Branko Ćopić – NADRILEKAR JOCA (Zvučna čitanka)

NADRILEKAR JOCA

Pod kapom oblačja mekom,
pod sivom nebeskom strehom,
na samoj gorskoj kosi,
u mome selu dalekom,
tu lisac poštu nosi,
mečka u šumi sudi,
petao ljude budi,
mere nam vreme i puž i zec,
već kako koji,
vukovi tule na mesec,
šumu nam jesen crveno boji,
hrašće na straži spokojno stoji,
proleće donose laste,
na vrbi — grožđe ne raste.

Ovde je glavni čarobnjak slavni,
prijatelj đavola, vila,
(još malo — dobiće krila!)
svakakvih čuda pekar,
naš Joca, nadrilekar.

Za sve ti nađe leka
Jocina apoteka:
ako si pao sa kruške,
ako stradaš od lovca,
(od neke prastare puške)
ako te ujede ovca,
ako te mečka zvekne,
i dekne,
i dune,
da ti plati račune,
ako se prejedeš gljiva,
i šljiva,
i kakve bundeve ludaje
kad ti se tetka udaje —
za sve ti Joca pribavi leka.
Živela apoteka!

Kakva je samo šarena leja
Jocina farmakopeja!
Prikane, molim te, idi,
to se tek u snu vidi!

Gle, sve po redu
i rasporedu:
od slepog miša krilo,
zmijske košulje malo,
(od nas daleko bilo!)
starog jazavca salo,
orlovi nokti i vršci krila,
sovina perja kesa puna,
od crna ovna vuna,
tu bi se lako dobila
i griva s belih kobila,
a kad se čovek propita
čak i đavoljih kopita
i — sve uz tajnu strogu —
prašak od vražjih rogu.

Čuče ispod Jocine streje
vradžbine drevne Haldeje
i oštro vrije, zrije i bije
miris pakla i alhemije.

Kad, evo, ima dana desetak,
i Joci crni osvanu petak:
prokašlja kao magarac stari,
znoji se, gori,
prosto se žari,
uzbrdo gura temperatura.

Skočismo brzo, pomoć se traži,
strah nam pojede vek:
“Prikane Joco, brzo nam kaži,
kakav ti treba lek?
Da se na boljku izvrši atak
da l’ miš pomaže slep,
od mačke salo, od žabe batak
il’ neke sove rep?”

A Joca šmrca i čelo pipa
pa gunđa:
“To ti je gripa.
Za nju mi treba preparat fin
zove se — aspirin,
uzeću samo tabletu-dve
sa vitaminom ce ili be.
Nadam se, braćo, da moja gripa
nema virusa azijskog tipa.”

“Zar nećeš druže, lekove svoje,
ta sve se babe oko njih roje
i tebi pare u šešir broje?”
začu se šapat nečiji mekan.

“Ta nisam ni ja toliki zvekan!” —
dreknu bolesnik uz pokret nagao —
“To sam ti samo babe lagao,
pare dizao gde sam stizao!”

Od toga dana delija stara
izgubi slavu mudrog lekara,
ruga se danas i vrana s koca
kakav je lekar Joca.
Čak je i krišom, niz mutnu reku,
pustio apoteku.

1961.

Branko Ćopić

Video: Deo svoje pesme NADRILEKAR JOCA govori Branko Ćopić 01:46