Ознака: Đura Jakšić

Đura Jakšić – OTADŽBINA

Đura Jakšić – OTADŽBINA  / Pesma iz 1875. godine, objavljena u časopisu OTADŽBINA: : književnost, nauka, društveni život / Godina prva, knjiga prva / Video: Pesmu govori Petar Kralj / Tekst pesme:

OTADŽBINA

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što, preteć’ suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj;
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.

Vekova tavnih to su tragovi,
Te crne bore, mračne pećine,
A kamen ovaj kô piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila;
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slágali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo preziruć’
Dušmana čekat’ čete grabljive:

— I samo dotle, do tog kamena
Do tog bedema . . . .
Nogom ćeš stupit možda poganom?
Drzneš li dalje?… Čućeš gromove,
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju,
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati,
Al’ jedan izraz, jednu misao
Čućeš u borbe strašnoj lomnjavi:
„— Otadžbina je ovo Srbina! . . .“

1875.

Đura Jakšić

Iz novina: OTADŽBINA (1875-1892) / Godina prva, Knjiga prva

Otadžbina : književnost, nauka, društveni život – 1875
vlasnik i urednik Vladan Đorđević
Beograd

Štampano u Beogradu, u Državnoj štampariji 1875.

Video: pesmu govori Petar Kralj

Đura Jakšić – NA LIPARU

NA LIPARU

Jeste li mi rod, siročići mali?
Il’ su i vas, možda, jadi otrovali?
Ili vas je, slabe, progonio svet —
Pa dođoste samo, da, kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set?…

Mi smo male,
Al’ smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti,
Kao ti…
— Ćiju ći!

Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se, mesto srca, uhvatio led.

S belom bulom,
Sa zumbulom
Šaren-rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom,
Letimo ti mi,
Srca topiti…
— Ćiju ći!

Moje tice male, jadni sirotani!
Prošli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbego me maj,
A na duši osta, kô skrhana biljka,
Il’ kо tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.

Đura Jakšić

Đura Jakšić – LJUBAV

LJUBAV

Ljubim te, ljubim, dušo,
Ljubim te, raju moj!
A osim tebe nikog,
Do samo narod svoj.

On će sa mačem doći,
Kad kucne jedan čas,
Otet’ će staru slavu,
Dobit’ će novi glas.

A ti ćeš, moje sunce,
Svo blago moje — svo,
Ti ćeš mi rodit’ sina,
Da čuva blago to.

2.

Ako mi rodiš sina,
Rodi mi Miloša;
A bude l’ mila ćerka,
Nek bude Milica:

Krvavo ide vreme
Srpske osvete,
Trebaće zemlja srpska
Hrabre Miloše.

Al’ bio Miloš ili
Lepa Milica —
Samo da Srpstvo ljubi,
Ljubi Srbina…

3.

Kaži mu, kaži, da je
Ljubavi naše cvet,
Da je u Srpstvu nik’o,
Video dan i svet.

Pevaj mu srpsku pesmu,
Njome ga tišaj ti,
Sa njome búdi čedo
Beskrajne ljubavi.

Opominji ga, dušo,
Slavnih starina;
A svakad — svakad žarko
Da ljubi Srbina!

4.

Ne treba njemu zemlje
Međa dedovi’ —
Sa zemljom neka sude
Srpski knezovi.

a njemu bojno koplje,
Paloš ubojan,
U levu ruku abrjak,
Bojan — trobojan.

P’ onda mu podaj hata
Mamna — pomamna,
Pa reci: »Sine, idi,
Goni dušmana!«…

5.

Na nebu nema zvezde
Da sija kao ti;
Pa baš ni sunce nema
Take svetlosti.

A gde je srca, srce,
Da tako ljubit’ zna?
A gde je duše, dušo,
Lepog anđela?

na našoj zemlji nema,
Ni nebo nema tog —
Ta što je lepo bilo,
Meni je dao Bog.

6.

Često te u snu snivam,
Moja ljubavi!
Često te tako viđam,
Cvete ubavi!

Pa grlim nebo plavo,
grlim, uzdišem;
A ljubim sunce jarko,
Ljubim, izdišem.

Al’, evo, zora sviće,
I, evo, prođe san,
Al’ tebe nema, nema —
Nema da svane dan!

