Ознака: poeme

Mihail Jurjevič Ljermontov – DEMON


DEMON
(Odlomak)
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Kunem ti se zorom ranom,
Prvenčetom božja stvora,
I mezimcem zadnjim danom,
Što po redu doći mora;
I tako mi večne pravde,
Gorke muke očajnika,
I sastanka s tobom sade,
I rastanka od tvog lika;
Kunem ti se očnjim vidom,
Kunem ti se greha stidom,
I večnosti sivim plaštom,
I pobede kratkom maštom;
I tako mi sviju besa,
I tako mi pakla, raja,
I gromova sa nebesa,
I anđelskog uzdisaja;
Kunem ti se mukom svojom,
I slađanim tvojim glasom,
Kunem prvom suzom tvojom
I samrtnim tvojim časom,
Kunem ti se crnim grobom
I blaženstvom duša sviju,
Kunem ti se samom tobom —
I tako mi tih očiju,
I kosice tvoje svilne,
I tako mi srca tvoga,
I tako mi živa boga,
I ljubavi moje silne —
Od danas ću drugi biti,
Odreć ću se svega zloga,
Gordi um ću pokoriti,
S nebom ću se pomiriti
I prizvaću ime boga,
Za lukavstvo neću znati —
Ja ću ljubit — verovati,
Ja ću liti čiste suze,
Snebiću se, kajaću se,
Da dostojan budem boga,
I pogleda tvoga; —
A svet neka mirno cveta
Bez lukavstva moga.
Veruj meni, oh Tamaro!
Svetinja ćeš moja biti,
A ja ću ti pokloniti
Sve gospodstvo moje staro,
Svu slobodu, vlast i slavu
Za pogled ću jedan dati,
Za trenutak jedan samo,
Večnost ću ti žrtvovati.
Ljubi mene, oh Tamaro!
U dobru ću biti krasan,
U ljubavi gorostasan,
Biću jači u milosti
Neg što bejah u pakosti.
Uzneću te lakim letom
Više zvezda u čistinu,
Pa da vladaš celim svetom, —
Il’ da prezreš jadnu tminu,
Hude zemlje žagor prazni,
Gdeno nema sreće prave,
Gde se žarka ljubav kazni,
Gde se zlobom srca dave,
Gde milošte nema sjajne,
Ni sladosti dugotrajne;
Gde se u strah moraš kriti,
Ne smeš mrzit ni ljubiti.
Ili možda ti i ne znaš
Šta je ljubav smrtnih ljudi:
Kratka bura mlade krvi
I zamama lomnih grudi —
Al’ proleti čas za časom,
Mrko vreme ništ’ ne štedi,
Razmrvi ti trud užasom,
Il’ ti vrelu krvcu sledi.
Lepota je kratka zora,
A rastanak doći mora; —
Ko ti jamči, ko te čuva
Od precveta i umora!
Pusti druge nek se teše
Ništavilom svog života,
Njima nije otvorena
Višeg neba sva divota;
Al’ za tebe šteta j’ crna
Da postaneš žrtva njina, —
Tebe čeka druga sudba,
Dublja sladost i milina.
Zaboravi društvo staro,
Dosadanja osećanja,
Zato ću ti, oh Tamaro!
Razgrnuti svet poznanja —.
Skupiću ti dive, džine
I duhove čudotvore,
Da te služe, da te dvore;
Uzletiću da ti skinem
Zlatan venac sa Danice,
Zaliću ga, jaranice,
Polunoćnom miris-rosom,
Da nad tvojom blista kosom.
Kad pozlati sunce zoru,
Spustiću se kroz oblake,
Najlešše ću birat zrake;
Oplešću ti pas od zlata,
A na ruku metnuću ti
Sjajan prsten od agata;
Obliću te miomirom,
Negovaću senku tvoju,
Dovešću ti rajske ptice
Da za tragom tvojim poju;
Dignuću ti divne dvore
Od birjuza i jantara
Proroniću sinje more
Da ti tražim biser-dara,
I daću ti sve što mogu,
Il’ iziskat, il’ isplakat,
Il’ oteti večnom bogu…
Ljubi mene!…

Mihail Jurjevič Ljermontov

Prevod: Jovan Jovanović Zmaj
Iz knjige: Pesnički prevodi, Izdavači: Matica srpska i Srpska književna zadruga, 1972.

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Vladimir Majakovski

Vladimir Vladimirovič Majakovski (1893-1930) je bio pesnik, dramski pisac, slikar, reditelj, scenograf, glumac. Najistaknutija je ličnost ruskog futurizma i prvih godina revolucije i sovjetske vlasti. Bio je osoben kao ličnost, kao pojava, kao pesnik. Od početka je bio buntovne i dinamične prirode, otvoren u nastupima i raspravama, čovek protesta i dinamičnog shvatanja života.

Umetnost nije ogledalo koje odražava svet, već čekić kojim taj svet treba oblikovati. (Majakovski)

Kao pesnik bio je inovator, uveo je u poeziju leksiku ulice, ekstatičan ton, eksplozivan jezik, neobičan rečnik, citate, nove žanrove poeme, stepenast stih.

Majakovski bi IME imao uvek, ne – „imao bi“, nego ga je i imao, oduvek. I postojalo je, može se reći, pre nego i on sam. Potom je morao da ga sustiže. S Majakovskim se desilo ovo. Taj mladić je u sebi osećao snagu, kakvu – nije znao, samo je otvorio usta i rekao: „JА!“ Pitali su ga: „Ko – ja?“ On je odgovorio: „Ja: Vladimir Majakovski’ – „JА!“ – I posle ništa više. A dalje potom – sve. Tako je i krenulo: „Vladimir Majakovski, onaj što je: ja.“ Smejali su se, ali“ЈА“ u ušima i žuta bluza u očima – ostajali su. Neki, nažalost, ni do dana današnjeg u njemu nisu ništa drugo ni videli ni čuli, ali zaboravio ga još niko nije. – Marina Cvetajeva

PESME i POEME

OBLAK U PANTALONAMA

Sebi voljenom posvećuje ove redove autor

DA L’ BISTE MOGLI?

EVO VAM!

NEŠTO MALO O PETERBURGU

IPAK

PRISTANIŠTE

ODA REVOLUCIJI

„U toku dana napišem pesmu. Tačnije – odlomke. Loše. Nigde ih nisam štampao. Noć. Sretenski bulevar. Čitam ih Burljuku. Dodajem – to je jedan moj poznanik. David zastade. Osmotri me. Zaurla: „Pa, to ste vi sami napisali! Vi ste genijalan pesnik!“ Obradova me taj grandiozni i nezasluženi epitet. Uronim ceo u stihove. Te večeri, sasvim neočekivano, postao sam pesnik.“ – Vladimir Majakovski u autobiografiji „Ja lično“

19. 7. 1893. godine u gruzijskom selu Bagdadi (tokom sovjetske ere dobilo je status grada i nosilo ime Majakovski) rođen je veliki ruski umetnik Vladimir Majakovski. Bio je pesnik, dramski pisac, slikar, reditelj, novinar, urednik, scenograf, glumac…

Ovaj umetnik markantne pojave i neobično snažne ličnosti svojom avangardnom poetikom i duboko intimnim revolucionarnim stavom kršio je kanone dotadašnje umetnosti i ostavljao bez daha svuda gde se oprobao, od poezije do slikarstva i nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Čak i kada se obraćao masama polazilo mu je za rukom da socijalnu i političku tematiku uzdigne na nivo umetnosti i da prenese sav svoj žar, veru i energiju i na njih.

Igrao se vešto rečima, razbio je tradicionalnu strukturu stiha i stvorio novu koja je brzo našla svoj put do publike i van Rusije. Zbog svojih revolucionarnih aktivnosti već 1910. robijao je 11 meseci, a po izlasku iz zatvora upisuje Školu slikarstva, vajarstva i arhitekture u Moskvi, jer jedino tamo nije morao da potpiše izjavu lojalnosti. Na Akademiji je došao u kontakt sa futuristma i brzo postao rodonačelnik književnog pokreta futurizma.

Nakon pobede revolucije bez dvoumljenja se uključio u aktivnu kulturnu izgradnju nove države, međutim vremenom se razočarao životom posle revolucije, oštro je ismevao u svojim satiričnim delima negativne pojave i na kraju okončao sopstveni život.

Njegov biograf Dmitrij Bikov rekao je: „Imala je pravo Marina Cvetajeva kad je rekla da je Majakovski na svojim dugim nogama odšetao nekud daleko, iza horizonta, i da će nas tamo još dugo čekati…“

Vladimir Majakovski – OBLAK U PANTALONAMA

OBLAK U PANTALONAMA

Tetraptih

PROLOG

Misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete grube.
A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite –
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige

I koja usne spokojno prelistava,
ko kuvarica stranice svoje knjige
Ako hoćete,
od mesa besan ću da režim
– i ko nebo menjajući tonove –
ako hoćete,
biću besprekrno nežan,
ne čovek, već – oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene
ljudi, uparloženi kao bolnica
i, ko poslovica otrcane žene.

1

Vi mislite, bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.

„Doću u četri“ – rekla je Marija
Osam.
Devet.
Deset.

Evo i veče
u noćnu stravu beži,
veče decembarsko
s prozora
u magli
U staračka leđa smeju se i ržu
kandelabri.

Mene više niko prepoznati ne može.
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila

Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje –
od gvožđa hladnog –
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto žensko, meko,
zaželi da skrije.

I ja sam,
ogroman,
na prozoru savijen,
rastapan staklo čelom od čelika
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je –
mala ili velika?

Odakle velika u takvom telu
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca

Opet i opet
čekam,
zabivši lice u rohavo lice kiše
I već me je poprskala dreka
gradske plime, sve više

Ponoć, sa nožem kog pruža –
do đavola sa njim! –
došla je,
zaklala.

I kao sa panja glava sužnja,
dvanaesat ura je pala.
U oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeći se,
nakrcale,
ko urlanjem usta da su razjapile
himere sa pariske katedrale.

Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik
Zar ti je i to malo?
Čujem:
nerv,
tiho, kao sa kreveta bolesnik,
podigao se
I, gle –

u početku je pošao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrčao.
Sada je sa druga dva
očajno igrati stao
Pao je plafon na spratu niže.

Živci
veliki,
mali,
mnogi –
pomamno skaču
i već –
gmižu.
Živci spali s nogu!
A noć se po sobi glibi i oko,
otežalo, odatle nikako da se ispravi.

Odjednom, vrata zacviliše, ko
da krčma zub na zub
ne može da sastavi.

Ušla si
osorna, kao „na!“
gužvajući rukavice kao luda
i rekla: „Da,
znate, ja ću da se udam.“

Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdržaću.
Gledajte – ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.

Sećate se?

Govorili ste:
„Džek London,
novac,
ljubav,
strasti“ –
a ja vidjeh jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!

I ukrali su je.

Opet ću ljubav u terevenkama utući
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!

Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice nađu dom!

Izazivate?

„Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja.“
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdraženog Vezuva!

Hej!
Gospodo!
Ljubitelji
obesvećenja,
zločinstva,
pokolja,
da li ste najstrašnije
videli –
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osećam –
„ja“
za mene je malo.
Neko se otima iz utrobe moje

Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene
Svaka reč,
čak i šala štura,
koju izbljuju njegove usne goruće
izleće kao gola kurva
iz zapaljene javne kuće.

Ljudi mirišu –
pečenja ima!
Stigli su nekakvi
Blistavi!
Pod šlemovima
eno!
Ne može se u čizmama!
Recite vatrogascima
da se nežnije veru po srcu zapaljenom.

Sam ću, znajte!
Izbečiću suzne kao burad oči.
O rebra mi, da se oprem, dajte.
Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!
Survava se i puca.
Iskočiti nećeš iz srca!
Iz pukotine usana
na spaljenom licu oguljenom
izraste parče poljupca izgorela.
Mama!
Da pevam ne mogu!
Gori srca mog kapela!

Pocrnele su figure reči i brojeva
iz lobanje,
ko deca iz zapaljenog zdanja.
Tako je strah, hvatajuć se
za nebo,
dizao
goruće ruke „Lezitanije“.

Prema gomili
što u tišini stanova drhti
stooki sa pristaništa diže se sjaj.
Kriče poslednji –
bar ti!
jecaj, da gorim, vekovima daj!

2

Mene slavite!
Ja nisam velik. Pišem
„nihil“ nad svim
u ovom času.

Nikada
ništa neću da čitam više.

Knjige,
Šta su?

Ranije mišljah,
knjige se prave ovako:
dođe pesnik
i odmah zapeva koliko volite,
rasklopivši usta lako –
izvolite!
A u stvari –
u grudima mu se mrvi ključa
dok ne zapeva, i dok se koprca
glupava riba nadahnuća,
tiho, u žabokrečini srca.

