Žorž Bize – KARMEN / Libreto (koji su napisali Meijak i Alevi) govori Miloš Žutić
Karmen je jedna od najpopularnijih opera na svetu. Napisao je Žorž Bize. Libreto su napisali Anri Mejak i Ludovik Alevi. Bazirana je na noveli, koji je napisao pod istim naslovom Prosper Merime. Premijera opere je bila u Parizu, 3. marta 1875. a prvo izvođenje u Beogradu bilo je 6. aprila 1923. godine.
LIBRETO
Ne znam gospodine ko ste i odakle ste, ali pošto ste obećali da ćete predati ovaj medaljon staroj ženi u Pampeluni, ispričaću vam žalosne zgode koje su moj život iz osnova izmenile, ili da kažem: uništile. Reći ćete onoj staroj, dobroj ženi, mojoj majci, da sam mrtav ali ne recite kako.
Zovem se Hoze Lizarabergoa, a vi gospodine dovoljno poznajete Španiju da bi vam moje ime kazalo da sam Bask i stari hrišćanin.
Jednog dana pođoh putem i sretoh dragone iz konjičke pukovnije u Almasu. Naši brđani brzo nauče vojnički zanat, te se i ja toga prihvatih. Postadoh brigadir i malo je nedostajalo da dobijem čin narednika, kada me, po nesreći, dodele na stražu pred tvornicom cigareta u Sevilji.
Čini mi se da još gledam vrata na koja se ulazi u ovu fabriku i stražarnicu pokraj nje.
Za vreme jednog mog stražarenja desio se događaj koji će, tada to nisam slutio, imati vrlo kobne posledice na moj životni put.
U ovoj fabrici radi četiri stotina ili pet stotina žena. One savijaju cigare, radeći u velikoj dvorani, a muškarci ovamo nemaju pristup jer se žene, osobito mlađe, raskopčavaju ili skinu kada je vruće. Naročito za vreme pauze ljudi i vojnici prilazili su vratima i dobacivali radnicama, ali ja se nisam makao sa klupe na kojoj sam obično sedeo. Uostalom, ja sam se plašio Andaluskinja. Nisam još bio privikao na njihov način, samo šale i podvale, al’ nikada ni jednu pametnu reč da čuješ.
Zadubih se u svoje misli, kad čujem građane gde uzvikuju: „Evo Gitanile!“
Digoh glavu i ja je videh. Beše petak koji nikad neću zaboraviti. Videh Karmen. Imala je crvenu suknju koja je bila veoma kratka tako da su se videle bele svilene čarape, cipelice od crvene kože pričvršćene vrpcama jarko crvene boje. Rastvorila je svoju mantilu da bi pokazala ramena i veliki stručak bagremova cveta što joj je virio iz košulje, klateći se u kukovima, i pevušeći.
Osetio sam da me Karmen posmatra.
– Kume, – reče mi na andaluzijskom – zar ti nije dosadno?
Ja joj ne odgovorih i dalje nastavih da se bavim svojim poslom. Tako Karmen stade obigravati oko mene, ne bi li izvukla neku reč iz mojih usta, ali ja, naročito na poslu, nisam voleo da sa ovako razuzdanim devojkama zapodevam bilo kakve razgovore.
No, ona ostade istrajna. Kad je videla da ja ne marim za nju, baci mi bagremov cvet koji me zgodi pravo u lice. Pošto je ušla u fabriku, ja podigoh ovaj bagremov cvet koji je bio pao na zemlju meni do nogu. Ne znam šta mi bi, no ja ga pokupih a da to moji drugovi nisu primetili i stavih ga u svoju bluzu. Prva glupost.
Dva ili tri sata kasnije, još sam uvek na to mislio, kad u stražarnicu bane vratar, sav uzbuđen i izobličen. Reče nam da je u velikoj dvorani gde se prave cigare ranjena jedna žena i da valja poslati stražu. Narednik mi reče da uzmem dva momka i da odem onamo da vidim. Uzmem, dakle, dva momka, i krenem ka fabrici.
Gužva je bila neopisiva. Usred velike vike, vriske i piske, Karmen je i dalje mlatarala rukama, dok je jedna žena okrvavljena ležala na podu. Ja pokušah da saznam šta se desilo, ali sam u toj gužvi jedva šta uspeo da razaberem. Najzad, bi mi jasno da je Karmen potegla nož i ranila ovu ženu, a ja moradoh da je dovedem pred narednika vezanih ruku.
