Džordž Orvel – 1984 (citati, odlomci) Naslov originala: GEORGE ORWELL: ‘NINETEEN EIGHTY-FOUR’; A NOVEL / First published by Secker and Warburg, London in 1949.
Bio je vedar i hladan aprilski dan; na časovnicima je izbijalo trinaest. Vinston Smit, brade zabijene u nedra da izbegne lјuti vetar, hitro zamače u staklenu kapiju stambene zgrade Pobeda, no nedovolјno hitro da bi sprečio jednu spiralu oštre prašine da uđe zajedno s njim.
Hodnik je zaudarao na kuvani kupus i stare otirače. Na jednom kraju je bio prikačen plakat u boji, preveliki za zatvoreni prostor. On je predstavlјao samo jedno ogromno lice, više od metra u širinu: lice čoveka od svojih četrdeset pet godina, sa gustim crnim brkovima i crtama lepim na neki surov način. Vinston krete ka stepenicama. Pokušati liftom nije vredelo. On je i u najbolјim prilikama radio retko, a trenutno je struja bila ukinuta preko dana. To je bio deo akcije štednje u pripremama za Nedelјu mržnje.
Stan je bio na sedmom spratu, i Vinston, koji je imao trideset devet godina i proširenu venu iznad desnog članka, peo se sporo, odmorivši se putem u nekoliko navrata. Na svakom odmorištu, prekoputa vrata za lift, sa zida je gledalo ogromno lice na plakatu. Slika je bila jedna od onih koje su tako udešene da oči na njoj prate posmatrača iz svakog ugla. Ispod lica stajao je natpis VELIKI BRAT TE POSMATRA.
…
Svet je napolјu čak i kroz zatvoren prozor izgledao hladno.
…
U dalјini se jedan helikopter obruši među krovove, zalebde za trenutak kao muva zunzara, i ponovo odlete krivulјom. To je bila policijska patrola koja je špijunirala lјude kroz prozor. No patrole nisu bile strašne. Strašna je bila samo Policija misli.
…
Sa mesta na kome je Vinston stajao mogle su se tek razabrati, ispisane elegantnim slovima na belom zidu, tri parole Partije:
RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANJE JE MOĆ
…
Oči mu se ponovo usredsrediše na papir. On otkri da je, dok je sedeo zadublјen u bespomoćne misli, bio nešto napisao, kao automat. I to ne više onim ranijim krutim i nespretnim rukopisom. Pero mu je bilo sa uživanjem klizilo po glatkom papiru i ostavlјalo za sobom, krupnim i urednim velikim slovima:
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
sve jedno za drugim, i tako ispunilo pola strane. Nije mogao a da ne oseti ubod panike. To je bilo besmisleno, jer ispisati te reči nije bilo ništa opasnije nego to što je počeo da piše dnevnik; no za trenutak oseti iskušenje da istrgne upropašćene strane i napusti ceo poduhvat.
…
Nikakve razlike nema u tome vodi li on dnevnik i dalje ili ne. Policija misli će ga uhvatiti, bilo kako bilo. Počinio je — počinio bi i da nije uopšte stavio pero na papir — onaj suštinski zločin koji je u sebi sadržao sve ostale. To se zvalo zlomisao. Zlomisao se nije mogla sakriti zauvek.
…
Budućnosti ili prošlosti, vremenu u kome je misao slobodna, u kome se ljudi razlikuju medu sobom i ne žive usamljeni — vremenu u kome postoji istina i u kome se ono što je učinjeno ne može povući:
Iz doba jednoobraznosti, iz doba samoće, iz doba Velikog Brata, iz doba dvomisli — pozdrav!
…
Niko nije imao ništa svoje do onih nekoliko kubnih santimetara u lobanji.
…
Ako svi zapisi pričaju istu priču — onda laž prelazi u istoriju i postaje istina.
…
Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.
…
Sastaćemo se na mestu gde nema tame.
…
Dok ne postanu svesni, neće se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, neće moći da postanu svesni.
Ako uopšte ima nade … ona je u prolima.
Na kraju će Partija objaviti da su dva i dva pet. Bilo je neizbežno da pre ili posle iznese tu tvrdnju: to je zahtevala logika njenog položaja. Njena filozofija je prećutno poricala ne samo vrednost iskustva nego i samo postojanje spoljne stvarnosti.
Sloboda, to je sloboda reći da su dva i dva četiri. Ako je to dato, sve ostalo dolazi samo po sebi.