I dok se kuva uz škripu rima,
od ljubavi i slavuja papazjanija dok se stvara.
ulica se grči i uvija nema –
jer nema čim da vikne, razgovara
Vavilonske kule gradova
zidaćemo opet nemilice
a bog,
mešajuć reči snova,
pretvaraće ih
u oranice.

Ulica je ćuteći muku na sebe vukla
Krik je strčao iz duše.
Kočoperili su se u tesnoći grla,
zadrigli taksiji i kočije mršave
Izgazili su grudi.
Od tuberkuloze gore.

Grad mrakom zaključa dver tu

I kad –
najzad! –
na trg ispljunu more
odgurnuvši navaljenu na grlo papertu,

mislio se:
u horovima anđeoskih horala
bog, opljačkan, ide da kažnjava, da se dere!

A ulica je čučnula i zaurlala:
„Hajde da se ždere!“

Krup i Krupčić oko grada se šulja,
preteć se mršti,
a u ustima još
kraj raspadnutih umrlih reči
samo dve debljaju –
„hulja“
i nekakva,
čini mi se – „boršč“

Pesnici,
raskvašeni od plača što ječi,
pobegli su sa ulica, s umršenom kosom
„Kako opevati sa dve takve reči
i devojku,
i ljubav,
i cvetić pod rosom?“

A za pesnicima –
ulična rulja:
studenti,
prostitutke,
preduzetnici.

Gospodo!
Zaustavite se!
Vi niste golje,
vi ne smete da prosite po ulici!

Mi, snažni,
s korakom od hvata,
ne smemo da ih slušamo, već rušimo
njih, koje,
kao besplatni dodatak,
upija svaki krevet za dvoje!

Njih skrušeno zar moliti:
„Pomozi mi!“
Oko himne,
za oratorijum.
Mi samo smo tvorci plamenih himni –
huke fabrike i labaratorija.

Šta se mene tiče Faust,
koji se u orgiji čarobnoj
s Mefistom tocilja niz nebeske parkete!

Ja znam –
svaki ekser u čizmi mojoj
strašniji je od mašte Geteove!

Ja,
najzlatoustiji,
čija svaka reč teška
dušu vaskrsava,
telo rukotvori,
kažem: više vredi
života najmanja komadeška
od svega što sam stvorio i što ću da stvorim!
Slušajte!
Propoveda
jecajima i kricima
današnjih dana Zaratusta!

Mi!
mamurnošaršavnim licima,
s usnama obešenim kao luster,
mi,
zatvorenici grada za gubave,
gde je zlato i đubre gubave stvorilo rane –
čistiji smo od neba venecijanske plaveti,
suncima i morima oprane!

Briga me što
kod Homera i Ovidija
nema ljudi, kao mi,
sraslih u čađne boginje.
Znam –
sunce bi se pomračilo da vidi
naših duša zlatno izobilje!

Žile i mišići od molitava su jači
Zar da tražimo milost od ovog veka!

Mi
svaki –
u svojoj šaci
držimo transmisije sveta!

To je podiglo na Golgotu auditorije
u Petrogradu, Kijevu, Odesi i Moskvi,
i nije nijednog bilo
koji je
prećutao da zaurla:
„Raspni ga
raspni!“

No i vi –
ljudi
što ste me uvredili –
od svega ste mi draži i bliži

Da li ste videli
pas kako ruku što ga tuče liže?!

Ja,
ismejan od današnjeg plemena
kao nepristojna anegdota
koje se svako stidi,
vidim onoga koji kroz planine vremena
korača, a koga niko ne vidi.

Tamo gde ne seže oko što kuso je,
na čelu gladnih hordi,
pod trnovitim vencem revolucije
šesnaesta godina hodi.

Međ vama – njen sam preteča;
i svuda gde je bol – ja sam ceo;
na svakoj kapi suze sam ja
sebe na krstu razapeo.

Više se ništa prostiti ne može.
Ja iscedih duše s mnogo nežnog bilja.
To je – da znate – teže
nego zauzeti milion Bastlja!

I kada
dolazak njen
bunom oglašen bude,
i odete spasitelju –
ja ću vam
dušu svoju iščupanu
izgaziti,
tako velika da bude! –
i okrvavljenu, kao zastavu da dam.

3

O, zašto,
zbog čega
po sjaju veselom
prljavim pesnicama!
Došla je,
i glavu povezala,
misao o ludnicama,

I –
ko što se u brodolomu
bacaju, uz urlik,
ljudi kroz razjapljeno okno –
skočio je izbezumljeni Burljuk
kroz svoje do krika
razderano oko

Skoro okrvavivši kapke suzne,
digao se,
izašao je,
i s nežnošću, neočekivanom od debelog čoveka
uze
da kaže
„Dobro je“

Dobro je kad je od raznih pogleda
(da se ne primeti ništa)
duša u žutu bluzu skrivena!
Dobro je
kad čovek bačen u zube gubilišta
vrisne: „Pijte kakao Van Hutena!“

A taj trenutak,
praskav,
što grunu,
ja ne bih zamenio ni za šta,
ja ni..

A iz duvanskog dima
ko čašica ruma,
protegnu se alkoholičarsko lice – Sjeverjanjin.

Vi, što kao prepelice cvrkućete s neba,
kako vas nije sramota proglasiti se za poetu!
Kad danas
toljagom
treba
krojiti lobanju svetu!

Vi
što samo mislite:
„lepo li igram?“,
i o tome se starate,
gledajte kako se ja zabavljam –
makro
koji na kartama vara!

Od vas,
od ljubakanja mokrih,
čije stolećima
suze su lile tokom,
otići ću,
a kao monokl
staviću sunce u raskrečeno oko.

Navukavši najčudnije odelo na sebe,
da se svidim i spalim,
poći ću svetom,
a na lancu ću ispred sebe
Napoleona voditi kao pseto.

Cela zemlja na ženu pohotljivu liči,
koja se vrpolji željna ljubakanja,
i čije usne
vrskajući
kriče:
„Cakani, cakani, cakani!“

Odjednom,
oblaci
i paperje magleno celo
razmaha se do poslednjeg nebeskog okrajka,
ka da se razilaze radnici beli
posle nebesima objavljenog štrajka.

Grom izbi iz nekog oblačnog kutka,
šmrčući prkosno ogromnim nosom,
i lice neba se tog trenutka
iskrivilo u Bizmarkovu grimasu.

I neko,
zaplevši se u oblačnim negvama,
protegao ruke – u kafe.
Ko da je nežan,
ko da je dama,
ko da je topovski lafet

Vi mislite –
da to nežno sunce
lupka u obraze bife?
To opet pobunjene i begunce
vodi na streljanje general Galife!

Vadite, šetači, iz džepova ruke –
potegnite bombom, kamenom il’ kamom,
a ako neko nema ruke –
nek dođe da se tuče glavom!

Dođite, gladni,
pokorni,
tužne prilike,
napustite vašljive jazbine!
Dođite!
Ponedeljnike i utornike
prefarbaćemo krvlju u praznike!

Neka se zemlja pod noževima seti
koga je htela da upropasti!
Zemlja –
Rotšildova ljubavnica sita
i zadrigla od masti!

Da se u kuršuma kiši
zastave kao i praznikom viju
Bandere, dižite više
leševe brašnara sviju

Psujući
i preklinjući,
klao je i rezao,
i puzio, nekog
da ugrize, suton.

Na nebu, crven kao marseljeza
lipsavajući, drhtao je on
Već ludilo

Ništa neće da bude

Noć će da dođe,
pojede,
pregrize.

Vidiš li –
nebo opet nudi
pregršt isprskanih zvezda od izdaje.

Došla je.
Kao Mamaj orgija,
obesno nad grad nasev.
Tu noć probosti ne mogu ni ja
očima, crnu kao Azef.

Ježim se, zabačen u kafanskom uglu,
vinom polivam i čaršav i dušu,
i vidim:
u uglu oči okrugle,
očima srce Bogorodica njuši.

Zašto darivate sjajem po nacrtanom šablonu
one što se po krčmama bekelje!
Vidiš –
Varavu opet vole oni
više no popljuvane spasitelje.

Namerno u ljudskoj meći
možda
ni od kog nisam noviji ja.
Ja sam
najlepši,
možda,
od svih tvojih sinova.

Daj im,
buđavim u radosti,
skoru smrt vremena im donesi,
da postanu deca što treba da odrastu
dečaci-očevi,
devojčice da zanesu

I daj neka novorođen obraste
sedinom radoznalih vračeva,
i doći će oni –
decu da krste
imenima mojih stihova.

Ja, koji sam mašinu i Englesku opevao,
možda sam, naprosto,
najobičnijeg jevanđelja postao
trinaesti apostol.

I kad od mog bezobraznog glasa
dan i noć
bubnje
možda njuši
Isus Hristos baš toga časa
nezaboravke moje duše.

4

Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu lošem,
dođem
i procedim bezubo
da sam ja danas
„neobično pošten“

Marija
vidiš –
ja se, već poguren, slamam.
Gomila što je
u četvorospratnim gušama salo dubila,
isturajući očice,
izgubljene u dugom traganju –
smeje se
što je ipak
među mojim zubima
ostalo bajatih mrva bivših draganja.

Kiša islaka trotoare,
barama stešnjena mokra varalica,
leš ulica,
zabijen u kaldrmu, liže,
a na sivim trepavicama –
da! –
oluka punih kiše

Sve pešake gubica kiše je posisala,
a u karucama blešti za atletom atleta.
prskavahu ljudi
proćerdavši sve,
i kroz pukotine se cedilo salo,
ko mutna reka sa kočijama oticalo
skupa sa isisanim hlebom
i žvakotinama
starih kotleta.

Marija!
Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica
živi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija,

Prost,
koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje

Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca

Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja što bode.
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš –
zabili su u oči iz šešira čiode.

Pusti me
Mala!
Ne boj se
što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene od znoja gubave
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.

Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljadu lica –
„devojke Majakovskog“ –
u izdajničko vreme mraka
ta to je ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka

Marija, priđi!

U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije
srce i ja nijednom ne doživesmo maja,
a u prokletom životu
tek stoti april je.

Marija!

Pesnik sonete peva Tijani,
a ja –
ceo čovek
sav od mesa,
telo svoje prosto molim,
kao što hriščani:
„hleb nam nasušni
dažd nam dnes“

Marija, daj!
Marija!
Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,
kao što se pesnik boji da ne zaboravi
nekakvu tek rođenu
u mukama noći
veličinom jednaku bogu.

Telo tvoje
čuvaću i voleti
kao što vojnik osakaćen,
bez moći,
izlišan,
ničiji,
čuva svoju jedinicu nogu

Marija –
nećeš?

Nećeš?
Ha!

Znači – opet,
dok mračno je sve to
uzeću srce,
isplakano grozno
da ga nosim
ko što
u štenaru pseto
nosi svoju šapu presečenu vozom

Krvlju svoga srca ja radujem put
za odeću belu lepi se prašine cveće
Oko zemlje-Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce će da se okreće

I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca –
krvlju označiće se put što vodi
ka domu moga oca.

Izaći ću
prljav (od jendeka, gde provodih noći),
primaći ću mu se bliže,
sagnuću se
i na uho mu reći:
Slušajte gospodine Bože!

Kako vam ne dosadi
u žele oblaka mreškavih
zamakati oči odebljale, a?

Hajde da organizujemo
vrtešku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom,
a takva ćemo vina poređati po stolu
da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu
i namrštenom Petru apostolu.
A u raju ćemo opet naseliti Evice:
naredi –
i ja ću još noćas
sa svih bulevara najlepše device
dovesti tebi.
Hoćeš?

Nećeš?
Vrtiš glavom ti, bradati?
Mrštiš sedinu veđa?
Ti misliš –
zna šta je
ljubav taj krilati,
iza tvojih leđa?

I ja sam anđeo, bejah to bar –
gledah u oči – jagnje od šećera,
ali ni kobile dobijati na dar
vaze od sevrskog brašna više neće.

Svemogući, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti –
a zašto nisi izmislio
da se bez muke
može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah – božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu

Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!

Pustite me!

Nećete me zaustaviti,
lažem li, u pravu li
sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte –
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!

Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!

Gluho.

Vasiona spava,
položivši šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

1915.

Vladimir Vladimirovič Majakovski

Prevod: Bora Ćosić

Iz knjige: V. V. Majakovski – PESME, Izdavačko preduzeće RAD, Beograd, 1964.

Miroslav Mika Antić – ROŽDESTVO TVOJE (Tropar o bogu i čoveku)

ROŽDESTVO TVOJE

Prvi deo

To je bilo jedne noći
o Božiću, trijestosme.
Nije mesec na krov seo
senke prstom da našara.

