Aleksandar Blok – DVANAESTORICA

DVANAESTORICA

1.
Crna večer.
Beli sneg.
Vetar, vetar!
Ruši s nogu sve.
Vetar, vetar —
Širom belog sveta!

Vitla vetar Snežni prah.
Ledi sve u isti mah.
Klizi gadno,
Pešaku zastaje dah,
Pada, pada — teško jadnom!

Od zgrade do zgrade
Od kanapa traka:
Na kanapu — plakat:
»U Ustavotvornu skupštinu — sve nade!«
Starica se kida, gorko plače,
Ne zna šta te stvari znače,
Čemu plakat takav
Što to platno nosi?
Šta bi tu gaća bilo za dečaka,
A svi su — goli i bosi…

Starica je, najzad, promrznuta lica,
Pregazila nekako preduboki smet.
— Oh, Majko-Zaštitnice!
— Oh, satrće boljševici svet!
Vetar šiba lice!
Mraz probija skroz!
Buržuj s raskrsnice
U jaku zavuko nos.
Ko je onaj? — Kosa bujna,
Gle, vajka se jedva čujno:
— Izdajnici kapu kroje!
— Kako da se propast spreči!
Verovatno, pisac to je —
Slatkorečiv…

Gle, mantijaš kako šeta —
Šmugnuo je iza smeta . . .
Druže pope, što si setan,
Kô pred propast sveta?

Sećaš li se da si znao
Da se šetaš istrbušen,
Dok je s tvog stomaka sjao
Krst na verne duše?

Eno gospe s astraganom,
Pažljivo je sluša druga:
— Plakali smo neprestano . . .
Okliznu se,
Tresnu — koliko je duga!

E — e!
Diži je što pre!

Vetar se ljuti
I šali, fakat.
Zađiže skute,
Pešake kosi,
Kida, gužva i nosi
Ogromni plakat:
»U Ustavotvornu skupštinu — sve nade!«
I reči donosi:

… Ođluka na zboru pade…
… Tu, iz one zgrade…
… Pomučismo se —
Pa odlučismo:
Malo — za deset, za svu noć — dva’es’ pet.
Manje — ne, makar se srušio svet…
’Aj’mo u krevet, bre…

Veče pozno.
Svet se gubi,
Muknu priče.
Cvokoću zubi.
A vetar fijuče grozno…

Nesrećniče!
Dođi amo —
Da me ljubiš …

Hleba!
A šta tamo?
Beži samo!

Crni se, crni se s neba.

Mržnja, tužna mržnja
Iz mojih grudi se toči. . .
Crna mržnja, sveta mržnja . . .

Otvori, druže,
Četvore oči!

2.

Sneg leprša, vetar gudi.
Gle, dvanaest ide ljudi.

Crni remen, puška laka,
Vatre, vatre — iz sokaka…

Stara kapa, krdžu pale
Lisice im samo fale!

Sloboda, svima, svima,
Ah, bez krsta, ah!

Trah-tah-tah!

Hladno je, drugovi, hladno, zima!

— Vanjka s Kaćkom u birtiji pije…
— Kaćka pare u čarapi krije!

— A i Vanjki dobra lova pada . . .
— Naš je bio, al’ je vojnik sada!

— Kučkin sine, Vanjka, buržujčino,
Probaj, moju ljubni, molim fino!

Sloboda svima, svima,
Ah, bez krsta, ah!
Kaćka je sa Vanjkom, da —
Šta li rade, ko to zna?…
Tra-ta-tah!

Vatre vatre, vatre — na sve strane
I remnici — svi o desno rame .. .

Ukorak s revolucijom moćnom!
Nas dušman vreba danonoćno!

Ti bez straha, druže, pušku stegni
I na Svetu Rusiju potegni —
Na gazdinsku,
Domaćinsku
Na trtastu!

Ah, bez krsta, ah!

3.

Kad su naši momci pošli
Gardu crvenu da služe,
Gardu crvenu da služe —
I živote da joj pruže!

Oh, živote slađani,
Muko moja muška!
Pocepano gunjče,
Austrijska puška!

Svi buržuji da se zatru,
Raspirimo svetsku vatru,
Svetski požar, krvlju ložen —
Blagoslovi, blagi Bože!

4.

Sneg kovitla, a kočijaš krete,
Ala Kaćka i Vanjuša lete —
Jelektrična lampa
Na sankama…
Ah, pogle’te!…

U šinjelu boje maslinaste,
Glupa njuška, face četvrtaste,
Suče, suče crne brke,
Pa zavodi,
Pa izvodi…

Tako Vanjka — snažne su mu pleći,
Tako Vanjka — strašno je on rečit!
Kaćku-gusku obgrljava,
Pa je očarava…

Ona njemu nešto glavom maje,
Zubi joj se kao biser sjaje…
Ah, ti, Kaćka, moja Kaćka,
Njuškice punačka…

5.

Ti na vratu imaš, Kaćo,
Nezarasli trag od noža.
I pod sisom ti je, Kaćo,
Kamom sečena već koža!

Eh, zaigraj, što god možeš!
Kakve noge, mili bože!

U čipkastom rublju bila —
Dobro-de, i ti se diči!
S oficir’ma bludničila —
Pobludniči, de, bludniči!

Bludničila do ludila!
Puče srce u grudima!

Kaćo, onog oficira znaš li? —
Ne pobeže on pred nožem…
Znaš da su ga mrtvog našli?
Setiti se zar ne možeš?

Po sećanju džarni tamnom,
‘Ajd’ u krevet sa mnom!

Tanke čarape i suknja,
Čokoladu »Minjon« ždrala,
S akademcima se vukla —
Sad se na vojnike dala?

Jao, jao, zgreši malo!
Ne bi l’ s duše breme palo!

6.

