Ознака: Bora Stanković

Borisav Bora Stanković je rođen 1875. godine u Vranju. Po okončanju studija prava imao je činovničku karijeru koja nije odgovarala njegovoj prirodi, pa se okreće pisanju. Silinom svog temperamenta pisao je prozu i drame i svojim delom predstavlja u našoj književnosti prelaz iz realizma u modernu literaturu.

„Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene plemenitija osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg.“ (Borisav Bora Stanković)

Njegovo delo okrenuto je rodnom Vranju i prošlosti, a najviše ga je zaokupljao unutrašnji život čoveka i onaj tragični sukob ličnosti sa sredinom i sa samim sobom. Njegovo književno delo odavno je prešlo granice naše zemlje, prevođen je na ruski, bugarski, francuski, mađarski, nemački, italijanski, japanski…

Borisav Bora Stanković – KOŠTANA

Borisav Bora Stanković – NEČISTA KRV

Borisav Bora Stanković – PRIPOVETKE

„A bilo je jedno vreme kada su pisci polazili u stvaranju od jedne lektire: pročitaju Turgenjeva, dopadne im se ono njegovo pisanje, oni njegovi karakteri, pa onda traže oko sebe, po svojoj okolini nešto slično. To je bilo jedno vreme u modi. Sada imate drugu modu, sa ovim najmlađim. Sve je to gubljenje vremena. Biti po modi to olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono što je najznačajnije u čoveku: njegova ličnost.“ (Borisav Stanković, 1926. u razgovoru sa Branimirom Ćosićem)

„Bora je pribegavao, vazda, životu, i kad bi našao nešto neodoljivo-konkretno, činilo mu se da je tu najdublji odgovor, pa i jedini mogući. Mrzeo je Bora spas, prezirao. Mrzeo je Bora svakoga koji bi čuvstvu da sagleda međe, krajeve, sinore. Čuvstva treba da su – bezgranična. Sva. Ma kako izgledala mala, sićušna. Ona samo tako izgledaju. Treba im dati: prostora, vremena, područja. I prošlosti i budućnosti! (…) On je snevao o nekoj književnosti, da je tako nazovem, retkih i dragocenih smola: ogromni hrast čovekov, sa dubokim razraslim korenjem u dubinama zemlje, sa krošnjama veličanstvenim, a ozleđen je negde, i tu ozledu pokriva i brani danonoćno melemnom smolom, krvlju svojom. Ta se smola toči sve kap po kap, i dolazi iz čitavog bića, iz najosetljivijeg praživca.“ (Stanislav Vinaver)