Fjodor Mihajlovič Dostojevski – BRAĆA KARAMAZOVI (Odlomci)

Fjodor Mihajlovič Dostojevski – BRAĆA KARAMAZOVI (Odlomci)

  • Posted on: 23/07/2019
  • By:

Citati (odlomci) iz knjige BRAĆA KARAMAZOVI – Fjodor Mihajlovič Dostojevski (Ф. М. ДОСТОЕВСКИЙ – БРАТЯ КАРАМАЗОВЫ 1879-1880.)

Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane: ako li umre, mnogo roda rodi. (Jevanđelje po Jovanu XII, 24)
*
Čovek se zaljubi u kakvu bilo lepotu, u telo žensko, ili čak u jedan deo ženskog tela (to samo sladostrasnik može razumeti), pa će dati za to rođenu decu, prodaće oca, mater, Rusiju i otadžbinu; iako pošten, poći će i ukrasti; iako smiren – zaklati; iako veran – izneveriće. Pesnik ženskih nogu, Puškin, nožice je u stihovima opevao; drugi ih ne opevaju, ali ne mogu da pogledaju u nožice bez drhtavice. Nego, ne samo nožice… Tu ti, brate, prezrenje ne pomaže;
*
Ali zaljubiti se, ne znači voleti. Zaljubiti se čovek može i mrzeći. Zapamti!
*
Nekog ti je zgodnije imati među neprijateljima nego među prijateljima.
*
Lepota – to je strašna i užasna stvar! Strašna zato što se ne da opisati, a ne da se opisati stoga što je bog zadao sve same zagonetke. Tu se obale sastaju, tu sve protivrečnosti zajedno žive. Ja sam, brate, vrlo neobrazovan, ali ja sam mnogo o tome mislio. Strašno mnogo tajni! Suviše mnogo zagonetaka pritiskuje na zemlji čoveka. Traži odgonetku kako znaš, i izlazi suv iz vode. Lepota! A osim toga, ne mogu da podnesem što po neki, čak srcem viši čovek, i sa umom visokim, počinje sa idealom Madone, a svršava sa idealom sodomskim! Još strašnije je kad se neko već sa idealom sodomskim u duši ne odriče ni ideala Madone, i od toga mu srce plamti, i vaistinu plamti, kao i u mladim neporočnim godinama. Da, širok je čovek, čak je i suviše širok – ja bih ga suzio! Što umu izgleda kao sramota, to je srcu samo lepota. Zar je u Sodomu lepota? Veruj da se u Sodomu lepota i nalazi za ogromnu većinu ljudi -jesi li ti znao tu tajnu? Strašno je to što je lepota ne samo strahovita nego i tajanstvena stvar. Tu se đavo s bogom bori, a bojno polje su srca ljudska. Uostalom, što koga boli, on o tom i govori.
Najglavnije je, samog sebe ne lažite. Onaj koji sam sebe laže, i svoju laž sluša, taj dolazi dotle da nikakvu istinu ni u sebi, niti oko sebe ne opaža, dakle, dolazi do nepoštovanja i prema sebi, i prema drugima. A kad ne poštuje nikoga, on onda prestaje i voleti; a da bi tako bez ljubavi mogao sebe zabaviti i razonoditi, on se predaje strastima i grubim nasladama, i dolazi sasvim do skotstva u porocima svojim, a sve to od neprestanog laganja i ljudi i samog sebe. Ko samog sebe laže, taj će se lakše nego iko i naći uvređen. Jer naći se uvređen, neki put je vrlo prijatno, zar ne? Lepo zna čovek da ga niko nije uvredio, nego da je on sam sebi uvredu izmislio i nalagao radi lepote; sam je preuveličao, da bi neku sliku stvorio; zakačio se za reč pa od muve načinio medveda; sve on to i sam zna, a ipak se prvi nalazi uvređen, oseća se uvređen do prijatnosti, do osećanja velikog zadovoljstva, a time u isti mah dolazi i do pravog neprijateljstva… Ta ustanite, sedite, molim vas lepo, jer sve su vam to lažni pokreti.
*
Znaj, iskušeniče, da su besmislice i suviše potrebne na zemlji. Na besmislicama svet stoji, i da njih nije, na svetu možda ničega ne bi ni bilo.
*
Uzgred, nedavno mi je pričao jedan Bugarin u Moskvi – nastavi Ivan Fjodorovič, kao i ne slušajući brata – kako tamo kod njih, u Bugarskoj, Turci i Čerkezi na sve strane čine zločine, bojeći se da se svi Sloveni ne podignu protiv njih – to jest, pale, kolju, siluju žene i decu, ekserima prikucavaju uhapšenicima uši za ogradu i ostavljaju ih tako do zore, a ujutru ih vešaju, i tako dalje, sve čovek ni zamisliti ne može. Zbilja, neki put se pominje „zverska“ surovost čoveka, no to je strašno nepravično i uvredljivo za zveri: zver nikad ne može biti tako svirepa kao čovek, tako majstorski, tako umetnički svirepa. Tigar prosto grize, rastrže, i samo to i zna. Njemu napamet ne bi palo da zakucava ljude za uši prekonoć ekserima, čak kad bi to i mogao učiniti.
*
