Kutak za Bistrooke
Citati

Citati pripisani Miroslavu Miki Antiću a nisu njegovi

Ekspanzija deljenja raznih citata i “mudrih misli” na društvenim mrežama i uopšte na internetu doveo je do toga da se mnogi citati lažno pripisuju poznatim književnicima i javnim ličnostima. Ni Miroslav Mika Antić nije pošteđen te prakse, što iz neznanja osoba koji ih lažno potpisuju, što zarad “lajkova” i popularnosti. Drugo objašnjenje nemamo. Svi ti citati i stihovi imaju svoje prave autore, i smatramo da je plagiranje imena u potpisu direktno vređanje ne samo Miroslava Mike Antića nego i autora istih. Ovo su samo neki od primera takvog plagiranja:

Pred silom stojim, pred ljubavi drhtim, na koljena padam samo pred ljubavi. (nepoznat autor)

Taman odrastem – ti podetinjiš.
Taman podetinjim – ti odrasteš.
Uvek mi bežiš za jedno juče.
Uvek si daleko za jedno sutra.
Taman za ništa.
Taman za sve.
Autor: Bane Opačić

Svaki rastanak me je uvek boleo. Plašio sam se… (nepoznat autor)

Svaki put kad pomislim na tebe napravim zvezdu u srcu… Znaš li koliko sada ima zvezda? Mislim da imam svoje sopstveno nebo… (nepoznat autor)

Voli kao da te nikada niko nije razočarao. Živi svaki dan kao da ti je poslednji i praštaj jer samo veliki praštaju! I ne trudi se da te svi vole jer ćeš zaboraviti ko si. Neka te voli dvoje, troje, nekolicina i bićeš svoj. (nepoznat autor)

Nađimo se, tamo gde si ti juče stao u pola misli…
Tamo, gde sam ja zaćutala u pola reči…
U inat ću danas umesto Sunca da sjajim, nema veze što padaju kiše… Moja duša je majsko sunce, i to baš danas, i to baš u inat.
Ne sme biti ništa tmurno ni sivo čak i kad kiša pada.. Ja pogledam u nebo i uvek vidim dugu.
(nepoznat autor)

Deo pesme Enesa Kiševića je takođe lažno pripisan Miroslavu Miki Antiću:
“I budi takva kakva jesi
ne mijenjaj se za sva blaga
uvijek nek ti miso resi
ona tiha patnja draga

ma koliko bila žena
uvijek više tajna budi
budi šutnja al iskrena
nek te vječno slute ljudi.”

Neke stvari mogu mnogo bolje da se osete nego da se objasne. – Autor:  Milan Mladenović, intervju: Neke stvari mogu mnogo jednostavnije i mnogo bolje da se osete, nego da se objasne. Ali to ljudi ne znaju, oni veruju u reči, to je problem. Treba više verovati svom srcu, nego rečima.

I uspavam malog Anđela, malo ga gledam kako spava snom pravednika.
Zatim ustanem i krenem, idem, nije važno gde, nije važno zašto, idem, hodam. Hladnoća prija… I počnem da osećam, jako, kao da imam rupu u grudima…
Znam, tamo negde, On isto tako hoda, i isto oseća…
Samo se još nismo sreli… Možda još nismo naučili sve što treba da znamo da bismo se prepoznali.
Možda još nije naše vreme. Ali, tražimo se, i znamo da onaj drugi zna… Osećamo…
Jer jesen uvek donese mirise, neke davno zaboravljene snove. Čežnju…
I potrebu za zagrljajem, jer su noći hladne…
(nepoznat autor)

Ljubav je dokaz inteligencije, jer čovek bez ideja i prostak bez vaspitanja ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost. (Jovan Dučić, Blago Cara Radovana – O ljubavi)

Treba mi još jedan život… Još jedan za ljubav, još jedan za suze.
Da ispravim stare greške i napravim nove.
Treba mi novi život, da ga uredim po svome.
Treba mi novi život za stare ljubavi i stare tuge…
I novu sreću…
Za druge osmehe i drugačije korake.
Ovaj mi jedan nije dosta za sve…
(nepoznat autor)

Sve počne kad ti pred nekim stane srce, pa zaboraviš na igre, zaboraviš na one mangupske fore, za ego napraviš lomaču i uspavaš strahove. – Autor: Stevica Rajčetić