Nije nebo bilo usna
što će oku reći osmeh,
otečeno, teško nebo,
niz smrznuta polja stara.

Vojvodina. Vojvodina.
Zemlja punih buđelara.
Zemlja njiva. I tišine.
Zadovoljstva. Pesme. Reda.

Vojvodina… Vojvodina…
Prazne staje.
Neuk narod.
Krčme.
Ćuške.
Robovanje.
Golotinja.
Umor.
Beda.

Oduvek je zemlja bila prva radost —  prva suza.
Kralj za banom.
Car za kraljem.
Bog za carom.
— Čuda trista.

Menjala se vlast i psovka.
Menjao se bič i uzda.
A grbača, savijena,
ostajala uvek ista.

I mnogi su pre rođenja
zakasnili za aprile
što će brižno da se nagnu
nad detinjstva tužna, trula.

A svima su po Bibliji
obećane zore bile,
penušave i sunčane,
pune cveća, pune frula.

Šta je znao o životu
isceđeni crni paor?
Celog veka rintaj, stenji,
lomi vrat i snagu kašlji.

Nikad niko nije njemu
mrvu sreće u dlan dao.
Šta je znalo stado božje
kroz raj zemni, tup i vašljiv?

Pričalo se o kulturi,
napretku, otkriću, sili.
Postali smo gospodari
cele zemlje, celog neba.

Postali smo gospodari.
A u stanju nismo bili
da za svaka gladna usta
odvojimo parče hleba.

Nikad nismo okusili
kako usna ispucala
gorči, boli i krvari
opečena krilom juga.

Redovno smo prali zube.
A neko je bio žvalav.
Imali smo nežne ruke,
a neko je bio šugav.

I naravno, nismo znali
za obične stvari mnoge.
Da, na primer, pravdu dele
bičevima duž svih sela
i da možda treba nekom
par čarapa i cipela
kad već ima obe noge.

Dugo su se prosti ljudi
obraćali bogu smerno
verujući u njegovu
čudotvornost svemoguću.

U selu je bilo groblje.
A pop, blažen neizmerno
i ugojen neizmerno,
zidao je novu kuću.

I zar neko da posumnja
da je gospod dušom jalov
i zbog njega da su dani
tako trošni, šturi, krti?

O, ne. A to što se često
bolovalo, umiralo,
to je prosto kao pasulj:
Pa ljudi smo, bože, smrtni.

Veče nikad nije znalo
smeh lepršav da donese
ko uzdarje nevestinsko,
da ga prospe u sva vrata,

pa da više ne krvari
pogrbljeni, krivi mesec
nad zgrčenim jatom kuća
od naboja i od blata.

To je uvek bilo tako.
Ko bolesnik leglo polje.
Cerila se trijestosma
niz svod modar i olovan.

Nokti. Nokti usred glave.
Nokti crni od nevolje.
I pramenje guste kose
počupano. Od bolova.

Krio sumrak u dnu duše
Šta svitanja za njim nose:
Uplakane nesanice,
ili plavo snova toplih.

Da l’ će poći povorkama
mrke snage da prkose
teškoj šaci ovog doba
udarcima što ih opi?

Ili treba sačekati
da još koje leto zrelo
otme zadnje kapi želja,
zadnje mrve radovanja,

pa da boli do nesvesti
ruka gruba, ruka svela,
donesena mrtva, prazna,
malaksala, sa oranja?

Zar ne liči sneg na grudi
negovanih gradskih žena,
a kuće su toj belini
nepotrebne, crne kraste?

Upamtite, ljudski ljudi,
nikad neće doći smena
ako snaga čeka ruku
da ozdravi, da zaraste.

Ranu treba razderati
ko košulju! Neka boli!
Osmeh nije nikad jači
nego oči pune krvi.

I zar može da se mrzi,
i zar može da se voli,
i zar može da se želi,
ako nije s graškom znoja
buknula u tristo boja
krv umornih po obrvi?

Noć je pala tako naglo
kao s krova mrtva vrana.
Pod prozorom beli vetar
naricao muklo, strašno…

Da to nije vejavica
umesila, možda, danas
u naćvama mrtvih reka
hlebac želja snežnim brašnom?

Ježile se malje mraza
po temenu starog krova.
Kao pseta prebijena
puzale su plave senke.

Survalo se Badnje veče
na vratove bagremova,
raznoseći podskočice,
jadikovke, terevenke.

Daleko od svih gradova,
balova, veselja, vriske,
daleko od krinolina,
spavaćica i goblena,

U jednome malom selu
u čađavoj izbi niskoj
rađala je trećeg sina
vojvođanska jedna žena.

I to dete biće sluga.
I to dete biće pseton
naviknuto da umire,
da crkava svakim danom.

I srešće ga urlik majke.
I kanuće nad krevetom
podivljalo radovanje,
drhtavo i poderano.

Pokidaće reskim plačem
vreli vazduh sobe tesne.
Pašće krvav na dlanove
uplakane staramajke,

dok u kujni ded i otac
sa susedom piju, besne,
i otvrdlim glasom vezu
sevdalinke i šalajke.

Sused kaže voleo bi
da se zora ne probudi.
Da noć ova večno traje,
jer zenicu peku dani.

A u mraku svi su isti,
svi su ljudi prosto – ljudi.
Ne vidi se da l’ su gladni,
bosi ili poderani.

Star je sused. Star. I priča
nije gorkoj usni laka.
Sporo kreće dah za dahom,
težak, mokar, prepun dima,

jer na toj je istoj usni
jedan rumen osmeh zaklan
davno nekad, nekog maja
na dalekim drumovima.

Davno nekad, nekog maja,
pod zastavom svetlog kralja
išao je na juriše
golih grudi, golih šaka,

a iz rata vratio se
sa gvozdenih pet medalja,
bradat, prljav, pun vašiju,
gladan, tmuran, sed i sakat.

Na povratku iz daljine
čekala je iza okna
da se dođe, da se stane,
da se rukom kucne tajno,

obećana ljubav jedna,
crnokosa, crnooka,
jednostavna ko reč prosta
ispred praga zavičajnog.

Toga maja pod prozorom
cvetale su žute lale.
Šta je bilo grubom borcu?
Šta je bilo da zasuzi?

Čim da kuca sakat momak?
U majčinu sve medalje
što dobuju po vojničkoj
poderanoj sivoj bluzi!

Bolela je svaka čaša
primicana do usana
tuđom rukom što je lila
požar vina preko struna,

preko vrata violina,
ožiljaka starih rana…
Vino. Vino. Pio ratnik.
Pio prosjak sa Soluna.

Kao psetu u zubima
nedeljama ispred crkve
klatila se stara kapa:
udelite, boga radi.

I tako će celog veka
da se vuče dok ne crkne
heroj Cera, otac slave,
pun kolajni i gamadi.

Ko je kadar za zeleni kadar,
evo njemu jutro zemlje na dar,
al’ bez pola glave. I ponosa,
al’ bez pola nosa. Evo jave!
Evo sreće, al’ iz prazne vreće.
Srbija te zaboravit neće.

Dok štucaju usta kujne
zadimljena i pijana,
u sobi se muči žena,
kida mokar čaršav s krila

i starica nad njom drhti
i šapuće uplakana:
Bog će dati, biće dobro.
Tiho dušo. Tiho mila.

Bol će ovaj da pripremi
čudnu radost zapupljenu
kad sve želje ko ribari
zaveslaju na proleće

i ulove ribu sunca
krupnu, zdravu i rumenu
u jezeru rodnog neba
što se smeje kroz drveće.

Doskitaće mart sa njiva
kao dobra vest sa usne.
Dan plavokos, jak ko zemlja,
neće više smeh da prosi.

A deca će da utonu
u jastuke i da usne
procvetale grane zvezda
u rukama i u kosi.

U suzama kipe oči.
Grč se valja po krevetu.
Ko zemlja je ispucala
izgrižena usna gruba.

Da l’ će moći rvlju vrisku
da prevari laž o svetu
izmišljenom kao snovi,
izmišljenom kao ljubav?

Ova baka što je rasla
iz umora i jecaja,
otkud ima takvu snagu
za laž divnu, nerazumnu?

Da l’ će zbilja jednog dana
udahnuti soba maja
i srušiti neko zorom
plot krezubi prema drumu?

Da l’ će zbilja svi, koji su
u krpama dosad bili,
zameniti nove dane
kao rublje, čisto, belo?

Da l’ će plavo uštirkane
kiše, vetar i aprili
na prag stati? I zacelo
svima isto biti streha,
isto svima biti neba,
i jednako svima smeha,
i jednako svima hleba?

Poslušaj me, dobra ženo:
u besvesti svoga bola
veruj, veruj u laž ovu
poludelu od čeznuća.

Okotiće Vojvodina
išibana, modra, gola,
bes divljaka iz trbuha
posrnulih niskih kuća.

I ustaće svi siroti
život gnjili da osvete.
Da nad sobom nikad više
ne grcaju, ne bugare.

Rodi dete. Spremaj dete.
Strašnom mržnjom doji dete.
Ne miriše zalud nebo
u daljini na požare.

Drugi deo

Zabodite, trube, vrisak
u slabine dana ovih!
Harlekini, bagro, odbij!
Dame, prinčevi i drugi.

Tu prestaju sva detinjstva,
sve Vrbice i svi snovi.
Imamo i mi svoju bajku
o sirotoj Pepeljugi.

Živela je ko sva deca
goluždrava, sa ravnice.
U desetoj put za stadom.
Trpi, mila.

Ozbiljnost joj pre vremena
počupala pletenice
i pojela sa obraza
dve jagode rumenila.

Majka: brige. Tolko jaja.
Tolko brašna. Tolko gasa.
Imala je malo hleba
u toj srećnoj zemlji hleba.

Bivalo je da se nekad
smeh u oku zatalasa,
al’ obično, uvek isto:
ovo nema, ovo treba.

Majka: brige. Majka: suze.
Gorko nade. Lažno pesme.
A u ruci malo snage
da se zbriše tamno s lica.

Zenice joj bile sive,
bile prazne ko pred jesen
da su kroz njih raštrkano
proletela jata ptica.

A otac je hteo njivu
makar tesnu kao soba.
Bar bi mogo nešto drugo
osim psovke tu da kaže.

I u sumrak, na povratku,
mogao bi da ponese
punu šaku svoje zemlje.
Susedima da pokaže.

Mogao bi na nju leći.
Zagnjuriti dah u trave.
Ćutala bi istinito
kao žena pod čovekom.

Mogao bi da miluje
brazde smeđe, kovrdžave.
Mogao bi i da pljune.
Niko ništa ne bi reko.

Želeo je otac njivu
i skupljao svaku paru.
Stezao je svitnjak gaća.
Posrtao pored pluga.

I pljunuo krv seljačku
jednog marta na ataru
kad su guske klinovima
zakivale nebo s juga.

I umro je istog marta
u kafani pored vina
gde je bio da podavi
uzaludnih snova štenad.

Ko slučajno, jecala je
tako ljudski violina
i pevala nešto tužno
i promuklo neka žena.

Iza sela ima groblje.
Isti crvi. Iste ruže.
Željno raste red krstova
iz visoke guste trave,

Kao da su to mrtvaci
prema nebu digli ruke
da zagrle dobrog boga.
Da zagrle, i udave.
Tu su oca sahranili
pod pokrovom zemlje lepe,
pod vrbinim rascvetalim
lepršavim, mekim krilom.

Prvi put mu ovo bilo
da ne ide nekud peške.
Zar prvi put, pa – u raku?
Bog rekao – tako bilo.

Mukali su niz puteve
dugo, bolno, mnogi dani,
kao stada što ne znaju
kad su gladna da oćute.

Prolazila Vaskresenja.
Prolazili Ivanjdani.
Nevešto je neko nebom
nažvrljao zvezde žute.

Bez oca je bilo teže
nego usni bez pogače.
Radila je sama mati,
gnječio joj život zdravlje.

Prestala je da se smeje.
Prestala je i da plače.
I ćutke je zarivala
pomrčinu svoje kose

kroz prkose u uzglavlje.
Oj živote, stari skote,
što me gledaš tako kravlje
sav odran – obezglavljen?

I kad joj je jednog dana
vršalica iščupala
levu nogu do kolena
i samlela s tuđom slamom,

I kad su joj za lečenje
vreću žita besno dali
i vezali golu ranu
starom suknjom i maramom,

I kad više nije mogla
milovati, udarati,
ni prodati znoj i muku,
prodala je svoju tugu.

Prodala je svoje noći.
Prodala je usta mati.
Prodala je sebe samu
da ishrani Pepeljugu.

Dolazili strani ljudi
iz kafane noću kasno
oznojani, razdrljeni.
Puni pleve… Puni para.