Glupost je kratka i nije dovitljiva, a um vrda i krije se. Um je podlac, a glupost je iskrena i poštena.
*
Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer je ta slika božanske ljubavi vrhunac ljubavi na zemlji. Volite sve božje stvorove, i celinu i svako zrno peska. Svaki listić, svaku zraku božju volite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš božju razumeti u stvarima. A shvatiš li je jednom, ti ćeš je posle neumorno upoznavati sve dalje i više, svakodnevno. I zavolećeš, najzad, sav svet vascelom, vasionskom ljubavlju. Životinje volite: njima je bog dao klicu misli i nepomućenu radost. Nemojte im je remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se misli božjoj. Čoveče, ne uznosi se nad životinjama: one su bezgrešne, a ti, sa svojom veličinom, samo prljaš zemlju svojom pojavom na njoj, trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe – avaj, skoro svaki od nas! – Decu volite naročito, jer i ona su bezgrešna kao anđeli, i žive da bi nas radovala, radi čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko učini nažao detetu.
*
„Raj je“ – veli on – „u svakome od nas pritajen, eto, on se sad i u meni krije, i samo ako zaželim, on će od sutra već za mene zbilja i nastati, i to za ceo moj život.“ Vidim: govori razdragano i tajanstveno, u mene gleda kao da me nešto pita. „A o tom“ – nastavlja on – „da je svaki čovek za sve druge i za sve što na svetu biva, kriv, osim svojih grehova, o tome ste potpuno pravilno sudili, i čudnovato je kako ste mogli najednom u takvoj potpunosti tu misao obuhvatiti. Doista je tačno: kad ljudi tu misao shvate, onda će za njih nastati carstvo nebesko, i to ne u mašti, nego u samoj stvari.“ -„A kad će se to dogoditi“ – uskliknuh ja sa tugom – „i hoće li se uopšte ikada i dogoditi! Da nije to samo mašta?“ – „Pa, eto, vi sami već ne verujete“ – veli on – „propovedate, a sami ne verujete. Znajte, dakle, da će se ta, kao što vi velite, mašta nesumnjivo zbiti, u to verujte, ali ne sad, jer svako zbivanje ima svoj zakon. To je stvar duševna, psihološka. Da bi se svet na nov način preuredio, potrebno je da se ljudi sami duševno okrenu na drugi put. Dokle god ti zaista ne postaneš svakome brat, bratstvo neće nastupiti. Nikad ljudi na osnovu nauke i koristi neće pravično podeliti među sobom i svoja prava. Neprestano će svakom biti malo, i neprestano će roptati, zavideti i uništavati jedan drugog. Vi pitate kad će se to zbiti. To će se zbiti, ali će se pre toga morati završiti period ljudske usamljenosti. “ „Kakve to usamljenosti?“ – pitam ja njega. „Pa eto, takve kakva danas svuda vlada, naročito u našem veku, ali se sva još nije završila, i još joj nije došao kraj. Svaki vam danas teži da izdvoji svoju ličnost još većma; hoće da u samom sebi iskusi punoću života; međutim, iz svih njegovih napora izlazi, mesto punoće života, samo potpuno samoubistvo; jer, mesto da potpuno opredele svoje biće, oni padaju u potpunu usamljenost. Svi su se u naše vreme podelili na jedinke, svaki se povlači u svoju jazbinu, svaki se od drugoga udaljuje, krije se, i što ima sakriva, i svršava time da se sam odbija od ljudi i ljude od sebe odbija. Usamljen kupi bogatstvo i misli: koliko li sam ja sad moćan i koliko sam osiguran, a ne zna bezumnik: da što više kupi, tim više tone u samoubilačku nemoć. Jer je navikao uzdati se u sebe samog i kao jedinka se odelio od celine; navikao je svoju dušu da ne veruje u ljudsku pomoć, u ljude i u čovečanstvo, i samo strepi da će mu propasti novac i prava koja je stekao. Um čovečji sad svuda podrugljivo počinje da ne shvata da se istinsko obezbeđenje ne sastoji u ličnosti, izdvajanju njenih napora, nego u ljudskoj opštoj zajednici. Ali će neizostavno doći kraj i toj strašnoj usamljenosti, i razumeće svi najednom kako su se neprirodno odvojili jedan od drugoga. Takav će tada doći duh vremena, i ljudi će se čuditi što su tako dugo ostajali u tami i svetlost nisu videli.
*
Mi na zemlji nismo zadugo, mi činimo mnogo rđavih dela i govorimo mnogo rđavih reči. I stoga, hvatajmo svi zgodan trenutak u našem međusobnom odnosu da reknemo jedan drugom i dobru reč.