SNEŽANA I SEDAM PATULJAKA (originalan naziv bajke je SNEŽANA )
Bilo je to jednom usred zime i sneg je s neba padao kao perje, a jedna kraljica sedela je i šila kraj prozora koji je imao okvir od crne ebanovine. I dok je tako šila i gledala sneg, ubola se iglom u prst, pa su u sneg pale tri kapi krvi. I
rumena krv na belome snegu izgledala je tako lepo, da kraljica pomisli u sebi:
— Kada bih imala ćerku belu kao sneg, rumenu kao krv i crnu kao drvo ebanovo!
Ubrzo zatim dobila je ćerčicu, koja je bila bela kao sneg, rumena kao krv i crnokosa kao ebanovina, pa je zato i nazvana Snežana. A kada se dete rodilo, umrla je kraljica.
Posle godinu dana, oženio se kralj drugi put. Bila je to lepa žena, ali gorda i uobražena, pa nije mogla trpeti da je iko nadmaši lepotom.
Imala je čudotvorno ogledalo i kada bi stupila preda nj, pa se ogledala u njemu, rekla bi:
Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je.
A ogledalo bi odgovorilo:
Ni od koga, gospo, nadmašena nisi.
Najveća na svetu lepotica ti si.
Tada bi bila zadovoljna, jer je znala da ogledalo govori istinu.
Ali Snežana je rasla i bila sve lepša; i kad je imala sedam godina, bila je lepa kao vedar dan, lepša nego i sama kraljica. Kada je kraljica jednom upitala svoje ogledalo:
Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je,
odgovorilo je ono:
Ti si lepa, gospo, — nije prazna hvala, —
Al’ sto puta lepša Snežanica mala.
Uplaši se tada kraljica, pa požute i pozelene od zavisti. Otada, kad bi ugledala Snežanu, prevrnulo bi joj se srce u grudima, toliko je mrzela devojku. I ta zavist i oholost rasli su kao korov u njenome srcu sve više, te ni danju ni noću nije imala mira.
Pozvala je jednoga lovca i rekla mu:
— Odvedi dete u šumu i da ga više očima ne vidim.
Lovac posluša i odvede Snežanu, ali kad htede da je ubije, poče ona plakati i reče:
— Ah, dragi lovče, pokloni mi život. Ja ću pobeći u najgušću šumu i nikada se više neću vratiti kući.
Pa pošto je ona bila tako dobra i lepa, sažali se lovac i reče:
— Beži onda, jadno dete!
Ostade tako Snežana u velikoj šumi sama samcita i bilo je toliko srah da je zagledala svaki list na drvetu i nije znala kako da se pomogne. Počela je tada da trči i trčala preko šiljatoga stenja i kroz trnje, a divlje zveri skakale su pored nje, ali joj ništa nažao nisu činile.
Trčala je ona, dok su je noge nosile, a kad se utom smrklo, videla je malu kuću i ušla unutra da se odmori. U kućici je bilo sve malo, ali tako fino i čisto da se prosto ispričati ne može. Stojao je jedan belo zastrven stočić sa sedam malih tanjira, svaki tanjirić sa svojom kašičicom, zatim sedam nožića i viljuščica i sedam čašica.
Kraj zida bilo je postavljeno sedam posteljica, jedna do druge, sve pokrivene snežno belim pokrivačem. Snežana, koja je bila tako gladna i žedna, uzela je sa svakog tanjirića po malo povrća i hleba, a iz svake čašice popila po kapljicu vina. Nije htela da jednome sve oduzme. Zatim, pošto je bila umorna, legla je u jedan krevetac, ali nijedan nije bio za nju potaman. Jedan suviše dug, drugi suviše kratak, dok najzad ne nađe da je sedmi dobar. Ostade u njemu, pomoli se Bogu i zaspa.
Kada se već sasvim smrklo, dođoše gospodari ove kućice. Bilo je to sedam patuljaka koji su kopali rude. Upališe svojih sedam fenjerčića, pa kada se u kućici osvetli, videše da je neko u njoj bio, jer nije ostalo sve onako u redu kao kada su otišli od kuće.
Prvi je rekao:
— Ko je na mojoj stoličici sedeo?