I gasili petrolejku,
i drhtali poluglasno,
i na jorgan pri odlasku
ostavljali dva dinara.

Dva dinara. Dva dinara.
Na njihovom hladnom licu
sijao je dan sutrašnji
i detinja bleda sreća.

Tu je bio san o bluzi
i zvoncetu za Vrbicu.
Tu je bio hleb, detinjstvo,
i na groblju ocu sveća.

Traljavo je ruka stida
po usnama razmazala
šminku krvi, znoja,
bola, ćutnje, mržnje i gađenja,

Dok su žene torokale
svom silinom svojih žvala.
Dani gorči od korenja.
Noći teže od kamenja.

Vikala su i pljuvala
uz rakiju usta ljudi,
usta popa, beležnika,
gazda, slugu i krčmara,

A ruke su sve odreda,
bele, crne, meke, tvrde,
sakrivale ispod stola
za večeras dva dinara.

I kada su jednog dana
na trbuhu žene jadne
Zapupele mehurave
i sluzave sitne kraste,

I kada je doktor reko
da je bolest teška, gadna,
da od toga truli mozak
i da meso ne zaraste,
prestali su da dolaze
noću kasno ljudi strani,
prestao je krevet hleba
od nevolje da se njiše.

I majka je devojčicu
ostavila jednog dana
i u selo nije došla
nikad više, nikad više.

Nisu više došle noći
kad sanjare ubijeni,
kad veruju gladni usnom
da će sutra biti hleba.

Nisu više došle noći
kad reč dahom zarumeni
kroz prozore opuštenu
progorelu krpu neba.

Nisu došli lažni snovi
što varaju ko trgovci,
ni blizina prvih tajni,
tesnih, prisnih kao bluza.

Buljili su pepeljasto,
mrtvo, hladno, zadnji novci
poređani po astalu
punom mrlja, mrva, suza.

Gde je sada zla maćeha?
Gde su sestre plahovite?
Hitno treba neko rđav,
treba bajka, laž da živi.

Izmislimo, pa da divno
prevarimo sve rovite
da na svetu nisu samo
naši snovi za sve krivi.

Nek se prospu kiše sreće.
Grim! Andersen! Pomozite!
Neka bude bal na dvoru.
Dobošari! Trube! Trube!

Nek carevi podriguju
reči lepe, reči site.
Nek se jadne Pepeljuge
s prinčevima svojim ljube.

Za svu decu Vojvodine
dajte vile! Dajte cveće!
Ako neće to da prime
po njušci ih treba šakom.

Pljuju deca sa severa.
Neće bajke, laži neće..
Sve je kod njih mimo sveta.
Sve je kod njih naopako.

E, pa lepo, draga deco!
Samo napred! Videćete
ima ko i da se brine
da sve dobro upoznate.

Đakon će vas naučiti
da kroz život kušujete.
Vlasti će vas naučiti
gorku krv da propišate.

Gazda će vas šamarati
i kamdžijom darovati
i đerdanom od konopca
da se veša ko zaželi.

Ako u grad pobegnete
tamo će vas silovati,
opijati i ritati
po grudima bolno belim.

Čupaće vam žensku kosu.
Izbijati zube muške.
Rugaće se, smejaće se:
Draga stoko, drage golje.

Uzalud će teći škrgut
iz krezube vaše njuške,
mili moji beskućnici,
sluge, lopovi i drolje.

Proleće je kasno stiglo
i krv sunca gusta, žuta.
Buknule su kasno laste
zagrljajem neba plavog,

Kasno, kasno kao pisma
zalutala od regruta.
Od jedinca poginulog
ko zna zašto, negde, davno.

I jednoga belog dana
poreznika došlo osam.
Beležile nešto dugo
i njušile mudre glave.

I prodale nisku kuću
sa natrulom slamom kosom.
I prodale prag, detinjstvo,
višnju, noći, plot i lavež.

Zašto nije Vojvodina
od nevolje teža, crnja,
obećala ma i lažju
devojčici smeh svanuća

kad je pošla sa severa
sa zgužvanih pet-šest prnja
da prosjači putevima
isplaženim u budućnost?

Zašto nije, mati sveta,
kroz brnjice zarđale
došapnula ljudske reči
od utehe zlatno mokre,

kad su vrbe gladnom njuškom
zrna zvezda pozobale
i spustile niz drum noge
u srebrne mlake lokve?

Zašto nije dala ruku,
ni prosula prste blede
po kosama lepršavim
kao griva suncokreta?

Zašto nije dala ruku
devojčicu da povede
i da jednoj mutnoj bajci
pruži sunčan završetak?

Razvalite sve kapije!
Ja počinjem danas mreti
bez računa, bez procenta
za najluđu jednu ljubav!

Pustio sam na slobodu
iz tamnica celog sveta
divlji škrgut svojih crnih
polomljenih ljudskih zuba.

Optužujem za večeri,
za košulju brižno belu
i za prvi pad u seno
pod mesecom u šljiviku,

gde od gladi košta banku,
damo banku dečje telo
podmetnuto ženski, tiho
slučajnome prolazniku.

Optužujem za rastanak
bez pogleda i bez zbogom,
i za prvu vinsku krčmu
gde se jelo u razdanje.

I za bunar u dvorištu
što je sprao krv sa nogu.
Za jedinu maramicu
zatrpanu u oranje.

Za kapije bogataša
zatvarane ispred nosa.
Za ponovna prodavanja
i za nove, nove banke.

I za meku, raspletenu,
izgužvanu dečju kosu
tako plavu, tako plavu
ko svršetak uspavanke.

Optužujem za imanje
na kojem se našlo posla.
Za postelju kraj jasala
u budžaku štale tamne.

I uboge nadničare,
oznojane, zdrave, bose,
što su noću odlazili
s devojkama iza slame,

i kidali nestrpljivo
retku dugmad s bele bluze,
i grlili po ramenu
šapućući nešto drago.

I voleli jednog mraka,
i rukavom trli suze.
i pričali sav svoj život
presedevši noć pred pragom.

Njihov glas je bio dubok
ko daljina kad zarida
i pesma se odranjala
tužna, tvrda, polagana,

kad bi nebo počinjalo
da sa tamnih leđa skida
žuti prsluk i košulju
oznojanog julskog dana.

Optužujem za sve bedne
u dronjavim kaputima.
Za sve trupce pogurene
od umora, žege, rada..

Za žilave masne ruke
obešene niz butine,
Teže, modre kao grožđe
vojvođanskih vinograda.

I za suknje devojačke,
okrpljene i prozračne,
zadizane mnogo puta
sa osmehom i sa tugom.

I za noći septembarske,
raskvašene, gole, mračne,
zatrudnele na tavanu
sa pijanim nekim slugom.

I kunem se: čekaj svete,
kad argati zaprkose.
Znaćeš, đubre, da ta snaga
od uzdaha više može.

Ma žvakali svoje ruke.
Ma gutali rođen osmeh
i zastave makar šili
od zderane svoje kože,

Bar će dići svet po sebi,
svoga lika, svoga stasa,
i postaće samom sebi
zapad, sever, jug i istok.

Nećeš zemljo zavičajna,
u nebesa da narastaš.
Bićeš viša, mnogo viša,
koliko je čovek visok.

Treći deo

Zime dođu ko devojke
Nasmejane, vedre, site,
Pa se grle sa drvećem
Ko pijane oko struka.

Dođu zime, pa sva bedra,
Pa sve grudi razgolite.
Ko da bude miran? Ko će
Da izdrži da ne ludi,

Ne kikoće sto mu muka!
Napuni se stara krčma
Natikača, opanaka, i marama
I šubara i sukanja i čakšira.

Dođe miris kuća, štala,
I strnjika, i pašnjaka.
Pa se pije, karta, peva,
Psuje, igra, ljubi, svira.

A što ume sirotinja
Da podivlja kad joj dođe!
Zalud skitaj, nećeš naći
Gutljaj mira duž salaša.

Sve što štedi, ovde prospe.
Sve što skrpi, ovde prođe.
Smeh je luđi od zvonjave
Razbijenih vinskih čaša.

Kipi kolo. Ključa kolo.
Devojaka jata cela.
Podivljali tamburaši,
Sve žicama zvone prsti.

A u kolu, ej, u kolu
Harmonika ko bol bela,
Pa u svirca luda ruka
Dirke brsti..
Dušu brsti..
Mozak brsti.

Podvriskuje Vojvodina
Lažnu neku radost stvara,
Samu sebe zavarava,
Harmonici trbuh širi.

Laži sebe.. Mene nećeš..
Ej, strvino, majko stara,
Ispod suknje uštirkane
Krastava ti noga viri.

Ne zameri što ti kvarim,
Sli prospi smeh iz uva
I oslušni po kafani:
Nisam sam što tako misli.

Zar ne čuješ svoje ljude
Da istinu ko ispljuvak,
Slan i krvav, kašlju salom,
Zgrčeni ko psi pokisli.

Teče vino, plamti gori,
Al za nekim tamo stolom
Skače neki đak i diže
Punu čašu celoj sali.

I glave se sakupljaju.
I sve uši naokolo
Srču reči istinite:
Đavolu smo dušu dali.

Čestitam ti, zemljo rodna,
Baš si neka čudna ljubav.
Jedanput se zakikoćeš,
A sto puta brišeš suze.

Oči su ti tako nežne,
A pesnica tako gruba.
Samo jednom pružiš, baciš,
A hiljadu puta uzmeš.

Banče krčme. Grca narod.
Sanja gazda svu noć brojke.
Ceo Balkan ždere tone
Samlevenog našeg znoja.

Ulicama razrok žandarm
Namiguje na devojke.
Pa dokle će tako, zemljo,

Vojvodino, dušo moja,
Vojvodino, snago moja,
Vojvodino, tugo moja,
Vojvodino, rako moja?

Pogani ste, ljudi božji,
I prokleti preko mere.
Ni vlast dosta ne poštuješ.
Baš si, seljo, svinja prava.

Kad ti dođe gospon finans
Muku tvrdu da proždere,
Klekni lepo, pa ga moli
Nek ti noćas s ženom spava.

Kaiš steži obavezno,
tj. ako kaiš imaš.
Zlopati se da sačuvaš
Za gospoda srce čisto.

Ljubi nogu što te gazi.
Puzi. Budi ravan psima.
Ako meni ne veruješ,
Pitaj popa – on zna isto.

I naravno: kušuj. Šta će
Tebi, recimo, kultura?
Ako radnik ima mozga
Čemu onda činovnici?

Za seljake dovoljna je
Narodna literatura:
Bogomoljcu – Sveto pismo,
Ostalima – sanovnici.

U ciglani otmen gazda
Od satena nosi gaće.
Od kudelje nosi dušu
I od jute osmeh smrdljiv.

Šta još čekaš, Vojvodino?
S jeseni ćeš…
S proleća ćeš…
Ako imaš tvrde šape,
Udri! Udri po očima,

Nek lobanje krv podiđe.
Nek nestane usni daha
Kao kose na ožiljku.

U zasedi iza kuće
Ubij staro sunce riđe
Ašovima po potiljku.

Robije su digle glavu.
Ržu lanci i komuna.

Ošteniće kučka-zima
Vukove s crvenom dlakom.
Gde su tvoje oštre kandže?
Zemljo-zveri, gde je buna?
Zaogrni ćurak suri naopako.

Ne daj više da te gaze!
Nema boga! Nema stida!
Ne zažali žute zube!
Kidaj! Grizi srce krasti!

Sve nevolje i tegobe
Postroj gole pored zida
I pucaj im u obrve.
Još se može život spasti

Pa ako smo primitivni,
Prosti, plitki, nekulturni,
Ako nismo bili lepi,
Nežni, fini i mirisni,

Kada jednom provalimo
Isprljani, tamni, tmurni,
Stisni srce, Vojvodino,
Stisni zube, šake stisni!

Vratićemo svaku ćušku,
Poniženje i bespravlje,
I u ime svih vekova,
I u ime svih grobova,

Kad budućnost zarazimo
Novim nekim, svojim zdravljem,
Nikad više neće biti
Gospodara i robova.

I polako ide zima.
I krste se ljudi ovi.
I teško je dići ruku
Protiv neba i svetinje.

I polako ide zima,
I drveće i krovovi
Saginju se načičkani
Svetlucavim plavim injem.

Odmara se ubog seljak.
Isteže se i buđavi.
Ždere pasulj. Zeva. Kunja.
Ne otvara kravlje oko.

I kraj vatre kosti greje.
Pušta stomak. Decu pravi.
I podmuklo, ćutke, mirno,
Sprema prevrat, bunt i pokolj.

