Isidora Sekulić – BURE
Odmah se poznaju ona nesrećna mala deca koja iz škole dolaze u praznu kuću, koja znaju Robinzona napamet, i u devetoj godini čitaju Život i patnje u Sibiru i Put u zemlju Vašukulumba.
Poznaju se mali siročići koji rano ostanu bez matere, koji sakrivaju glavu pod jastuke kad prolaze mrtvačka kola, boje se kad noću sat izbija, i imaju mršavo bledo lice i dugačke suve ručice.
* * *
Školski zadaci nisu mi zadavali mnogo brige. Sve je bilo prosto i lako i moglo se već u školi naučiti i zapamtiti. A brat mi je bio nestaško i mali divljak. Podizao je Skadar na Bojani i zaziđivao moje lutke, tražio mravima rtenjaču, prezao skakavce u kola od karata, i više išao na glavi nego na nogama.
Sedela sam dakle po ceo dan sama, u kakvom kutiću, i prevrtala šarene i svetle kartone po leksikonima i knjigama prirodnih nauka. Tamo se videla kako bukti polarna svetlost, tamo je bilo onih čudnih tropskih biljaka sa fiziognomijama divljih životinja, šuštalo je more i vozile su po njemu grdne galije asirskih veslača, išli su u boj egipatski vojnici, sve jedan kao drugi, sa zapetim strelama i onim čudnim oštrim profilima glave na oba ramena. Tamo je Karon prevozio duše pokojnika, tamo je bilo namršteno ćutanje zaleđenog severa i strašna smrt u pesku koji ne da vode, tamo su, kao oštre sablje, sevale žute oči kraljevskih tigrova i umiljato se plavile dobre oči skandinavskih belih sokolova.
Tako danas, tako sutra, tako zimus, tako letos, prvo u sobi, pa u hodniku, pa na tavanu, pa u bašti, pa najzad u buretu.
Ja sam to zvala buretom, ali u stvari je to bila jedna grdna kaca, rasušena, razdrmana stara kaca koja je stajala u dnu dvorišta i bez ikakva opredeljenja polagano trunula i propadala. Bočne duge se još nekako i držale, ali se rasušile i isprepucale. Dole nije bilo dna, a dno, okrenuto naviše kao krov, sve se izrešetalo, svaka se daska mogla pomeriti, a mnogo glavnih dasaka nije više ni bilo.
Poodavno sam osećala neki ukus za taj rasklimatani stari dvorac. Između dasaka sam zavirivala u njega, štapićem gurkala i pipala ogromnu i kao kamen tvrdu pečurku, razmicala luliće gustog i ugasito zelenog korova, i volela da slušam sivu melodiju ćutanja i tišine.
Pomišljala sam prvo da u društvu prodrem u bure, ali sam se predomislila i rešila da ta sama ispitam i po robinzonski osvojim.
Jednog ranog letnjeg jutra dograbim sobne merdevine, čekić i sikiricu, popnem se na krov i razmaknem daske po njemu da može sunce unutra, a zatim istavim jednu trulu dasku i s boka da bih i sama mogla da uđem.
Gnjilo i mrtvo drvo nije mnogo ječalo pod udarcima, ali se kaca ipak tresla, i u gustom zamršenom korovu počelo je neko mnogostruko micanje i šuštanje kao što se čuje da kipi i pucka u zemlji kad posle kiše opet grane sunce.
Prvo sam čupala i sekla korov stojeći napolju, a kad se očistilo poveće mestance, uđem unutra, i, koje od želje koje od straha, do ručka sam proredila i utamanila sve šume i luge mrava i gušterova. Ostavila sam, ali razređen, jedan red repuva; ostala je velika pečurka; na onoj utnutoj strani, gde se voda slivala, ostao je red sitnih, bledocrvenih gljivica, i ostala je jedna veštački ispletena paukova mreža.