Drugi:
— Ko je iz moga tanjirića jeo?
Treći:
— Ko je moje parčence hleba okrnjio?
Četvrti:
— Ko je moje malo povrće načeo?
Peti:
— Ko je bo mojom viljuščicom?
Šesti:
— Ko je seko mojim nožićem?
Sedmi:
— Ko je pio iz moje čašice?
Tada se prvi osvrte i vide da je na njegovoj postelji mali nabor, pa uzviknu:
— Ko je moj krevetić izgužvao?
Dotrčaše drugi i uzviknuše:
— I u mome krevetiću neko je ležao.
A sedmi, kad vide svoju postelju, ugleda Snežanu koja je u njoj ležala i spavala.
Pozva on ostale koji dotrčaše i stadoše vikati od čuda, donesoše svojih sedam fenjerčića i osvetliše Snežanu.
— O, Bože, Bože, vikali su oni. Ala je ovo dete lepo!
I toliko su se radovali da je nisu prebudili nego ostavili da i dalje spava na krevetiću.
Sedmi patuljak spavao je kod svojih drugova, svakog sata kod drugoga, pa je tako prošla noć.
Kada je svanulo, probudila se Snežana, pa kada je videla sedam patuljaka, uplašila se. Ali oni su bili ljubazni i upitali je:
— Kako se zoveš?
— Zovem se Snežana, odgovorila je ona.
— Kako si dospela u našu kuću? pitali su dalje patuljci.
Ispričala im je ona kako je nju njena maćeha htela da ubije, ali lovac joj poklonio život, pa je trčala celoga dana, dok nije najzad našla njihovu kućicu.
Patuljci rekoše:
— Ako hoćeš da se brineš o našoj kući, da kuvaš, nameštaš postelje, pereš, šiješ i pleteš i ako hoćeš da sve držiš uredno i čisto, možeš ostati kod nas, pa ćeš imati hleba.
— Hoću, kazala je Snežana, vrlo rado.
I tako je ostala kod njih.
Držala im je kuću u redu; izjutra bi pošli oni u planinu pa tražili zlato i druge rude; uveče bi se vraćali, a jelo je moralo da ih dočeka.
Preko celog dana, devojka je bila sama i zato su je dobri patuljci opominjali govoreći:
— Čuvaj se svoje maćehe; ona će saznati uskoro da si ovde; ne puštaj nikoga unutra.
Ali kraljica kada je od lovca čula da je njen nalog izvršen, mislila je da je opet prva i najlepša. Kad je jednom stala pred ogledalo, rekla je opet:
Kaži meni, kaži, ogledalo moje;
Najveća na svetu lepotica ko je?
Ali ogledalo je odgovorilo:
Najlepša si, gospo, priznati se mora,
Najlepša od sviju koje ovde gledam,
Al’ beskrajno lepša, tamo preko gora,
Snežanica naša kod kepeca sedam.
Uplaši se tada, jer je znala da ogledalo ne laže i videla da je nju lovac prevario i da je Snežana još u životu. Pa je onda smišljala i smišljala iznova kako da je uništi. Jer dok ne bude najlepša na celom svetu, nije od zavisti imala mira. Pa kada je najzad nešto izmislila, obojila je lice, obukla se kao stara torbarka, potpuno se prerušila. U tom obliku, krenula je preko sedam bregova do sedam patuljaka, zakucala na vrata i viknula:
— Krasnu robu prodajem, krasnu robu!
Snežana je pogledala kroz prozor i kazala.
— Dobar dan, draga gospođo. Šta to prodajete?
— Krasnu robu i prekrasnu, odgovorila je ona. Trake i vezice u svim bojama, — pa izvadila jednu koja je bila ispletena od šarene svile.
— Ovu poštenu ženu mogu pustiti unutra, pomislila je Snežana, skinula rezu s vrata i kupila jednu lepu traku.
— Dete moje, kazala je baba, ala lepo izgledaš. Hodi da te ja ovom trakom opašem.
Snežana nije nikakvo zlo slutila, nego posluša i pustila da joj traku stavi oko grudi. Ali baba tada stegnu tako brzo i tako jako, da Snežana izgubi dah i padne kao mrtva.
