Kutak za Bistrooke
Citati

Miroslav Mika Antić – KAD SAM BIO GARAV

KAD SAM BIO GARAV

U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikada se više neće roditi.
Ubili su ga fašisti u drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad leži negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u velikoj zajedničkoj grobnici bezimenih žrtava. Dve humke. U ravnici, na nekadašnjem dnu Panonskog mora, gde je sve nisko, one i danas liče na dve sumorne planine. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.
Čudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Sećam se, iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca.
Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade. Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki đavo, i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke . . . i donosio mi sa nekom čudnom, psećom vernošću.
Imao sam zbog toga mnogo neprilika. Jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, što je ponekad mnogo teže nego da se ukrade.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao na licu mesta one stare, koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, kao u nekoj čudnoj groznici, govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohanu što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je loš đak, što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao taj rat. Došlo je strašno Čohano koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga Baba-Rogom, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga čime god hoćete — vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči:
— Mir! Ide Čohano!
Dete će okrenuti glavu, naježiti se u zaspati.
Kad je došao rat, u kućama u Garavom sokaku u Pančevu, dvadeset dana neprekidno su gorele sveće, jer vlada verovanje da se Čohano boji svetlosti, pošto je duh mraka i smrti.
— Čohano jede sveće — kažu oni. — Palite zato jednu na drugu, da se produži svetlost.
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav.
Dogodilo se jednom da smo, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. U šlemu, pod oružjem, a jedva da je bio pet ili šest godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, rumeno lice, u prvi mah učinilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi i upitao, uz vrlo srdačan osmeh:
— Čega se to vas dvojica igrate?
— Ničega — rekao sam. — On se boji, pa mu čuvam strah.
— A šta je on tebi kad mu čuvaš strah?
— Brat — kazao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko da sam morao da se uspnem na prste.
— A koga se to bojiš? — upitao je Mileta.
Mile je ćutao i gledao u zemlju.
— Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče — kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osećao sam da mi nozdrva polako puca.
— A ti se ne bojiš?
— Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati — rekoh.
— A gde je tvoj stariji brat.
— Nemam ga, gospodine vojniče — kazao sam. — Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred Miletom ne smem. Moram da čuvam njegov strah.
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u raskrvavljenoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola nisam umeo da mislim ništa drugo i stalno sam ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Vodio me je tako dva ugla. Onda mu je, iznenada, sve to dosadilo, ošamario nas je obojicu i oterao. I danas, kad me Cigani zagrle i kažu mi: brate, ja se pipnem za nozdrvu. A onu žutu traku čuvam za uspomenu, složenu u jednoj knjizi kao što deca u spomenarima čuvaju neki, samo njima dragi, cvet.
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Odlazim i u kafane gde sviraju dobre ciganske klape. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam, i sad već polako neki dobri orkestri, kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme.
— Iz poštovanja — kaže mi Steva basista. — Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas.
I ja, evo, već godinama, lutam i izmišljam pesme Roma. Romi — to je isto što i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo poštovanja i časti, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.

Miroslav Mika Antić
Garavi sokak




back to top
Kutak za Bistrooke