini ili fotografija je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs

Izvor: Bistrooki – www.balasevic.in.rs

Citati, Intervju, Zanimljivosti

Rekli su… o Balaševiću

Rekli su… o Balaševiću

Bistrooki – Naš Đole 

Rade Šerbedžija – pesma PISMO IZ LONDONA

Izet Sarajlić  je napisao pesmu BALAŠEVIĆ  a pominje ga i u pesmi OPROŠTAJ S KOLARCEM  

Petar Janjatović – YU Rock Enciklopedija 1960 – 2006

Gibonni –“Kada je reč o pevačima, mada znam da bi bilo gotovo nemoguće, ali u nekoj specijalnoj situaciji mislim da bismo Đorđe Balašević i ja mogli da složimo pesme. Mi se ne poznajemo privatno, samo preko pesama, ali ja jako poštujem te ljude koji su izdvojeni i nezavisni od trendova. Kao Lonard Cohen, Bob Dylan, David Bowie… Đorđe Balašević je pravi majstor, a pesma Bezdan je neverovatna, kao i ceo taj album.“

Bane Krstić („Garavi Sokak“) – „Đorđe Balašević je kao Dok Holidej – došao je tiho i postao legenda. Balašević je veliki pesnik ravnice i jedini književnik među ljudima koji se bave rokenrolom.“

Zdravko Čolić – „San svakog stiha je da postane deo Balaševićeve balade. Ja se uvek prepoznam u Balaševićevim pesmama kao i svaki čovek koji je voleo bar jednom u životu.“

Mira Banjac – „Đorđe za mene nikada nije bio pevač. Oduvek sam ga smatrala poetom. On piše božanstvene pesme. I ne samo to. Sećam se Mihizovih reči da ako jednu stvar radiš vrhunski, onda i sve ostalo možeš da radiš na isti način. To je slučaj sa Đorđem.
On je apsolutno ZNAK u celoj Vojvodini, i ne samo u Vojvodini, ja mislim da je on u celoj Jugoslaviji (bivšoj, velikoj) jedan ZNAK. To je jedna apsolutna superiornost, jedna superiorna ličnost. Za mene lično on je veći pesnik nego što je kantautor.“

Pero Zubac – „Voleti Balaševića je jednostavno, pisati kao Balašević nije jednostavno.“ – Predgovor knjige „Računajte na nas“

Nikša Bratoš – „Đole je osoba koja po meni odavno zaslužuje biti u udžbenicima po školama u cijeloj regiji, te je on jedan od onih koji će biti upamćen kao legenda ovog vremena. To su drage pjesme iz doba kada sam bio klinac i svirao sa svojim frendovima. Dodatna stvar je što ljudi koji sviraju s njim su  vrhunski profesionalci i glazbenici, tako da mi je čast dijeliti binu s njima. Već šestu godinu sviram s Đoletom i to su uvijek druženja srodnih duša, jer ljudi koji dođu na koncert nisu slučajni prolaznici, nego su to oni koji zaista vole i cijene to što on radi, uživaju u pjesmama, a pri tome ljudi na pozornici kao i on uživaju u tim pjesmama…

Uvijek kada od nekih autora dobijem pjesmu, malo analiziram tekst i glazbu kako bi vidio ima li nešto što bi se trebalo popraviti, jedine dvije osobe kod kojih ni zarez nisam trebao promijeniti, niti pitati treba li promijeniti, jesu Đorđe Balašević i Gibonni.  Dakle, kada dobijete njihove tekstove i glazbu, ne diraj ništa, jer sve što pipneš bi pokvario“ – Izvor Soundset

Miloš Prikić – Znate l’ priču Balašević Đorđa?

Senad Maglić – Pjesma za Balaševića

Petar Popović – deo kolumne (Blic, 2008.) „… Ima tome trideset godina. Posle BOOM festivala 77. dobio sam neko ovlašćenje radi objavljivanja pesme koja je zahvatila Novi Sad. Taj papir je završio kao ploča ,,U razdeljak te ljubim“. Tako je u naše živote ušao Đorđe Balašević. Nema više proleća kao što je to 1978. bilo: Moja prva ljubav, Snaša sa salaša, Računajte na nas, Život je more… Balaševic je nonšalantno pokorio naša srca. I kao svaki osvajač, znao je da bude svojeglav. I tako, evo, trideset godina. Kad je Bog onomad leteo nad tom Vojvodinom, rascepila mu se vreća sa talentom iznad kuće Balaševica, pa tu pade sledovanje za celu pesničku generaciju.