On mi reče da je čuvam i da je nigde ne puštam dok se on ne vrati sa nalogom za hapšenje.
Karmen je, na moje zaprepašćenje, počela da pevuši, da koketira, bacajući svoje izazovne poglede kao da nije zapala ni u kakvu nepriliku.
– Moj časniče, kamo me vodite? – upita me.
– U zatvor, draga moja. – odvatrih blago, kao što dobar vojnik govori sa sužnjem.
– Gospodine časniče, smilujte se meni jadnici, pustite me da pobegnem. Tako ste mladi i zgodni, daću vam “bar laki” pa će vas sve žene voleti. Ja ću da vas gurnem, a vi padnite na zemlju da me ovi kastiljanski žutokljunci ne bi zadržali.
Smilovah se, i učinih kako mi je ona predložila i rekoh joj:
– E, pa dobro! Pokušajte, neka vam naša Gospa od brda bude na pomoći.
Tako i učinismo, da se Karmen spase neprilike u koju je bila pala, a ja upadoh u takvu iz koje se više nikada neću izvući.
Pošto mi oduzeše čin, ja sam smatrao da sam prepatio dovoljno, ali sam morao podneti još jedno poniženje. Kada sam pušten iz zatvora, postaviše me da stražarim kao običan vojnik. Ne možete zamisliti šta ponosan i osetljiv čovek oseća u takvoj prilici.
Jednom prilikom stražarenja Karmen slučajno naiđe i prepozna me.
– Časniče moj, – reče mi – ti stražariš kao običan vojnik? Ako voliš dobru prženu ribu, idi u „Trianu“ ili kod Lilasa Pastije, ja ću biti tamo.
Dva dana kasnije dođoh u ovu gostionicu, u kojoj je bilo ljudi svake vrste ali najviše čudnih i sumnjivih. Ubrzo naiđe i Karmen. Poče da peva, a tamošnje Gitanile da plešu i da se vesele uz zvuke kastanjeta.
Međutim, dođe veče i ja čuh trubu i bubnjare kako sviraju povečerje i zovu u kasarnu.
– Moram u kasarnu na zbor. – rekoh Karmen.
– U kasarnu? – reče ona prezrivo. – Jesi li ti rob da se bojiš batina? Baš si pravi kanarinac i po ćudi i po delu. Idi, ti imaš kokošije srce!
Ostadoh, pomirivši se unapred s kaznom koja mi ne gine. Ali nešto mi ipak nije dalo mira. Ponovo čuh trubu i bubnjare te htedoh da krenem.
– Znaš li, kume? Meni se sve čini da te malko volim, no to neće trajati dugo. Pas i vuk ne mogu se dugo slagati. Kad bi prešao na ciganski zakon ja bih možda poželela da budem tvoja romi, no to su gluposti. To je nemoguće, zar ne? Uostalom, ja bih rekla da ti mene ne voliš. Ne misli više na svoju Karmensitu, jer bi te ona mogla naterati da zapadneš u još veće neprilike.
Počeh da je uveravam da je i ona meni vrlo draga i da ja nju volim.
Začuh ponovo trubu i bubnjeve, a ona, videći moju neodlučnost, prezrivo mi reče:
– Idi! Vidim ja kuda te srce vuče.
I ja počeh ponovo da je uveravam da mi ona mnogo više znači nego što može i da pretpostavi. Ispričavši joj ono što osećam, spremih se da krenem.
U taj mah čuh neku gužvu na ulaznim vratima. Čuo sam još ranije od Karmen za nekoga veoma spretnog pikadora, koji se zvao Lukas. On je često navraćao u gostionicu kod Lilasa Pastije, tako da ni ovoga puta nije propustio priliku da vidi Karmensitu.
On je ušao u gostionicu praćen veoma šarenom svitom i Karmen mu pade u zagrljaj. Pikador je bio veoma izdašne ruke, častio je sve redom, pozvavši sve, pa i mene, na veliku fijestu u Sevilji. Ništa ne odgovorih ali mu ipak učtivo mahnuh rukom u znak zahvalnosti, i kad on ode, isto onako bučno kako beše i došao.