Ne šali se, svete beli.
Ne znaš kome zapovedaš.
Teško tebi ako paor
Oštri srp kad žetve nema,

Pa zaređa gadan, zao,
Da ubija sve odreda,
I od sluge krmeljivog
Nesita se stvori neman.

Teško tebi, svete beli.
Preko noći bićeš krvav.
Jer u mome zavičaju
Zna i starac, zna i dete

Da obara presne glave
Mnogo lakše nego drva.
I da sikće. I da mrzi.
I da živi do osvete.

Voćke će se pretvoriti
U vešala procvetana.
Rasecaće pomrčinu
Ljuljuškava, ohladnela,
Mesečina golog mesa.

I kapaće mir sa grana.
Mir naježen. Mir obešen.
Niz ravnicu. Kroz sva sela.

I doći će niz ledine
Zasukano leto žuto
I vezaće prezir pesme
Oko grudi goluždravih,

A u kosi devojaka
Smejaće se sumanuto
Grguravi dan garavi.

Zaigraće Panonija
U crvenim čizmicama,
Našminkana, utegnuta,
Golih nogu i nedara.

Zaigraće krvav vertep
Bivša kurva ministara,
Kapetana i Cigana,
Robijaša i čobana,

Poreznika i popova,
Nadničara i krčmara.
I dovešće gajde, frule,
Harmonike, violine,

Pa će pusta niz ulice
Lumpovati mesec dana.
Podeliće svima redom
Zagrljaje, ruzmarine,
I buklije
Nalivene komovicom
Do grkljana.

Ej, sloboda zlatokosa,
Belozuba, mrkoputa,
Od baruta vik rutav,
Od pesama dan pokvašen…

Niz salaše kolo boso.
Vaskrsnuta svetla jutra.
Razbijeno staklo tuge.
Izgrižene prazne čaše.

Jaoj, piću, pa nek crknem!
Joj, grliću oranice!
Joj, prestaće da mi viču
Da sam đubre, da sam stoka.

Pa me neće vući svetom
Od klanice do klanice.
Joj, prestaće da me pljuju,
Zemljo moja modrooka!

Nabaviću ženi bundu.
Kupovaću pet novina.
Imaće mi ćerka puder.
I kišobran. I sve drugo.

Nabaviću rukavice,
Ja-mrcina, ja – živina!
U fraku ću musti ovce!
Zbogom bedo! Zbogom tugo!

Ej, slobodo, ej, oprosti,
Niz plotove lud od želje,
Ujedaću, porušiću,
Prosipaću, izgaziću!

Niz drumove raskoračen,
Na krstove izbekeljen,
Jurišaću pred pijanim
Nedeljama koje sviću.

Ko će tada da obiđe
Mrtvu prošlost duž ravnice?
Da donese velik venac
Od pšenice, cveća, trave?

Zar se nadaš, svete beli,
Kada budu zadušnice
Da ti seljak krst posadi
Čelo glave?
On će zemlju da izgrize
Očnjacima rala gladnog
I nad tvojim trulim lešom
Zasejaće suncokrete.

Kakvo će ti biti samom
Sahranjeno, modro, hladno,
Podzemlje bez vaskresenja?
Teško tebi, beli svete!

Kad jeseni selom zađu,
Zrele, puste, zlatouste,
Umori se paorija,
Pripitomi,
Zaboravi..

Od štrajkova sklanjaj glavu.
Od robije dalje prste.
Kao da smo, ne daj bože,
Čas svi bistri, čas ćoravi.

Pretvori se sve u svadbe.
Sve u provod, sve u slave.
Čim ti malo svane duga
Zaboraviš šta je tuga.

Ume gazda i da časti.
Prepun stomak, prazne glave.
U nedelje neke takve
Vrtoglave, bandoglave,
Malo sita i pršuta
Udala se Pepeljuga.

E, pa smej se, svete beli!
I iščaši zglob vilice.
Kako možeš da se prodaš
Za kiseli gutljaj vina

I za fićok šljivovice,
Paorijo, sram te bilo,
Bedo podla i jeftina!

Zar ću s tobom sutra poći
Sekirama u ustanke?
Zar ću s tobom sutra svetu
Obrisati dlanom suze?

Ili hoćeš da te kupim
Za maramu, za opaže,
Sakrivenu pod perine,
U zapećke, u bircuze?

Još računaš? Još študiraš?
Nije buna sreski vašar.
Nećeš doći zadovoljna
S punom kesom i buragom.

Ostavićeš kosti bele
Duž drumova,i salaša.
Zasejaćeš puste brazde
Krvlju, bolom, mržnjom, snagom.

A kad crkneš od oranja,
Žetvi, žena, violina,
Misliš da ćeš u raj poći?
U anđele? Ne! U tami,

Baš u ime svetog oca
I u ime svetog sina
I u ime svetog duha
Poješće te crvi.

Amin.

Prošao sam Vojvodinu
Od kafane do kafane
I grizao presnom rukom
Birtašici rame celo.

I kraj šanka, zateturan,
Upirao oči slane:
Daj bokal što zna da vrati
Proleće poneko belo.

Svega ima birtašica:
I nozdrva, i butina.
Nasula mi u mrežnjače
Litru zuba, litru mesa.

Biće marta ove noći
Bez bokala i bez vina.
Kosa joj je od vanile.
Oči su joj od šartresa.

Al ja nisam liker, ženo!
Oči su mi lokve kreča.
Nateraću svet da guta
Vreli katran moga glasa.

Spusti suknju, nikad nećeš
Razumeti ovo veče
Što se dimi drumovima,
I razliva, i talasa.

Iz svadbe se vraćam noćas,
Ženo – bože, ženo – brate.
Udala se Pepeljuga.
Od svatovca brk mi tinja.

Bilo slavlje: da se zvezde
U bunare sunovrate.
Bilo pusto kao uvek
Kad se ženi sirotinja.

Zacenjena harmonika
Redom žutih zuba – dirki
Jede kolo, guta, žvaće.
Zjape mokra usta čaša.

Ogrezla su divlja lica
U med plemenite svirke
Pune kletve i zakletve,
Bećarca i očenaša.

Sviraj! Sviraj, nikad dosta!
Harmoniko, srećo prosta,
U kuću je dovedena
Gola snaša, bosa snaša!

Jedna noga pored druge
Kao život do života.
Kikotanje pored tuge.
Bes. I bolest. Jad. I briga.

Joj, kakvo je pusto kolo,
Sve pijano naokolo,
Podivljalo i raspusno igra, igra.

Slava tebi, paorijo!
Žilava si do zla boga.
Plikova ti puna šaka
I masnica puna leđa,

Žrgutanja puna usta
I žuljeva puna noga,
A još uvek tancaš, cupkaš,
Brojanice masne ređaš.

Slava tebi, paorijo,
Ko te smućko i stvorio.

Bar da može kolo takvo
Da iziđe ispod trema,
Kroz sokake da se pruži,
Kroz ravnicu da se spusti,

Da u njemu smrsi ruke
Ko god noćas sreće nema,
Da do srži obraduje
Život ovaj, život pusti..

Panonijo, majko stara,
Pristao bih da me zgaze,
Pristao bih da me prostru
Ispod nogu ovog kola,

Da od moga presnog mesa
Flasterišu nove staze
Kojima će proći sunca
Bez gorčine i bez bola,

Samo da se takvo kolo
Vine u svet i donese
Duše onom ko je kleo,
Snagu onom ko je plako,

Pa večito u kovitlac
Da se vitla, da se trese,
Uvek tako, Vojvodino.
Uvek tako.

Udala se u šesnajstoj,
Pogurena, tiha, mala.
Rodila je dvoje dece.
Opet bilo malo hleba.

I ko nekad njena mati,
Sad je ona šaputala:
Tolko brašna, tolko gasa,
Ovo nema, ovo treba.

Pa ipak je Pepeljuga
Osetila krov nad glavom.
Prijao je gutljaj mleka
Od mršave svoje krave.

Prijao je gutljaj neba
Avgustovskog, mekog, plavog.
Vratio se prag, detinjstvo,
Višnja, noći, plot i lavež.

I večeras, dok nad krovom
Vetar s neba srebro skida
I za oknom pali zvezde,
Plamte dve zemaljske sveće.

To su oči Pepeljuge.
U krevetu pored zida
Ona noćas sebi rađa,
Ona noćas suncu rađa,
Svom velikom snu o sreći
Rađa noćas dete treće.

Četvrti deo

Noć se peni, sneži, mrzne,
Pepeljuga dete rađa.
Bol za bolom gorak trne.
Ruke rastu. Soba raste.

Rastu trave, njive, kuće,
Reke, sela i predgrađa
I smetovi beli, beli
Ko postelje srebrnaste.

Nadima se svet i krupnja.
Okreće se oko sobe.
Suze. Vrisak. Kikotanja.
Nadolaze čudna lica.

Rastu usne tvrde, mokre,
U debele zmije oble
Sa kojih je spao miris
Oblaka i ljubičica.

Noć se dimi, kipi, jari,
Među rubljem i mukama
Strah je ruka crna, suva,
Što noktima meso kida.

A u sobi, nad krevetom,
Sa Isusom na rukama,
Božija se mati smeška
Pozlaćeno s vlažnog zida.

Gledaju se oči žena.
Nasmejane i otekle.
Mati boga i čoveka.
Glođe vetar crep na krovu.

Zašto usne sa ikone
Nisu išta božje rekle
U noć ovu?

Zar bi bila takav napor
Reč utehe neka lepa
Od koje će makar malo
Biti širi osmeh žene,

A da nikad to smejanje
Ne podere, ne iscepa,
Ne osoli teškom krvlju
Njene prste izgrižene?

A Božić je, januar je.
I sneg, mekan kao plesan,
Svu je zemlju upalio,
Svu je zemlju otrovao.

I bela je noć ko nesvest.
I drveće krzna stresa.
I teško je biti noćas
Pošten pravoslavni paor.

Otegle se sa krovova
Skamenjene suze leda.
Smrzle su se zemlji-gumi
Smeđe sapi pune zdravlja.

I Božić je. I januar.
Iza belih nedogleda
Dan se javlja.

Od atara do atara,
Od usana do usana,
Od osmeha do osmeha,
Od jauka do jauka,

Molitva je pošla stara,
Zagrcnuta, prošaptana,
Isceđena kao život,
Žuljevita kao ruka.

Spustila se Vojvodina
Pred ikonom na kolena
I razlila iz očiju
Pogled pitom, čist i blistav.

A u jednom malom selu
Rodila je neka žena
Novog Boga i čoveka,
Novog sina, novog Hrista.

Slivao se znoj i užas
Niz butine i postelju.
Izgrizla je gorke ruke.
Poderala tešku kosu.

I belinom mokrih zuba
Zalajala krv i želju
Na uveli mehur svetla
Iz kandila masnog prosut.

Rodio se novi čovek
I popio pričest bola
Koji će ga uvek peći
U seljačkom grlu kletom.

I popio dah smrznuti
Vetrovitih rodnih polja
I veliko belo nebo
Rastegnuto božjim svetom.

Nije vera u klečanju.
Nije vera u svećama.
Moj sirovi divlji narod
Krstio se i kad kolje.

Neka peva ovaj tropar
Dogod čezne za srećama.
Dogod bude humki, vrana,
I kostiju rodnim poljem.

Rodio se novi čovek.
I neka je blagosloven.
I ako se može nešto
Mesto boga jutros reći,

Neka bude živa rana
Na nedrima zemlje ove
Kroz koju će potocima
Pokvarena krv isteći.

I nek nikad ne zažali
Ako grca i crkava
Da bi sutra mogli drugi
Nasmejano da se rode.

I nek nikad ne požali
Svoja oba oka plava
Kojima će molovati
Strehe neba i slobode.

Spavaj, spavaj, plavooki,
Nek te navek sreća prati.
Još u kujni piju troje
Ispod okna dan se gega.

Spavaj, spavaj, plavokosi,
Januar se razgranati
Rascvetao iznad krova
U milion mrva snega.

A u sobi kaplje mleko
Na jastuke mokre, tople.
Sisaj, sine, zaveštanje
Što rumene snove čuje.

Ima zašto da se tiho
Na uzglavlju oči sklope.
Spavaj, spavaj, ima zašto
Na tom svetu da se snuje.

U prozore buna kljuje:
Šapću polja, šapću vode.
U srcu ti odjekuje
Pucanj krvi i slobode.

Spavaj bože od čoveka.
Vredelo je da te rode.

Nije ljubav izmišljena,
Jer daljine kad okopne,
Biće zemlja živa bajka,
Biće zemlja za dečaka.

I kad vetar, zajapuren,
Kao čoban zore popne,
Bele zore da napasa
Duž utrina i pašnjaka,

Neće više kao danas
Panonija biti tuga
Što tumara poderana,
Zagrcnuta gladnim plačem,

A u susret prosjakinji
Nigde brata, nigde druga,
Da joj pruži, da udeli
Komad srca i pogače.

