Miroslav Mika Antić – GORKA PESMA


Miroslav Mika Antić – GORKA PESMA / Dve verzije pesme iz knjiga  ŠAŠAVA KNJIGA  i  TAKO ZAMIŠLJAM NEBO / Tekstovi:

I verzija pesme (ŠAŠAVA KNJIGA)

Moj tata i moja mama nikada nisu imali
devet,
jedanaest,
ili četrnaest godina.

Oni su odmah rođeni pomalo prosedi
i namršteni
i nervozni,
sa milion nekih neodložnih poslova,
petljavina,
i malih ružnih svađa i prebacivanja.

Oni su večno ogovarali prijatelje i rođake,
računali kako će s platom do prvog,
jadali se,
ispovedali,
kunjali,
pa su im tako iskliznule godine detinjstva
kao srebrne ribe iz ruku.

Umesto da sve na svetu shvate neozbiljno,
kao patkasti hod meseca iznad krovova,
kao skakutanje drveća na jednoj nozi duž bulevara,
kao namigivanje reklama u predvečerje,
njima je čvornovat i drven svaki trenutak života:
i ljubav,
i nezgode,
i ona obavezna čaša vina subotom uveče,
i bioskop nedeljom posle podne,
i novine,
i pletivo…

I meni ih je ponekad tako žao
što nikad neće razumeti
da možda jedna obična nađena krpica
može u našoj glavi da liči na balsku haljinu,
da jedna stolica na kojoj se klimatamo
može da zameni sve limuzine i jahte,
i da šaka peska,
ako hoćeš,
vredi pet puta više nego čitava Sahara
i malo vode na dlanu kao sva mora sveta.

Moj tata i moja mama nikada nisu bili deca
i zato se možda tako malo razumemo u ovim danima,
danima kojima ja tepam,
pevušim
i čupkam razbarušene šiške,
a oni im docrtavaju brkove,
silom stavljaju naočari
i nadevaju suviše ozbiljna i umorna imena

Miroslav Mika Antić

 

II verzija pesme (TAKO ZAMIŠLJAM NEBO)

I

Moj tata i moja mama
nikada nisu imali
sedam, deset, jedanaest,
ili trinaest godina.

Oni su odmah rođeni
namršteni i nervozni,
sa bezbroj otužnih svađa
i sitnih prebacivanja.

Oni su, čim su prohodali,
počeli da se sapliću.
I čim su progledali,
odmah su bili kratkovidi.

Zato posmatraju život
očima rođaka, suseda,
očima dnevnih listova,
očima vesti na radiju,
očima tuđih navika
i tuđih običaja.

Očima tuđe pameti.

II

I čim su progovorili,
progunđali su i, potajno,
počeli među bebama
da ogovaraju život.

I sad ga ogovaraju.

Znaju sve pravde i nepravde
i večito isteruju
nekakve svoje istine
u zadihanoj želji
da objasne, da poprave,
da spasu ovaj svet.

A nevolja je u tome
što svet uopšte i ne zna
da oni u njemu postoje.

III

Moj tata i moja mama,
jednostavno, ne umeju
nijednu stvar da shvate
neozbiljno i luckasto

kao patkasto geganje
meseca iznad krovova,

kao skakutanje drveća
na jednoj nozi duž drumova

i namigavanje svetiljki
i reklama kroz noć.

Pa su im zato i pobegle
najlepše detinje godine
kao srebrne ribe
iz sporih, nespretnih ruku.

IV

Njima je čudnovat i drven
svaki trenutak života.

I nezgode i ljubav.
I crna kafa i pletivo.
I oni sve ređi izlasci
u pozorište i bioskop.
I svakodnevne jurnjave
na tamo neki posao.

Slušam iz druge sobe.
Pa oni čak ne umeju
prirodno ni da se svađaju,
nego se stalno ponavljaju
kao da su pre toga
napamet uvežbali
jedan te isti bes.

I bojim se, na kraju,
kad budu umirali,
veštački će i vrištati,
kao da su pre toga
dugo nameštali usta
i uvežbavali strah.

V

Moj tata i moja mama
nikada nisu bili
bezbrižna, bucmasta deca.

I meni ih je ponekad
tako iskreno žao
što nikad neće shvatiti
da jedna nađena krpica
može u našim glavama
da liči na balsku haljinu.

Da jedna stara stolica
na kojoj se klimatamo,
može divno da zameni
sve avione i brodove.

Da šaka peska, kad hoćeš,
vredi više od pustinje.

I malo vode na dlanu
više od okeana.

VI

A neprekidno ponavljaju,
stalno mi isto ulivaju
u ovu tršavu glavu
i teraju me da verujem:

jedno je biti stvoren,
a drugo — biti ostvaren.

Postoje roditelji
koji od dece zahtevaju
da ih u svemu naslede
i jednom, kad odrastu,
da sasvim na njih liče.

Ja hoću da ličim na sebe.

Ako mi se to nudi:
da budem kao oni,
nikad se neću ostvariti.

Ostaću stalno započet.

VII

Čak i kad su najsrećniji,
ja vidim kako su nesrećni.
Valjda im zato i opraštam.
I još ću im opraštati.

Jedino nikada neću
umeti da se ne naježim
kad se rukuju mlitavo.

Ko se mlitavo rukuje,
znači da mlitavo misli
i da mlitavo vekuje.

I neću im oprostiti
što su potrošili godine
a nisu doznali zašto su
došli na ovaj svet.

Živeti ne znači: biti.
Desiti se. Postojati.

Živeti znači: nadživeti.

. . .

Miroslav Mika Antić, TAKO ZAMIŠLJAM NEBO

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)