Zemlja je bila vlažna i crna kao grob, one sitne gljivice izgledale su kao bolesne ospe, a iz gnjilih dasaka je zračila neka zagušljiva mlečna parica. Ali se sve to brzo izmenilo. Brzo je došao neprijatelj vlage i tmine. Ušao je juli sa vrelim i suhim svojim dahom, i sutradan je zemlja već imala koru, gljivice su, kao suhe kraste, pootpadale, a namršteni otromboljeni repuv se nasmešio u zelenijoj boji.
Toga dana sam se uselila u bure. Prvo sam unela malu stoličicu i nad njom razapela stari neki izbeljeni kišobran s kojim su mlađi išli u jesen da pazare. Pa onda sam dovukla svu moju bašticu u loncima, između ostaloga i dva lepa visoka fikusa koji su u buretu izgledali kao palme.
Odmah zatim je ušla gomila tankih drvenih kutija od cigara koje sam grozničavo pribirala, pa čak i kupovala, jer sam u to vreme, od jutra do mraka, izmišljala i rezala galije i lađe.
Ukucam zatim nekoliko klinova i povešam testericu, čekić, stare makaze, kanticu, kutiju s ekserima i kanapima, i dovučem, najzad, staru jednu englesku istoriju gde je bilo puno crteža i rezbarija sa tebanskih i egipatskih grobova, koji su predstavljali more, bure, galije i moreplovce.
S početka je bilo nekog detinjeg straha, i ja bih počešće iskakala iz bureta da se posle male pauze i osluškivanja opet vratim u nj. Ali navika je brzo došla, i ja se od bureta nisam odvajala. I ako je trebalo da me traže, tražili su me u buretu, i ako je trebalo da me nađu, našli su me u buretu.
. . .
Jednog dana, kiša je probila u zoru i zalevala moje bure do same večeri. Sve se napilo vlage i vode, i ceo dan nisam mogla u bure. Bilo mi je neobično i dugo vreme, i čim bi se kapljice malo proredile trčala sam i zavirivala kako je u njemu.
More se razlilo i uzmutilo, a sve drugo omlitavilo i pocrnilo, i samo se čuli bolni tonovi prokisavanja. Pravo mrtvo ostrvo gde crni leptiri, kao mumakaze, gase sjaj i boju cveta na koji padnu.
Pred veče je prestalo da pada, i na dvorištu je opet stajalo ono dobro plavetnilo poznog letnjeg neba. Mesec je igrao na ivici sutona i dugog letnjeg dana koji se teško gasi.
Prvo mi je bilo da strčim i uvučem glavu u bure. Vetrić, koji se spolja nije osećao, prolazio je u nekoj finoj promaji kroz pukotine bureta, i čulo se nešto kao da se gudalom vuče preko staklenih krila vilinskog konjica.
Nad morem, oko Brazilije, neko mlako, meko, klizavo isparenje, a u zelenilu ono zastrašeno disanje biljaka po zalasku sunca. Predmeti se ukosili i nakrivili, stoličica kao da se ljulja, a po merdevinama silazi nešto zeleno i vazdušasto kao vampir mesečine.
A dete se smešilo i volelo kišu i dobru letnju noć i dobro svoje bure.
* * *
Plitke i duboke, velike i male, moje galije se iz dana u dan množile, i na kanapima razne dužine plovila je čitava flota.
Ali su dani opadali, zora se sve teže budila, a moj brod za Braziliju sve je kasnije polazio.
Jednog jutra sam u jesenjem kaputiću krenula na put, i bilo mi je zima, i nisam se ni u Braziliji ugrejala. Toga istog dana, pred veče, odjedared upade u bure, jadan i sav obamro, leptirić s iskidanim i procepanim krilima. Poplašila sam se od tog ranjenika kao od smrti, i dršćućim rukama sam ga podigla sa zemlje. Jedva se micao, i bio je bedan kao kakav mali akrobat koji je u ružičastom trikou sa zlatnim šljokicama maločas pao sa trapeza i prebio obe noge.
Leptirić je zatim umro, i to je bio prvi znak jeseni, i to je bilo, na moje oči, prvo umiranje u buretu. Bojim se od to doba jeseni koja plodovima i bojama laže i vara, a ubija leptire i laste.