Napiće se jednog dana
Žedna višnja mlazom kiše
I rasplešće gustu punđu
I oprati u barama.

Neće čovek nikad više
Na umore da miriše.
Ćilim žita biće prostrt
U daljine samo nama.

Kad utrnu psovke, kletve,
I ožiljci tuđeg biča,
Uz lice će širok osmeh
Da nakosi radovanje.

Oživeće na usnama
Grč stoletni, nepomičan,
Biće zvezda, biće ptica
Kad razgrneš rukom granje.

Doskitaće niz drum prašnjav
Voćke bele i proleća.
Čekaće ih ded i otac
Sa buklijom nasred njiva.

Za tebe je, ne od boga,
Već od ljudi mart obećan,
Da se čistim zenicama
Niz pustare osmehiva.

Tog je jutra sneg kućerke
U pokrovce bele utko.
Kao oči slepog starca
Svod je bio siv i mutan.

Urlao je ranjav vetar
I pred svakim zavijutkom
Posrtao bos i dronjav,
Bez šubare, bez kaputa.

Januar je daljinama
Razdrljio golu sisu
I grizao kao skitač
Zabasao tuđim krajem.

Na raspeću iza sela
Rđao je gvozden Isus
Pod gubicom surog neba
Što smrznuto tužno laje.

U njegovo ime sveto
Gulili su, krali, klali.
Nikad nije sišo s krsta
Radi mira i spasenja.

Ostao je gluv i zgrčen
Kako su ga zakovali.
On je umro. Al’ će sutra
Ipak biti vaskrsenja.

Rđaj, bože, na svom krstu
I sa svojom svetom knjigom,
Ti, što mome rodnom kraju
Pomogao nisi nikad.

Razbojnik sam, onaj zdesna
Na raspeću što je digo
Srce svoje mesto krsta
Na zvonaru bezbožnika.

Miroslav Mika Antić
ROŽDESTVO TVOJE Tropar o bogu i čoveku
1954.
Izdavač: BRATSTVO – JEDINSTVO NOVI SAD

Poema „Roždestvo tvoje…“ nosi vojvođansku temu sa zapanjujućom autentičnošću i lepotom u govoru…
Predgovor Jovan Putnik, Ilustracije IMRE ŠAFRANJ

Video: Poemu Miroslava Mike Antića ROŽDESTVO TVOJE pročitao gospodin Mile Bajšev. Video obrada Mala Vračka.

Edgar Alan Po

Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, književni kritičar, jedan od rodonačelnika kratke priče ‒ centralne ličnosti romantizma u Americi. Pesnik snažne imaginacije, autor je priča punih strave i pesmama izrazitog sklada i muzikalnosti.

BIOGRAFIJA

Priče:

ĆUTANJE

SENKA

Pesme i poeme:

ANABEL LI

GAVRAN

ULALUMA

ROMANSA

SAM

LET BELOG ORLA

 

Knjige objavljene tokom piščevog života:

Tamerlane and Other Poems, Boston: Calvin F. S. Thomas, 1827. (Postoji priličan broj faksimila ovog izdanja.)
Al Aaraaf Tamerlane, and Minor Poems, Baltimore: Hatch and Dunning, 1829. (Faksimil je reprintovao T. O. Mabbott, ed., New York: Facsimile Text Society, 1933.)
Poems, New York: Elam Bliss, 1831. (Faksimil je reprintovao Campbell, Killis, ed., New York: Facsimile Text Society, 1936.)
The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket, New York: Harper & Brothers, 1838.
The Conchologist’s First Book, Philadelphia: Haswerl, Barrington, and Haswell, 1839. (Drugo izdanje, 1840. Treće izdanje, 1845, sa Poovim imenom uklonjenim sa naslovnice, ali njegovi inicijali još stoje ispod predgovora.)
Tales of the Grotesque and Arabesque, 2 vols, Philadelphia: Lea and Blanchard, 1840. (Štampano je samo 750 primeraka.)
The Prose Romances of Edgar A. Poe, Philadelphia: William H. Graham, 1843. (Sadrži samo The Murders in the Rue Morgue i The Man That Was Used Up.) (Nepoznat je broj štampanih primeraka, ali verovatno ne više od 250. William je bio brat Georgea Rexa Grahama, vlasnika i izdavača revije Graham’s Magazine, čiji je urednik Po bio takoreći u to vreme, 1841-1842. Faksimil su reprintovali George E. Hatvary i T. O. Mabbott, eds., St. John’s University Press, 1968.)

Aleksandar Sergejevič Puškin

Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алексáндр Сергéевич Пушкин, 1799, Moskva – 1837, Sankt Peterburg) – ruski pesnik, dramski pisac i prozaista koji je postavio temelje ruskog realističkog pokreta. Puškin se smatra osnivačem modernog ruskog književnog jezika a još za života je stekao reputaciju najvećeg ruskog nacionalnog pesnika.

Aleksandar Sergejevič Puškin je prvi ruski pisac svetskog značaja, koji nije učestvovao samo u ruskom nego i svetskom književnom (pa i šire – kulturnom) procesu. Dostojevski je insistirao na konstataciji da je sva potonja velika ruska književnost ‘izašla pravo iz Puškina’. Puškin je trasirao put literaturi Gogolja, Turgenjeva, Tolstoja, Dostojevskog i Čehova. – Jurij Mihajlovič Lotman

EVGENIJE ONJEGIN (roman u stihovima)

BAJKE:

PESME i POEME:

Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani

CIGANI

KAVKASKI SUŽANJ

VOLEO SAM VAS

TI I VI

POZIV

SVE PROĐE

PESNIKU

SPOMENIK

ŠKOTSKA PESMA

ELEGIJA

JA PAMTIM DIVNO MAGNOVENJE…

ŠTA IME MOJE ZA TE ZNAČI

POD SINJIM NEBOM JE…

Sretnji pjevče velikog naroda,
tvome prahu zemnom sveštenome
sobraće ti viteški podvizi
pred divnijem stupaju oltarom.
– P. P. Njegoš, Sjeni Aleksandra Puškina (Ogledalo srpsko, Beograd, 1846)

Jedan od razloga zašto halapljivo gutamo beleške velikih ljudi je naša samoljubivost: drago nam je da otkrijemo sličnost sa izvanrednim čovekom, ma u čemu, mišljenju, osećanju, navikama, čak i slabostima i porocima. Verovatno bismo više sličnosti u mišljenju, navikama i slabostima našli sa ljudima potpuno beznačajnim, da su nam oni ostavljali svoje ispovesti. – А. S. Puškin

Aleksandar Sergejevič Puškin – CIGANI


CIGANI

Ciganski tabor spor i šuman
Po Besarabiji se seli.
Kod reke su, kraj starog druma
Uboge čerge razapeli.
San ko sloboda im je vedar
I spokojan pod nebom snenim.
Pod arnjem poluzastrvenim
Kraj točkova se oganj štedar
Svetluca… Obed svud se sprema,
U ravnom polju konji pasu,
Za šatorom na svome tasu
Nevezan medved mirno drema.
Celom se stepom živost rasu:
Posluju mirni poslenici
Pred novi put do bliskih stepa;
Čuju se pesme, deca, klici,
I s nakovanja putnih klepa.
No neće moći da se opre
Tabor spokojstvu noći sane;
Sad samo još u stepu dopre
Kad konj zanjišti, pas kad lane.
Zgasnule vatre, mirno sve je,
Samo s visine neba plava
Svetlošću svojom mesec veje
I tihi logor ozarava.
Starac pod jednom čergom starom
Pred ugljevljem još budan leži;
Greje ga vatra zadnjom jarom,
A pogled mu u stepu beži
Zaogrnutu noćnom parom.
Njegove mlade kćeri nema;
Svikla divljini i slobodi
Po pustoj stepi sama hodi…
Da, doći će… Al’ noć se sprema
I ubrzo će mesec mladi
Iz oblaka izaći bledog…
Zemfire nema… vetar hladi
Ubogi obed starca sedog.

No evo je. Sakriven senom
Za njom se žurno mladić stvori
Nepoznat sasvim ocu njenom.
„Evo me, oče”, ona zbori,
„Dovodim gosta, nisam sama;
U stepi me je putnik sreo;
Na noćište ga pozvah k nama;
Da bude čergar, on bi hteo.
Zakon mu preti. Biću s njime,
Brigu o njemu ti povedi.
Aleko mu je, oče, ime,
I svud je gotov da me sledi.”

STARAC

Pristajem. Čerge nek ti pruže
Do jutra zaklon: tu počini,
Ili poživi s nama duže;
Šta hoćeš, stranče, to i čini.
S tobom ću krov i hleb da delim.
Sa sudbinom se našom srodi;
Sa skitnjom, s bedom u slobodi,
I sutra ćemo putem belim
Krenuti skupa čim zarudi.
Ti radi što se tebi svidi;
Kuj železo, il’ pevač budi,
Il’ s medvedom u sela idi…

ALEKO

Ja ostajem.

ZEMFIRA

O, moj će biti;
Od mene niko ga ne goni.
Al’ polja su već sva u tami;
Sad će i mesec da se skloni,
I nehotice san me mami…
Već dan. Kraj čerge starac hudi
Luta i kćer i gosta zove:
„Zemfira, ustaj, jutro rudi!
Ostavi, stranče, svoje snove!
Sa ložnice se treba dići,
Na put nam, deco, valja ići.”
Sa svih se strana žure ljudi;
Svijaju čerge, svud se vide,
Sve je tu spremno već da ide,
I sve odjednom krenulo se:
Magarci korpe s decom nose,
Muževi, braća, žene, kćeri,
I star i mlad na put se tiska;
Ciganske pesme, buka, piska,
Zvek okova i urlik zveri
Nestrpljivo što lanac trese;
Šarene prnje i zavese,
Starci i deca naga stasa,
Zavijanje i lavež pasa,
Škripanje kola sa gajdašem –
Sve je to bedno, divlje, ružno,
No sve je živo, nikad tužno,
Tuđe mekuštvu tromom našem,
Tuđe životu praznom onom
Ko ropska pesma monotonom.

Opustele ravnice duge
Setnim je okom mladić sreo.
I tajni uzrok svoje tuge
Sam sebi nije reći smeo.
S njim crnooka je Zemfira,
Slobodan sad je, ima mira,
Veselo sunce put mu meri
I u lepoti južnoj gori,
Pa što mu srce još treperi,
I kakva briga njega mori?

Ptičica pod plavim svodom
Ne zna brigu, ne zna trud;
Drug je ona sa slobodom,
Ona gnezdo gradi svud.
Celu noć na grani snuje,
Kada zore dođe čas,
Ona zov sa neba čuje,
Prene se i pušta glas.
Proleće sa svom lepotom
Tada smeni leta dah,
Pozna jesen nosi potom
Magle, bure, snežni prah.
Ljudima je tad sve gore;
Ptičica u časak taj
Odleće za sinje more,
Traži drugi, topli kraj.

Ko ptica i u letu zvezda,
On, izgnanik što večno luta,
Bez navika, bez svoga gnezda,
Nikada nije našo puta.
Svuda mu beše drum i stan
I mir za san u svakom polju;
I svakog jutra nov je dan
Prepuštao na božju volju.
Svetlost daleke slave često
U njemu budila je želje;
Često su raskoš i veselje
U tom životu našli mesto.
Mada se grom sa strašnim treskom
Prolamao nad ovom glavom,
San mu ne beše mučen stravom,
Nit beše strašen munje bleskom,
I nisu mogle sve tegobe
I život s borbom uvek novom
Da unište u srcu ovom
Spokojstvo čisto i bez zlobe.
Nikad se nije dao vlasti
Sudbine slepe što sve ruši,
Al’ vladale su strašne strasti
U ovoj burnoj, mračnoj duši!
Kako su divlje raspinjale
Te izmučene, jadne grudi!
Da l’ davno su, na dugo stale?
Probudiće se – strpljiv budi.

ZEMFIRA

Kaži, Aleko, zar ne žališ
Za onim, s čim te prošlost spaja?

ALEKO

A šta je to?

ZEMFIRA

O, ti se šališ;
Gradovi, ljudi tvoga kraja.

ALEKO

Za čim da žalim? Kad bi znala,
O, kad bi mogla zamisliti
Koliko tamo ima zala;
Slobode tamo ne sme biti;
Ljudi su večno svi unutra;
Zagušljiv grad ih stalno steže;
Ne poznaju svežinu jutra,
Proleće za njih nije sveže,
Trguju voljom, misli gone,
Stide se kada stvarno vole,
Pred idolima glave klone,
Za novac i za lance mole.
Šta ja napustih? – Vrtlog čudni
Neverstva, mora, predrasuda,
Kovitlac gradski nerasudni
I blistavu sramotu svuda.