Malo kasnije, spremih se ja da pođem u kasarnu, ali gospodine, vrag ne miruje. Neprilika dođe onda kad joj se najmanje nadaš.
Kod Lilasa Pastije navraćali su i drugi dragoni, pa tako bi i one večeri. Mlad i visok čovek, poručnik u našoj pukovniji, očigledno dobro raspoložen, krenu da se pozdravi sa Karmen.
– Šta ti radiš ovde? – upita me on. – Gubi se, smesta!
Nisam se mogao pokrenuti, bio sam kao uzet. Oficir se naljuti videvši da ne odlazim i da nisam čak skinuo ni kapu koja se ne nosi izvan službe. Uhvati me za rame i grubo me prodrma.
Ne znam šta sam mu rekao, no poručnik je trgnuo svoj mač, na što sam i ja potegao svoj. Karmen i ostali umešaše se u ovu svađu koja je pretila da se pretvori u pravo krvoproliće.
Najzad nas savladaše obojicu i poručnik mi reče:
– Vratićeš se ti. Još ćemo nas dvojica razgovarati.
I sav besan napusti gostionicu.
– Ludi kanarinče – reče mi Karmen, – ti ne znaš drugo nego da praviš gluposti. Jesam li ti rekla da ću ti doneti nesreću. Ajde, svemu ima leka, a sada se presvuci pa sa nama u planine, ako ne želiš još veće neprilike.
I ja bez dvoumljenja prihvatih njen predlog. I to je očigledno bila najveća greška u mom dotadašnjem životu.
Moja majka je nekako saznala šta se sa mnom zbilo i pokušala da me odvrati od mog nedostojnog krijumčarskog posla u koji me je uvela Karmen, nastojeći da mi pošalje nešto novca i hrane. Beše mi namenila i jednu devojku dugih plavih vitica koju sam znao još kao dečak. Jednom prilikom, spremasmo se na pohod prema moru, kad me zovnu jedan od krijumčara.
– Don Hoze – reče mi – izgleda mi da se neka devojka raspituje za tebe. Sam bog zna kako je dospela među ove gudure, i da je ostala i živa i čitava.
Nisam mogao da se prisetim u prvi mah ko bi to mogao da bude, ali tad spazih moju susetku i drugarku iz detinjstva.
Gospodine, možete li shvatiti kakvo osećanje obuzme čoveka kada se podseti na srećni period svoga života, i kada mu se pojavi zračak nade pokazujući mu put do izbavljenja? Tako je upravo bilo sa mnom kad spazih moju družbenicu.
Zagrlih je snažno, a ona mi dade novac i pismo od majke savetujući me i moleći da se vratim majci i njoj u selo.
Gospodine, ja sam sve učinio da ne izgubim Karmen, da je zadržim, da je nateram da me voli, ali to se izgleda ne može postići. Pokušavao sam da je podsetim na srećne dane, na sve ono što sam učinio za nju i žrtvovao zbog nje, ali Gitanila kao da nije imala srca.
Spazih je na ulazu u arenu. Doteranu i, činilo mi se, lepšu nego ikada. Moje odrpano odelo i lice zaraslo u bradu nikako se nisu uklapali u utisak koji je ona svojom pojavom ostavljala.
Ja joj priđoh i preprečih put. Ponovo je zamolih da ostane sa mnom.
Ona mi reče:
– Voleti te više ne mogu. Živeti sa tobom neću.
Bes me obuze. Izvadih nož.
– Pitam te poslednji put: Hoćeš li ostati sa mnom?
– Ne, ne i ne! – odvrati ona lupajući nogom o zemlju.
Zatim skine prsten koji sam joj dao i baci ga na zemlju.
Dva puta je udarih nožem. Bio je to nož ćoravoga Garsije, koji sam uzeo pošto se moj bio slomio.
Pala je nakon drugog udarca, nije ispustila ni glasa. Čini mi se da još sada vidim veliko crno oko koje me uporno gleda, a onda se najednom zamaglilo i zaklopilo.
Nekoliko trenutaka, čini mi se, nisam bio svestan šta sam uradio. Čitav moj život kao da se pojavio preda mnom, ukazujući na svu besmislenost i očaj.
Pa, tako… Gospodine, predajte ovaj medaljon staroj ženi u Pampeluni, i kao što rekoh, saopštite da sam mrtav, ali ne recite kako.
Anri Mejak i Ludovik Alevi
