Kutak za Bistrooke
Pesme za decu

Miroslav Mika Antić – VAŠAR

VAŠAR 

I

— Hoćemo li u Šabac,
na vašar?

— Kakav Šabac! Kakav vašar!
Ni sanjali nismo.

Na vašaru šatra.
A u šatri tezga.
A na tezgi prstenje,
ogrlice i ćinćuve,
grivne, perle i lančići,
i broševi i češljevi
dugmad, kopče, ukosnice,
pojasevi od srebra
i prsluci od srme.

A za tezgom jedna lepa Julka.
Okom migne — novčanik ti digne.
— Bolje da sam bio trgovac.

Mogao bih sam od sebe
da ukradem šta mi duša hoće
i da niko ne zabada oči
u moj lepi život.

II

Skeledžijo, skeledžijo,
prevezi me preko.
Bolesna mi moja mama
od jektike, majke mi.

Moj doktore, moj doktore,
bar ti umeš da ne umreš,
brate.
Evo, pravo da ti kažem
kako je to bilo.

Da l’ boluje moja mama?
Da l’ boluje od jektike?
Da l’ mi mama ima zube?

Gde su zubi, braćo moja,
skeledžijo i doktore,
kad mi hleba ne može da jede!

Od zuba je i počelo
to sa Šapcem, majke mi.

III

— Hoćemo li u Šabac,
na vašar?

— Pa bili smo tamo.
Tako nam i treba.

Na vašaru šatra.
A u šatri roštilj.
Kraj roštilja ražanj.
Tu se peku pljeskavice,
ćevapčići i ražnjići,
mućkalice, vešalice,
kolenice, ćulbastija,
krmenadle, džigerica,
kobasica i mozak na žaru.

A na ražnju prasići i jagnjad.
I služi te jedna lepa Mica,
jedna Mica — lepa Žeravica.
— Bolje da sam bio ćevabdžija.

Bar bih seo
i sve sam pojeo.

IV

Skeledžijo, skeledžijo,
prevezi me preko.
Ja u džepu nemam para.
jer nemam ni džep.

Moj doktore, moj doktore,
strpali me u zatvor
Gadno su me udesili
ni krivog ni dužnog.

Da l’ komšija ima krušku?
Da l’ ja gledam u tu krušku?
Da l’ mi mama voli kruške?

Voli mama, braćo moja,
skeledžijo i doktore,
kad su zrele i mekane.

Sad je valjda jasno
kako je to počelo:
od maminih zuba
i komšijskih krušaka.

— A otkuda Šabac?
— Stani malo,
sve ću da ti objasnim.

V

— Hoćemo li u Šabac,
na vašar?

— Neka, hvala.
Preseo nam Šabac.

Na vašaru šatra.
A u šatri cirkus.
U cirkusu medvedi,
i kerovi što teraju bicikl,
i majmuni što igraju lopte,
i dresura konja,
i dresura tigrova,
i dresura buva,
i žongleri, i klovnovi,
i artisti na vratilu,
i kolege muzikanti.

I na žici lepa Sojka,
pola riba — a pola devojka.

Bolje da sam bio jedan dreser.
Šta bi meni mogla milicija
kad ja ućem u kavez
među braću lavove?

VI

Skeledžijo, skeledžijo,
prevezi me preko.
Rebra mi se nakrivila
kao stara taraba.

Moj doktore, moj doktore,
da li imaš lek za pamet?
Ispao sam mnogo glupav
— ni sam ne znam kako.

Odem noću kod komšije
i popnem se na tu krušku.
Počne nešto da me drma…

Nije vetar.
Nije đavo.
Šta može da bude?

Čitavog me obuzela
neka strašna drmalica.

Da l’ sam ja to krao kruške?
Krao sam.
A da li sam krao konje?
Nisam, majke mi.

Kad me ono zadrmalo,
ja ispustim granu kruške
i gde padnem?

Padnem pravo
na nekakva konjska leđa.

Ko je taj konj odjedared?
I čiji je?
Još i sad se pitam.

VII

— Hoćemo li u Šabac,
na vašar?

— Nikad više!
Nisam ja za Šabac.

Na vašaru šatra.
A pod šatrom stolovi.
Tu sviraju neki Romi.
Ja im lepo kažem:

— Dajte savet, braćo.
Pao sam na nekog konja
i dok sam se osvestio,
stigao sam čak ovamo.
Šta sad s njim da radim?

Oni kažu:
— To je, brate, sudbina.
Je li ovo Šabac?
Šabac je.
Je li ovo konjski vašar?
Jeste konjski vašar.
Je l konj tebe sam doveo?
Doveo.
Konj sigurno hoće da ga prodaš,
al ne ume da ti to objasni.

Ja pogledam u konjove oči.
Pitam: šta je? A on: ćuti.
Znači: ne buni se.

Odvedem ga lepo na prodaju.
Tu se stvori neka milicija.
Oni traže konjski pasoš.
Otkud meni konjski pasoš?

Manite me, kažem, ljudi,
ja sam mami brao kruške
i pao sam na tog konja
i tako me konj doneo
u Šabac.

Lepo vidim miliciju
gde se smeška i mrzi me.

I tu počne gužva!

VIII

Skeledžijo, skeledžijo,
prevezi me preko.

Moj doktore, moj doktore,
propao sam, brate.

Milicija mene mnogo nervira.
Svaki čas me nešto zapitkuju.
A jedan mi zavrnuo levo uvo
što sam njega ujeo za ruku.

Morao sam da ga tako ujedem,
kad on kaže da ja kradem konje
i vređa me nasred celog vašara.

Da l’ ja, braćo, znam tog konja?
Ne znam ga.
Da l’ sam pao na tog konja?
Pao sam.
Zar to nije bilo noću?
Bilo je.

Kako da znam ko je taj konj?
Nek mi oni kažu ko je,
kad su pametni.

Skeledžijo i doktore,
nek mi umre moja mama
od gladi,
kad ne daju milicajci
da odem,
da odnesem mojoj mami,
mojoj mami što je samo moja,
barem — pola kruške.

IX

— Hoćemo li u Šabac,
na vašar?
— Mani me se
čoveče!

Miroslav Mika Antić

Garavi sokak




back to top
Kutak za Bistrooke