Miroslav Mika Antić – VOJVODINA / Video, Recitacija (govori Mira Banjac), Tekst poeme
Genijalna Mira Banjac recituje delove poeme Miroslava Mike Antića VOJVODINA u Dunavskom parku u Novom Sadu, ispred spomenika velikom Miki Antiću. Postoji nekoliko verzija ove pesme (Vojvodina, prva verzija iz 1961.) .
Završna verzija poeme, objavljena u IZABRANIM DELIMA Miroslava Antića 1982. godine
VOJVODINA
I
Veruju vo jedinu,
i vo jed,
i vo inu
ravnicu – mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli,
u hlebu
i u vinu,
i ne verujem joj, veru joj njenu,
i krv joj somotsku i prokletu.
A slepački joj se molim
dok mi na usni škrguće i miriše,
rđa i rže blagoslovena kao pričest
i zrno aprilske kiše,
i dok me kolje pod grlom njen dah
ljut kao vile,
pa teme i čelo škropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem sa žitom,
dok zvezde po meni mile,
a ona rominja
i tinja
i survava se sa krova
sva toržestvena i roždestvena od lepote
i rugla,
i kao srce mokra i kao srce okrugla.
Jao, ravnico, zlosutnico!
Zlatna sačmo u sisi.
Jao, svevišnja moja iz birtija i crkava!
Ti, dušo, što isplažena
i bosonoga visiš
i pozlaćena,
i plaćena,
i detinjasta
i lukava. . .
A tako sasvim sveta,
i zlikovačka,
i lomna,
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.
II
Volim je od štala do neba.
I od blata do pšenice.
Toplu od ciganskih gudala
i od blagdanskih očenaša.
Vršidbenu.
I zadušničku.
Smeđu kao devojačke pletenice.
Tu zemlju čardaša,
čaša
i bezemljaša,
gde su služili bdenija
i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale
i pragove branile golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama,
pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi,
i kleli,
i psovali,
i plakali.
Tu Vojvodinu bogomoljačku,
i bezbožničku,
i vinsku,
belju od jaganjaca,
crnju od paljevina.
Tu Vojvodinu svetonikoljsku,
velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara,
Sombora,
Rače
i Segedina,
Pa niko u brkovima nije imao gustu pesmu
kao taj narod
robijaški i prvomajski,
razbijenih temena i zuba.
Ta Vojvodina ašova,
britvi,
molitvi
i šamara,
zarasla u želje,
u laž,
u borbu,
u izdajstvo,
u ljubav.
Volim je, jer svi smo široki i obični
kao ova ravnica.
Jer smo i veliki i prokleti
na ovim zelenim travama.
I milioni rumenih
suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.
III
Muču steoni vinogradi.
Peni se jesen u kacama.
Rđaju po bespućima vetrovi
sa kutnjacima masnim od slanine.
Rodio te otac.
Ubio te sin.
Brat bratu o vratu i po vratu.
A krstovi najveće drveće.
A grobovi najveće planine.
Na usni tamjan i nafora.
Nozdrva od bosiljka bela.
Zubi utrnuli od bećaraca.
I truli od opela.
Jao ravnico!
Jao krtico!
Jao bezglava tico!
Jao sve moje nesito i ponosito i napito!
Moja žetvo i žito.
Moja kletvo i tugo.
I jao Vojvodino – gladna godino!
I Vojvodino – dugo!
Širok Dunav.
Široke pustare.
Široko garavo oko.
Od svetog Čarnojevića
do svetog skeledžije na Tisi,
oče nas u opancima,
u katancima
u lancima,
oče naš iže jesi i iže nisi.
IV
I volim je prosjačku,
pred crkvama,
nedeljama,
u ritama.
I svatovsku
Astragansku. n
Neucveljenu bolovima.
I Vojvodinu vašarsku i harmonikašku.
Čas raspusnu.
Čas pitomu.
I birtijašku,
što osvanjiva štucajući pod stolovima.