ZEMFIRA

Al’ tu veselja bučnog ima,
Kuće su divne, pune tajni,
Prostirke šarene u njima,
A ženski ukrasi su sjajni.

ALEKO

Sve su to samo prazne stvari;
Bez ljubavi veselja nema.
A žene… od njih više čari
Ti imaš i bez skupih sprema,
Bez dragog kamenja što blista.
Ostani uvek takva ista!
Ja takvu hoću da te imam
I samo jedno sada želim:
Ljubav, izgnanje koje primam,
I život s tobom svoj da delim.

STARAC

Ti voliš nas, iako niko
Bogatog ko ti nije roda.
No nije ugodna sloboda
Onom ko je na raskoš sviko.
Mi čuvamo predanje jedno:
Prognan je k nama ko zna kad
Stanovnik Juga, biće bedno…
Znao sam pre, no ne znam sad
Njegovo ime pažnje vredno.
Po godinama beše star,
No mlad i krepak još u duši;
Imo je pesme divan dar
I glas ko voda kad se ruši.
Zavolesmo mu krotku ćud;
Kraj Dunava je dane duge
Provodio nezlobiv, hud,
Opčinjujući pesmom druge,
Ko dete stidljiv, slab i mek,
I nevičan životu beše;
Čergari su mu celi vek
Lovili ribu da ga teše,
A kad bi vihor digo glas
I stegao se led nad rekom,
Odevali su kožom mekom
Svetoga starca slabi stas.
No on se nikad nije sviko
Na tegobe života tog;
Bio je bled i slab ko niko,
Govorio je: mene bog
To kažnjava za grehe moje.
Spasenje stalno čekao je,
Tumarao niz Dunav s tugom,
Oplakujući tu svoj jad.
I ronio je suze dugo
Pri pomisli na rodni grad.
Zaveštao je umirući
Da ga prenesu natrag, kući,
Da počinu na Jugu svom,
U miru najzad, i u pošti,
Mučene ovim tuđim tlom
Njegove hude, tužne mošti.

ALEKO

O, Rime, eto dece tvoje!
I ti si, grade, svetu glava!
Pevaču nežne strasti svoje,
Božanski pevče – šta je slava?
Pohvala kada grob te zatre,
Tvoj zvuk što sin od oca prima,
Ili u senci bedne šatre,
Ciganska priča puna dima?

Dve godine su prošle nove;
Ko pre se Cigani još sele
I gostoljublje, mir i snove
Nalaze svuda gde zažele.
Od gradskih okova daleko,
Ko oni uvek u slobodi,
Bez briga, žaljenja,
Aleko Nov, skitalački život vodi.
Isti je on, s njim isti ljudi,
U tom ga društvu već toliko
Ne podseća na prošlost ništa.
Na ciganski je život sviko,
I voli njina prenoćišta,
Lenjost i zvučni jezik hudi.
Odrođen medved, s njim što luta,
Njegove šatre gost je česti.
Po selima duž stepskog puta
U Moldaviji ćeš ga sresti
Gde s mumlanjem i igrom prođe,
Ili kraj kuća lanac glođe.
Stežući putni štap u pesti
Starac u bubanj katkad lupi,
Sa pesmom vodi zver Aleko,
Zemfira selom novac kupi,
Ponešto uvek da poneko.
Nastane noć i tad sve troje
Uzvare zrno nežnjeveno.
Za starcem tad se uspokoje;
U čergi tiho je i sneno.

Prolećno sunce starcu zgreva
Krv što se već pomalo ledi;
Nad kolevkom Zemfira peva,
Aleko sluša glas i bledi.

ZEMFIRA

Imam starog muža,
Može da me reže;
Ne bojim se njega
Ni kad ognjem žeže.
Prezirem i mrzim
I njegovo ime,
Ja drugoga volim,
Umirem za njime.

ALEKO

Dosađuješ mi. Ćuti malo.
Ne volim divlje pesme tvoje.

ZEMFIRA

Ne voliš? Zar je meni stalo?
Za zadovoljstvo pevam svoje.

Stari, gadni mužu,
Možeš me i seći,
Nećeš znati ko je,
Reči neću reći.

Mlađi je od vesne,
Strasniji od leta,
I voli me više
Od celoga sveta.

Ljubila sam njega
Ja u noćnoj rosi,
Smejala se s njime
Tvojoj sedoj kosi!

ALEKO

Zemfira, sad je dosta, ćuti!

ZEMFIRA

Sad shvataš da o drugom snevam!

ALEKO

Zemfira!

ZEMFIRA

Slobodno se ljuti!
O tebi ja to pesmu pevam.
(Odlazi i peva: Imam starog muža
itd.)

STARAC

Sećam se dobro: pesmu tu je
Spevao svet u daljnom kraju;
Već odavno se ona čuje;
I njom se ljudi zabavljaju…
U divljim stepama Kagula
Nekad je nju u tami šatre
Pevala moja Mariula
Uspavljujući kćer kraj vatre.
U umu mom ko senke snova
Mrače se prošli dani moji
Al’ će do kraja pesma ova
U mojoj svesti da postoji.

Tišina. Noć je. Izdaleka
Ko ukras nebom mesec bludi.

Zemfira tiho starca budi:
„Strah me je, oče, od Aleka!
Slušaj ga, ima strašne snove:
On jeca, uzdiše i zove.”

STARAC

Ne dotiči ga, mirna budi.
Čuo sam kako kažu ljudi
Da sad, u ovom času tamnom
Usnulom nosi strašnu moru
Domaći duh. No on pred zoru
Odlazi nekud. Sedi sa mnom.

ZEMFIRA

On, oče, šapuće: Zemfira!

STARAC

Da, i u snu on tebe želi;
Bez tebe njemu nema mira.

ZEMFIRA

Ta strast me više ne veseli,
Slobodu hoću, neću s njime…
I već sam… Čuješ? tiše, tiše!
On izgovara drugo ime.

STARAC

A čije?

ZEMFIRA

Čuješ? Sad sve više
Škrguće, rida… Strašni snovi.
Probudiću ga.

STARAC

Ne, ne zovi.
Ne goni noćnog duha: đavo
Sam ode; trud je uzaludan…

ZEMFIRA

Diže se, zove… sad je budan!
Ja idem k njemu. – Spavaj. Zdravo.

ALEKO

Gde si to bila?

ZEMFIRA

S ocem svojim. Neki je duh u tebi bio
I mučio te. Ja se bojim
I strašno si me uplašio…
U snu si jecao, Aleko,
I zvao…

ALEKO

Stalno mi se snilo
Ko da je među nama neko…
To viđenje je strašno bilo.

ZEMFIRA

Ne veruj snima; to su gatke.

ALEKO

Ne, ničemu što vidim, čujem,
Ni snu, ni laži reči slatke,
Čak ni tvom srcu ne verujem.

STARAC

Kaži što uzdišeš toliko?
Ovde su divni nebo, stepe,
I ničim nije sputan niko;
Slobodni ljudi, žene lepe.
Ne tuguj. Škodi. Šta te boli?

ALEKO

Ah, oče; ona me ne voli!

STARAC

Ne tuguj, ona je još dete.
Ne vredi. Malo se razgali:
Ti voliš mučno, s puno sete,
A žensko srce ko u šali.
Gledaj, na tom dalekom svodu
Carica neba se veseli;
Svoj prirodi u svome hodu
Od svoga sjaja ona deli.
U oblak tu se zagledala,
I raskošnu mu svetlost šalje,
A sad je već pred drugim stala
I uskoro će poći dalje.
Ko da joj nađe pristanište,
Ko da je spreči da ne bludi,
Mladome srcu ko da ište:
Ne menjaj se i verno budi?
Ne tuguj.

ALEKO

Kakva je pre bila!
Kako je nežno iznad mene
U divljem miru noći snene
Često po cele čase bdila,
I često me je razgovorom
Il’ poljupcima punim slasti,
Vedrine puna kao dete,
Spasavala od kobne vlasti
Turobnih misli punih sete.
A sad se mirim s groznom morom:
U njoj za mene nema strasti!

STARAC

Slušaj me sad, ispričaću ti
O mom životu povest pravu;
Zbilo se ovo, što ćeš čuti,
Davno, u vreme kad Dunavu
Još nisu pretili Moskovi…
(Moj duh u prošlost s bolom plovi…)
Tad strepeli smo od sultana,
A Budžakom je paša vlado
S visokih kula Akermana.
Bio sam mlad, i srce mlado
Od radosti je silne vrilo;
A kosa mi je bila vrana,
Nijedne sede nije bilo.
Lepotice sam mnoge znao;
Al’ najlepša je jedna bila,
Ko sunce me je zasenila,
I najzad sam je svojom zvao.

Brzo je prošla moja mladost
Ko pale zvezde svetlost kratka,
No ljubavna je moja radost
Još brže prošla bez povratka;
Godinu jednu Mariula
Beše u mom životu bednom.
Kraj kagulskih smo voda jednom
Tuđ tabor sreli. Vest se čula
Da ti čergari strani hoće
Kraj nas, u šumi da zanoće.
Čerge su svoje razapeli
I kraj nas noći dve proveli,
Pa otišli sa toga mesta.
I ostavivši kćer sa grudi,
I Mariula s njima nesta.
Počivam mirno; zora rudi…
Budim se, ali pored mene
Odavno nema moje žene;
Zovem i tražim… ne, ni glasa.
I zaplakala se Zemfira
I ja nad njome… Od tog časa
Namrznuh žene, nemam mira,
I lice slično njenom licu
Moj pogled više nije sreo,
I usamljenu dokolicu
Da delim nisam ni s kim hteo.

ALEKO

A što se nisi u tom trenu
U poteru za njome dao
I grabljivca i bednu ženu
Kindžalom svojim isekao?

STARAC

Ko ptica slobodna je mladost.
Ko može ljubav još da sputa?
Svakom se redom daje radost,
Ne biva ništa po dva puta.

ALEKO

Ja nisam takav. Drage volje
Ne ustupam ja svoja prava.
Osvetiti se, to je bolje.
Svog dušmanina kako spava
Kada bih našo pored mora,
U talase bih svog zlotvora
Nezaštićenog odgurnuo…
I probuđenog od užasa
Sa smehom bih ga ispratio
I dugo bi mi sladak bio
Zvuk toga pada i tog glasa,
Dogod bi se i odjek čuo!

MLADI CIGANIN

Poljubi me.

ZEMFIRA

Ne, ne smem više!
Vreme je! muž je ljut i zao…

MLADI CIGANIN

Ni zbogom još ti nisam dao.

ZEMFIRA

Idi, dok nije došo… Tiše!

MLADI CIGANIN

Sastanak kad je?

ZEMFIRA

Ove noći.
Za humkom, tamo, znaš, pred grobom.

MLADI CIGANIN

Obmanjuješ me, nećeš doći!

ZEMFIRA

Evo ga, beži! Biću s tobom!

Aleko spava. Teško grudi
Pritiska strašan prizor jedan.
Sa krikom se u tami budi.
Ljubomori još uvek predan,
Ruku pruža u mrak Aleko…
Ali Zemfira je daleko.
Pokrivač hladni samo tu je.
I skamenila mu se duša;
Uzdrhtao se diže, sluša,
Al’ više nema šta da čuje.
Tišina… Nem je već od straha.
Ledi se, gori, bezbroj puta,
Iz čerge izlazi bez daha,
Kraj tihih kola strašan luta.
Svud vlada muk; i polja neme;
Po nebu tiho magle jezde,
Neobično i mračno vreme,
Tek varljivo trepere zvezde,
I sjajni trag u rosi samo
Što nekud u daljinu hodi.
Aleko nemo ide tamo
Kud zloslutna ga staza vodi.

Na kraju puta najzad vide:
Beli se grob pred njim u tami.
Klecaju noge, jedva ide,
Kolena drhte, usne bride,
Predosećanje strašno mami.
Ide… najednom – da li snuje?
Dve senke vidi on pred sobom
I sasvim blizu šapat čuje
Nad oskrnavljenim grobom.

I GLAS

Vreme je…

II GLAS

Čekaj…

I GLAS

Moram, mili…

II GLAS

Ne, ne, još malo, bar dok svane!

I GLAS

Ne, već smo dugo ovde bili.

II GLAS

Kad poljubiš me, dah mi stane.

I GLAS

Uništavaš me… muž je čudan.

II GLAS

Još časak…

I GLAS

Ako se bez žene
Probudi sada?

ALEKO

Već sam budan.
Ne žurite se! Kud bez mene?
Biće vam dobro tu, kraj groba!

ZEMFIRA

Ah, beži!