Jedne septembarske noći se digla strahovita oluja. Praskalo je i krhalo se i na nebu i na zemlji. Ja sam nemirno spavala, bojala se, i nekoliko puta budila oca.
Te septembarske noći je uvenuo moj letnji san. Vihor je pokidao krov na buretu, razredio i počupao daske sa bokova, porušio i pokrhao moje pokućanstvo, i podavio lađice i izbrisao Madagaskar i Braziliju.
Lonci s cvećem izvrnuti i razbijeni, puno mrtvih buba, a moja stoličica, kao dodola, zatrpana mokrim, prozeblim i mrtvim grančicama…
Otac me je držao za ruku i govorio da se bure ne može opraviti, da ga je oluj uništio, i da će sada i tako doći zima. A ja sam vrištala. Vrištala i drhtala s onim bolesnim očajanjem siročeta koje komšijske matere ljubi i u buretu letuje.
I kad se bure sklopilo i leglo, nad drvenom njegovom lešinom jecalo je dete, i mrtva stvar je našla svoga malog pesnika.
* * *
To je mesto, zajedno sa kućom i dvorištem, prodato…
Da mi je da ga kupim, da ga uzidam u kulu, da kulu zabravim sa devet ključeva, od vremena na vreme bih se zatvorila u nju, i u mraku i ćutanju bih ludovala da se mogu zazidati tragovi mrtvih dana.
Isidora Sekulić
~
Kada je, godine 1912, u zagrebačkom Savremeniku, bio objavljen prvi prozni rad Isidore Sekulić, Bure, da je to odjednom bilo drugačije no što se tada pisalo i pripovedalo u srpskoj prozi, zabeležio je, u istom časopisu, najpre onaj dirljivi svaštar, ali vidoviti savremenik Matoš: „U poslednje vrijeme ima mnogo novosti kod Srba i Hrvata, ali kako ih ima malo, vrlo malo literarnih, pročitavši u ovom listu Bure pomislih: — Za tom tobožnjom Isidorom Sekulić krije se jamačno muškarac rafinirane osjećajnosti što nas mistificira ženskim pseudonimom, jer danas nema žene što bi mogla napisati… „Telom svojim sam osećala padanje večeri.“ „Tica, svetla kao rasprsnuta zvezda. „Leptir, šaren kao da je kroz dugu proleteo“… „Siva melodija ćutanja i tišine.“ (Koja muzika!“)
Jedna nastavnica iz Šapca koja sa prvom svojom knjigom postaje „gotov pisac“, i od prve ulazi u istoriju srpske književnosti, jedna oštra gospođa sa Topčiderskog brda, koja ni u osamdesetprvoj godini nije bila gotova sa poslom, već ga jače radila no ikad u svojoj književnoj službi; jedan autentičan kosmopolit koji se nije skrasio ni u jednoj kulturi ili epohi, i koji je dvostruko više bio ovdašnji no što je, inače, ne mali Englez i Francuz bivao zajedno; jedan pesnik koji nije imao mnogo sreće u literaturi, i koji je to umeo da pretvori u jedinstvenu, veliku književnu sudbinu; jedna od ključnih ličnosti moderne srpske literature, koja se nije ostvarila ni u jednoj od svojih petnaestinu knjiga, kojoj su fragmenti takođe bili sudbina, već se ostvarivala U svakoj svojoj rečenici, i čitavim svojim pisanjem, čitavim življenjem po svom pisanju, oličavala kad vrhunski mir, kad nasušni nemir poetski i ljudski — ili, ukratko, žena koja se dogodila našoj kulturi, pisac je čije ime stoji na ovim dvema među „Sto knjiga srpske književnosti“. U toj literaturi, međutim, Isidora Sekulić je oznaka ne samo za jedan nemerljiv književni dohodak, već i za jednu duhovnu formulu zavičajne kulture.
Iz knjige: Isodora Sekulić – PROZA, Izdavač: MATICA SRPSKA i SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA, Novi Sad, Beograd, 1971.
Video: Pripovetku Isidore Sekulić BURE pročitala glumica Mirjana Vukojičić (1947 — 2017)