Pa Vojvodinu bečku i varmeđsku
sa tuđim barjacima pred četama.
K.U.K. regimente.
Kraj druma istorija silovana i zaklana.
I Vojvodinu solunsku i krfsku
pod bajonetima,
sivu kao vojnička smrt u koporanima
i zajedničkim rakama.
Pa je volim šestoaprilsku,
logorašku,
isprebijanu,
obešenu o bandere,
probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova,
od krvi izopijanu. . .
I partizansku
kad je oktobra donela proleće selima.
Volim je koliko je zla i dobra.
Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog!
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
V
Lete nad Fruškom gorom,
nad tornjevima,
nad đermovima,
nabrenovani seljački anđeli bez krila
i oreola.
Lete do zvezda i vraćaju se sa zvezda
lepi,
mrtvi
i šašavi,
sa ufitiljenim brkovima,
u gaćama od šest pola.
Lete,
sa glavom crvenom kao raspuknuta lubenica.
Sa obrazima od licidarskih lutaka.
I jezikom od koljiva.
Leti ta moja Panonija
hiljadu puta zaklana i uvek najlepše živa,
Panonija što prašta
i što se iz groba seća,
sva od praporaca i dukata,
sva mnogo srneća.
I kereća.
Jao, ravnico!
Jao, česnico!
Jao, vodo i travo!
Jao sve moje drveno od krstova.
I plavo.
I prljavo.
I pravo!
Jao žuto od snopova,
od mrtvaca,
od sunca
i od sveća.
I jao šareno od vina,
od violina,
od sukanja
od cveća.
Ja tebe nožem i hlebom.
Ti mene solju i satarom.
Ja tebe nogom i bogom.
Ti mene ruzmarinom i materom.
Jednu zob zobali.
Jednako groba dobili.
Jednako se oplodili i rodili i prodali.
Četir konja debela u pesmu si uprezala.
Četir strane sveta u pupak si nam uvezala.
Ej, Vojvodino, od plača,
od đubreta
i od kolača.
A vere četiri.
A peta ciganska. a
A šesta iz tambure riče.
I svi mi na sramotu liče.
I svi mi na boga liče!
VI
Zaigraj,
zavitlaj zemljo – lepoto bosonoga,
nevesto moja najlepša u dronjcima i plaču.
Ti, što se moliš bogu.
I ti, što pljuješ na boga.
Ti što si dugovala i naplatila račun.
Nazdravlje!
Diži čaše!
Razbij astale šakom!
Zapevaj preko njiva, neka zabride kosti!
Volim te što si prosta,
sirova,
divlja tako,
i tako mnogo luda!
Volim te
Volim.
Oprosti.
Od ponosa i stida,
od đinđuva i vaški,
ti, ljuljaško i rako,
žut zubat smeh ne skrivaj.
Pevaj pijano racki,
madžarski,
totski,
vlaški,
rusinski,
crnogorski,
bunjevački i lički preko dalekih njiva.
I tako: do smaka sveta,
najteža zemljo moja,
sa ukusom muškatla,
krvi,
hleba
i saća!
Od seljačke sam lepote,
radosti,
psovki
i znoja.
Razdrlji prsluk i gutaj!
Ja ovu zdravicu plaćam!
1982.
Miroslav Mika Antić
II verzija poeme iz knjige „Vojvodina“ koju je izdao NIP „Dnevnik“ iz Novog Sada 1976. godine:
VOJVODINA
I
Veruju vo jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu – mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu,
a slepački joj se molim dok mi na usni rđa i rže i miriše,
blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
pa teme i čelo škropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile,
a ona rominja i tinja i survava se sa krova
sva toržestvena i roždestvena od lepote i rugla
i kao srce mokra i kao srce okrugla.
Jao ravnico, zlosutnico! Zlatna sačmo u sisi!
Jao svevišnja moja iz birtija i crkava!
Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš
i pozlaćena i plaćena, i detinjasta i lukava,
a tako sasvim sveta i zlikovačka i lomna,
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.
