Pesme starog Japana / Antologija – POSLE STOLEĆA NARA (Miloš Crnjanski, 1928)
Možda je proleće prošlo
i dolazi leto,
jer, eno, nebesni breg Kagu,
beli se od odežda,
što se suše.
(Carica Džito, 690 – 696.)
Ovu dugu noć,
dugu kao dugi rep
zlatnog fazana,
što se vuče po brdu,
zar da provedem sam?
(VII vek, Hitomaro, najčuveniji od pesnika ove zbirke)
Jamabe Akahito dobio je, kao i Hitomaro, naziv: mudrac pesništva. Pratio je na putovanju cara Šomu; docnije, na Istoku, spevao je ovu pesmu pred čuvenim vulkanom, svetim brdom Japana, koji se, kao piramida pokrivena snegom, izdiže nad vodom. Pesma ima dva dela, jednu dugu utu i jednu kratku thanku, što malo seća na romanski envoi.
Od kako se odeliše
nebo i zemlja,
svetao, u svojoj nebesnoj samoći,
blista visoki
vrh Fudži,
zemlje Saruge.
Dok sam ga posmatrao,
zagledan u nebesa,
Sunce je potamnelo
od njegove senke.
Mesec je potamneo
od bleska njegova vrha.
I oblaci beli,
oklevahu da ga pređu.
A sneg na njega neprestano
veje.
Thanka:
Isplovih iz uvale Tago,
pa se zagledah u nebo,
kako, na sasvnm beo,
visoki vrh Fudži,
neprestano veje.
(Akahito, VIII vek)
Nepomična od žudi,
čekam te, Gospodaru.
Tada mi zavesu
lako dodirnu,
dah jesenjeg vetra.
(Princeza Nukada)
Miloš Crnjanski, PESME STAROG JAPANA / ANTOLOGIJA (1928)