Sergej Jesenjin – PISMO ŽENI

Sergej Jesenjin – PISMO ŽENI

  • Posted on: 30/08/2019
  • By:

PISMO ŽENI

Vi pamtite –
Vi, naravno, sve pamtite  –
Kako sam stajao
kraj zida pored Vas,
I sebe, kako u toj sobi plamtite,
U lice mi bacajući
Svoj ljutit, oštar glas.

Govorili ste
Da ste svega siti
I da ja samo
Za skandale znam,
Da morate svom poslu verni biti,
A ja u blato
Neka srljam sam.

Voljena!
Niste Vi voleli mene!
Ni slutili da usred sveta tog
Kao konj, beo od vlastite pene,
Jahača nosim neumoljivog!
Slutili niste
Da sred mračne šume,
U tom životu kojim bura kosi,
Zato se mučim ja, što ne razumem
Kud nas zbivanje neumitno nosi.

Licem uz lice
Ne vidi se lice,
Veliko se vidi tek na odstojanju.
Kad more pritisnu vihori i tmice,
Lađa je tad u jadnom stanju.

Zemlja je – lađa!
No kormilar novi
Odjednom je ka novoj slavi
Nju usmerio, i sad plovi
U pravu buru, vihor pravi.

Ko od nas mirno na palubi diše
I ko još na njoj ne kune i pada?
Malo je takvih, što, kad brod se njiše,
U iskusnoj im duši spokoj vlada.

Tada
Kroz urlik nepogoda,
No svestan dejstva te oluje,
Ja sam sišao na dno broda,
Da ne gledam taj svet što bljuje.

To dno beše
Ruska krčma naša.
Da ne patim za nekim bićem,
Hteo sam,
Sagnut iznad čaša,
Dimom da trujem se i pićem.

Voljena!
Zadavah Vam muke.
Očima umornim
Gde je tuga sjala
Gledaste moje pjane bruke
I kako stradam od skandala.

Vi niste znali
Da sred mračne šume,
U tom životu kojim bura kosi,
Zato se mučim ja, što ne razumem
Kud nas zbivanje neumitno nosi.

Godine prođoše.
Nova je dubina
U misli mojoj i u mome žaru.
Ja klikćem s čašom prazničnoga vina:
Slava i hvala kormilaru!

Danas me muči
Osećanje nežno:
Setih se Vašeg umora i jada.
I želim da Vam
Kažem neizbežno
Kakav sam bio,
A kakav sam sada!

Voljena!
Divno je što mogu reći:
Izbegoh nepovratni pad.
Saputnik vatren, ponajžešći,
U zemlji Sovjeta sam sad.

Nisam onakav
Kakav bejah tada.
Ne bih više bio
Jad i muka Vaša.
Za stegom slobode
I svetloga rada
Krenuo bih čak i do Lamanša.

Oprostite…
Znam: i vi ste sad druga
I s mužem koji
Ozbiljnost je sama,
Ne trebaju Vam taj naš jad i tuga,
Nimalo nisam
Ja potreban Vama.

Živite tako
Stremeći sve dalje,
Dok Vas štiti vaš krov obnovljeni,
Seća Vas se uvek
I pozdrav Vam šalje
Vaš poznanik

Sergej Jesenjin

1924, Tiflis.

(Prevod: Nikola Bertolino)

~ Kako je nastalo i kome je Sergej Jesnjin napisao napisao PISMO ŽENI, pouzdano se saznalo tek četrdeset godina posle objavljivanja te pesme. Tada se otkrilo: jedini svedok scene iz prve strofe bio je Jesenjinov sin Konstantin, dečak sa nepunih pet godina. U svojim uspomenama “O ocu”, on je “iz maglovitih sećanja” izdvojio prepirku roditelja, Jesenjina i Zinaide Rajh, u domu njenog drugog muža, poznatog glumca i reditelja Vsevoloda Mejerholjda, gde su živeli i on i sestra Tatjana: “U mislima mi je jasno ostala scena kada su se u našoj trpezariji otac i majka energično prepirali. Sadržaj ne pamtim, ali je stav bio karakterističan: Sergej stoji u sobi, u kaputu, sa šeširom u ruci. Stizao je malo da govori. Kad bi ga mati za nešto prekorevala, on se branio. Mejerholjda nije bilo. Mislim, majka je tako želela. Nekoliko godina kasnije, pročitao sam redove:
Vi pamtite –
Vi, naravno, sve pamtite  –
Kako sam stajao
kraj zida pored Vas,
I sebe, kako u toj sobi plamtite,
U lice mi bacajući
Svoj ljutit, oštar glas.

Ja sam naivno pitao majku: “Šta je u tom slučaju napisano?” Mati se nasmešila. Najverovatnije, karakter razgovora, njegov ton, već su bili tradicionalni pri sukobu dva tako reska temperamenta, kakvi su bili moj otac i majka”.
Ove uspomene Konstantina Jesenjina prvi put su objavljene u Lenjingradu 1967. Od tada više nije bilo zagonetno kome je posvećeno PISMO ŽENI: u toj ispovesti krije se Zinaida Rajh.

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini ili fotografija je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs