Žak Prever, pesnik svakodnevice – Radivoje Konstantinović


PESNIK SVAKODNEVICE

Kada se odmah posle rata, 1946. godine, pojavila prva Preverova zbirka pesma Reči (Paroles), postigla je, za jednu knjigu poezije, nezapamćen uspeh: za vrlo kratko vreme prodato je 150 hiljada primeraka. Od smrti Viktora Igoa, od osamdesetih godina prošlog veka, Francuska nije imala svoga istinski narodnog pesnika, pesnika čije će delo podjednako voleti i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromna obrazovanja. Dobila ga je u Žaku Preveru.

Mada se znatno skromnije Preverovo pesničko delo teško može porediti sa Igoovim poetskim okeanom, pored mnogih oštrih razlika postoje i izvesne sličnosti koje u priličnoj meri objašnjavaju popularnost oba pesnika. Pre svega, i Prever je, kao i Viktor Igo, majstor reči. Svaka reč kod Prevera zadržava svoju zvučnost i boju; čak i najoveštalijim rečima i izrazima on uspeva da vrati prvobitnu svežinu. U Preverovoj rečitosti i lakoći u nizanju neočekivanih pesničkih slika ima doista nečega od igoovske retorike i neobuzdane invencije. Kad se tome dodaju privrženost oba pesnika večnim temama poezije (ljubav, sloboda, tuga, radost), a naročito zajedničko interesovanje za vreme u kome žive i iskreno saučestvovanje sa svima koji pate, onda su tu sve osobine koje su, čini se, glavni preduslov da pesnika prihvati široka čitalačka publika. Tu prestaje i sličnost Prevera i Igoa — u ostalom su oni vrlo različiti. Doduše, i Igo i Prever su skloni patetici, ali dok je Igo romantičarski neobuzdan, Prever se trudi da osećanja prikrije humorom.

Sličnosti nzmeđu Igoa i Prevera predstavljaju, izgleda, konstante popularne poezije; razlike između njih su razlike u senzibilitetu dve epohe. Igo je najčešće ozbiljan i svečan, Prever oran za šalu i ironičan, ali i nežan. U vremenu u kome postoji stalna kriza vrednosti teško da bi poezija igoovskog tipa, to jest poezija koja nepokolebljivo veruje u sebe i u
svet, poezija pesnika proroka mogla da ima veliku popularnost. Šta je dakle donela novo Preverova poezija te je bila tako oduševljeno prihvaćena? Pokušaćemo da odgovorimo na to pitanje, a isto tako i da ispitamo razloge njenog trajnog uspeha ne samo u Francuskoj već i u čitavom svetu. Vreme je strog sudija i mnoga još juče u zvezde kovana dela već su zaboravljena, a Preverove Reči ni posle trideset godina ništa nisu izgubile od svoje neposrednosti. Danas se ne može više sumnjati da je Žak Prever značajno ime francuske poezije.

U Preveru nema ničega od narodnog tribuna, a još manje od književnog mandarina. On ne smatra da je pesnik izuzetno biće, već deo ulične vreve koja je u isti mah i vreva života. Pesnik je začuđeni putnik, reporter koji beleži lepe i ružne stvari života, oduševljava se i negoduje, ali nikad ne morališe. Međutim, on budnim oko prati šta se oko njega zbiva.
Prever je izvanredan primer angažovanog pesnika koji je uspeo da ne prekorači onu opasnu granicu koja deli poeziju od pamfleta. Siromašno dete pariskog predgrađa, prinuđen da se od svoje petnaeste godine sam izdržava, on je prirodno na strani potlačenih — bio je jedan od njih. Zato već u jednoj od prvih objavljenih pesama, Pokušaj opisa jedne večere glavešina u Pa-
rizu — Francuska (1931), on se obračunava sa moćnicima ovog sveta koji brinu samo o sebi i svojim profitima, ne obazirući se na bedu koja ih okružuje. Ova snažna pesma ne bi bila štampana da je nisu preporučili tada već poznati pesnici Leon-Pol Farg i Sen-Džon Pers. Krvave 1936. godine, kada počinje građanski rat u Španiji i kada Italijani osvajaju Etiopiju, Prever objavljuje svoj pesnički „Feljton“. Podignuta palica u kome prikazuje zaveru snaga međunarodne reakcije protiv slobode španskog naroda. Koristeći filmsku tehniku nizanja slika i menjanja planova, Prever gradi svoju dramu. Ostaju u sećanju upe-
čatljivi karikaturalni portreti pape i Musolinija, svoj dramski vrhunac ova optimistička tragedija dostiže u opisu borbe za život ranjene ptice kojim se završava ovaj originalni „feljton“. Španija i njena tragična sudbina su prisutni i u brojnim pesmama u kojima je osnovna inspiracija drukčija. Tako u Pikasovoj čarobnoj lampi nalazimo minuciozni portret bledog ubice Franka i opis srušene Gernike. Ni u zrelim godinama Prever neće ostati ravnodušan pred nepravdom. U pesmi Čujete li, ljudi Vijetnama, objavljenoj 1953. godine, koristeći ritam i reči Marseljeze, podseća svoje sunarodnike, potomke revolucionara, da su preuzeli ulogu tirana. Vešto suprotstavljajući slike ljudskih. radosti i prizore rata, on sarkastično priča istoriju francuske kolonizacije Indokine. Uopšte uzev, slike rata nisu retke u Preverovim pesmama i halucinantne su kao Gojine gravire. Za Prevera, u ionako apsurdnom svetu, rat je najveća glupost i besmisao.


Dominantna boja Preverove poezije je crvena — boja ljubavi i smrti, boja krvi. Prevera opseda krv koja teče potocima kupajući nesrećnu zemlju (Pesma u krvi) ili, topla, kaplje iz rane (Podignuta palica, To lice ljubavi opasno i nežno). Krv u postelji porodilje kao početak i tamna mrlja zgrušane krvi na asfaltu kao kraj života. Dve omiljene ličnosti Preverove poezije su reka i sunce. Reku najradije prikazuje u sivo praskozorje, sunce kao vatrenu kuglu ili narandžu. Narandža je pesnikov omiljen plod, simbol života, saučesnik ljubavnika — sunce noći (Narandža). Stari, lepi simbol slobode, ptica, tuguje, leprša i leti Preverovim pesmama. Vesela ili ranjena, raspevana ili na umoru, ona u Preverovaj poeziji prerasta u jedan još univerzalniji znamen — simbol čovečanstva, ljudske nade i života uopšte.

Radivoje Konstantinović

Iz knjige: Žak Prever – IZABRANE PESME, Izdavač: Izdavačko preduzeće Rad, Beograd, 1976.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)