Ознака: poeme

Poezija, Tekst pesme

Mihail Jurjevič Ljermontov – DEMON


DEMON
(Odlomak)
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Kunem ti se zorom ranom,
Prvenčetom božja stvora,
I mezimcem zadnjim danom,
Što po redu doći mora;
I tako mi večne pravde,
Gorke muke očajnika,
I sastanka s tobom sade,
I rastanka od tvog lika;
Kunem ti se očnjim vidom,
Kunem ti se greha stidom,
I večnosti sivim plaštom,
I pobede kratkom maštom;
I tako mi sviju besa,
I tako mi pakla, raja,
I gromova sa nebesa,
I anđelskog uzdisaja;
Kunem ti se mukom svojom,
I slađanim tvojim glasom,
Kunem prvom suzom tvojom
I samrtnim tvojim časom,
Kunem ti se crnim grobom
I blaženstvom duša sviju,
Kunem ti se samom tobom —
I tako mi tih očiju,
I kosice tvoje svilne,
I tako mi srca tvoga,
I tako mi živa boga,
I ljubavi moje silne —
Od danas ću drugi biti,
Odreć ću se svega zloga,
Gordi um ću pokoriti,
S nebom ću se pomiriti
I prizvaću ime boga,
Za lukavstvo neću znati —
Ja ću ljubit — verovati,
Ja ću liti čiste suze,
Snebiću se, kajaću se,
Da dostojan budem boga,
I pogleda tvoga; —
A svet neka mirno cveta
Bez lukavstva moga.
Veruj meni, oh Tamaro!
Svetinja ćeš moja biti,
A ja ću ti pokloniti
Sve gospodstvo moje staro,
Svu slobodu, vlast i slavu
Za pogled ću jedan dati,
Za trenutak jedan samo,
Večnost ću ti žrtvovati.
Ljubi mene, oh Tamaro!
U dobru ću biti krasan,
U ljubavi gorostasan,
Biću jači u milosti
Neg što bejah u pakosti.
Uzneću te lakim letom
Više zvezda u čistinu,
Pa da vladaš celim svetom, —
Il’ da prezreš jadnu tminu,
Hude zemlje žagor prazni,
Gdeno nema sreće prave,
Gde se žarka ljubav kazni,
Gde se zlobom srca dave,
Gde milošte nema sjajne,
Ni sladosti dugotrajne;
Gde se u strah moraš kriti,
Ne smeš mrzit ni ljubiti.
Ili možda ti i ne znaš
Šta je ljubav smrtnih ljudi:
Kratka bura mlade krvi
I zamama lomnih grudi —
Al’ proleti čas za časom,
Mrko vreme ništ’ ne štedi,
Razmrvi ti trud užasom,
Il’ ti vrelu krvcu sledi.
Lepota je kratka zora,
A rastanak doći mora; —
Ko ti jamči, ko te čuva
Od precveta i umora!
Pusti druge nek se teše
Ništavilom svog života,
Njima nije otvorena
Višeg neba sva divota;
Al’ za tebe šteta j’ crna
Da postaneš žrtva njina, —
Tebe čeka druga sudba,
Dublja sladost i milina.
Zaboravi društvo staro,
Dosadanja osećanja,
Zato ću ti, oh Tamaro!
Razgrnuti svet poznanja —.
Skupiću ti dive, džine
I duhove čudotvore,
Da te služe, da te dvore;
Uzletiću da ti skinem
Zlatan venac sa Danice,
Zaliću ga, jaranice,
Polunoćnom miris-rosom,
Da nad tvojom blista kosom.
Kad pozlati sunce zoru,
Spustiću se kroz oblake,
Najlešše ću birat zrake;
Oplešću ti pas od zlata,
A na ruku metnuću ti
Sjajan prsten od agata;
Obliću te miomirom,
Negovaću senku tvoju,
Dovešću ti rajske ptice
Da za tragom tvojim poju;
Dignuću ti divne dvore
Od birjuza i jantara
Proroniću sinje more
Da ti tražim biser-dara,
I daću ti sve što mogu,
Il’ iziskat, il’ isplakat,
Il’ oteti večnom bogu…
Ljubi mene!…

Mihail Jurjevič Ljermontov

Prevod: Jovan Jovanović Zmaj
Iz knjige: Pesnički prevodi, Izdavači: Matica srpska i Srpska književna zadruga, 1972.

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)
Citati, Poezija, Tekst pesme

Vladimir Majakovski

Vladimir Vladimirovič Majakovski (1893-1930) je bio pesnik, dramski pisac, slikar, reditelj, scenograf, glumac. Najistaknutija je ličnost ruskog futurizma i prvih godina revolucije i sovjetske vlasti. Bio je osoben kao ličnost, kao pojava, kao pesnik. Od početka je bio buntovne i dinamične prirode, otvoren u nastupima i raspravama, čovek protesta i dinamičnog shvatanja života.

Umetnost nije ogledalo koje odražava svet, već čekić kojim taj svet treba oblikovati. (Majakovski)

Kao pesnik bio je inovator, uveo je u poeziju leksiku ulice, ekstatičan ton, eksplozivan jezik, neobičan rečnik, citate, nove žanrove poeme, stepenast stih.

Majakovski bi IME imao uvek, ne – „imao bi“, nego ga je i imao, oduvek. I postojalo je, može se reći, pre nego i on sam. Potom je morao da ga sustiže. S Majakovskim se desilo ovo. Taj mladić je u sebi osećao snagu, kakvu – nije znao, samo je otvorio usta i rekao: „JА!“ Pitali su ga: „Ko – ja?“ On je odgovorio: „Ja: Vladimir Majakovski’ – „JА!“ – I posle ništa više. A dalje potom – sve. Tako je i krenulo: „Vladimir Majakovski, onaj što je: ja.“ Smejali su se, ali“ЈА“ u ušima i žuta bluza u očima – ostajali su. Neki, nažalost, ni do dana današnjeg u njemu nisu ništa drugo ni videli ni čuli, ali zaboravio ga još niko nije. – Marina Cvetajeva

PESME i POEME

OBLAK U PANTALONAMA

Sebi voljenom posvećuje ove redove autor

DA L’ BISTE MOGLI?

EVO VAM!

NEŠTO MALO O PETERBURGU

IPAK

PRISTANIŠTE

ODA REVOLUCIJI

„U toku dana napišem pesmu. Tačnije – odlomke. Loše. Nigde ih nisam štampao. Noć. Sretenski bulevar. Čitam ih Burljuku. Dodajem – to je jedan moj poznanik. David zastade. Osmotri me. Zaurla: „Pa, to ste vi sami napisali! Vi ste genijalan pesnik!“ Obradova me taj grandiozni i nezasluženi epitet. Uronim ceo u stihove. Te večeri, sasvim neočekivano, postao sam pesnik.“ – Vladimir Majakovski u autobiografiji „Ja lično“

19. 7. 1893. godine u gruzijskom selu Bagdadi (tokom sovjetske ere dobilo je status grada i nosilo ime Majakovski) rođen je veliki ruski umetnik Vladimir Majakovski. Bio je pesnik, dramski pisac, slikar, reditelj, novinar, urednik, scenograf, glumac…

Ovaj umetnik markantne pojave i neobično snažne ličnosti svojom avangardnom poetikom i duboko intimnim revolucionarnim stavom kršio je kanone dotadašnje umetnosti i ostavljao bez daha svuda gde se oprobao, od poezije do slikarstva i nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Čak i kada se obraćao masama polazilo mu je za rukom da socijalnu i političku tematiku uzdigne na nivo umetnosti i da prenese sav svoj žar, veru i energiju i na njih.

Igrao se vešto rečima, razbio je tradicionalnu strukturu stiha i stvorio novu koja je brzo našla svoj put do publike i van Rusije. Zbog svojih revolucionarnih aktivnosti već 1910. robijao je 11 meseci, a po izlasku iz zatvora upisuje Školu slikarstva, vajarstva i arhitekture u Moskvi, jer jedino tamo nije morao da potpiše izjavu lojalnosti. Na Akademiji je došao u kontakt sa futuristma i brzo postao rodonačelnik književnog pokreta futurizma.

Nakon pobede revolucije bez dvoumljenja se uključio u aktivnu kulturnu izgradnju nove države, međutim vremenom se razočarao životom posle revolucije, oštro je ismevao u svojim satiričnim delima negativne pojave i na kraju okončao sopstveni život.

Njegov biograf Dmitrij Bikov rekao je: „Imala je pravo Marina Cvetajeva kad je rekla da je Majakovski na svojim dugim nogama odšetao nekud daleko, iza horizonta, i da će nas tamo još dugo čekati…“

Poezija, Tekst pesme

Vladimir Majakovski – OBLAK U PANTALONAMA

OBLAK U PANTALONAMA

Tetraptih

PROLOG

Misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete grube.
A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite –
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige

I koja usne spokojno prelistava,
ko kuvarica stranice svoje knjige
Ako hoćete,
od mesa besan ću da režim
– i ko nebo menjajući tonove –
ako hoćete,
biću besprekrno nežan,
ne čovek, već – oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene
ljudi, uparloženi kao bolnica
i, ko poslovica otrcane žene.

1

Vi mislite, bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.

„Doću u četri“ – rekla je Marija
Osam.
Devet.
Deset.

Evo i veče
u noćnu stravu beži,
veče decembarsko
s prozora
u magli
U staračka leđa smeju se i ržu
kandelabri.

Mene više niko prepoznati ne može.
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila

Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje –
od gvožđa hladnog –
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto žensko, meko,
zaželi da skrije.

I ja sam,
ogroman,
na prozoru savijen,
rastapan staklo čelom od čelika
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je –
mala ili velika?

Odakle velika u takvom telu
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca

Opet i opet
čekam,
zabivši lice u rohavo lice kiše
I već me je poprskala dreka
gradske plime, sve više

Ponoć, sa nožem kog pruža –
do đavola sa njim! –
došla je,
zaklala.

I kao sa panja glava sužnja,
dvanaesat ura je pala.
U oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeći se,
nakrcale,
ko urlanjem usta da su razjapile
himere sa pariske katedrale.

Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik
Zar ti je i to malo?
Čujem:
nerv,
tiho, kao sa kreveta bolesnik,
podigao se
I, gle –

u početku je pošao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrčao.
Sada je sa druga dva
očajno igrati stao
Pao je plafon na spratu niže.

Živci
veliki,
mali,
mnogi –
pomamno skaču
i već –
gmižu.
Živci spali s nogu!
A noć se po sobi glibi i oko,
otežalo, odatle nikako da se ispravi.

Odjednom, vrata zacviliše, ko
da krčma zub na zub
ne može da sastavi.

Ušla si
osorna, kao „na!“
gužvajući rukavice kao luda
i rekla: „Da,
znate, ja ću da se udam.“

Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdržaću.
Gledajte – ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.

Sećate se?

Govorili ste:
„Džek London,
novac,
ljubav,
strasti“ –
a ja vidjeh jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!

I ukrali su je.

Opet ću ljubav u terevenkama utući
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!

Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice nađu dom!

Izazivate?

„Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja.“
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdraženog Vezuva!

Hej!
Gospodo!
Ljubitelji
obesvećenja,
zločinstva,
pokolja,
da li ste najstrašnije
videli –
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osećam –
„ja“
za mene je malo.
Neko se otima iz utrobe moje

Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene
Svaka reč,
čak i šala štura,
koju izbljuju njegove usne goruće
izleće kao gola kurva
iz zapaljene javne kuće.

Ljudi mirišu –
pečenja ima!
Stigli su nekakvi
Blistavi!
Pod šlemovima
eno!
Ne može se u čizmama!
Recite vatrogascima
da se nežnije veru po srcu zapaljenom.

Sam ću, znajte!
Izbečiću suzne kao burad oči.
O rebra mi, da se oprem, dajte.
Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!
Survava se i puca.
Iskočiti nećeš iz srca!
Iz pukotine usana
na spaljenom licu oguljenom
izraste parče poljupca izgorela.
Mama!
Da pevam ne mogu!
Gori srca mog kapela!

Pocrnele su figure reči i brojeva
iz lobanje,
ko deca iz zapaljenog zdanja.
Tako je strah, hvatajuć se
za nebo,
dizao
goruće ruke „Lezitanije“.

Prema gomili
što u tišini stanova drhti
stooki sa pristaništa diže se sjaj.
Kriče poslednji –
bar ti!
jecaj, da gorim, vekovima daj!

2

Mene slavite!
Ja nisam velik. Pišem
„nihil“ nad svim
u ovom času.

Nikada
ništa neću da čitam više.

Knjige,
Šta su?

Ranije mišljah,
knjige se prave ovako:
dođe pesnik
i odmah zapeva koliko volite,
rasklopivši usta lako –
izvolite!
A u stvari –
u grudima mu se mrvi ključa
dok ne zapeva, i dok se koprca
glupava riba nadahnuća,
tiho, u žabokrečini srca.