7.

Pa gde si, gde si, dušo,
Gde si, anđelu?
Zašto mi kriješ lice,
Ružu rumenu?

Ta da je jedno carstvo,
Da ga pregazim,
Pa da na onom kraju
Sunce opazim;

Il’ da je jedan Dunav,
Da ga preplivam,
Pa da na tvojim grudma
Nebo uživam!

8.

Ali te krije tamna,
Pusta daljina —
Daleko mi je Banat,
Crna haljina.

Pa ko će znati, dušo,
Da l’ tebi nije zlo?
Možda i tužiš tamo,
Moja divoto?

Il’ još i ne znam, sunce,
Za tvoje jade sve?
Al’ ti da znadeš da mi
Srce umire!

9.

Ah, zaludu me doma
Lepo tešiše —
U srcu mi je teško,
Ko da izdiše.

Čujem mu tuge neme
Lagani tužan poj —
Za tobom plače, dušo,
Za tobom, raju moj!

Al’ tebe nema — nema,
Da ga utešiš,
Il’ da mi srce plačno
Srcu prigrliš.

10.

I rekla si mi pisat’
Mnoge promene,
Na svakom belom listu
Zlatne spomene.

Al’, evo, evo, prođe
I ovaj crni dan,
K’o jedna tamna senka,
K’o jedan gorki san,

A pisma jošte nema —
Nema, anđelu,
Da rosom živne dušu,
Ružu uvelu!

11.

Il’, možda, dršće ruka?
Da nesi bolna ti?
Oh, samo to da nije,
Moja ljubavi!

Po duši, možda, lebdi
Gorak uzdisaj?
A možda mi se ledom
Umiva duše raj?

Oh, ćuti, ćuti, srce!
Ne kobi tako ti!
Ta Bog je Bog i tebi —
Bog je milosti!…

12.

I došao je listak
Knjige prebele,
I pisala si meni,
Mili anđele!

A listak lebdi, diše
Kao dušica,
A duša sija, trepti
Kao rosica.

Il’ možda ga je suza
Gorka kapala?
Il’ ga je, možda, tuga
Tvoja pisala?

13.

Jesi li čula, dušo,
Da ponoć uzdiše,
Kad joj na crnim grudma
Zvezdu raniše?

Jesi li vid’la, sunce,
Gde slavuj umire,
Kada mu vihor belu
Ružu razdire?

Onda ćeš znati, čedo,
Verovat’, raju moj,
Kako je srcu mome,
Duši ranjenoj!…

14.

Žubor voda šljunkom teče,
Huji šumica,
A na nebu zvezda trepti,
Zvezda danica.

Srce moje igra, bije,
Sve se previja —
Čini mi se, moja dušo,
Da je Srbija!

A od one zvezde sjajne
Činiš mi se ti,
Pak bih iš’o — išao bih
Zvezde ljubiti!…

15.

Pa baš da umrem, dušo,
Da me sahrane;
Pa baš i pep’o groba
Da mi nestane —

Ostaće ljubav moja,
Veruj, ostati,
I dok je sveta, veka,
Da će trajati!

Pa ako t’ srce ljubav
Samo veruje,
Čućeš u nemoj noći
Kako tuguje…

16.

U lepom vrtu rošen,
Cvet je iznik’o,
Na tvojim grudma nošen,
Svetu s’ privik’o.

U ljubavi je našoj
Miris izveo,
Pri rastanku je našem
Pao, uveo.

Pa kada umrem, dušo,
On će ostati,
Pa će na grobu, možda,
Opet cvetati…

17.

Još nikako glasa nema
Mani Srbinu,
Da mi javlja sreću moju,
Tvoju sudbinu.

Da mi kaže: »Dragi brate,
Rodio se sin!«
Da mi kaže: da je junak,
Da je Srbljanin.

Da nacrta muško čedo,
Da opiše soj —
Da je Srbin, da je junak,
Da je porod moj!

18.

Crne veđe, crne oči,
A ne čuješ plač;
A kada bi zaplakalo,
Za šaren bi mač,

Da se njime igra čedo,
Da se našali,
Il’, srčano, od kolevke
Parče odvali.

