Macuo Bašo – HAIKU POEZIJA
Macuo Bašo (jap. 松尾芭蕉; 1644-1694.) je bio poznati japanski pesnik Edo perioda. Bio je osnivač japanskog pesničkog stila Haiku i jedan od najboljih pisaca haiku poezije.
Stara dama trešnja
procvala – sećanje
na minule godine.
Pravi početak
poezije – pesma
sađenja pirinča na dalekom severu.
Gle, bilje proleća!
Trag snova
bezbrojnih ratnika.
(Prevod: Miloš Crnjanski, napomena: Na čuvenom bojnom polju Hira Izumi, prezirući ratove, Bašo je napisao ovaj haiku)
馬をさへながむる雪の朝哉 uma wo sae / nagamuru yuki no / ashita kana
Čak i konj
privlači moju pažnju — na ovoj
snežnoj sutrašnjici.
Hladno veče.
Iznad brda Haguro
stoji srp mladog meseca.
古池や蛙飛びこむ水の音 furu ike ya / kawazu tobikomu / mizu no oto
Drevna bara
žaba skače u nju
voda se zapljuskuje.
Probudi se, probudi se,
uzeću te za saputnika
leptiru mali!
(Prevod: Miloš Crnjanski, 1928)
Poslednjih godina često
gledali smo zajedno sneg…
Da li je opet isti?
Jesenji vetar
kroz otvor na kliznim vratima –
prolamajući glas.
Ne mogu govoriti o
planini Judono, ali
rukavi su mi nakvašeni suzama.
Miris hrizantema –
u Nari, mnoge drevne
Bude.
(Pesma je napisana 27. oktobra 1694. godine, na dan Festivala hrizantema. Grad Nara je bio japanska prestonica od 710. do 784, a taj je prirod bio poznat po ubrzanom razvoju i širenju budizma u Japanu. Elegantni i uzvišeni miris hrizantema predstavjen je kroz sliku starih budističkih statua. U Japanu se veruje da od sveg cveća, hrizantema ima najuzvišeniji miris i da stoga podseća na mirišljave štapiće koji se pale kao ponuda Budi.)
Šta li je pauče!
Kakvim li glasom plačeš?
Jesenji vetar.
Staro seoce.
Granje prošarano cvetnim jabukama
pored svake kuće.
Lanac oblaka legao
između prijatelja… Divlje guske
oprostiše se zanavek.
Na suvoj grani
šćućurio se gavran.
Jesenji sumrak.
Gorak je led
što pacovu iz kanala
utoljava žeđ.
(Prevod: Dragan Milenković, Iz: Haiku – poetski cvet Japana, SJD Beograd-Tokio, 2012:99)
Mrači se more,
jedva su beli
krici divljih pataka.
(Prevod: Hiroši Jamasaki-Vukelić, iz: Stari ribnjak, Narodna knjiga, Beograd, 1996, str. 90)
Studena bura
kroz kedrove duva
oštreći stene!
Danas je Nova godina.
Dajte mi mač,
nasledstvo našeg roda!
Bela hrizantema –
oko ne susreće
ni trunku prašine.
Planinska staza.
Sunce odjednom isplovilo
u mirisu šljiva.
Jednom prijatelju kojn ga je posetio, u njegovoj kolibi pred smrt, kraj jezera Biva, Macuo Bašo je izrekao ovaj haiku (3 prevoda):
Skoru smrt,
ništa ne javlja,
u pesmi popca.
(Prevod: Miloš Crnjanski, 1928)
O skoroj smrti
nikakav znak ne daje –
raspevan cvrčak.
(Prevod: Hiroši Jamasaki-Vukelić, Stari ribnjak, Narodna knjiga, Beograd, 1996, str. 59)
Još nema znakova,
ali smrt im je već blizu.
Raspevani zrikavci.
(Prevod: Dragan Milenković, Iz: Haiku – poetski cvet Japana, SJD Beograd-Tokio, 2012, str. 56)
Ti si leptir
a ja snevajuće srce
Čuang Cea.
Ptici i leptiru
nepoznat je cvet –
jesenje nebo.
Fuđi pod snegom –
Rosei pravi svet
u snu.
Ta letnja trava:
tragovi pustih snova
silnih ratnika.
(Prevod: Hiroši Jamasaki-Vukelić, Stari ribnjak, Narodna knjiga, Beograd, 1996, str. 51)
Kako bih rado poneo
u svojoj lepezi
malo vetra sa Fudžijame!
Kad su ga, na samrtnom odru, učenici zamolili da im kaže poslednji svoj haiku, on je odbio isprva, ali zatim reče ovaj:
Oboleo na putu,
u snu, na pustom polju,
lutam.
(Prevod: Miloš Crnjanski)
Miloš Crnjanski – PESME STAROG JAPANA / Antologija
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)