I dok se kuva uz škripu rima,
od ljubavi i slavuja papazjanija dok se stvara.
ulica se grči i uvija nema –
jer nema čim da vikne, razgovara
Vavilonske kule gradova
zidaćemo opet nemilice
a bog,
mešajuć reči snova,
pretvaraće ih
u oranice.

Ulica je ćuteći muku na sebe vukla
Krik je strčao iz duše.
Kočoperili su se u tesnoći grla,
zadrigli taksiji i kočije mršave
Izgazili su grudi.
Od tuberkuloze gore.

Grad mrakom zaključa dver tu

I kad –
najzad! –
na trg ispljunu more
odgurnuvši navaljenu na grlo papertu,

mislio se:
u horovima anđeoskih horala
bog, opljačkan, ide da kažnjava, da se dere!

A ulica je čučnula i zaurlala:
„Hajde da se ždere!“

Krup i Krupčić oko grada se šulja,
preteć se mršti,
a u ustima još
kraj raspadnutih umrlih reči
samo dve debljaju –
„hulja“
i nekakva,
čini mi se – „boršč“

Pesnici,
raskvašeni od plača što ječi,
pobegli su sa ulica, s umršenom kosom
„Kako opevati sa dve takve reči
i devojku,
i ljubav,
i cvetić pod rosom?“

A za pesnicima –
ulična rulja:
studenti,
prostitutke,
preduzetnici.

Gospodo!
Zaustavite se!
Vi niste golje,
vi ne smete da prosite po ulici!

Mi, snažni,
s korakom od hvata,
ne smemo da ih slušamo, već rušimo
njih, koje,
kao besplatni dodatak,
upija svaki krevet za dvoje!

Njih skrušeno zar moliti:
„Pomozi mi!“
Oko himne,
za oratorijum.
Mi samo smo tvorci plamenih himni –
huke fabrike i labaratorija.

Šta se mene tiče Faust,
koji se u orgiji čarobnoj
s Mefistom tocilja niz nebeske parkete!

Ja znam –
svaki ekser u čizmi mojoj
strašniji je od mašte Geteove!

Ja,
najzlatoustiji,
čija svaka reč teška
dušu vaskrsava,
telo rukotvori,
kažem: više vredi
života najmanja komadeška
od svega što sam stvorio i što ću da stvorim!
Slušajte!
Propoveda
jecajima i kricima
današnjih dana Zaratusta!

Mi!
mamurnošaršavnim licima,
s usnama obešenim kao luster,
mi,
zatvorenici grada za gubave,
gde je zlato i đubre gubave stvorilo rane –
čistiji smo od neba venecijanske plaveti,
suncima i morima oprane!

Briga me što
kod Homera i Ovidija
nema ljudi, kao mi,
sraslih u čađne boginje.
Znam –
sunce bi se pomračilo da vidi
naših duša zlatno izobilje!

Žile i mišići od molitava su jači
Zar da tražimo milost od ovog veka!

Mi
svaki –
u svojoj šaci
držimo transmisije sveta!

To je podiglo na Golgotu auditorije
u Petrogradu, Kijevu, Odesi i Moskvi,
i nije nijednog bilo
koji je
prećutao da zaurla:
„Raspni ga
raspni!“

No i vi –
ljudi
što ste me uvredili –
od svega ste mi draži i bliži

Da li ste videli
pas kako ruku što ga tuče liže?!

Ja,
ismejan od današnjeg plemena
kao nepristojna anegdota
koje se svako stidi,
vidim onoga koji kroz planine vremena
korača, a koga niko ne vidi.

Tamo gde ne seže oko što kuso je,
na čelu gladnih hordi,
pod trnovitim vencem revolucije
šesnaesta godina hodi.

Međ vama – njen sam preteča;
i svuda gde je bol – ja sam ceo;
na svakoj kapi suze sam ja
sebe na krstu razapeo.

Više se ništa prostiti ne može.
Ja iscedih duše s mnogo nežnog bilja.
To je – da znate – teže
nego zauzeti milion Bastlja!

I kada
dolazak njen
bunom oglašen bude,
i odete spasitelju –
ja ću vam
dušu svoju iščupanu
izgaziti,
tako velika da bude! –
i okrvavljenu, kao zastavu da dam.

3

O, zašto,
zbog čega
po sjaju veselom
prljavim pesnicama!
Došla je,
i glavu povezala,
misao o ludnicama,

I –
ko što se u brodolomu
bacaju, uz urlik,
ljudi kroz razjapljeno okno –
skočio je izbezumljeni Burljuk
kroz svoje do krika
razderano oko

Skoro okrvavivši kapke suzne,
digao se,
izašao je,
i s nežnošću, neočekivanom od debelog čoveka
uze
da kaže
„Dobro je“

Dobro je kad je od raznih pogleda
(da se ne primeti ništa)
duša u žutu bluzu skrivena!
Dobro je
kad čovek bačen u zube gubilišta
vrisne: „Pijte kakao Van Hutena!“

A taj trenutak,
praskav,
što grunu,
ja ne bih zamenio ni za šta,
ja ni..

A iz duvanskog dima
ko čašica ruma,
protegnu se alkoholičarsko lice – Sjeverjanjin.

Vi, što kao prepelice cvrkućete s neba,
kako vas nije sramota proglasiti se za poetu!
Kad danas
toljagom
treba
krojiti lobanju svetu!

Vi
što samo mislite:
„lepo li igram?“,
i o tome se starate,
gledajte kako se ja zabavljam –
makro
koji na kartama vara!

Od vas,
od ljubakanja mokrih,
čije stolećima
suze su lile tokom,
otići ću,
a kao monokl
staviću sunce u raskrečeno oko.

Navukavši najčudnije odelo na sebe,
da se svidim i spalim,
poći ću svetom,
a na lancu ću ispred sebe
Napoleona voditi kao pseto.

Cela zemlja na ženu pohotljivu liči,
koja se vrpolji željna ljubakanja,
i čije usne
vrskajući
kriče:
„Cakani, cakani, cakani!“

Odjednom,
oblaci
i paperje magleno celo
razmaha se do poslednjeg nebeskog okrajka,
ka da se razilaze radnici beli
posle nebesima objavljenog štrajka.

Grom izbi iz nekog oblačnog kutka,
šmrčući prkosno ogromnim nosom,
i lice neba se tog trenutka
iskrivilo u Bizmarkovu grimasu.

I neko,
zaplevši se u oblačnim negvama,
protegao ruke – u kafe.
Ko da je nežan,
ko da je dama,
ko da je topovski lafet

Vi mislite –
da to nežno sunce
lupka u obraze bife?
To opet pobunjene i begunce
vodi na streljanje general Galife!

Vadite, šetači, iz džepova ruke –
potegnite bombom, kamenom il’ kamom,
a ako neko nema ruke –
nek dođe da se tuče glavom!

Dođite, gladni,
pokorni,
tužne prilike,
napustite vašljive jazbine!
Dođite!
Ponedeljnike i utornike
prefarbaćemo krvlju u praznike!

Neka se zemlja pod noževima seti
koga je htela da upropasti!
Zemlja –
Rotšildova ljubavnica sita
i zadrigla od masti!

Da se u kuršuma kiši
zastave kao i praznikom viju
Bandere, dižite više
leševe brašnara sviju

Psujući
i preklinjući,
klao je i rezao,
i puzio, nekog
da ugrize, suton.

Na nebu, crven kao marseljeza
lipsavajući, drhtao je on
Već ludilo

Ništa neće da bude

Noć će da dođe,
pojede,
pregrize.

Vidiš li –
nebo opet nudi
pregršt isprskanih zvezda od izdaje.

Došla je.
Kao Mamaj orgija,
obesno nad grad nasev.
Tu noć probosti ne mogu ni ja
očima, crnu kao Azef.

Ježim se, zabačen u kafanskom uglu,
vinom polivam i čaršav i dušu,
i vidim:
u uglu oči okrugle,
očima srce Bogorodica njuši.

Zašto darivate sjajem po nacrtanom šablonu
one što se po krčmama bekelje!
Vidiš –
Varavu opet vole oni
više no popljuvane spasitelje.

Namerno u ljudskoj meći
možda
ni od kog nisam noviji ja.
Ja sam
najlepši,
možda,
od svih tvojih sinova.

Daj im,
buđavim u radosti,
skoru smrt vremena im donesi,
da postanu deca što treba da odrastu
dečaci-očevi,
devojčice da zanesu

I daj neka novorođen obraste
sedinom radoznalih vračeva,
i doći će oni –
decu da krste
imenima mojih stihova.

Ja, koji sam mašinu i Englesku opevao,
možda sam, naprosto,
najobičnijeg jevanđelja postao
trinaesti apostol.

I kad od mog bezobraznog glasa
dan i noć
bubnje
možda njuši
Isus Hristos baš toga časa
nezaboravke moje duše.

4

Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu lošem,
dođem
i procedim bezubo
da sam ja danas
„neobično pošten“

Marija
vidiš –
ja se, već poguren, slamam.
Gomila što je
u četvorospratnim gušama salo dubila,
isturajući očice,
izgubljene u dugom traganju –
smeje se
što je ipak
među mojim zubima
ostalo bajatih mrva bivših draganja.

Kiša islaka trotoare,
barama stešnjena mokra varalica,
leš ulica,
zabijen u kaldrmu, liže,
a na sivim trepavicama –
da! –
oluka punih kiše

Sve pešake gubica kiše je posisala,
a u karucama blešti za atletom atleta.
prskavahu ljudi
proćerdavši sve,
i kroz pukotine se cedilo salo,
ko mutna reka sa kočijama oticalo
skupa sa isisanim hlebom
i žvakotinama
starih kotleta.

Marija!
Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica
živi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija,

Prost,
koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje

Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca

Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja što bode.
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš –
zabili su u oči iz šešira čiode.

Pusti me
Mala!
Ne boj se
što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene od znoja gubave
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.

Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljadu lica –
„devojke Majakovskog“ –
u izdajničko vreme mraka
ta to je ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka

Marija, priđi!

U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije
srce i ja nijednom ne doživesmo maja,
a u prokletom životu
tek stoti april je.

Marija!

Pesnik sonete peva Tijani,
a ja –
ceo čovek
sav od mesa,
telo svoje prosto molim,
kao što hriščani:
„hleb nam nasušni
dažd nam dnes“

Marija, daj!
Marija!
Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,
kao što se pesnik boji da ne zaboravi
nekakvu tek rođenu
u mukama noći
veličinom jednaku bogu.

Telo tvoje
čuvaću i voleti
kao što vojnik osakaćen,
bez moći,
izlišan,
ničiji,
čuva svoju jedinicu nogu

Marija –
nećeš?

Nećeš?
Ha!

Znači – opet,
dok mračno je sve to
uzeću srce,
isplakano grozno
da ga nosim
ko što
u štenaru pseto
nosi svoju šapu presečenu vozom

Krvlju svoga srca ja radujem put
za odeću belu lepi se prašine cveće
Oko zemlje-Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce će da se okreće

I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca –
krvlju označiće se put što vodi
ka domu moga oca.

Izaći ću
prljav (od jendeka, gde provodih noći),
primaći ću mu se bliže,
sagnuću se
i na uho mu reći:
Slušajte gospodine Bože!

Kako vam ne dosadi
u žele oblaka mreškavih
zamakati oči odebljale, a?

Hajde da organizujemo
vrtešku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom,
a takva ćemo vina poređati po stolu
da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu
i namrštenom Petru apostolu.
A u raju ćemo opet naseliti Evice:
naredi –
i ja ću još noćas
sa svih bulevara najlepše device
dovesti tebi.
Hoćeš?

Nećeš?
Vrtiš glavom ti, bradati?
Mrštiš sedinu veđa?
Ti misliš –
zna šta je
ljubav taj krilati,
iza tvojih leđa?

I ja sam anđeo, bejah to bar –
gledah u oči – jagnje od šećera,
ali ni kobile dobijati na dar
vaze od sevrskog brašna više neće.

Svemogući, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti –
a zašto nisi izmislio
da se bez muke
može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah – božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu

Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!

Pustite me!

Nećete me zaustaviti,
lažem li, u pravu li
sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte –
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!

Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!

Gluho.

Vasiona spava,
položivši šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

1915.

Vladimir Vladimirovič Majakovski

Prevod: Bora Ćosić

Iz knjige: V. V. Majakovski – PESME, Izdavačko preduzeće RAD, Beograd, 1964.

Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Miroslav Mika Antić – ROŽDESTVO TVOJE (Tropar o bogu i čoveku)

ROŽDESTVO TVOJE

Prvi deo

To je bilo jedne noći
o Božiću, trijestosme.
Nije mesec na krov seo
senke prstom da našara.

Nije nebo bilo usna
što će oku reći osmeh,
otečeno, teško nebo,
niz smrznuta polja stara.

Vojvodina. Vojvodina.
Zemlja punih buđelara.
Zemlja njiva. I tišine.
Zadovoljstva. Pesme. Reda.

Vojvodina… Vojvodina…
Prazne staje.
Neuk narod.
Krčme.
Ćuške.
Robovanje.
Golotinja.
Umor.
Beda.