II
Volim je od štala do oltarskih dveri i od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branile golim šakama,
pa su je branili i ždrali rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali.
Tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i vinsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina.
Tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko u brkovima nije imao gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav.
Volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.
III
Muču steoni vinogradi. Peni se jesen u kacama.
Rđaju po bespućima vetrovi sa kutnjacima masnim od slanine.
Rodio te otac. Ubio te sin. Brat bratu o vratu i po vratu.
A krstovi najveće drveće. A grobovi najveće planine.
Na usni tamjan i nafora. Nozdrva od bosiljka bela.
Zubi utrnuli od bećaraca i truli od opela.
Jao ravnico! Jao krtico! Jao bezglava tico!
Jao sve moje nesito i ponosito i napito!
Moja žetvo i žito. Moja kletvo i tugo.
I jao Vojvodino – gladna godino, i Vojvodino – dugo!
Širok Dunav. Široke pustare. Široko garavo oko.
Od svetog Čarnojevića, do svetog skeledžije na Tisi,
oče nas u opancima, u katancima i lancima,
oče naš iže jesi i iže nisi.
IV
I volim je prosjačku, pred crkvama, nedeljama, u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i harmonikašku; čas raspusnu, čas pitomu
i birtijašku što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku sa tuđim barjacima pred četama
K. i K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana,
i Vojvodinu solunsku i krfsku pod bajonetima,
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama.
Pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku kad je oktobra donela proleće selima.
Volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog!
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
V
Lete nad Fruškom gorom, nad tornjevima, nad đermovima
nakolmovani paorski anđeli bez krila i oreola.
Lete do zvezda i vraćaju se sa zvezda lepi, mrtvi i šašavi,
sa ufitiljenim brkovima, u gaćama od šest pola.
Lete sa glavom crvenom kao raspuknuta lubenica.
Sa obrazima od licidarskih lutaka i jezikom od koljiva.
Leti Panonija hiljadu puta zaklana i uvek najlepše živa,
Panonija što prašta i što se iz groba seća,
sva od praporaca i dukata, sva mnogo srneća i kereća.
Jao ravnico! Jao česnico! Jao vodo i travo!
Jao sve moje plavo, drveno od krstova i krvavo i pravo!
Jao žuto od snopova, od mrtvaca, od sunca i od sveća!
I jao šareno od vina, od violina, od sukanja i cveća!
Ja tebe nožem i hlebom. Ti mene solju i satarom.
Ja tebe nogom i bogom. Ti mene ruzmarinom i materom.
Jednu zob zobali, jednako groba dobili,
jednako se oplodili i rodili i prodali.
Četir konja debela u pesmu si uprezala!
Četir strane sveta u pupak si nam uvezala!
Ej, Vojvodino, od plača, od đubreta i od kolača,
a vere četir, a peta ciganska, a šesta iz tambure riče!
I svi mi na sramotu liče! I svi mi na boga liče!
VI
Zaigraj, zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga,
nevesto moja najlepša u dronjcima i plaču,
ti što se moliš bogu i ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje! Diži čaše! Razbij astale šakom!
Zapevaj preko njiva neka zabride kosti!
Volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te, volim, oprosti,
ti, od ponosa i stida, od đinđuva i vaški,
ti, ljuljaško i rako – žut zubat smeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, madžarski, totski, vlaški,
makedonski i lički preko dalekih njiva!
I tako do smaka sveta, najteža zemljo moja,
sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća!
Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja.
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!
Miroslav Mika Antić
Pročitajte više:
Miroslav Mika Antić – POEZIJA, CITATI, ZANIMLJIVOSTI, PROZA
POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora
PROZA – Pojam, autori, knjige, citati… / Plejada veličanstvenih
PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video
BAJKE i LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…
Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI…
Knjige u pdf formatu ~ Biblioteka elektronskih knjiga
BISTROOKI – Kutak za bistrooke
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)