Voli, ali ne previše, već polako i zauvek… (Autor:Izabella – izabella.blog.rs, originalan tekst: Život je kratak, zato koračaj polako i nikad se nemoj kajati. Pamti sve što je lepo ali ne živi od uspomena. Voli, ali ne previše, već polako i zauvek…)

U međuvremenu

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja
koje je uvek na dohvatu naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da sakuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se – upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.
Autor: Nikola Vranjković

Treba da postoji neka ordinacija sa poligrafom, da čovek može da ode i proveri da li laže samog sebe. – Autor: Istok Pavlović (@istok – twitter)

Ja imam godine, nemaju one mene. I imam ljubav za sve godine… (nepoznat autor)

Desilo se upravo ono što sam slutio da ce se desiti… Postalo mi je svejedno. Možda ćeš jednom vrištati moje ime,ali se bojim da neću čuti. Zaglušilo me previše tišine. (nepoznat autor)

Mesečevo srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče.

Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane.

Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.

I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem.

Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim.

Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu

Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu

Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću

Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem

i nikad neću.

Autor:Dragana Konstatinović

Niko nema prava da osuđuje moje mišljenje, ni moje izbore. Zato što niko nije probao moje osećaje i moje bolove. (nepoznat autor)

Hajde da podelimo svet ovako:
Nebo tebi- zvezde meni,
Sunce tebi- svetlost meni,
more tebi- talasi meni..
Ma ne, bolje ovako: sve tebi, a ti meni. (nepoznat autor)

A lepo su joj svi govorili: ne luduj. Nije provincija u geografiji. Provincija je u čoveku. I gdegod kreneš, ti je tegliš za sobom, kao prtljag. Ali nije slušala. I otišla. Otišla da pobegne od provincije. Da nadje bolje ljude. A zatekla iste. Jer pogrešno je tražila. Išla je da nalazi ljude, a svuda je nalazila sebe. Neki tamo Tolstoj rekao je jednom, a mnogi su to posle na razne načine ponavljali, rekao je da čovek može u selendri jednoj ruskoj da napravi prestolnicu sveta, samo ako se on oseća kao prestolnica.
(nepoznat autor)

Rođena je bila za najlepše sitnice ovog sveta. Večito je imala običaj da promatra zalaske sunca, raduje se kiši i neumorno broji pahuljice upletene u njenu kosu. Znala je da se smeje od srca, i kako da ugreje moje. Bila je moja inspiracija i tračak nade da sreća još postoji. Šteta što nisam znao kako da je sačuvam. (nepoznat autor)

Ima dana kad mi godi mrzovolja, kad se nikome ne pravdam i niko mi ne treba, kada mi niko ne valja… – Autor: Goran Tadić, pesma ZNAM KOLIKO JE SATI

Ako ne razumeš moje ćutanje, nećeš razumeti ni moje reči. – Autor: Goran Gorki, originalna pesma:
Ako ne razumeš moju tišinu,
nećeš razumeti ni moje reči,
ni moje poglede,
ni osmeh koji ti šaljem…

Ako ne razumeš moje ćutanje,
nikada me nećeš shvatiti,
ni mesec sa mnom u tvojim očima uhvatiti,
ni najdalje zvezde na nebu dohvatiti,
ni sa oblakom nećeš znati ploviti…

Samo ćeš stajati,
u krugu začaranih misli,
I nikada nećeš naučiti,
da preko lokvanja,
može se jezero života preći…

Jer tišinom se najviše kaže,
najdivnije sanja,
i najlepše srcem voli,
Jer ko ne razume tišinu,
nikada neće znati,
za snovima da hodi…

Znam, umeš još čuti moj šapat kilometrima daleko… Umeš prećutati da ti falim godinama široko… I umeš mi srce, tim osmehom, baciti u beskraj visoko… (nepoznat autor)

Kazu da me po osmehu poznaju- da je on moje drugo ja. Nosim ga kao stit odbrane, da me sacuva od radoznalih pogleda, od suvisnih pitanja – onih sto tudju intimu pozele kao najvecu poslasticu, ne bi li prazninu svojih dusa popunili. Ja svoju dusu ispunjavam nekim lepim trenucima, nekim sitnicama. Meni i malo znaci mnogo. Ne ocekujem puno od ljudi, zato i kad dobijem mrvicu – obradujem se, poput deteta koje u pesku medju toliko praznih skoljki uspe biser pronaci! A ljudi su upravo takvi- mnoge ce more zivota izbaciti na vasu obalu, a samo ce retki u sebi biser nositi. (nepoznat autor)