Oduvek je zemlja bila prva radost —  prva suza.
Kralj za banom.
Car za kraljem.
Bog za carom.
— Čuda trista.

Menjala se vlast i psovka.
Menjao se bič i uzda.
A grbača, savijena,
ostajala uvek ista.

I mnogi su pre rođenja
zakasnili za aprile
što će brižno da se nagnu
nad detinjstva tužna, trula.

A svima su po Bibliji
obećane zore bile,
penušave i sunčane,
pune cveća, pune frula.

Šta je znao o životu
isceđeni crni paor?
Celog veka rintaj, stenji,
lomi vrat i snagu kašlji.

Nikad niko nije njemu
mrvu sreće u dlan dao.
Šta je znalo stado božje
kroz raj zemni, tup i vašljiv?

Pričalo se o kulturi,
napretku, otkriću, sili.
Postali smo gospodari
cele zemlje, celog neba.

Postali smo gospodari.
A u stanju nismo bili
da za svaka gladna usta
odvojimo parče hleba.

Nikad nismo okusili
kako usna ispucala
gorči, boli i krvari
opečena krilom juga.

Redovno smo prali zube.
A neko je bio žvalav.
Imali smo nežne ruke,
a neko je bio šugav.

I naravno, nismo znali
za obične stvari mnoge.
Da, na primer, pravdu dele
bičevima duž svih sela
i da možda treba nekom
par čarapa i cipela
kad već ima obe noge.

Dugo su se prosti ljudi
obraćali bogu smerno
verujući u njegovu
čudotvornost svemoguću.

U selu je bilo groblje.
A pop, blažen neizmerno
i ugojen neizmerno,
zidao je novu kuću.

I zar neko da posumnja
da je gospod dušom jalov
i zbog njega da su dani
tako trošni, šturi, krti?

O, ne. A to što se često
bolovalo, umiralo,
to je prosto kao pasulj:
Pa ljudi smo, bože, smrtni.

Veče nikad nije znalo
smeh lepršav da donese
ko uzdarje nevestinsko,
da ga prospe u sva vrata,

pa da više ne krvari
pogrbljeni, krivi mesec
nad zgrčenim jatom kuća
od naboja i od blata.

To je uvek bilo tako.
Ko bolesnik leglo polje.
Cerila se trijestosma
niz svod modar i olovan.

Nokti. Nokti usred glave.
Nokti crni od nevolje.
I pramenje guste kose
počupano. Od bolova.

Krio sumrak u dnu duše
Šta svitanja za njim nose:
Uplakane nesanice,
ili plavo snova toplih.

Da l’ će poći povorkama
mrke snage da prkose
teškoj šaci ovog doba
udarcima što ih opi?

Ili treba sačekati
da još koje leto zrelo
otme zadnje kapi želja,
zadnje mrve radovanja,

pa da boli do nesvesti
ruka gruba, ruka svela,
donesena mrtva, prazna,
malaksala, sa oranja?

Zar ne liči sneg na grudi
negovanih gradskih žena,
a kuće su toj belini
nepotrebne, crne kraste?

Upamtite, ljudski ljudi,
nikad neće doći smena
ako snaga čeka ruku
da ozdravi, da zaraste.

Ranu treba razderati
ko košulju! Neka boli!
Osmeh nije nikad jači
nego oči pune krvi.

I zar može da se mrzi,
i zar može da se voli,
i zar može da se želi,
ako nije s graškom znoja
buknula u tristo boja
krv umornih po obrvi?

Noć je pala tako naglo
kao s krova mrtva vrana.
Pod prozorom beli vetar
naricao muklo, strašno…

Da to nije vejavica
umesila, možda, danas
u naćvama mrtvih reka
hlebac želja snežnim brašnom?

Ježile se malje mraza
po temenu starog krova.
Kao pseta prebijena
puzale su plave senke.

Survalo se Badnje veče
na vratove bagremova,
raznoseći podskočice,
jadikovke, terevenke.

Daleko od svih gradova,
balova, veselja, vriske,
daleko od krinolina,
spavaćica i goblena,

U jednome malom selu
u čađavoj izbi niskoj
rađala je trećeg sina
vojvođanska jedna žena.

I to dete biće sluga.
I to dete biće pseton
naviknuto da umire,
da crkava svakim danom.

I srešće ga urlik majke.
I kanuće nad krevetom
podivljalo radovanje,
drhtavo i poderano.

Pokidaće reskim plačem
vreli vazduh sobe tesne.
Pašće krvav na dlanove
uplakane staramajke,

dok u kujni ded i otac
sa susedom piju, besne,
i otvrdlim glasom vezu
sevdalinke i šalajke.

Sused kaže voleo bi
da se zora ne probudi.
Da noć ova večno traje,
jer zenicu peku dani.

A u mraku svi su isti,
svi su ljudi prosto – ljudi.
Ne vidi se da l’ su gladni,
bosi ili poderani.

Star je sused. Star. I priča
nije gorkoj usni laka.
Sporo kreće dah za dahom,
težak, mokar, prepun dima,

jer na toj je istoj usni
jedan rumen osmeh zaklan
davno nekad, nekog maja
na dalekim drumovima.

Davno nekad, nekog maja,
pod zastavom svetlog kralja
išao je na juriše
golih grudi, golih šaka,

a iz rata vratio se
sa gvozdenih pet medalja,
bradat, prljav, pun vašiju,
gladan, tmuran, sed i sakat.

Na povratku iz daljine
čekala je iza okna
da se dođe, da se stane,
da se rukom kucne tajno,

obećana ljubav jedna,
crnokosa, crnooka,
jednostavna ko reč prosta
ispred praga zavičajnog.

Toga maja pod prozorom
cvetale su žute lale.
Šta je bilo grubom borcu?
Šta je bilo da zasuzi?

Čim da kuca sakat momak?
U majčinu sve medalje
što dobuju po vojničkoj
poderanoj sivoj bluzi!

Bolela je svaka čaša
primicana do usana
tuđom rukom što je lila
požar vina preko struna,

preko vrata violina,
ožiljaka starih rana…
Vino. Vino. Pio ratnik.
Pio prosjak sa Soluna.

Kao psetu u zubima
nedeljama ispred crkve
klatila se stara kapa:
udelite, boga radi.

I tako će celog veka
da se vuče dok ne crkne
heroj Cera, otac slave,
pun kolajni i gamadi.

Ko je kadar za zeleni kadar,
evo njemu jutro zemlje na dar,
al’ bez pola glave. I ponosa,
al’ bez pola nosa. Evo jave!
Evo sreće, al’ iz prazne vreće.
Srbija te zaboravit neće.

Dok štucaju usta kujne
zadimljena i pijana,
u sobi se muči žena,
kida mokar čaršav s krila

i starica nad njom drhti
i šapuće uplakana:
Bog će dati, biće dobro.
Tiho dušo. Tiho mila.

Bol će ovaj da pripremi
čudnu radost zapupljenu
kad sve želje ko ribari
zaveslaju na proleće

i ulove ribu sunca
krupnu, zdravu i rumenu
u jezeru rodnog neba
što se smeje kroz drveće.

Doskitaće mart sa njiva
kao dobra vest sa usne.
Dan plavokos, jak ko zemlja,
neće više smeh da prosi.

A deca će da utonu
u jastuke i da usne
procvetale grane zvezda
u rukama i u kosi.

U suzama kipe oči.
Grč se valja po krevetu.
Ko zemlja je ispucala
izgrižena usna gruba.

Da l’ će moći rvlju vrisku
da prevari laž o svetu
izmišljenom kao snovi,
izmišljenom kao ljubav?

Ova baka što je rasla
iz umora i jecaja,
otkud ima takvu snagu
za laž divnu, nerazumnu?

Da l’ će zbilja jednog dana
udahnuti soba maja
i srušiti neko zorom
plot krezubi prema drumu?

Da l’ će zbilja svi, koji su
u krpama dosad bili,
zameniti nove dane
kao rublje, čisto, belo?

Da l’ će plavo uštirkane
kiše, vetar i aprili
na prag stati? I zacelo
svima isto biti streha,
isto svima biti neba,
i jednako svima smeha,
i jednako svima hleba?

Poslušaj me, dobra ženo:
u besvesti svoga bola
veruj, veruj u laž ovu
poludelu od čeznuća.

Okotiće Vojvodina
išibana, modra, gola,
bes divljaka iz trbuha
posrnulih niskih kuća.

I ustaće svi siroti
život gnjili da osvete.
Da nad sobom nikad više
ne grcaju, ne bugare.

Rodi dete. Spremaj dete.
Strašnom mržnjom doji dete.
Ne miriše zalud nebo
u daljini na požare.

Drugi deo

Zabodite, trube, vrisak
u slabine dana ovih!
Harlekini, bagro, odbij!
Dame, prinčevi i drugi.

Tu prestaju sva detinjstva,
sve Vrbice i svi snovi.
Imamo i mi svoju bajku
o sirotoj Pepeljugi.

Živela je ko sva deca
goluždrava, sa ravnice.
U desetoj put za stadom.
Trpi, mila.

Ozbiljnost joj pre vremena
počupala pletenice
i pojela sa obraza
dve jagode rumenila.

Majka: brige. Tolko jaja.
Tolko brašna. Tolko gasa.
Imala je malo hleba
u toj srećnoj zemlji hleba.

Bivalo je da se nekad
smeh u oku zatalasa,
al’ obično, uvek isto:
ovo nema, ovo treba.

Majka: brige. Majka: suze.
Gorko nade. Lažno pesme.
A u ruci malo snage
da se zbriše tamno s lica.

Zenice joj bile sive,
bile prazne ko pred jesen
da su kroz njih raštrkano
proletela jata ptica.

A otac je hteo njivu
makar tesnu kao soba.
Bar bi mogo nešto drugo
osim psovke tu da kaže.

I u sumrak, na povratku,
mogao bi da ponese
punu šaku svoje zemlje.
Susedima da pokaže.

Mogao bi na nju leći.
Zagnjuriti dah u trave.
Ćutala bi istinito
kao žena pod čovekom.

Mogao bi da miluje
brazde smeđe, kovrdžave.
Mogao bi i da pljune.
Niko ništa ne bi reko.

Želeo je otac njivu
i skupljao svaku paru.
Stezao je svitnjak gaća.
Posrtao pored pluga.

I pljunuo krv seljačku
jednog marta na ataru
kad su guske klinovima
zakivale nebo s juga.

I umro je istog marta
u kafani pored vina
gde je bio da podavi
uzaludnih snova štenad.

Ko slučajno, jecala je
tako ljudski violina
i pevala nešto tužno
i promuklo neka žena.

Iza sela ima groblje.
Isti crvi. Iste ruže.
Željno raste red krstova
iz visoke guste trave,

Kao da su to mrtvaci
prema nebu digli ruke
da zagrle dobrog boga.
Da zagrle, i udave.
Tu su oca sahranili
pod pokrovom zemlje lepe,
pod vrbinim rascvetalim
lepršavim, mekim krilom.

Prvi put mu ovo bilo
da ne ide nekud peške.
Zar prvi put, pa – u raku?
Bog rekao – tako bilo.

Mukali su niz puteve
dugo, bolno, mnogi dani,
kao stada što ne znaju
kad su gladna da oćute.

Prolazila Vaskresenja.
Prolazili Ivanjdani.
Nevešto je neko nebom
nažvrljao zvezde žute.

Bez oca je bilo teže
nego usni bez pogače.
Radila je sama mati,
gnječio joj život zdravlje.

Prestala je da se smeje.
Prestala je i da plače.
I ćutke je zarivala
pomrčinu svoje kose

kroz prkose u uzglavlje.
Oj živote, stari skote,
što me gledaš tako kravlje
sav odran – obezglavljen?

I kad joj je jednog dana
vršalica iščupala
levu nogu do kolena
i samlela s tuđom slamom,

I kad su joj za lečenje
vreću žita besno dali
i vezali golu ranu
starom suknjom i maramom,

I kad više nije mogla
milovati, udarati,
ni prodati znoj i muku,
prodala je svoju tugu.

Prodala je svoje noći.
Prodala je usta mati.
Prodala je sebe samu
da ishrani Pepeljugu.

Dolazili strani ljudi
iz kafane noću kasno
oznojani, razdrljeni.
Puni pleve… Puni para.

I gasili petrolejku,
i drhtali poluglasno,
i na jorgan pri odlasku
ostavljali dva dinara.

Dva dinara. Dva dinara.
Na njihovom hladnom licu
sijao je dan sutrašnji
i detinja bleda sreća.

Tu je bio san o bluzi
i zvoncetu za Vrbicu.
Tu je bio hleb, detinjstvo,
i na groblju ocu sveća.

Traljavo je ruka stida
po usnama razmazala
šminku krvi, znoja,
bola, ćutnje, mržnje i gađenja,

Dok su žene torokale
svom silinom svojih žvala.
Dani gorči od korenja.
Noći teže od kamenja.

