POLET U VISINE
Putovanje za koji tren počinje.
Sedimo u nevidljive kočije,
zavičajni vilinkonjiče;
zraci će mi biti vođice
i blistave i stostruke.
Prelećimo vrhunce i vrzine,
prestignimo ptice i zlovetre,
opijmo se od lude brzine,
prezrev međe i kilometre.
Ne tiču nas se brane ni mostovi,
ni raskrsnice ni okuke,
vođice koje ruke peku. –
Bez oproštaja i oporuke
zagazimo u neba reku.
Još nije sazrelo podne,
a stigosmo pred vratnice Gospodnje,
pred brave joj i ključaonice,
a nema ko da nam otvori.
Ali ne boj se, moj konjiče,
zastani malo i oslušni
kako zriče zrikavac večnosti.
Dole duboko su malodušni,
prizemni i ravnodušni,
zloreki i zlotvori,
a mi ćemo nebu kroz prostore
ne čekajuć noć ni sutone
ni da sunce u ponor utone.
Promiču zvezde zlatice,
tren za trenutkom proleće,
vrnimo se pred večnosti vratnice,
sačekajmo da nam se otvore,
ma to bilo tek kroz stoleće.
Desanka Maksimović
Izvor: BISTROOKI – balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini ili fotografija je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs
