Miroslav Mika Antić – EPILOG / Poezija, Tekst pesme, Recitacija, Video
EPILOG
Vodopad ima bradu kao grof L. N. Tolstoj.
To se
u stvari
jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
da je život nešto prosto u meni,
– a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.
Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na presnom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.
Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
– a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo na jeziku
Gorko od smeha i preslatko do plača.
Dozvolite mi da, posle svega,
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično,
onako kako to pišu senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi sa potopljenog razarača.
Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.
Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita
od ono malo mojih noktiju i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi
naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voleo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila do zuba sita sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.
I da proneseš moje prezrele oči kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.
I moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Ovde kod mene dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše, čudno, spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno, nešto golubije.
Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici u dostojanstvo prerušen.
Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju
kao mala kudrava štenad
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe kučke.
Sasvim sam zakopčan: od sluzokože – do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav
samo za tebe jecaju i pevuše.
Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.
U ogledalu vidim: sve je,
zauvek
gotovo!
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me nespretno pazi,
neko kome ja, zaista, naivno,
zaista bez zlih namera,
već posle druge čaše otkrijem putokaze
koji vode od tebe
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali dok ležim ovde kao ispražnjen sarkofag
i nešto mudrujem o sreći,
trudim se da bar malo zabrinute dobrote
tom drugom nekom dam.
I dok umire drveće i vetar po lišću gazi
trudim se da mu bude dobro,
makar mrvicu dobro,
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.
Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački, kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
majku mu,
kao da znaju za nas.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već davno povečerje odsvirali.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
Jedino možda to:
da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata
u kome su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do predaka minirano.
Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se, zato, zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.
Miroslav Mika Antić
Pročitajte više:
Miroslav Mika Antić – POEZIJA, CITATI, ZANIMLJIVOSTI, PROZA
POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora
PROZA – Pojam, autori, knjige, citati… / Plejada veličanstvenih
PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video
BAJKE i LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…
Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI…
Knjige u pdf formatu ~ Biblioteka elektronskih knjiga
BISTROOKI – Kutak za bistrooke
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)