Vikala su i pljuvala
uz rakiju usta ljudi,
usta popa, beležnika,
gazda, slugu i krčmara,

A ruke su sve odreda,
bele, crne, meke, tvrde,
sakrivale ispod stola
za večeras dva dinara.

I kada su jednog dana
na trbuhu žene jadne
Zapupele mehurave
i sluzave sitne kraste,

I kada je doktor reko
da je bolest teška, gadna,
da od toga truli mozak
i da meso ne zaraste,
prestali su da dolaze
noću kasno ljudi strani,
prestao je krevet hleba
od nevolje da se njiše.

I majka je devojčicu
ostavila jednog dana
i u selo nije došla
nikad više, nikad više.

Nisu više došle noći
kad sanjare ubijeni,
kad veruju gladni usnom
da će sutra biti hleba.

Nisu više došle noći
kad reč dahom zarumeni
kroz prozore opuštenu
progorelu krpu neba.

Nisu došli lažni snovi
što varaju ko trgovci,
ni blizina prvih tajni,
tesnih, prisnih kao bluza.

Buljili su pepeljasto,
mrtvo, hladno, zadnji novci
poređani po astalu
punom mrlja, mrva, suza.

Gde je sada zla maćeha?
Gde su sestre plahovite?
Hitno treba neko rđav,
treba bajka, laž da živi.

Izmislimo, pa da divno
prevarimo sve rovite
da na svetu nisu samo
naši snovi za sve krivi.

Nek se prospu kiše sreće.
Grim! Andersen! Pomozite!
Neka bude bal na dvoru.
Dobošari! Trube! Trube!

Nek carevi podriguju
reči lepe, reči site.
Nek se jadne Pepeljuge
s prinčevima svojim ljube.

Za svu decu Vojvodine
dajte vile! Dajte cveće!
Ako neće to da prime
po njušci ih treba šakom.

Pljuju deca sa severa.
Neće bajke, laži neće..
Sve je kod njih mimo sveta.
Sve je kod njih naopako.

E, pa lepo, draga deco!
Samo napred! Videćete
ima ko i da se brine
da sve dobro upoznate.

Đakon će vas naučiti
da kroz život kušujete.
Vlasti će vas naučiti
gorku krv da propišate.

Gazda će vas šamarati
i kamdžijom darovati
i đerdanom od konopca
da se veša ko zaželi.

Ako u grad pobegnete
tamo će vas silovati,
opijati i ritati
po grudima bolno belim.

Čupaće vam žensku kosu.
Izbijati zube muške.
Rugaće se, smejaće se:
Draga stoko, drage golje.

Uzalud će teći škrgut
iz krezube vaše njuške,
mili moji beskućnici,
sluge, lopovi i drolje.

Proleće je kasno stiglo
i krv sunca gusta, žuta.
Buknule su kasno laste
zagrljajem neba plavog,

Kasno, kasno kao pisma
zalutala od regruta.
Od jedinca poginulog
ko zna zašto, negde, davno.

I jednoga belog dana
poreznika došlo osam.
Beležile nešto dugo
i njušile mudre glave.

I prodale nisku kuću
sa natrulom slamom kosom.
I prodale prag, detinjstvo,
višnju, noći, plot i lavež.

Zašto nije Vojvodina
od nevolje teža, crnja,
obećala ma i lažju
devojčici smeh svanuća

kad je pošla sa severa
sa zgužvanih pet-šest prnja
da prosjači putevima
isplaženim u budućnost?

Zašto nije, mati sveta,
kroz brnjice zarđale
došapnula ljudske reči
od utehe zlatno mokre,

kad su vrbe gladnom njuškom
zrna zvezda pozobale
i spustile niz drum noge
u srebrne mlake lokve?

Zašto nije dala ruku,
ni prosula prste blede
po kosama lepršavim
kao griva suncokreta?

Zašto nije dala ruku
devojčicu da povede
i da jednoj mutnoj bajci
pruži sunčan završetak?

Razvalite sve kapije!
Ja počinjem danas mreti
bez računa, bez procenta
za najluđu jednu ljubav!

Pustio sam na slobodu
iz tamnica celog sveta
divlji škrgut svojih crnih
polomljenih ljudskih zuba.

Optužujem za večeri,
za košulju brižno belu
i za prvi pad u seno
pod mesecom u šljiviku,

gde od gladi košta banku,
damo banku dečje telo
podmetnuto ženski, tiho
slučajnome prolazniku.

Optužujem za rastanak
bez pogleda i bez zbogom,
i za prvu vinsku krčmu
gde se jelo u razdanje.

I za bunar u dvorištu
što je sprao krv sa nogu.
Za jedinu maramicu
zatrpanu u oranje.

Za kapije bogataša
zatvarane ispred nosa.
Za ponovna prodavanja
i za nove, nove banke.

I za meku, raspletenu,
izgužvanu dečju kosu
tako plavu, tako plavu
ko svršetak uspavanke.

Optužujem za imanje
na kojem se našlo posla.
Za postelju kraj jasala
u budžaku štale tamne.

I uboge nadničare,
oznojane, zdrave, bose,
što su noću odlazili
s devojkama iza slame,

i kidali nestrpljivo
retku dugmad s bele bluze,
i grlili po ramenu
šapućući nešto drago.

I voleli jednog mraka,
i rukavom trli suze.
i pričali sav svoj život
presedevši noć pred pragom.

Njihov glas je bio dubok
ko daljina kad zarida
i pesma se odranjala
tužna, tvrda, polagana,

kad bi nebo počinjalo
da sa tamnih leđa skida
žuti prsluk i košulju
oznojanog julskog dana.

Optužujem za sve bedne
u dronjavim kaputima.
Za sve trupce pogurene
od umora, žege, rada..

Za žilave masne ruke
obešene niz butine,
Teže, modre kao grožđe
vojvođanskih vinograda.

I za suknje devojačke,
okrpljene i prozračne,
zadizane mnogo puta
sa osmehom i sa tugom.

I za noći septembarske,
raskvašene, gole, mračne,
zatrudnele na tavanu
sa pijanim nekim slugom.

I kunem se: čekaj svete,
kad argati zaprkose.
Znaćeš, đubre, da ta snaga
od uzdaha više može.

Ma žvakali svoje ruke.
Ma gutali rođen osmeh
i zastave makar šili
od zderane svoje kože,

Bar će dići svet po sebi,
svoga lika, svoga stasa,
i postaće samom sebi
zapad, sever, jug i istok.

Nećeš zemljo zavičajna,
u nebesa da narastaš.
Bićeš viša, mnogo viša,
koliko je čovek visok.

Treći deo

Zime dođu ko devojke
Nasmejane, vedre, site,
Pa se grle sa drvećem
Ko pijane oko struka.

Dođu zime, pa sva bedra,
Pa sve grudi razgolite.
Ko da bude miran? Ko će
Da izdrži da ne ludi,

Ne kikoće sto mu muka!
Napuni se stara krčma
Natikača, opanaka, i marama
I šubara i sukanja i čakšira.

Dođe miris kuća, štala,
I strnjika, i pašnjaka.
Pa se pije, karta, peva,
Psuje, igra, ljubi, svira.

A što ume sirotinja
Da podivlja kad joj dođe!
Zalud skitaj, nećeš naći
Gutljaj mira duž salaša.

Sve što štedi, ovde prospe.
Sve što skrpi, ovde prođe.
Smeh je luđi od zvonjave
Razbijenih vinskih čaša.

Kipi kolo. Ključa kolo.
Devojaka jata cela.
Podivljali tamburaši,
Sve žicama zvone prsti.

A u kolu, ej, u kolu
Harmonika ko bol bela,
Pa u svirca luda ruka
Dirke brsti..
Dušu brsti..
Mozak brsti.

Podvriskuje Vojvodina
Lažnu neku radost stvara,
Samu sebe zavarava,
Harmonici trbuh širi.

Laži sebe.. Mene nećeš..
Ej, strvino, majko stara,
Ispod suknje uštirkane
Krastava ti noga viri.

Ne zameri što ti kvarim,
Sli prospi smeh iz uva
I oslušni po kafani:
Nisam sam što tako misli.

Zar ne čuješ svoje ljude
Da istinu ko ispljuvak,
Slan i krvav, kašlju salom,
Zgrčeni ko psi pokisli.

Teče vino, plamti gori,
Al za nekim tamo stolom
Skače neki đak i diže
Punu čašu celoj sali.

I glave se sakupljaju.
I sve uši naokolo
Srču reči istinite:
Đavolu smo dušu dali.

Čestitam ti, zemljo rodna,
Baš si neka čudna ljubav.
Jedanput se zakikoćeš,
A sto puta brišeš suze.

Oči su ti tako nežne,
A pesnica tako gruba.
Samo jednom pružiš, baciš,
A hiljadu puta uzmeš.

Banče krčme. Grca narod.
Sanja gazda svu noć brojke.
Ceo Balkan ždere tone
Samlevenog našeg znoja.

Ulicama razrok žandarm
Namiguje na devojke.
Pa dokle će tako, zemljo,

Vojvodino, dušo moja,
Vojvodino, snago moja,
Vojvodino, tugo moja,
Vojvodino, rako moja?

Pogani ste, ljudi božji,
I prokleti preko mere.
Ni vlast dosta ne poštuješ.
Baš si, seljo, svinja prava.

Kad ti dođe gospon finans
Muku tvrdu da proždere,
Klekni lepo, pa ga moli
Nek ti noćas s ženom spava.

Kaiš steži obavezno,
tj. ako kaiš imaš.
Zlopati se da sačuvaš
Za gospoda srce čisto.

Ljubi nogu što te gazi.
Puzi. Budi ravan psima.
Ako meni ne veruješ,
Pitaj popa – on zna isto.

I naravno: kušuj. Šta će
Tebi, recimo, kultura?
Ako radnik ima mozga
Čemu onda činovnici?

Za seljake dovoljna je
Narodna literatura:
Bogomoljcu – Sveto pismo,
Ostalima – sanovnici.

U ciglani otmen gazda
Od satena nosi gaće.
Od kudelje nosi dušu
I od jute osmeh smrdljiv.

Šta još čekaš, Vojvodino?
S jeseni ćeš…
S proleća ćeš…
Ako imaš tvrde šape,
Udri! Udri po očima,

Nek lobanje krv podiđe.
Nek nestane usni daha
Kao kose na ožiljku.

U zasedi iza kuće
Ubij staro sunce riđe
Ašovima po potiljku.

Robije su digle glavu.
Ržu lanci i komuna.

Ošteniće kučka-zima
Vukove s crvenom dlakom.
Gde su tvoje oštre kandže?
Zemljo-zveri, gde je buna?
Zaogrni ćurak suri naopako.

Ne daj više da te gaze!
Nema boga! Nema stida!
Ne zažali žute zube!
Kidaj! Grizi srce krasti!

Sve nevolje i tegobe
Postroj gole pored zida
I pucaj im u obrve.
Još se može život spasti

Pa ako smo primitivni,
Prosti, plitki, nekulturni,
Ako nismo bili lepi,
Nežni, fini i mirisni,

Kada jednom provalimo
Isprljani, tamni, tmurni,
Stisni srce, Vojvodino,
Stisni zube, šake stisni!

Vratićemo svaku ćušku,
Poniženje i bespravlje,
I u ime svih vekova,
I u ime svih grobova,

Kad budućnost zarazimo
Novim nekim, svojim zdravljem,
Nikad više neće biti
Gospodara i robova.

I polako ide zima.
I krste se ljudi ovi.
I teško je dići ruku
Protiv neba i svetinje.

I polako ide zima,
I drveće i krovovi
Saginju se načičkani
Svetlucavim plavim injem.

Odmara se ubog seljak.
Isteže se i buđavi.
Ždere pasulj. Zeva. Kunja.
Ne otvara kravlje oko.

I kraj vatre kosti greje.
Pušta stomak. Decu pravi.
I podmuklo, ćutke, mirno,
Sprema prevrat, bunt i pokolj.

Ne šali se, svete beli.
Ne znaš kome zapovedaš.
Teško tebi ako paor
Oštri srp kad žetve nema,

Pa zaređa gadan, zao,
Da ubija sve odreda,
I od sluge krmeljivog
Nesita se stvori neman.

Teško tebi, svete beli.
Preko noći bićeš krvav.
Jer u mome zavičaju
Zna i starac, zna i dete

Da obara presne glave
Mnogo lakše nego drva.
I da sikće. I da mrzi.
I da živi do osvete.

Voćke će se pretvoriti
U vešala procvetana.
Rasecaće pomrčinu
Ljuljuškava, ohladnela,
Mesečina golog mesa.

I kapaće mir sa grana.
Mir naježen. Mir obešen.
Niz ravnicu. Kroz sva sela.

I doći će niz ledine
Zasukano leto žuto
I vezaće prezir pesme
Oko grudi goluždravih,

A u kosi devojaka
Smejaće se sumanuto
Grguravi dan garavi.

Zaigraće Panonija
U crvenim čizmicama,
Našminkana, utegnuta,
Golih nogu i nedara.