E, tako je srpsko dete,
Bre, Turčine, bre!
S golim mačem u svet juri,
S mačem umire…

Đura Jakšić

Đura Jakšić

Georgije „Đura“ Jakšić (Srpska Crnja, 8. avgust 1832 — Beograd, 16. novembar 1878) je bio pesnik, pripovedač, dramski pisac, slikar, učitelj i boem. Najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka. U svom književnom opusu ima preko stotinu pesama, četrdesetak pripovedaka, tri drame u stihu i nedovršeni istorijski roman o srpsko-turskim odnosima.

PESME:

OTADŽBINA

LJUBAV

MILA

NA LIPARU

PONOĆ

STAZE

VEČE

 

Đura Jakšić – VEČE

VEČE

Kao zlatne toke, krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.

I sve nemo ćuti, ne miče se ništa,
Ta najbolji vitez pade sa bojišta!

U srcu se život zastrašenom taji,
Samo vetar huji… To su uzdisaji…

A slavuji tiho uz pesmicu žale,
Ne bi li im hladne stene zaplakale.

Nemo potok beži — ko zna kuda teži!
Možda grobu svome — moru hlađanome?

Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe;
Sve je izumrlo. Sad mesec izađe…

Smrtno bleda lica, gore nebu leti:
Poginuli vitez eno se posveti!…

(1857)
Đura Jakšić

Video: pesmu Đure Jakšića VEČE govori Dušan Jakšić

Đura Jakšić – MILA

MILA

„Vina, Milo!“ — orilo se,
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila:
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.

Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku mali’,
— Ma se rastō bela sveta —
Mesto čaše od bermeta,
Otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.

Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? —
Nesta Mile, nesta ćeva!
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži!

1856
Georgije Đura Jakšić

Srce velikog pesnika i slikara Đure Jakšića (1832-1878) osvojila je Mila Popović, glumica i ćerka kikindskog kafedžije. Nesuđenoj velikoj ljubavi Mili Popović duguje svoje najlepše stihove i najlepši ženski lik koji je ikada naslikao. „Devojka u plavom“ iz danas krasi postavku Narodnog muzeja u Beogradu.

Mila je bila Đurina Lenka.  „Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša nije hteo da ga druga posluži. Čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodavao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on je pogledao duboko u oči i ispio čašu do dna.“ – Branislav Nušić Đura Jakšić je povazdan po stolu ili po hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio da ju je znao napamet. No, dok je Jakšić krišom crtao svoju veliku ljubav, drugi Đura, putujući glumac, osvojio je njeno srce. Mila se udala za Đuru Rajkovića i otišla u Novi Sad da potraži sreću kao glumica.

Video: Pesmu Đure Jakšića MILA govori Aljoša Vučković.

Đura Jakšić – PONOĆ (Tekst)

PONOĆ

. . . Ponoć je.
U crnom plaštu néma boginja;
Slobodne duše to je svetinja.
To gluho doba, taj crni čas –
Al’ kakav glas? . . .
Po tamnom krilu neme ponoći
Kô grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini,
Lagano huji, kô da umire,
Il’ da iz crne zemlje izvire.
Možda to dusi zemlji govore?
Il’ zemlja kune svoje pokore?
Il’ nebo, možda, dalje putuje,
Da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje . . .
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane –
Tama? . . .
Da l’ ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi.
Kô da sa onog sveta dolazi?
Il’ kradom oblak ide naviše?
Il’ bolnik kakav teško uzdiše?
Il’ anđô melem s neba donosi?
Il’ oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne ide? . . . Da zloba nije? . . .
Možda se krade da nam popije
I ovu jednu čašu radosti?
Il’ možda suza ide žalosti
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
. . . . . . . . . . . . . . . .
Vrata škrinuše . . .
O duše! O mila seni!
O majko moja! O, blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi,
Mnogo sam kajô, mnogo grešio
I hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio . . .
O majko, majko! O mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video . . .
Il’ možda misliš: „Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne čuje,
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom!
Među ljud’ma je, među bližnjima!“ . . .
Al’ zlo je, majko, biti međ njima:
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži . . .
O majko, majko, svet je pakostan,
Život je, majko, vrlo žalostan . . .

(1866)
Đura Jakšić

Video: Pesmu govori Dušan Jakšić