Naslednik najsjajnije linije poetskih prvaka našeg jezika i autentični Vojvođanin sa darom da drugačije, ali ne manje potresno ili manje tačno opeva Ravnicu u njenoj složenoj posebnosti. O Bardu nemam šta da dodam. Uradili su to neki za maturu, neki za diplomu, neki za doktorat, a stotine njih za knjige, eseje, reportaže, novinske tekstove. Pesnik i tamburaš, opsenar i pisac, čuvar prečanskih različitosti i lopov priča koje tek treba da se dogode, bećar dubokih uzdaha, vlasnik spektra tema širokog ko slovačka suknja, koji i u svojim greškama ostaje veliki, zajedno sa bandom novosadskih naslednika veoma mi je pomogao da prebrodim jednu ružnu noć. Nije lako biti pesnik u našem okruženju, na sceni, u javnosti i stvarnosti. Balašević je tvorac faha bez imena, naš Dilan, naš Brel i naš Visocki, ali ponajviše neponovljivo svoj.“
 

 

Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Miroslav Mika Antić – VOJVODINA

Genijalna Mira Banjac recituje delove poeme Miroslava Mike Antića VOJVODINA u Dunavskom parku u Novom Sadu, ispred spomenika velikom Miki Antiću. Postoji nekoliko verzija ove pesme (Vojvodina, prva verzija iz 1961.) . Kompletna, završna verzija poeme iz knjige „Vojvodina“ koju je izdao NIP „Dnevnik“ iz Novog Sada 1976. godine:
VOJVODINA

I

Veruju vo jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu – mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu,
a slepački joj se molim dok mi na usni rđa i rže i miriše,
blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
pa teme i čelo škropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile,
a ona rominja i tinja i survava se sa krova
sva toržestvena i roždestvena od lepote i rugla
i kao srce mokra i kao srce okrugla.
Jao ravnico, zlosutnico! Zlatna sačmo u sisi!
Jao svevišnja moja iz birtija i crkava!
Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš
i pozlaćena i plaćena, i detinjasta i lukava,
a tako sasvim sveta i zlikovačka i lomna,
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.

II

Volim je od štala do oltarskih dveri i od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branile golim šakama,
pa su je branili i ždrali rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali.
Tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i vinsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina.
Tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko u brkovima nije imao gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav.
Volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

III

Muču steoni vinogradi. Peni se jesen u kacama.
Rđaju po bespućima vetrovi sa kutnjacima masnim od slanine.
Rodio te otac. Ubio te sin. Brat bratu o vratu i po vratu.
A krstovi najveće drveće. A grobovi najveće planine.
Na usni tamjan i nafora. Nozdrva od bosiljka bela.
Zubi utrnuli od bećaraca i truli od opela.
Jao ravnico! Jao krtico! Jao bezglava tico!
Jao sve moje nesito i ponosito i napito!
Moja žetvo i žito. Moja kletvo i tugo.
I jao Vojvodino – gladna godino, i Vojvodino – dugo!
Širok Dunav. Široke pustare. Široko garavo oko.
Od svetog Čarnojevića, do svetog skeledžije na Tisi,
oče nas u opancima, u katancima i lancima,
oče naš iže jesi i iže nisi.

IV

I volim je prosjačku, pred crkvama, nedeljama, u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i harmonikašku; čas raspusnu, čas pitomu
i birtijašku što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku sa tuđim barjacima pred četama
K. i K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana,
i Vojvodinu solunsku i krfsku pod bajonetima,
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama.
Pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku kad je oktobra donela proleće selima.
Volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog!
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.

V

Lete nad Fruškom gorom, nad tornjevima, nad đermovima
nakolmovani paorski anđeli bez krila i oreola.
Lete do zvezda i vraćaju se sa zvezda lepi, mrtvi i šašavi,
sa ufitiljenim brkovima, u gaćama od šest pola.
Lete sa glavom crvenom kao raspuknuta lubenica.
Sa obrazima od licidarskih lutaka i jezikom od koljiva.
Leti Panonija hiljadu puta zaklana i uvek najlepše živa,
Panonija što prašta i što se iz groba seća,
sva od praporaca i dukata, sva mnogo srneća i kereća.
Jao ravnico! Jao česnico! Jao vodo i travo!
Jao sve moje plavo, drveno od krstova i krvavo i pravo!
Jao žuto od snopova, od mrtvaca, od sunca i od sveća!
I jao šareno od vina, od violina, od sukanja i cveća!
Ja tebe nožem i hlebom. Ti mene solju i satarom.
Ja tebe nogom i bogom. Ti mene ruzmarinom i materom.
Jednu zob zobali, jednako groba dobili,
jednako se oplodili i rodili i prodali.
Četir konja debela u pesmu si uprezala!
Četir strane sveta u pupak si nam uvezala!
Ej, Vojvodino, od plača, od đubreta i od kolača,
a vere četir, a peta ciganska, a šesta iz tambure riče!
I svi mi na sramotu liče! I svi mi na boga liče!

VI

Zaigraj, zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga,
nevesto moja najlepša u dronjcima i plaču,
ti što se moliš bogu i ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje! Diži čaše! Razbij astale šakom!
Zapevaj preko njiva neka zabride kosti!
Volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te, volim, oprosti,
ti, od ponosa i stida, od đinđuva i vaški,
ti, ljuljaško i rako – žut zubat smeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, madžarski, totski, vlaški,
makedonski i lički preko dalekih njiva!
I tako do smaka sveta, najteža zemljo moja,
sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća!
Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja.
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

Miroslav Mika Antić

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)