— Sad si bila najlepša! reče kraljica i požuri napolje.
Malo docnije, kad se smrklo, stiže kući sedam patuljaka, ali kako se uplašiše, kad videše da njihova draga Snežana leži na zemlji, da se ne kreće i ne miče kao da je mrtva. Podigoše je, pa kad videše da nju steže neka traka, rasekoše tu svilu. Poče ona tada opet polako da diše i, malo po malo, ožive.
Kada patuljci čuše šta se dogodilo, rekoše:
— Stara torbarka nije bila niko drugi nego ona bezbožna kraljica. Čuvaj se i ne puštaj nikog, kada mi nismo kraj tebe.
Ali zla žena, čim je stigla kući, prišla je ogledalu i pitala:
Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je?
A ogledalo je odgovorilo:
Najlepša si, gospo, priznati se mora,
Najlepša od sviju koje ovde gledam,
Al’ beskrajno lepša, tamo preko gora,
Snežanica naša kod kepeca sedam.
Kada je to čula, zakuca joj srce da iskoči, — toliko se uplašila, — jer je videla da je Snežana oživela opet.
— Ali sada, kazala je ona u sebi, izmisliću nešto što će te uništiti!
Veštičjim veštinama, u koje se dodro razumevala, napravi ona otrovan češalj. Preobuče se onda i uze oblik jedne druge stare žene. Krenula je tako preko sedam bregova do sedam patuljaka, zakucala na vrata i uzviknula:
— Krasnu robu prodajem, krasnu robu!
Snežana je pogledala kroz prozor i rekla:
— Produži put, ne smem nikog da puštam unutra.
— Pa smeš valjda da pogledaš! kazala je baba, izvadila otrovni češalj iz torbe i podigla ga.
Svide se ovaj češalj detetu toliko da se dade prevariti i otvori vrata. Kada se pogodiše, rekla je baba:
— E, sad ću te jednom lepo očešljati.
Jadna Snežana nije mislila ni na kakvo zlo i pustila babu da je češlja, ali tek što je češalj ušao u kosu, a otrov poče dejstvovati i devojka pade bez svesti.
— Ti, lepoto nad lepotama, kazala je pakosna žena, sad je s tobom svršeno!
Srećom, uskoro je bilo veče i sedam patuljaka stiže kući. Kad videše Snežanu kako leži na zemlji kao mrtva, posumnjali su odmah na maćehu, pa počeli da traže i našli otrovni češalj, i tek što su ga izvadili, a Snežana dođe k sebi i ispriča šta se dogodilo.
Opomenuše je tada još jednom da bude na oprezu i da nikome vrata ne otvara.
A kraljica kod kuće stala je pred ogledalo i rekla:
Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je
Ogledalo joj je odgovorilo isto kao pre:
Najlepša si, gospo, priznati se mora,
Najlepša od sviju koje ovde gledam,
Al’ beskrajno lepša, tamo preko gora,
Snežanica naša kod kepeca sedam.
Kada ču da ogledalo tako govori, zadrhtala je i zatreptala od gneva.
— Snežana mora umreti, viknula je ona, pa makar me to stalo sopstvenog života.
Otišla je onda u jednu sasvim skrivenu usamljenu odaju, u koju niko nije ulazio, pa napravila tu otrovnu, otrovnu jabuku. Spolja je izgledala ona tako lepa, bela i rumena, da bi svako ko je ugleda morao da je zaželi, ali ko god bi parče od nje pojeo — umirao bi otrovan.
Kada je jabuka bila gotova, obojila je ona lice i preobukla se u seljanku, pa pošla preko sedam bregova do sedam patuljaka. Zakucala je, Snežana pružila glavu kroz prozor i rekla:
— Ne smem nikog živog da pustim unutra. Sedam patuljaka mi je to zabranilo.
— Meni je pravo, odgovorila je seljanka. Lako ću ja prodati svoje jabuke. Evo, jednu ću ti pokloniti.
— Ne, kazala je Snežana, ne smem ništa da primim.
— Bojiš li se otrova? kazala je baba. Vidiš, raseći ću jabuku na dva dela. Ovaj rumeni pojedi ti, a ja ću beo pojesti.