Zaigraće krvav vertep
Bivša kurva ministara,
Kapetana i Cigana,
Robijaša i čobana,

Poreznika i popova,
Nadničara i krčmara.
I dovešće gajde, frule,
Harmonike, violine,

Pa će pusta niz ulice
Lumpovati mesec dana.
Podeliće svima redom
Zagrljaje, ruzmarine,
I buklije
Nalivene komovicom
Do grkljana.

Ej, sloboda zlatokosa,
Belozuba, mrkoputa,
Od baruta vik rutav,
Od pesama dan pokvašen…

Niz salaše kolo boso.
Vaskrsnuta svetla jutra.
Razbijeno staklo tuge.
Izgrižene prazne čaše.

Jaoj, piću, pa nek crknem!
Joj, grliću oranice!
Joj, prestaće da mi viču
Da sam đubre, da sam stoka.

Pa me neće vući svetom
Od klanice do klanice.
Joj, prestaće da me pljuju,
Zemljo moja modrooka!

Nabaviću ženi bundu.
Kupovaću pet novina.
Imaće mi ćerka puder.
I kišobran. I sve drugo.

Nabaviću rukavice,
Ja-mrcina, ja – živina!
U fraku ću musti ovce!
Zbogom bedo! Zbogom tugo!

Ej, slobodo, ej, oprosti,
Niz plotove lud od želje,
Ujedaću, porušiću,
Prosipaću, izgaziću!

Niz drumove raskoračen,
Na krstove izbekeljen,
Jurišaću pred pijanim
Nedeljama koje sviću.

Ko će tada da obiđe
Mrtvu prošlost duž ravnice?
Da donese velik venac
Od pšenice, cveća, trave?

Zar se nadaš, svete beli,
Kada budu zadušnice
Da ti seljak krst posadi
Čelo glave?
On će zemlju da izgrize
Očnjacima rala gladnog
I nad tvojim trulim lešom
Zasejaće suncokrete.

Kakvo će ti biti samom
Sahranjeno, modro, hladno,
Podzemlje bez vaskresenja?
Teško tebi, beli svete!

Kad jeseni selom zađu,
Zrele, puste, zlatouste,
Umori se paorija,
Pripitomi,
Zaboravi..

Od štrajkova sklanjaj glavu.
Od robije dalje prste.
Kao da smo, ne daj bože,
Čas svi bistri, čas ćoravi.

Pretvori se sve u svadbe.
Sve u provod, sve u slave.
Čim ti malo svane duga
Zaboraviš šta je tuga.

Ume gazda i da časti.
Prepun stomak, prazne glave.
U nedelje neke takve
Vrtoglave, bandoglave,
Malo sita i pršuta
Udala se Pepeljuga.

E, pa smej se, svete beli!
I iščaši zglob vilice.
Kako možeš da se prodaš
Za kiseli gutljaj vina

I za fićok šljivovice,
Paorijo, sram te bilo,
Bedo podla i jeftina!

Zar ću s tobom sutra poći
Sekirama u ustanke?
Zar ću s tobom sutra svetu
Obrisati dlanom suze?

Ili hoćeš da te kupim
Za maramu, za opaže,
Sakrivenu pod perine,
U zapećke, u bircuze?

Još računaš? Još študiraš?
Nije buna sreski vašar.
Nećeš doći zadovoljna
S punom kesom i buragom.

Ostavićeš kosti bele
Duž drumova,i salaša.
Zasejaćeš puste brazde
Krvlju, bolom, mržnjom, snagom.

A kad crkneš od oranja,
Žetvi, žena, violina,
Misliš da ćeš u raj poći?
U anđele? Ne! U tami,

Baš u ime svetog oca
I u ime svetog sina
I u ime svetog duha
Poješće te crvi.

Amin.

Prošao sam Vojvodinu
Od kafane do kafane
I grizao presnom rukom
Birtašici rame celo.

I kraj šanka, zateturan,
Upirao oči slane:
Daj bokal što zna da vrati
Proleće poneko belo.

Svega ima birtašica:
I nozdrva, i butina.
Nasula mi u mrežnjače
Litru zuba, litru mesa.

Biće marta ove noći
Bez bokala i bez vina.
Kosa joj je od vanile.
Oči su joj od šartresa.

Al ja nisam liker, ženo!
Oči su mi lokve kreča.
Nateraću svet da guta
Vreli katran moga glasa.

Spusti suknju, nikad nećeš
Razumeti ovo veče
Što se dimi drumovima,
I razliva, i talasa.

Iz svadbe se vraćam noćas,
Ženo – bože, ženo – brate.
Udala se Pepeljuga.
Od svatovca brk mi tinja.

Bilo slavlje: da se zvezde
U bunare sunovrate.
Bilo pusto kao uvek
Kad se ženi sirotinja.

Zacenjena harmonika
Redom žutih zuba – dirki
Jede kolo, guta, žvaće.
Zjape mokra usta čaša.

Ogrezla su divlja lica
U med plemenite svirke
Pune kletve i zakletve,
Bećarca i očenaša.

Sviraj! Sviraj, nikad dosta!
Harmoniko, srećo prosta,
U kuću je dovedena
Gola snaša, bosa snaša!

Jedna noga pored druge
Kao život do života.
Kikotanje pored tuge.
Bes. I bolest. Jad. I briga.

Joj, kakvo je pusto kolo,
Sve pijano naokolo,
Podivljalo i raspusno igra, igra.

Slava tebi, paorijo!
Žilava si do zla boga.
Plikova ti puna šaka
I masnica puna leđa,

Žrgutanja puna usta
I žuljeva puna noga,
A još uvek tancaš, cupkaš,
Brojanice masne ređaš.

Slava tebi, paorijo,
Ko te smućko i stvorio.

Bar da može kolo takvo
Da iziđe ispod trema,
Kroz sokake da se pruži,
Kroz ravnicu da se spusti,

Da u njemu smrsi ruke
Ko god noćas sreće nema,
Da do srži obraduje
Život ovaj, život pusti..

Panonijo, majko stara,
Pristao bih da me zgaze,
Pristao bih da me prostru
Ispod nogu ovog kola,

Da od moga presnog mesa
Flasterišu nove staze
Kojima će proći sunca
Bez gorčine i bez bola,

Samo da se takvo kolo
Vine u svet i donese
Duše onom ko je kleo,
Snagu onom ko je plako,

Pa večito u kovitlac
Da se vitla, da se trese,
Uvek tako, Vojvodino.
Uvek tako.

Udala se u šesnajstoj,
Pogurena, tiha, mala.
Rodila je dvoje dece.
Opet bilo malo hleba.

I ko nekad njena mati,
Sad je ona šaputala:
Tolko brašna, tolko gasa,
Ovo nema, ovo treba.

Pa ipak je Pepeljuga
Osetila krov nad glavom.
Prijao je gutljaj mleka
Od mršave svoje krave.

Prijao je gutljaj neba
Avgustovskog, mekog, plavog.
Vratio se prag, detinjstvo,
Višnja, noći, plot i lavež.

I večeras, dok nad krovom
Vetar s neba srebro skida
I za oknom pali zvezde,
Plamte dve zemaljske sveće.

To su oči Pepeljuge.
U krevetu pored zida
Ona noćas sebi rađa,
Ona noćas suncu rađa,
Svom velikom snu o sreći
Rađa noćas dete treće.

Četvrti deo

Noć se peni, sneži, mrzne,
Pepeljuga dete rađa.
Bol za bolom gorak trne.
Ruke rastu. Soba raste.

Rastu trave, njive, kuće,
Reke, sela i predgrađa
I smetovi beli, beli
Ko postelje srebrnaste.

Nadima se svet i krupnja.
Okreće se oko sobe.
Suze. Vrisak. Kikotanja.
Nadolaze čudna lica.

Rastu usne tvrde, mokre,
U debele zmije oble
Sa kojih je spao miris
Oblaka i ljubičica.

Noć se dimi, kipi, jari,
Među rubljem i mukama
Strah je ruka crna, suva,
Što noktima meso kida.

A u sobi, nad krevetom,
Sa Isusom na rukama,
Božija se mati smeška
Pozlaćeno s vlažnog zida.

Gledaju se oči žena.
Nasmejane i otekle.
Mati boga i čoveka.
Glođe vetar crep na krovu.

Zašto usne sa ikone
Nisu išta božje rekle
U noć ovu?

Zar bi bila takav napor
Reč utehe neka lepa
Od koje će makar malo
Biti širi osmeh žene,

A da nikad to smejanje
Ne podere, ne iscepa,
Ne osoli teškom krvlju
Njene prste izgrižene?

A Božić je, januar je.
I sneg, mekan kao plesan,
Svu je zemlju upalio,
Svu je zemlju otrovao.

I bela je noć ko nesvest.
I drveće krzna stresa.
I teško je biti noćas
Pošten pravoslavni paor.

Otegle se sa krovova
Skamenjene suze leda.
Smrzle su se zemlji-gumi
Smeđe sapi pune zdravlja.

I Božić je. I januar.
Iza belih nedogleda
Dan se javlja.

Od atara do atara,
Od usana do usana,
Od osmeha do osmeha,
Od jauka do jauka,

Molitva je pošla stara,
Zagrcnuta, prošaptana,
Isceđena kao život,
Žuljevita kao ruka.

Spustila se Vojvodina
Pred ikonom na kolena
I razlila iz očiju
Pogled pitom, čist i blistav.

A u jednom malom selu
Rodila je neka žena
Novog Boga i čoveka,
Novog sina, novog Hrista.

Slivao se znoj i užas
Niz butine i postelju.
Izgrizla je gorke ruke.
Poderala tešku kosu.

I belinom mokrih zuba
Zalajala krv i želju
Na uveli mehur svetla
Iz kandila masnog prosut.

Rodio se novi čovek
I popio pričest bola
Koji će ga uvek peći
U seljačkom grlu kletom.

I popio dah smrznuti
Vetrovitih rodnih polja
I veliko belo nebo
Rastegnuto božjim svetom.

Nije vera u klečanju.
Nije vera u svećama.
Moj sirovi divlji narod
Krstio se i kad kolje.

Neka peva ovaj tropar
Dogod čezne za srećama.
Dogod bude humki, vrana,
I kostiju rodnim poljem.

Rodio se novi čovek.
I neka je blagosloven.
I ako se može nešto
Mesto boga jutros reći,

Neka bude živa rana
Na nedrima zemlje ove
Kroz koju će potocima
Pokvarena krv isteći.

I nek nikad ne zažali
Ako grca i crkava
Da bi sutra mogli drugi
Nasmejano da se rode.

I nek nikad ne požali
Svoja oba oka plava
Kojima će molovati
Strehe neba i slobode.

Spavaj, spavaj, plavooki,
Nek te navek sreća prati.
Još u kujni piju troje
Ispod okna dan se gega.

Spavaj, spavaj, plavokosi,
Januar se razgranati
Rascvetao iznad krova
U milion mrva snega.

A u sobi kaplje mleko
Na jastuke mokre, tople.
Sisaj, sine, zaveštanje
Što rumene snove čuje.

Ima zašto da se tiho
Na uzglavlju oči sklope.
Spavaj, spavaj, ima zašto
Na tom svetu da se snuje.

U prozore buna kljuje:
Šapću polja, šapću vode.
U srcu ti odjekuje
Pucanj krvi i slobode.

Spavaj bože od čoveka.
Vredelo je da te rode.

Nije ljubav izmišljena,
Jer daljine kad okopne,
Biće zemlja živa bajka,
Biće zemlja za dečaka.

I kad vetar, zajapuren,
Kao čoban zore popne,
Bele zore da napasa
Duž utrina i pašnjaka,

Neće više kao danas
Panonija biti tuga
Što tumara poderana,
Zagrcnuta gladnim plačem,

A u susret prosjakinji
Nigde brata, nigde druga,
Da joj pruži, da udeli
Komad srca i pogače.

Napiće se jednog dana
Žedna višnja mlazom kiše
I rasplešće gustu punđu
I oprati u barama.

Neće čovek nikad više
Na umore da miriše.
Ćilim žita biće prostrt
U daljine samo nama.

Kad utrnu psovke, kletve,
I ožiljci tuđeg biča,
Uz lice će širok osmeh
Da nakosi radovanje.

Oživeće na usnama
Grč stoletni, nepomičan,
Biće zvezda, biće ptica
Kad razgrneš rukom granje.

Doskitaće niz drum prašnjav
Voćke bele i proleća.
Čekaće ih ded i otac
Sa buklijom nasred njiva.

Za tebe je, ne od boga,
Već od ljudi mart obećan,
Da se čistim zenicama
Niz pustare osmehiva.

Tog je jutra sneg kućerke
U pokrovce bele utko.
Kao oči slepog starca
Svod je bio siv i mutan.

Urlao je ranjav vetar
I pred svakim zavijutkom
Posrtao bos i dronjav,
Bez šubare, bez kaputa.

Januar je daljinama
Razdrljio golu sisu
I grizao kao skitač
Zabasao tuđim krajem.