Opet se otud s ugla čuje
Kočijaš kako pocikuje…

Stoj, stoj! Andrjuša, brzo priđi!
Petruha, s leđa zaobiđi!…

Trah-tararah -tah-tah-tah-tah! . . .
Diže se k nebu snežni prah! . . .

Kočijaš s Vanjkom — strugnu skoro.
Još jednom samo! Trgni oroz!

Trah-tararah! Sad ćeš da vidiš…
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Kako se s tuđom curom ide!…

Pobeže podlac! Samo čekaj,
Ja ću za tebe naći leka!

A gde je Kaćka? — Nije živa!
Iz rane s čela krv se sliva!

Što ćutiš, Kaćo? Je l’ sad fino…
Leži na snegu sad, strvino!…

Ukorak s revolucijom moćnom!
Nas dušman vreba danonoćno!

7.

Njih dvanaest opet ide
I po pušku steže svak.
Samo jadni ubica je
Izgubio lice čak…

Ko groznica da ga hvata
Ubrzava korak dug.
Sa maramom oko vrata —
Strašno mu je pao duh.

— Što se, druže, sneveseli?
— Što te, momče, smete jad?
— Šta te, Peća, to ucveli,
Je l’ ti Kaćke žao sad?

— Drugarčine oprobane,
Ja je voleh, ne znam šta ću…
Noći čarne i pijane
Probdeo sam ljubeć Kaću…

— Vidi gada, kako kuka,
Dosta ženskog blebetanja!
— Zar svu dušu iznebuha
Da istreseš? Gle, skretanja!
— Nemoj više da se brukaš!
— Kontroliši osećanja!

Nije danas takvo vreme
Da se tobom još bavimo!
Teže će nam biti breme,
Druže dragi, nastavimo!

I Petruha usporava
Užurbani hod od pre…

Opet mu je gore glava,
Na licu mu opet smeh…

Eh, eh!
Razonoda nije greh!

Zatvarajte kuće ma čime,
Da ne bude noćas otimačine!

Do magaza put je kraći —
Noćas piruju golaći!

8.

Oh, ti, tugo-tužaljko!
Čamo čemerna,
Čumo smrtonosna!

Što ću vremence
Da provedem, provedem…

Što ću temence
Da češnem svud redom…

Što ću semence
Da grickam, da jednem…

Što ću nožićem
Da vrcnem iz bede!

Beži buržuj ko pilence!
Tražim krv do guše,
Zbog dragane-duše,
Garavuše…

Upokoj, Gospodi, dušu raba tvojego…

Mučno!

9.

Buka se gradska sada stiša,
Nad nevskim gradom je tišina,
Policije sad nema više —
Udri u pijanku bez vina!

Na raskršće je buržuj stao,
U krzno skrio nos od nas.
Kraj njega, strašno olinjao,
Podvio rep i šugav pas.

Stoji tu buržuj, ko pas gladan,
Ojađen stoji, ko pas slep.
A stari svet je, ko pas jadan,
Za njime, tužno svio rep.

10.

Zahukta se vejavica,
Jaoj, vetra, vetra!
Ne vidimo svoja lica
Ni na dva-tri metra!

Kao vrtlog sneg koluta,
Stub podiže nasred puta…

— Bože, al’ oluja briše!
— Ej, Pećka! Ne petljaj više!
Od čega se to spasavaš
Kad taj oltar obigravaš?
Nesvestan si ti, zapravo,
Razmisli, prosudi zdravo —
Nisi li se ogrešio
Još kad si se Kaćke rešio?
— U korak s revolucijom moćnom!
Nas dušman vreba danonoćno!

Zbijaj, zbijaj čete,
Radni svete!

11.

Bez imena svetog, u letu
Njih dvanaest put dalji gre.
Ne štedeć nikog na svetu,
Oni su spremni na sve…

Uperili su puške jake
U nevidljiva dušman-lica…
Dok niz opustele sokake
Kovitla prahom vejavica…
Zaglibiće se, ko sred mlake,
U mekom snegu — cvekerica…

Oči muti
Crven steg.

I bat kruti
Taba sneg.

Dušman ljuti —
Stresa sne…

Mećava im praši oči,
Dne i noći,
Koji lete…

Zbijaj čete,
Radni svete!

12.

Moćnim hodom u dalj lete…
— Ko je tamo? Brzo k nama!
To se razigrao vetar
U crvenim zastavama…

Ispred njih je — nanos hladni,
— Izlazi iz smeta ti!…
Samo jadni džukac gladni
Šepa nazad, iza svih…

— Mani nas se, ti, krastavko,
Ja ću tebe bajonetom!
Stari svete, ti, šugavko,
Gubi mi se, gadno pseto!

… Kô vuk, kezi zube gladno —
Rep podvilo, ide s nama —
Pseto gadno — pseto hladno…
— Odzovi se, ko je tamo?
— Ko to maše crven-stegom?
— Gledaj, kakva tama vlada!
— Ko to žuri belim snegom,
Krijući se iza zgrada?

— Moj ćeš biti, pre il’ posle,
Predaj mi se, bolje, živ!
— Čuj me, druže, biće loše,
Pucamo li, sam si kriv!

Trah-tah-tah! I samo eho
Još se čuje po kućama…
Samo vejavica smehom
Snežne ravni zatrpava…

Trah-tah-tah!
Trah-tah-tah!

… Tako moćni, idu snegom —
Gladni pas je — iza njih,
Napred — s krvavim već stegom,
Nevidljiv u buri snežnoj,
Za kuršume nedosežan,
S nežnim hodom nadmećavnim,
Snežnim biserima ravnim,
S vencem belih ruža, čist —
Ispred svih je — Isus Hrist.

Januara 1918.

Aleksandar Blok

Prevod: Miodrag Sibinović