Pesma za nas dvoje 
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati.
Vetar vrbama čupa kosu.
Kud ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka,
zurim u prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Il’ je već bilo?
Trebalo korak?
Možda je sasvim do mene došla,
al’ ja:
u krčmu svratio, gorak,
a ona,
ne znajući — prošla.
Ne znam.
Ceo smo svet obišli
u žudnji ludoj,
podjednakoj,
a za korak se mimoišli?
Da, mora biti da je tako.
Miroslav Mika Antić