Na raspeću iza sela
Rđao je gvozden Isus
Pod gubicom surog neba
Što smrznuto tužno laje.

U njegovo ime sveto
Gulili su, krali, klali.
Nikad nije sišo s krsta
Radi mira i spasenja.

Ostao je gluv i zgrčen
Kako su ga zakovali.
On je umro. Al’ će sutra
Ipak biti vaskrsenja.

Rđaj, bože, na svom krstu
I sa svojom svetom knjigom,
Ti, što mome rodnom kraju
Pomogao nisi nikad.

Razbojnik sam, onaj zdesna
Na raspeću što je digo
Srce svoje mesto krsta
Na zvonaru bezbožnika.

Miroslav Mika Antić
ROŽDESTVO TVOJE Tropar o bogu i čoveku
1954.
Izdavač: BRATSTVO – JEDINSTVO NOVI SAD

Poema „Roždestvo tvoje…“ nosi vojvođansku temu sa zapanjujućom autentičnošću i lepotom u govoru…
Predgovor Jovan Putnik, Ilustracije IMRE ŠAFRANJ

Video: Poemu Miroslava Mike Antića ROŽDESTVO TVOJE pročitao gospodin Mile Bajšev. Video obrada Mala Vračka.

Biografija, Poezija, Priče / Pripovetke, Proza, Tekst pesme, Video

Edgar Alan Po

Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, književni kritičar, jedan od rodonačelnika kratke priče ‒ centralne ličnosti romantizma u Americi. Pesnik snažne imaginacije, autor je priča punih strave i pesmama izrazitog sklada i muzikalnosti.

BIOGRAFIJA

Priče:

ĆUTANJE

SENKA

Pesme i poeme:

ANABEL LI

GAVRAN

ULALUMA

ROMANSA

SAM

LET BELOG ORLA

 

Knjige objavljene tokom piščevog života:

Tamerlane and Other Poems, Boston: Calvin F. S. Thomas, 1827. (Postoji priličan broj faksimila ovog izdanja.)
Al Aaraaf Tamerlane, and Minor Poems, Baltimore: Hatch and Dunning, 1829. (Faksimil je reprintovao T. O. Mabbott, ed., New York: Facsimile Text Society, 1933.)
Poems, New York: Elam Bliss, 1831. (Faksimil je reprintovao Campbell, Killis, ed., New York: Facsimile Text Society, 1936.)
The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket, New York: Harper & Brothers, 1838.
The Conchologist’s First Book, Philadelphia: Haswerl, Barrington, and Haswell, 1839. (Drugo izdanje, 1840. Treće izdanje, 1845, sa Poovim imenom uklonjenim sa naslovnice, ali njegovi inicijali još stoje ispod predgovora.)
Tales of the Grotesque and Arabesque, 2 vols, Philadelphia: Lea and Blanchard, 1840. (Štampano je samo 750 primeraka.)
The Prose Romances of Edgar A. Poe, Philadelphia: William H. Graham, 1843. (Sadrži samo The Murders in the Rue Morgue i The Man That Was Used Up.) (Nepoznat je broj štampanih primeraka, ali verovatno ne više od 250. William je bio brat Georgea Rexa Grahama, vlasnika i izdavača revije Graham’s Magazine, čiji je urednik Po bio takoreći u to vreme, 1841-1842. Faksimil su reprintovali George E. Hatvary i T. O. Mabbott, eds., St. John’s University Press, 1968.)

Citati, Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Aleksandar Sergejevič Puškin

Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алексáндр Сергéевич Пушкин, 1799, Moskva – 1837, Sankt Peterburg) – ruski pesnik, dramski pisac i prozaista koji je postavio temelje ruskog realističkog pokreta. Puškin se smatra osnivačem modernog ruskog književnog jezika a još za života je stekao reputaciju najvećeg ruskog nacionalnog pesnika.

Aleksandar Sergejevič Puškin je prvi ruski pisac svetskog značaja, koji nije učestvovao samo u ruskom nego i svetskom književnom (pa i šire – kulturnom) procesu. Dostojevski je insistirao na konstataciji da je sva potonja velika ruska književnost ‘izašla pravo iz Puškina’. Puškin je trasirao put literaturi Gogolja, Turgenjeva, Tolstoja, Dostojevskog i Čehova. – Jurij Mihajlovič Lotman

EVGENIJE ONJEGIN (roman u stihovima)

BAJKE:

PESME i POEME:

Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani

CIGANI

KAVKASKI SUŽANJ

VOLEO SAM VAS

TI I VI

POZIV

SVE PROĐE

PESNIKU

SPOMENIK

ŠKOTSKA PESMA

ELEGIJA

JA PAMTIM DIVNO MAGNOVENJE…

ŠTA IME MOJE ZA TE ZNAČI

POD SINJIM NEBOM JE…

Sretnji pjevče velikog naroda,
tvome prahu zemnom sveštenome
sobraće ti viteški podvizi
pred divnijem stupaju oltarom.
– P. P. Njegoš, Sjeni Aleksandra Puškina (Ogledalo srpsko, Beograd, 1846)

Jedan od razloga zašto halapljivo gutamo beleške velikih ljudi je naša samoljubivost: drago nam je da otkrijemo sličnost sa izvanrednim čovekom, ma u čemu, mišljenju, osećanju, navikama, čak i slabostima i porocima. Verovatno bismo više sličnosti u mišljenju, navikama i slabostima našli sa ljudima potpuno beznačajnim, da su nam oni ostavljali svoje ispovesti. – А. S. Puškin

Poezija, Tekst pesme

Aleksandar Sergejevič Puškin – CIGANI


CIGANI

Ciganski tabor spor i šuman
Po Besarabiji se seli.
Kod reke su, kraj starog druma
Uboge čerge razapeli.
San ko sloboda im je vedar
I spokojan pod nebom snenim.
Pod arnjem poluzastrvenim
Kraj točkova se oganj štedar
Svetluca… Obed svud se sprema,
U ravnom polju konji pasu,
Za šatorom na svome tasu
Nevezan medved mirno drema.
Celom se stepom živost rasu:
Posluju mirni poslenici
Pred novi put do bliskih stepa;
Čuju se pesme, deca, klici,
I s nakovanja putnih klepa.
No neće moći da se opre
Tabor spokojstvu noći sane;
Sad samo još u stepu dopre
Kad konj zanjišti, pas kad lane.
Zgasnule vatre, mirno sve je,
Samo s visine neba plava
Svetlošću svojom mesec veje
I tihi logor ozarava.
Starac pod jednom čergom starom
Pred ugljevljem još budan leži;
Greje ga vatra zadnjom jarom,
A pogled mu u stepu beži
Zaogrnutu noćnom parom.
Njegove mlade kćeri nema;
Svikla divljini i slobodi
Po pustoj stepi sama hodi…
Da, doći će… Al’ noć se sprema
I ubrzo će mesec mladi
Iz oblaka izaći bledog…
Zemfire nema… vetar hladi
Ubogi obed starca sedog.

No evo je. Sakriven senom
Za njom se žurno mladić stvori
Nepoznat sasvim ocu njenom.
„Evo me, oče”, ona zbori,
„Dovodim gosta, nisam sama;
U stepi me je putnik sreo;
Na noćište ga pozvah k nama;
Da bude čergar, on bi hteo.
Zakon mu preti. Biću s njime,
Brigu o njemu ti povedi.
Aleko mu je, oče, ime,
I svud je gotov da me sledi.”

STARAC

Pristajem. Čerge nek ti pruže
Do jutra zaklon: tu počini,
Ili poživi s nama duže;
Šta hoćeš, stranče, to i čini.
S tobom ću krov i hleb da delim.
Sa sudbinom se našom srodi;
Sa skitnjom, s bedom u slobodi,
I sutra ćemo putem belim
Krenuti skupa čim zarudi.
Ti radi što se tebi svidi;
Kuj železo, il’ pevač budi,
Il’ s medvedom u sela idi…

ALEKO

Ja ostajem.

ZEMFIRA

O, moj će biti;
Od mene niko ga ne goni.
Al’ polja su već sva u tami;
Sad će i mesec da se skloni,
I nehotice san me mami…
Već dan. Kraj čerge starac hudi
Luta i kćer i gosta zove:
„Zemfira, ustaj, jutro rudi!
Ostavi, stranče, svoje snove!
Sa ložnice se treba dići,
Na put nam, deco, valja ići.”
Sa svih se strana žure ljudi;
Svijaju čerge, svud se vide,
Sve je tu spremno već da ide,
I sve odjednom krenulo se:
Magarci korpe s decom nose,
Muževi, braća, žene, kćeri,
I star i mlad na put se tiska;
Ciganske pesme, buka, piska,
Zvek okova i urlik zveri
Nestrpljivo što lanac trese;
Šarene prnje i zavese,
Starci i deca naga stasa,
Zavijanje i lavež pasa,
Škripanje kola sa gajdašem –
Sve je to bedno, divlje, ružno,
No sve je živo, nikad tužno,
Tuđe mekuštvu tromom našem,
Tuđe životu praznom onom
Ko ropska pesma monotonom.

Opustele ravnice duge
Setnim je okom mladić sreo.
I tajni uzrok svoje tuge
Sam sebi nije reći smeo.
S njim crnooka je Zemfira,
Slobodan sad je, ima mira,
Veselo sunce put mu meri
I u lepoti južnoj gori,
Pa što mu srce još treperi,
I kakva briga njega mori?

Ptičica pod plavim svodom
Ne zna brigu, ne zna trud;
Drug je ona sa slobodom,
Ona gnezdo gradi svud.
Celu noć na grani snuje,
Kada zore dođe čas,
Ona zov sa neba čuje,
Prene se i pušta glas.
Proleće sa svom lepotom
Tada smeni leta dah,
Pozna jesen nosi potom
Magle, bure, snežni prah.
Ljudima je tad sve gore;
Ptičica u časak taj
Odleće za sinje more,
Traži drugi, topli kraj.

Ko ptica i u letu zvezda,
On, izgnanik što večno luta,
Bez navika, bez svoga gnezda,
Nikada nije našo puta.
Svuda mu beše drum i stan
I mir za san u svakom polju;
I svakog jutra nov je dan
Prepuštao na božju volju.
Svetlost daleke slave često
U njemu budila je želje;
Često su raskoš i veselje
U tom životu našli mesto.
Mada se grom sa strašnim treskom
Prolamao nad ovom glavom,
San mu ne beše mučen stravom,
Nit beše strašen munje bleskom,
I nisu mogle sve tegobe
I život s borbom uvek novom
Da unište u srcu ovom
Spokojstvo čisto i bez zlobe.
Nikad se nije dao vlasti
Sudbine slepe što sve ruši,
Al’ vladale su strašne strasti
U ovoj burnoj, mračnoj duši!
Kako su divlje raspinjale
Te izmučene, jadne grudi!
Da l’ davno su, na dugo stale?
Probudiće se – strpljiv budi.

ZEMFIRA

Kaži, Aleko, zar ne žališ
Za onim, s čim te prošlost spaja?

ALEKO

A šta je to?

ZEMFIRA

O, ti se šališ;
Gradovi, ljudi tvoga kraja.

ALEKO

Za čim da žalim? Kad bi znala,
O, kad bi mogla zamisliti
Koliko tamo ima zala;
Slobode tamo ne sme biti;
Ljudi su večno svi unutra;
Zagušljiv grad ih stalno steže;
Ne poznaju svežinu jutra,
Proleće za njih nije sveže,
Trguju voljom, misli gone,
Stide se kada stvarno vole,
Pred idolima glave klone,
Za novac i za lance mole.
Šta ja napustih? – Vrtlog čudni
Neverstva, mora, predrasuda,
Kovitlac gradski nerasudni
I blistavu sramotu svuda.

ZEMFIRA

Al’ tu veselja bučnog ima,
Kuće su divne, pune tajni,
Prostirke šarene u njima,
A ženski ukrasi su sjajni.

ALEKO

Sve su to samo prazne stvari;
Bez ljubavi veselja nema.
A žene… od njih više čari
Ti imaš i bez skupih sprema,
Bez dragog kamenja što blista.
Ostani uvek takva ista!
Ja takvu hoću da te imam
I samo jedno sada želim:
Ljubav, izgnanje koje primam,
I život s tobom svoj da delim.

