Vilijam Šekspir – SONETI / Prepevi Stevana Raičkovića napravljeni su na osnovu proznih prevoda Živojina Simića / Tekstovi
SONETI
Sonet 18
Sa letnjim danom ne znam da li da te
Poredim, kad si — lepši, čari tiše?
Pupoljke maja strašni vetri smlate
I vreme leta kratko je odviše;
Ponekad oko neba jara rubi,
A često zlatni lik potamni neba;
Sve što je lepo lepotu i gubi
Kad slučaj hoće il’ prirodi treba.
Svenuti neće večno leto tvoje,
Niti lepota, a i smrt se neće
Hvaliti da ti pokri tamom boje,
U večnost — pesma — i tvoj lik odneće.
Dok oko vidi i dok dišu ljudi
S pesmom će ovom tvoj lik da se budi.
Sonet 30
U nemilosti kad sam kod sudbine —
Izgnanstvo svoje kitim suznim injem;
U gluvo nebo moj se vapaj vine —
I gledam sebe, svoj udes proklinjem;
Kao taj da sam bogat nadom, želim,
Lep kao ovaj i drag kao treći,
Veštinu i moć s drugih da preselim;
I kada se mojoj sve zaveri sreći,
I prezrem sebe, ja ako se tada
Setim tvoga lika — onda moja duša
Prhne u zoru kao ševa, rada
Da pesmom slavi nebo što je sluša.
Tvoja je ljubav takvo zlato da ga
Ne bih menjao za kraljevska blaga.
Sonet 33
Videh gde laska, jutro sunca puno,
Planinskom vrhu suverenim okom,
I ljubi polja u zeleno runo
Zlatom svog lica — i sja nad potokom;
I odmah zatim pušta da se sjate
Tamni oblaci oko zlatnog vida
I napuštenom svetu sjaj uskrate,
Te se — već kloni zapadu od stida.
I moje sunce blistavoga sjaja
Jednoga jutra sjaše mi sred čela;
Ali, vaj, samo jedan sat to traja,
A sad ga oblak skriva od mog tela.
Ja ga ne krivim: ako sunce neba
Zna da potamni i zemaljsko treba.
Sonet 44
O, da je teško suštastvo mog tela –
Misao, dalj me sprečavala ne bi,
Jer, ja bih onda, preko svih predela,
Pa ma gde da si – doleteo tebi.
O, svejedno je gde bih tada bio
I među nama kakva daljina je;
Hitrom bih mišlju more preskočio
Čim smisli gde bi ona htela da je.
Misao nisam, pa tužim ko niko;
Mnogih je milja između nas sena.
Sazdan od zemlje i vode, toliko,
Prepuštam susret ćudima vremena.
Spori sastojci mog tela su uza
I isti izvor naših gorkih suza.
Sonet 57
Pošto sam tvoj rob – šta da radim drugo
Nego ćudima da ugađam tvojim?
Dragoceno je moje vreme dugo
Samo kad tebe dvorim činom kojim.
Ne smem da korim tužni čas i dugi
Kad tebe nema, o moj suverene;
Ni da razmišlja nije dano slugi,
Kad kažeš zbogom i napustiš mene;
Ni pitati te ne smem ljubomorno –
Kud si nestao i šta radiš sada;
Kao rob, moram da čekam pokorno,
Dok tvoja družba drugima pripada.
Luda je ljubav, ma šta da se zbiva
Po tvojoj volji – tu zlo ne otkriva.
Sonet 73
Ti sad u meni gledaš one ure —
Kad lišće s grana ode svome kraju
I one gole od zime drhture
Ko pusti hor gde ptice ne pevaju.
U meni vidiš belog dana veče
Čije je sunce zašlo s ruba plava;
Kog će odneti crna noć što teče —
Drugo ja smrti u kojoj sve spava.
U meni vidiš vatre plamsaj žuti
Što na pepelu leži uspomena,
Kao na odru gde će izdahnuti
Tim sagorena —— čime je hranjena.
To što ti vidiš — ljubavi moć daje,
Jer ljubiš ono što skoro nestaje.
Sonet 105
Ne misli da je moja ljubav slepa
I idolom ne zovi druga moga
Zato što svaka moja pesma lepa
Hvali tek jednog i uvek istoga.
O, ljubazan je moj drug svakim danom,
Postojan uvek u divnoj vrlosti,
Te je i stih moj — oda postojanom.
I peva — jedno, bez raznolikosti.
„Lep, dobar, veran“ — tema je jedina,
A da „lep, dobar i veran“ pozlatim
Raznim rečima — sva mi je veština
I jednim dahom sve to obuhvatim.
Te — čar, dobrota, vernost — odvojene:
Tako su sada u jednom spojene.
Sonet 106
Kad u hronici doba minuloga
Opise vidim nekih lepih bića
I stare pesme, prepune lepoga,
U slavu mrtvih gospi i mladića,
Ja vidim da su ti pesnici-pređi
Dajući svemu lepom hvalu svoju —
Rukama, nozi, usni, oku, veđi —
Hteli lepotu da opišu tvoju.
Sve su im hvale proročanstvo bile —
Tvojoj lepoti i za doba naše,
Ali ti nisu opevale mile
Sve čari, jer ih samo slutnjom znaše.
Mi ih sad znamo, oči nam se sjaje,
Ali nam pero nevešto zastaje.
Sonet 108
Šta može um mj perom da napiše
Da duša reč već nije rekla svoju?
Šta da se rekne i novo i više
Da mi izraz ljubav i čar tvoju?
Ništa, moj druže. Al izjave rane:
Da si moj, a ja – tvoj da sam, govorim
Kao molitvu, reč po reč, kroz dane.
Jer, kad je večna ljubav kojom gorim –
Ona je nova, iako je stara;
Ko pre – duboka; bora joj ne škodi,
Ni zub vremena – jer ona pretvara
Starost u slugu i na to je svodi.
Ona kao nanovo rođena
Kad ostarelost misli da je – sena.
Sonet 116
Spoj vernih duša smetnja ne remeti.
A ljubav nije ljubav, koju svako
S promenom menja, il’ ako se seti
Da s nevernikom izneveri lako.
O, ne! Ljubav je tek kula svetilja
Što gleda bure i njihovu penu.
Ona je zvezda, visoka vodilja,
Za zalutalu barku. Ni vremenu
Igračka nije, mada su rumena
Lica pod njenom kosom koja čeka;
O, ljubav nema promena ni mena
Već traje dok je i sveta i veka.
Ako ja grešim, moj stih laž je tada
I niko nije voleo nikada.
Vilijam Šekspir
Prevod: Stevan Raičković / Prepevi Stevana Raičkovića napravljeni su na osnovu proznih prevoda Živojina Simića
Vilijam Šekspir – SONETI, KNJIGE, CITATI, BIOGRAFIJA
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)