Ali jabuka je bila napravljena tako veštački, da je samo rumena pola bila otrovna. Snežana se polakomi na lepu jabuku, pa kad je videla da seljanka jede, nije se mogla više uzdržati nego pružila ruku i uzela otrovnu polovinu. Ali tek što je jedan zalogaj stavila u usta a već je pala mrtva na zemlju.
Pogledala je nju kraljica svirepim pogledom, pa se nasmejala glasno i rekla:
— Bela kao sneg, rumena kao krv, crna kao ebanovina! Ovoga puta, patuljci te neće moći opet da probude.
A kada je kod kuće upitala ogledalo:
Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je,
ogledalo je najzad odgovorilo:
Ni od koga, gospo, nadmašena nisi,
Najveća na svetu lepotica ti si.
Tada se umirilo njeno zavidljivo srce, ukoliko se jedno zavidljivo srce može umiriti.
Patuljci, kada su se uveče vratili Žući, našli su Snežanu gde leži na zemlji. Dah joj više nije izlazio iz usta. Bila je mrtva. Podigoše je oni, stadoše da traže ne bi li našli nešto otrovno, otkopčavali je, češljali joj kosu, prali je vodom i vinom, ali ništa nije pomagalo. Dobro dete je bilo mrtvo i ostalo mrtvo.
Položiše je na odar, pa sva sedmorica sedoše kraj nje plačući i plakaše tri dana. Htedoše da je sahrane, ali videše je da je tako lepa kao živ čovek i da još ima krasne rumene obraze. Rekoše tada:
— Kako je možemo spustiti u crnu zemlju?
Poručiše zato providan kovčeg od stakla, da se sa svih strana može videti, položiše je u njega i napisaše zlatnim slovima njeno ime i da je bila kraljeva kći. Postaviše onda kovčeg na vrh brda i jedan od njih uvek je bio kraj nje i čuvao je. A
i životinje su dolazile da oplakuju Snežanu, prvo jedna sova, pa gavran, a najzad i golub.
Ležala je Snežana dugo vremena u kovčegu i izgledalo je stalno kao da spava, jer je još bila bela kao sneg, rumena kao krv i crnokosa kao ebanovina.
Dogodi se da jedan kraljević dospe u šumu i dođe u kuću sedam patuljaka da tu prenoći. Video je na bregu kovčeg i lepu Snežanu u njemu i pročitao šta je napisano zlatnim slovima. Rekao je patuljcima:
— Dajte mi taj stakleni kovčeg, a ja ću vam dati šta god tražite.
Ali patuljci odgovoriše:
— Ne damo ga mi ni za sve zlato na svetu.
— Onda mi ga poklonite, rekao je on, jer ja ne mogu živeti, ako ne budem gledao Snežanu. Čuvaću je i paziću je, kao svoje najdraže.
Kad ga čuše da tako govori, sažališe se dobri patuljci i dadoše mu kovčeg.
Kraljević naredi svojim slugama da ga ponesu na ramenima. Desi se usput da se oni sapletu o neki žbun, a od tog trešenja ispade Snežani otrovni zalogaj iz grla. I nije dugo potrajalo, a ona je otvorila oči, podigla poklopac sa kovčega i opet oživela.
— Ah, Bože, gde sam ja? upitala je ona.
Kraljević je rekao sav radostan:
— Ti si kod mene, — i ispričao šta se dogodilo, a onda kazao: — Ja te volim više nego sve na svetu; hodi sa mnom u dvor moga oca, bićeš mi žena.
Snežana pristade i pođe s njim i njihova je svadba proslavljena u velikom sjaju i divoti.
Na svetkovinu je pozvana i Snežanina bezbožna maćeha. Ali kada je ona obukla lepe haljine, stupila je pred ogledalo i rekla:
Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je?
Ogledalo je odgovorilo:
Najlepša si, al’ je, ne budi mi ljuta,
Nevesta Snežana lepša bezbroj puta.
Proklela je zla žena tada ceo svet, pa presvisla od zavisti i muke.
Iz knjige: Braća Grim – ODABRANE BAJKE, Edicija ZLATNA KNJIGA, Izdanje izdavačkog i knjižarskog preduzeća GECA KON A. D., Beograd, 1933. godine
Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)