STARAC

Ti voliš nas, iako niko
Bogatog ko ti nije roda.
No nije ugodna sloboda
Onom ko je na raskoš sviko.
Mi čuvamo predanje jedno:
Prognan je k nama ko zna kad
Stanovnik Juga, biće bedno…
Znao sam pre, no ne znam sad
Njegovo ime pažnje vredno.
Po godinama beše star,
No mlad i krepak još u duši;
Imo je pesme divan dar
I glas ko voda kad se ruši.
Zavolesmo mu krotku ćud;
Kraj Dunava je dane duge
Provodio nezlobiv, hud,
Opčinjujući pesmom druge,
Ko dete stidljiv, slab i mek,
I nevičan životu beše;
Čergari su mu celi vek
Lovili ribu da ga teše,
A kad bi vihor digo glas
I stegao se led nad rekom,
Odevali su kožom mekom
Svetoga starca slabi stas.
No on se nikad nije sviko
Na tegobe života tog;
Bio je bled i slab ko niko,
Govorio je: mene bog
To kažnjava za grehe moje.
Spasenje stalno čekao je,
Tumarao niz Dunav s tugom,
Oplakujući tu svoj jad.
I ronio je suze dugo
Pri pomisli na rodni grad.
Zaveštao je umirući
Da ga prenesu natrag, kući,
Da počinu na Jugu svom,
U miru najzad, i u pošti,
Mučene ovim tuđim tlom
Njegove hude, tužne mošti.

ALEKO

O, Rime, eto dece tvoje!
I ti si, grade, svetu glava!
Pevaču nežne strasti svoje,
Božanski pevče – šta je slava?
Pohvala kada grob te zatre,
Tvoj zvuk što sin od oca prima,
Ili u senci bedne šatre,
Ciganska priča puna dima?

Dve godine su prošle nove;
Ko pre se Cigani još sele
I gostoljublje, mir i snove
Nalaze svuda gde zažele.
Od gradskih okova daleko,
Ko oni uvek u slobodi,
Bez briga, žaljenja,
Aleko Nov, skitalački život vodi.
Isti je on, s njim isti ljudi,
U tom ga društvu već toliko
Ne podseća na prošlost ništa.
Na ciganski je život sviko,
I voli njina prenoćišta,
Lenjost i zvučni jezik hudi.
Odrođen medved, s njim što luta,
Njegove šatre gost je česti.
Po selima duž stepskog puta
U Moldaviji ćeš ga sresti
Gde s mumlanjem i igrom prođe,
Ili kraj kuća lanac glođe.
Stežući putni štap u pesti
Starac u bubanj katkad lupi,
Sa pesmom vodi zver Aleko,
Zemfira selom novac kupi,
Ponešto uvek da poneko.
Nastane noć i tad sve troje
Uzvare zrno nežnjeveno.
Za starcem tad se uspokoje;
U čergi tiho je i sneno.

Prolećno sunce starcu zgreva
Krv što se već pomalo ledi;
Nad kolevkom Zemfira peva,
Aleko sluša glas i bledi.

ZEMFIRA

Imam starog muža,
Može da me reže;
Ne bojim se njega
Ni kad ognjem žeže.
Prezirem i mrzim
I njegovo ime,
Ja drugoga volim,
Umirem za njime.

ALEKO

Dosađuješ mi. Ćuti malo.
Ne volim divlje pesme tvoje.

ZEMFIRA

Ne voliš? Zar je meni stalo?
Za zadovoljstvo pevam svoje.

Stari, gadni mužu,
Možeš me i seći,
Nećeš znati ko je,
Reči neću reći.

Mlađi je od vesne,
Strasniji od leta,
I voli me više
Od celoga sveta.

Ljubila sam njega
Ja u noćnoj rosi,
Smejala se s njime
Tvojoj sedoj kosi!

ALEKO

Zemfira, sad je dosta, ćuti!

ZEMFIRA

Sad shvataš da o drugom snevam!

ALEKO

Zemfira!

ZEMFIRA

Slobodno se ljuti!
O tebi ja to pesmu pevam.
(Odlazi i peva: Imam starog muža
itd.)

STARAC

Sećam se dobro: pesmu tu je
Spevao svet u daljnom kraju;
Već odavno se ona čuje;
I njom se ljudi zabavljaju…
U divljim stepama Kagula
Nekad je nju u tami šatre
Pevala moja Mariula
Uspavljujući kćer kraj vatre.
U umu mom ko senke snova
Mrače se prošli dani moji
Al’ će do kraja pesma ova
U mojoj svesti da postoji.

Tišina. Noć je. Izdaleka
Ko ukras nebom mesec bludi.

Zemfira tiho starca budi:
„Strah me je, oče, od Aleka!
Slušaj ga, ima strašne snove:
On jeca, uzdiše i zove.”

STARAC

Ne dotiči ga, mirna budi.
Čuo sam kako kažu ljudi
Da sad, u ovom času tamnom
Usnulom nosi strašnu moru
Domaći duh. No on pred zoru
Odlazi nekud. Sedi sa mnom.

ZEMFIRA

On, oče, šapuće: Zemfira!

STARAC

Da, i u snu on tebe želi;
Bez tebe njemu nema mira.

ZEMFIRA

Ta strast me više ne veseli,
Slobodu hoću, neću s njime…
I već sam… Čuješ? tiše, tiše!
On izgovara drugo ime.

STARAC

A čije?

ZEMFIRA

Čuješ? Sad sve više
Škrguće, rida… Strašni snovi.
Probudiću ga.

STARAC

Ne, ne zovi.
Ne goni noćnog duha: đavo
Sam ode; trud je uzaludan…

ZEMFIRA

Diže se, zove… sad je budan!
Ja idem k njemu. – Spavaj. Zdravo.

ALEKO

Gde si to bila?

ZEMFIRA

S ocem svojim. Neki je duh u tebi bio
I mučio te. Ja se bojim
I strašno si me uplašio…
U snu si jecao, Aleko,
I zvao…

ALEKO

Stalno mi se snilo
Ko da je među nama neko…
To viđenje je strašno bilo.

ZEMFIRA

Ne veruj snima; to su gatke.

ALEKO

Ne, ničemu što vidim, čujem,
Ni snu, ni laži reči slatke,
Čak ni tvom srcu ne verujem.

STARAC

Kaži što uzdišeš toliko?
Ovde su divni nebo, stepe,
I ničim nije sputan niko;
Slobodni ljudi, žene lepe.
Ne tuguj. Škodi. Šta te boli?

ALEKO

Ah, oče; ona me ne voli!

STARAC

Ne tuguj, ona je još dete.
Ne vredi. Malo se razgali:
Ti voliš mučno, s puno sete,
A žensko srce ko u šali.
Gledaj, na tom dalekom svodu
Carica neba se veseli;
Svoj prirodi u svome hodu
Od svoga sjaja ona deli.
U oblak tu se zagledala,
I raskošnu mu svetlost šalje,
A sad je već pred drugim stala
I uskoro će poći dalje.
Ko da joj nađe pristanište,
Ko da je spreči da ne bludi,
Mladome srcu ko da ište:
Ne menjaj se i verno budi?
Ne tuguj.

ALEKO

Kakva je pre bila!
Kako je nežno iznad mene
U divljem miru noći snene
Često po cele čase bdila,
I često me je razgovorom
Il’ poljupcima punim slasti,
Vedrine puna kao dete,
Spasavala od kobne vlasti
Turobnih misli punih sete.
A sad se mirim s groznom morom:
U njoj za mene nema strasti!

STARAC

Slušaj me sad, ispričaću ti
O mom životu povest pravu;
Zbilo se ovo, što ćeš čuti,
Davno, u vreme kad Dunavu
Još nisu pretili Moskovi…
(Moj duh u prošlost s bolom plovi…)
Tad strepeli smo od sultana,
A Budžakom je paša vlado
S visokih kula Akermana.
Bio sam mlad, i srce mlado
Od radosti je silne vrilo;
A kosa mi je bila vrana,
Nijedne sede nije bilo.
Lepotice sam mnoge znao;
Al’ najlepša je jedna bila,
Ko sunce me je zasenila,
I najzad sam je svojom zvao.

Brzo je prošla moja mladost
Ko pale zvezde svetlost kratka,
No ljubavna je moja radost
Još brže prošla bez povratka;
Godinu jednu Mariula
Beše u mom životu bednom.
Kraj kagulskih smo voda jednom
Tuđ tabor sreli. Vest se čula
Da ti čergari strani hoće
Kraj nas, u šumi da zanoće.
Čerge su svoje razapeli
I kraj nas noći dve proveli,
Pa otišli sa toga mesta.
I ostavivši kćer sa grudi,
I Mariula s njima nesta.
Počivam mirno; zora rudi…
Budim se, ali pored mene
Odavno nema moje žene;
Zovem i tražim… ne, ni glasa.
I zaplakala se Zemfira
I ja nad njome… Od tog časa
Namrznuh žene, nemam mira,
I lice slično njenom licu
Moj pogled više nije sreo,
I usamljenu dokolicu
Da delim nisam ni s kim hteo.

ALEKO

A što se nisi u tom trenu
U poteru za njome dao
I grabljivca i bednu ženu
Kindžalom svojim isekao?

STARAC

Ko ptica slobodna je mladost.
Ko može ljubav još da sputa?
Svakom se redom daje radost,
Ne biva ništa po dva puta.

ALEKO

Ja nisam takav. Drage volje
Ne ustupam ja svoja prava.
Osvetiti se, to je bolje.
Svog dušmanina kako spava
Kada bih našo pored mora,
U talase bih svog zlotvora
Nezaštićenog odgurnuo…
I probuđenog od užasa
Sa smehom bih ga ispratio
I dugo bi mi sladak bio
Zvuk toga pada i tog glasa,
Dogod bi se i odjek čuo!

MLADI CIGANIN

Poljubi me.

ZEMFIRA

Ne, ne smem više!
Vreme je! muž je ljut i zao…

MLADI CIGANIN

Ni zbogom još ti nisam dao.

ZEMFIRA

Idi, dok nije došo… Tiše!

MLADI CIGANIN

Sastanak kad je?

ZEMFIRA

Ove noći.
Za humkom, tamo, znaš, pred grobom.

MLADI CIGANIN

Obmanjuješ me, nećeš doći!

ZEMFIRA

Evo ga, beži! Biću s tobom!

Aleko spava. Teško grudi
Pritiska strašan prizor jedan.
Sa krikom se u tami budi.
Ljubomori još uvek predan,
Ruku pruža u mrak Aleko…
Ali Zemfira je daleko.
Pokrivač hladni samo tu je.
I skamenila mu se duša;
Uzdrhtao se diže, sluša,
Al’ više nema šta da čuje.
Tišina… Nem je već od straha.
Ledi se, gori, bezbroj puta,
Iz čerge izlazi bez daha,
Kraj tihih kola strašan luta.
Svud vlada muk; i polja neme;
Po nebu tiho magle jezde,
Neobično i mračno vreme,
Tek varljivo trepere zvezde,
I sjajni trag u rosi samo
Što nekud u daljinu hodi.
Aleko nemo ide tamo
Kud zloslutna ga staza vodi.

Na kraju puta najzad vide:
Beli se grob pred njim u tami.
Klecaju noge, jedva ide,
Kolena drhte, usne bride,
Predosećanje strašno mami.
Ide… najednom – da li snuje?
Dve senke vidi on pred sobom
I sasvim blizu šapat čuje
Nad oskrnavljenim grobom.

I GLAS

Vreme je…

II GLAS

Čekaj…

I GLAS

Moram, mili…

II GLAS

Ne, ne, još malo, bar dok svane!

I GLAS

Ne, već smo dugo ovde bili.

II GLAS

Kad poljubiš me, dah mi stane.

I GLAS

Uništavaš me… muž je čudan.

II GLAS

Još časak…

I GLAS

Ako se bez žene
Probudi sada?

ALEKO

Već sam budan.
Ne žurite se! Kud bez mene?
Biće vam dobro tu, kraj groba!

ZEMFIRA

Ah, beži!

ALEKO

Neće on daleko;
Pričekaj! Kud ćeš u to doba? Lezi!
(Udara ga nožem.)

MLADI CIGANIN

Ja umirem…

ZEMFIRA

Aleko!
Ne, ubićeš ga! Ne sa time!
Pogledaj, sav si već u krvi!
Šta činiš to?

ALEKO

Ja nisam prvi:
Sad uživaj ko pre sa njime.

ZEMFIRA

Ne, dosta, više se ne bojim!
I neću ništa da te molim:
Nad zločinom te kunem tvojim!

ALEKO

Umri!
(Ubija je.)

ZEMFIRA

Ja umirem i volim.

Danicom zaren dan je sjao.
Na jednom grobu je Aleko
U krvi, koju nije sprao,
Sedeo s nožem. Nedaleko
Pred njim su bila mrtva tela.
Strašan je bio on u licu;
Ciganski tabor uz ubicu
Uznemireno već se zbio.
Iskopan jedan grob je bio,
I žene su još, pre opela
Celivale u oči mrtve…
Ne obzirući se na druge,
Bez reči, skamenjen od tuge,
Posmatrao je starac žrtve.
Digli su mladi par i skupa
Položili u zemlje krilo:
Sahranili su trup do trupa
I pred Alekom to je bilo…
A kada zatim zemlju neko
U hladni grob da baca poče,
Nemo se pognuo Aleko
I srušio na travu s ploče…

Starac je prišo tad i reko:
„Čoveče gordi, idi sada!
Kod nas vaš zakon ne postoji,
Od njega niko tu ne strada,
Šta će nam krv i jadi tvoji?
Ne kažnjavamo smrću ljude.
Ali s ubicom ko da bude?
Ne pristaje naš udes tebi,
Slobodu hoćeš samo sebi,
Od glasa tvog se kosa ježi;
Svi mi smo krotki, dobri ljudi,
Svirep i zao ti si. Beži!
Zbogom. I mir sa tobom budi.”