Jednog dana kada odeš
mirisi više neće mirisati,
ptice će zauvek zaćutati,
ljudi razbacani po svetu nastaviće da žive
neznajući da te više nema.
Onog dana kada odeš staviću na glavu crni šešir
i na ulicama mokrim od kiše gaziću bare
dok iznad mene sijaju zvezde.
Usput ću,
kucati ljudima na vrata,
(kao što smo nekada ti i ja radili pa onda bežali)
ali tada ću sačekati da mi pospani čovek otvori
i čvrsto ću ga zagrliti.
On i svi ostali u toj ulici
su stranci koji nisu deo naših života,
ljudi neznani, delovi ne-sećanja.
Toga dana kada odeš
ja ću nastaviti da živim
sa neizbežnom tišinom
i još neizbežnijim sećanjem,
ukleta istina ljudi koji su se voleli
a nisu umrli u isto vreme.
(nepoznat autor)

Svoj najlepši sjaj u očima sam nekad držao za ruku. (nepoznat autor)

Jesi li čuo za maslačke? Kako možeš da poželiš želju sa njima? Samo zatvoriš oči, poželiš želju… i onda duneš.
– Zašto duvaš u njega?
– Jer je želja u tome. Baš tu. U sredini njega. I kad duneš, želja se oslobodi i može da se ostvari. Hoćeš da probaš? Želje su važne… i moraš uvek verovati da će stvari biti bolje nego što izgedaju sada.
– Hoćemo li se opet videti?
– Ne… nećemo.
– Zašto?
– Sećaš li se kad sam ti pričao o maslačku? Kako moramo da oslobodimo želju? Nekad je tako i sa ljudima. Pustiš ih da odu..
ali ne i da te zaborave. (nepoznat autor)

Zaljubim se svakog jutra. I lutam celi dan kroz moju glavu ne znajući šta ću sa rečima što ljubav znače… Sumrak smiri moje strasti… Noći mi daruju zaborav… I novim jutrom shvatim da opet volim… iznova zaljubljeno mirišem… (nepoznat autor)

U moru drugih
stalno te tražim.
Želim da budeš,
al to nisi ti.
I duša se kida,
a srce se prazni.
U čežnji, slomljen,
smišljam tvoj lik.

Fališ mi opet,
a još ne znam ko si.
I dalje te čekam,
doći ćeš, znam.
Zažmurim i pustim
da me srce nosi.
Uzeću tebe,
sebe ću da dam.

Pesmom te zovem,
da li ćes čuti?
Tražis li mene,
kao tebe ja?
Kad će se naši
ukrstiti puti?
Ne mogu više
da putujem sam.

Prolaze dani,
ali vreme stoji.
Žurim i čekam
taj čarobni tren.
Kad duše se spoje
i opet se rodim.
Tad pevaće srce,
ja ostaću nem.
(nepoznat autor)

Čekao sam te baš tu, iza ćoška tvojih snova…tu, u krilu izgubljenog grada…čekao sam te baš tu, na ivici od tuge do bola… tu gdje ljubav caruje i vlada… (nepoznat autor)

Trenutak je sve. Jedan. Bezvremen. Neponovljiv. Proživljen i doživljen… Bez priče i bez sećanja. Život, u svom punom sjaju… (neoznat autor)

Ušuškam se na trenutak u tvoj zagrljaj… Trenutak koji poželim u večnost da pretvorim… Udahnem osećaj pripadanja… Dišem .. ŽIVIM! (nepoznat autor)

Naš apel: Prestanite sa deobom citata, mudrih misli i stihova za koje niste potpuno sigurni da ih je napisao ili rekao neki autor! Ukoliko naiđete na još neki citat ili tekst koji se lažno pripisuje Miki Antiću ili znate prave autore ovih citata molimo vas da nas kontaktirate. Hvala svima.

Citate i stihove lažno pripisane Miroslavu Miki Antiću prikupili Mirjana Mimi Jovanović, Mile Bajšev i tim Bistrooki.
Foto kolaži: Bistrooki




back to top
Kutak za Bistrooke