Miloš Crnjanski – Večni sluga

VEČNI SLUGA Oplakali ste rat i mislili: sad je kraj. O mučenici, vešala rastu više nego sin, žena i brat i verna su, u beskraj! Okitiće mramorom sale i spustiti zavese žute, da lešine zidove ne provale i da ćute! Obesiće odore šarene i noge i ruke vojnika, a ruševine i obeščašćene žene, gledaće samo sa slika. Ah, sve je to leprš šarenih tica, pobede gorka slast. Otadžbina je pijana ulica, a očinstvo prljava strast. Smeh se zaori da sve dovrši, sram se krije iza grobnog plota. A posao sluge dalje da vrši, za svačiju bludnicu, i skota, bog ostavlja,…

Miloš Crnjanski – STRAŽILOVO

STRAŽILOVO Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trešnje, iz zaseda mamim, ali, iza gora, zavičaj već slutim, gde ću smeh, pod jablanovima samim, da sahranim. I ovde, proletnje veče za mene je hladno, kao da, dolinom, tajno, Dunav teče. A, gde oblaci silaze Arnu na dno i trepte, uvis, zelenila tvrda, vidim most što vodi, nad vidikom, u tešku tamu fruškog brda. I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom, što u reci, rascvetan kao krin, blista, znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni, verno i tužno, senkom i korakom, kroz…