On reče to – i tabor nesta
U stepi, dalje od tog mesta
Izbravši opet put na volju…
I sad su sama kola jedna,
S ubogim platnom, čerga bedna,
Još stajala u kobnom polju.
Tako, pre no što zima stigne,
Poneki put u jutro tmurno,
Kada se s polja s krikom digne
Ždralova poznih jato žurno
I odleće u mesta mila –
Pogođen smrtno kobnim zrnom,
Ostaje jedan na tlu crnom
Opustivši bez moći krila.
Došla je noć: pod šatrom tamnom
Uz oganj niko nije bdeo;
Niko pod ovom čergom sramnom
Do jutra nije oči sveo.

EPILOG

Čarobnom snagom zvučnog sklada
U magli mojih uspomena
Oživljuje za scenom scena
Iz dana radosti i jada.
U kraju gde je mir sve ređe,
A ratni metež češće bio,
Tu, neprestupne gde je međe
Stambolu Rus obeležio,
Gde stari orao s dve glave
Još iznad prošle šumi slave,
Sreo sam idući kroz stepu,
Nad granicama drevnih hordi
Cigana mirnih tabor gordi –
Smerne slobode decu slepu.
Za njinim lenjim karavanom
Po pustinji ja lutah često;
Nasićen njinom prostom hranom,
Uz njihov oganj nađoh mesto.
Srećan kad bi se putem čule
Pesama njinih vedre rime,
Dugo sam drage Mariule
Ponavljao u sebi ime.
Al’ malo sreće i tu ima
Prirode deco, među vama;
I tu, pod bednim šatorima
Postoje more, boli srama,
Ni vaša huda utočišta
Divljina nije spasla jada;
Od kobnih strasti svud se strada,
I nas od njih ne štiti ništa.

1824.

Aleksandar Sergejevič Puškin

Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Petar II Petrović Njegoš – GORSKI VIJENAC

GORSKI VIJENAC (odlomci)

VLADIKA DANILO
Viđi vraga su sedam binjišah,
su dva mača a su dvije krune,
praunuka Turkova s Koranom!
Za njim jata prokletoga kota,
da opuste zemlju svukoliku
kâ skakavac što polja opusti.
Francuskoga da ne bi brijega,
aravijsko more sve potopi!
San pakleni okruni Osmana,
darova mu lunu kâ jabuku.
Zloga gosta Evropi Orkana!

Kolo
Čašu meda jošt niko ne popi
što je čašom žuči ne zagrči;
čaša žuči ište čašu meda,
smiješane najlakše se piju.

VUK MIĆUNOVIĆ
Bez muke se pjesna ne ispoja,
bez muke se sablja ne sakova!
Junaštvo je car zla svakojega –
a i piće najslađe duševno,
kojijem se pjane pokoljenja.
Blago tome ko dovijek živi,
imao se rašta i roditi!
Vječna zublja vječne pomrčine
nit’ dogori niti svjetlost gubi.

VLADIKA DANILO
Đe je zrno klicu zametnulo,
onde neka i plodom počine.
je li instinkt al’ duhovni vođa,
Ovde ljudsko zapire poznanje!
Vuk na ovcu svoje pravo ima
ka tirjanin na slaba čovjeka.
Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija!

A ja što ću, ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
sirak tužni bez nigđe nikoga…
Moje pleme snom mrtvijem spava,
suza moja nema roditelja,
nada mnom je nebo zatvoreno,
ne prima mi plača ni molitve;
u ad mi se svijet pretvorio,
a svi ljudi pakleni duhovi.

Crni dane, a crna sudbino!
O kukavno Srpstvo ugašeno,
zla nadživjeh tvoja svakolika,
a s najgorim hoću da se borim!
Da, kad glavu razdrobiš tijelu,
u mučenju izdišu členovi…

IGUMAN STEFAN
Muž je branič žene i đeteta,
narod branič crkve i plemena;
čest je slava, svetinja narodnja!
Pâs¹ svakoji svoje breme nosi;
nove nužde rađu nove sile,
djeistvija naprežu duhove,
stjesnenija slamaju gromove;
udar nađe iskru u kamenu,
bez njega bi u kam očajala.

Vam’ predstoji preužasna borba:
pleme vi se sve odreklo sebe
te crnome rabota Mamonu!

Krst nositi vama je suđeno
strašne borbe s svojim i s tuđinom!
Težak v’jenac, al’ je voće slatko!
Voskresenja ne biva bez smrti.
Već vas viđu pod sjajnim pokrovom,

Slavno mrite, kad mrijet morate!

VLADIKA DANILO
Mlado žito, navijaj klasove,
pređe roka stigla ti je žnjetva.
Divne žertve vidim na gomile
pred oltarom crkve i plemena;
čujem lelek đe gore prolama.
Treba služit česti i imenu.
Neka bude borba neprestana,
neka bude što biti ne može –
nek ad proždre, pokosi satana!
Na groblju će iznići cvijeće
Za daleko neko pokoljenje.

VLADIKA DANILO (otpišuje):
Od vladike i svijeh glavarah
Selim-paši otpozdrav na pismo.
Tvrd je orah voćka čudnovata,
ne slomi ga, al’ zube polomi!
Nije vino pošto priđe bješe,
nije svijet ono što mišljaste.
Barjaktaru darivat Evropu-
grehota je o tom i misliti!

Divlju pamet a ćud otrovanu
Divlji vjepar ima a ne čovjek.
Kome zakon leži u topuzu,
Tragovi mu smrde nečovještvom.

Što uteče ispod sablje turske,
što na vjeru pravu ne pohuli,
što se ne hće u lance vezati,
to se zbježa u ove planine da ginemo i krv prolivamo,
da junački amanet čuvamo,
divno ime i svetu svobodu.

IGUMAN STEFAN
Sv’jet je ovaj tiran tiraninu,
a kamoli duši blagorodnoj!
On je sostav paklene nesloge:
u nj ratuje duša sa tijelom,
u nj ratuje more s bregovima,
u nj ratuje zima i toplina,
u nj ratuju vjetri s vjetrovima,
u nj ratuje živina s živinom,
u nj ratuje narod sa narodom,
u nj ratuje čovjek sa čovjekom,
u nj ratuju dnevi sa noćima,
u nj ratuju dusi s nebesima.
T’jelo stenje pod silom duševnom,
koleba se duša u tijelu.
More stenje pod silom nebesnom,
koleblju se u moru nebesa;
volna volnu užasno popire,
o brijeg se lome obadvije.

Niko srećan, a niko dovoljan,
niko miran, a niko spokojan.
Sve se čovjek bruka sa čovjekom:
gleda majmun sebe u zrcalo!

Gorski vijenac (u prvom izdanju Горскıй вıенацъ) je refleksivno-herojska poema u obliku narodne drame Petra II Petrovića Njegoša, nastala u doba srpskog romantizma. Delo je objavljeno u Beču 1847. godine na srpskom narodnom jeziku i svojom pojavom predstavljalo je veliki doprinos pobedi Vukove borbe za novi književni jezik.

Poezija, Tekst pesme

Miroslav Mika Antić – KIKINDA


KIKINDA
Veliko banatsko kolo
(Deo)
I
Pod Kikindom zeleni se trava…
Tu mi spava odvaljena glava,
obešena, pa sabljom košena,
u peškiru ko kolač nošena…
Iz rovitog mozga štrika kolo
oko crkve
stoleća od zla i zlata.
Odjahalo nebo kao ajgir
pô Banata,
pa kida i grize grivu iza vrata.
A iz blata,
sa severa,
u gaćama vetar tera belog boga
paorskoga.
II
Kažu ljudi, a kaže i vreme
prgava nam i pamet i seme.
Kad nas sadiš – u zemlju nas sadiš
a iz zvezda moraš da nas vadiš.
Svi mi što smo niz Galacku tekli,
nikad klekli i nikad utekli.
Na ražnju nas ko jaganjce pekli.
Na kriške nas kao lebac sekli.
Svima u brk što imamo rekli.
Svet prorekli. Sebe nedorekli.
III
Neka zvone zlatni seferini.
Mi smo neki i ludi i fini.
Prvo malo ubodem te bricom,
Onda kažem:
molim te, izvini.
Na severu kukuruze beru.
Glave beru.
Na nebo se deru.
Kad se bore, tu se večnost ore.
A kad gore, počnu odozgore.
A kad ćute, pazi: opet mute.
A kad mole, otmu odozdole.
A kad ljube, polome ti zube.
A kad vole, usta te zabole.
A kad šapnu, o dušu ti zapnu.

Miroslav Mika Antić

Poezija, Tekst pesme, Video

Edgar Alan Po – Anabel Li (Edgar Allan Poe – Annabel Lee) Tekst / Lyrics

Edgar Alan Po – Anabel Li

U carstvu na žalu sinjega mora –
pre mnogo leta to bi –
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo joj jedno beše na umu:
to da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al’ volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski anđeli svi.

I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi:
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anbel Li;
i dođoše da je od mene odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.

Anđele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi:
da! zato samo (kao što znaju
u onome carstvu svi)
poduhnu vetar s neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Al’ mi nadjačasmo ljubalju one
što stariji behu no mi –
što mudriji behu no mi –
i slabi su anđeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li.

Jer večite snove, dok mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li;
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li;
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more huči i vri.

II prevod (Tin Ujević)

Anabel Li

Prije mnogo, i mnogo ljeta
U kraljevstvu na obali
Življaše djeva znana sred svijeta
Pod imenom Anabela Li,
I življaše sred briga i radosnih sjeta
Da me voli i da se volimo mi.

Bio sam dijete i bila je dijete
U kraljevstvu, što plaču valovi,
No ljubavlju većom od ljubavi svete
Ljubljasmo se ja i Li,
Te nam na ljubavi nebeske čete
Zaviđahu, anđeli svi.

I tako prije ljeta i ljeta
U kraljevstvu, što plaču valovi,
Vjetar iz oblaka skrši poput cvijeta
Moju lijepu Anabelu Li,
I tako njoj brata žalost dopa,
Da je ponese daleko od mene,
Da je u kamenom grobu zakopa,
Što ječi od umorne pjene.

Anđeli nesrećni i u raju
Zaviđahu njoj i meni
I, zato (svi ljudi znaju
U kraljevstvu, što ga more mi)
U noći iz magle zaduhaju
Vetri i ubiju moju Anabelu Li.

No naša je ljubav jača od one
Njih, što bjehu stariji no mi,
Njih, što jesu umniji no mi,
Pa ni anđeli s vrh vasione,
Pa ni bjesovi, što pod morem rone,
Dušu ne mogu rastaviti: dušu mi
Od duše lijepe Anabele Li.

Kad mjesec sine, nosi mi sanje
O lijepoj Anabeli Li;
Kad zvijezde izađu, sinu oči danje
Prelijepe Anabele Li;
I tako noću za noći ja sjedim
I dragu, moju ljubav i moj život gledim,
Tamo u grobnici na valu,
U njenom grobu na zvučnome žalu.

Edgar Allan Poe – Annabel Lee

It was many and many a year ago,
In a kingdom by the sea,
That a maiden there lived whom you may know 
By the name of Annabel Lee;
And this maiden she lived with no other thought
Than to love and be loved by me.

I was a child and she was a child,
In this kingdom by the sea,
But we loved with a love that was more than love—
I and my Annabel Lee—
With a love that the wingèd seraphs of Heaven
Coveted her and me.

And this was the reason that, long ago,
In this kingdom by the sea,
A wind blew out of a cloud, chilling
My beautiful Annabel Lee;
So that her highborn kinsmen came
And bore her away from me,
To shut her up in a sepulchre
In this kingdom by the sea.

The angels, not half so happy in Heaven,
Went envying her and me—
Yes!—that was the reason (as all men know,
In this kingdom by the sea)
That the wind came out of the cloud by night,
Chilling and killing my Annabel Lee.

But our love it was stronger by far than the love
Of those who were older than we—
Of many far wiser than we—
And neither the angels in Heaven above
Nor the demons down under the sea
Can ever dissever my soul from the soul
Of the beautiful Annabel Lee;

For the moon never beams, without bringing me dreams
Of the beautiful Annabel Lee;
And the stars never rise, but I feel the bright eyes
Of the beautiful Annabel Lee;
And so, all the night-tide, I lie down by the side
Of my darling—my darling—my life and my bride,
In her sepulchre there by the sea—
In her tomb by the sounding sea.

Anabel Li je poslednja pesma američkog pesnika Edgara Alana Poa. Napisana je u maju 1849. godine, a objavljena par dana nakon njegove smrti u dva časopisa i u posmrtnom oproštaju. / „Annabel Lee“ is the last complete poem composed by American author Edgar Allan Poe. Written in 1849, it was not published until shortly after Poe’s death that same year.