ALEKO

Neće on daleko;
Pričekaj! Kud ćeš u to doba? Lezi!
(Udara ga nožem.)

MLADI CIGANIN

Ja umirem…

ZEMFIRA

Aleko!
Ne, ubićeš ga! Ne sa time!
Pogledaj, sav si već u krvi!
Šta činiš to?

ALEKO

Ja nisam prvi:
Sad uživaj ko pre sa njime.

ZEMFIRA

Ne, dosta, više se ne bojim!
I neću ništa da te molim:
Nad zločinom te kunem tvojim!

ALEKO

Umri!
(Ubija je.)

ZEMFIRA

Ja umirem i volim.

Danicom zaren dan je sjao.
Na jednom grobu je Aleko
U krvi, koju nije sprao,
Sedeo s nožem. Nedaleko
Pred njim su bila mrtva tela.
Strašan je bio on u licu;
Ciganski tabor uz ubicu
Uznemireno već se zbio.
Iskopan jedan grob je bio,
I žene su još, pre opela
Celivale u oči mrtve…
Ne obzirući se na druge,
Bez reči, skamenjen od tuge,
Posmatrao je starac žrtve.
Digli su mladi par i skupa
Položili u zemlje krilo:
Sahranili su trup do trupa
I pred Alekom to je bilo…
A kada zatim zemlju neko
U hladni grob da baca poče,
Nemo se pognuo Aleko
I srušio na travu s ploče…

Starac je prišo tad i reko:
„Čoveče gordi, idi sada!
Kod nas vaš zakon ne postoji,
Od njega niko tu ne strada,
Šta će nam krv i jadi tvoji?
Ne kažnjavamo smrću ljude.
Ali s ubicom ko da bude?
Ne pristaje naš udes tebi,
Slobodu hoćeš samo sebi,
Od glasa tvog se kosa ježi;
Svi mi smo krotki, dobri ljudi,
Svirep i zao ti si. Beži!
Zbogom. I mir sa tobom budi.”

On reče to – i tabor nesta
U stepi, dalje od tog mesta
Izbravši opet put na volju…
I sad su sama kola jedna,
S ubogim platnom, čerga bedna,
Još stajala u kobnom polju.
Tako, pre no što zima stigne,
Poneki put u jutro tmurno,
Kada se s polja s krikom digne
Ždralova poznih jato žurno
I odleće u mesta mila –
Pogođen smrtno kobnim zrnom,
Ostaje jedan na tlu crnom
Opustivši bez moći krila.
Došla je noć: pod šatrom tamnom
Uz oganj niko nije bdeo;
Niko pod ovom čergom sramnom
Do jutra nije oči sveo.

EPILOG

Čarobnom snagom zvučnog sklada
U magli mojih uspomena
Oživljuje za scenom scena
Iz dana radosti i jada.
U kraju gde je mir sve ređe,
A ratni metež češće bio,
Tu, neprestupne gde je međe
Stambolu Rus obeležio,
Gde stari orao s dve glave
Još iznad prošle šumi slave,
Sreo sam idući kroz stepu,
Nad granicama drevnih hordi
Cigana mirnih tabor gordi –
Smerne slobode decu slepu.
Za njinim lenjim karavanom
Po pustinji ja lutah često;
Nasićen njinom prostom hranom,
Uz njihov oganj nađoh mesto.
Srećan kad bi se putem čule
Pesama njinih vedre rime,
Dugo sam drage Mariule
Ponavljao u sebi ime.
Al’ malo sreće i tu ima
Prirode deco, među vama;
I tu, pod bednim šatorima
Postoje more, boli srama,
Ni vaša huda utočišta
Divljina nije spasla jada;
Od kobnih strasti svud se strada,
I nas od njih ne štiti ništa.

1824.

Aleksandar Sergejevič Puškin

Petar II Petrović Njegoš – GORSKI VIJENAC

GORSKI VIJENAC – Petar II Petrović Njegoš / Gorski vijenac (u prvom izdanju Горскıй вıенацъ) je refleksivno-herojska poema u obliku narodne drame Petra II Petrovića Njegoša, nastala u doba srpskog romantizma. Delo je objavljeno u Beču 1847. godine na srpskom narodnom jeziku i svojom pojavom predstavljalo je veliki doprinos pobedi Vukove borbe za novi književni jezik.

POSVETA

Prahu Oca Srbije

Nek se ovaj vijek gordi nad svijema vjekovima,
on će era biti strašna ljudskijema koljenima.
U nj se osam blizanacah u jedan mah iznjihaše
iz kolevke Belonine, i na zemlji pokazaše:
Napoleon, Karlo, Bliher, knez Velington i Suvorov.
Karađorđe, bič tirjanah, i Švarcenberg i Kutuzov.
Arei je, strava zemna, slavom bojnom njih opio
i zemlju im za poprište, da se bore, naznačio.
Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije,
u velikim narodima geniju se gnj’jezdo vije:
ovde mu je pogotovu materijal k slavnom djelu
i trijumfa dični v’jenac, da mu krasi glavu smjelu.
Al’ heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome,
sve prepone na put bjehu, k cilju dospje velikome:
diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši,
iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši.
Evo tajna besmrtnika: dade Srbu stalne grudi;
od viteštva odviknuta u njim lafska srca budi.
Faraona istočnoga pred Đorđem se mrznu sile,
Đorđem su se srpske mišce sa viteštvom opojile!
Od Đorđa se Stambol trese, krvožedni otac kuge,
sabljom mu se Turci kunu – kletve u njih nema druge.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Da, viteza sustopice tragičeski konac prati:
tvojoj glavi bi suđeno za v’jenac se svoj prodati!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pokoljenja djela sude, što je čije daju svjema!
Na Borise, Vukašine, opšta grmi anatema,
gadno ime Pizonovo ne sm’je kaljat mjesecoslov,
za Egista uprav sliči grom nebesni, sud Orestov.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Nad svijetlim tvojim grobom zloba grdna bljuva tmuše,
al nebesnu silnu zraku što ć’ ugasit tvoje duše?
Plačne, grdne pomrčine – mogu l’ one svjetlost kriti?
Svjetlosti se one kriju, one će je raspaliti.
Plam će, vječno životvorni, blistat Srbu tvoje zublje,
sve će sjajni i čudesni u vjekove bivat dublje.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zna Dušana rodit Srpka, zna dojiti Obiliće,
al heroje ka Požarske, divotnike i plemiće,
gle, Srpkinje sada rađu… Blagorodstvom Srpstvo diše…
Bježi, grdna kletvo, s roda – zavjet Srbi ispuniše!

U Beču na Novo ljeto 1847. goda

Sočinitelj

Lica:

Vladika Danilo
Iguman Stefan
Serdar Janko Đurašković
Serdar Radonja
Serdar Vukota
Serdar Ivan Petrović
Knez Rade, brat vladike Danila
Knez Bajko
Knez Rogan
Knez Janko
Knez Nikola
Vojvoda Draško
Vojvoda Milija
Vojvoda Stanko (Ljub.)
Vojvoda Batrić
Tomaš Martinović
Obrad
Vuk Raslapčević
Vukota Mrvaljević
Vuk Tomanović
Mnozina
Bogdan Đurašković
Vuk Mićunović
Vuk Mandušić
Vuk Lješevostupac
Pop Mićo
Sestra Batrićeva
Hadži-Ali Medović, kadija
Skender-Aga
Mustaj-Kadija
Arslan-Aga Muhadinović
Kavazbaša Ferat Začir
Ridžal Osman
Jedna baba

Lica koja pjesnik nije bio unio u spisak: Vuk Marković, jedan Cuca, jedan vojnik, drugi vojnik, svat Crnogorac, svat Turčin, đače, đaci.

Skupština uoči Trojičina dne na Lovćenu

Gluho doba noći, svak spava.

Vladika Danilo (sam sobom)
Viđi vraga su sedam binjišah,
su dva mača a su dvije krune,
praunuka Turkova s Koranom!
Za njim jata prokletoga kota,
da opuste zemlju svukoliku
ka skakavac što polja opusti!
Francuskoga da ne bi brijega,
aravijsko more sve potopi!
San pakleni okruni Osmana,
darova mu lunu ka jabuku.
Zloga gosta Evropi Orkana!
Vizantija sada nije drugo
no prćija mlade Teodore;
zvijezda je crne sudbe nad njom.
Paleolog poziva Murata
da zakopa Grke sa Srbima.
Svoju misli Branković s Gertukom.
Muhamede, to je za Gertuku!
Sjem Azije, đe im je gnjijezdo,
vražje pleme pozoba narode –
dan i narod, kako ćuku tica:
Murat Srpsku, a Bajazit Bosnu,
Murat Epir, a Muhamed Grčku,
dva Selima Cipar i Afriku.
Svaki nešto, ne ostade ništa;
strašilo je slušat što se radi!
Malen svijet za adova žvala,
ni najest ga, kamoli prejesti!
Janko brani Vladislava mrtva;
što ga brani, kad ga ne odbrani?
Skenderbeg je srca Obilića,
al’ umrije tužnim izgnanikom. –
A ja što ću, ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
sirak tužni bez nigđe nikoga…
Moje pleme snom mrtvijem spava,
suza moja nema roditelja,
nada mnom je nebo zatvoreno,
ne prima mi ni plača ni molitve;
u ad mi se svijet pretvorio,
a svi ljudi pakleni duhovi.
Crni dane, a crna sudbino!
O kukavno Srpstvo ugašeno,
zla nadživjeh tvoja svakolika,
a s najgorim hoću da se borim!
Da, kad glavu razdrobiš tijelu,
u mučenju izdišu členovi…
Kugo ljudska, da te Bog ubije!
Ali ti je malo po svijeta
te si svojom zlošću otrovala,
no si otrov adske svoje duše
i na ovaj kamen izbljuvala?
Mala ti je žertva sva Srbija
od Dunava do mora sinjega?
Na tron sjediš nepravo uzeti,
ponosiš se skiptrom krvavijem;
huliš Boga s svetoga oltara,
munar dubi na krst razdrobljeni!
Ali sjenku što mu šće trovati
te je u zbjeg sobom uniješe
među gore za vječnu utjehu
i za spomen roda junačkoga?
Već je u krv ona prekupata
stoput tvoju, a stotinu našu!
Viđi posla cara opakoga,
koga đavo o svačemu uči:
„Crnu Goru pokorit ne mogu
ma nikako da je sasvim moja;
s njima treba ovako raditi…“
Pa im poče demonski mesija
lažne vjere pružat poslastice.
Bog vas kleo, pogani izrodi,
što će turska vjera među nama?
Kuda ćete s kletvom prađedovskom?
Su čim ćete izać pred Miloša
i pred druge srpske vitezove,
koji žive doklen sunca grije? –
Kad današnju premislim vijeću,
raspale me užasa plamovi:
isklati se braća među sobom,
a krvnici, jaki i opaki –
zatrijeće sjeme u odivu.
Grdni dane, da te Bog ubije,
koji si me dao na svijetu!
Čas proklinjem lanski po sto putah
u koji me Turci ne smakoše,
da ne varam narodnje nadanje.

Vuk Mićunović leži blizu vladike; pritajio se kao da spava, ali sve čuje divno.

Vuk Mićunović
Ne, vladiko, ako Boga znadeš!
Kakva te je spopala nesreća
teno kukaš kao kukavica
i topiš se u srpske nesreće?
Da li ovo svetkovanje nije
na komu si sabra Crnogorce
da čistimo zemlju od nekrsti?
I bez toga ovo nam je slava,
na koju se vrsni momci kupe
sposobnosti svoje da kušaju,
silu mišce i brzinu nogah;
strijeljanjem da se nadmašaju
i sječenjem u opkladu plećah;
da slušaju božju leturđiju
i da vode kolo oko crkve –
da viteštvom prsa nabrecaju.
To je tamjan sveti junacima,
to gvozdeni srca u momcima!
Turi takve razgovore crne!
Ljudi trpe, a žene nariču;
nema posla u plaha glavara!
Ti nijesi samorana glava:
vidiš ove pet stotin momčadi,
koje čudo snage i lakoće
u njih danas ovđe vidijesmo?
Viđaše li kako strijeljaju,
ka se grada vješto izigraše,
kako hitro grabljahu kapice?
Tek što vučad za majkom pomile,
igrajuć se strašne zube svoje
već umiju pod grlom ostriti;
tek sokolu prvo perje nikne,
on ne može više mirovati,
nego svoje razmeće gnijezdo,
grabeć slamku jednu i po jednu
s njom put neba bježi cijučući.
Sve je ovo nekakva nauka!
Bez momčadi ove te su ovđe
šest putah je jošt ovliko doma;
njina sila, to je tvoja sila.
Dokle Turci sve njih savladaju
mnoge će se bule ocrniti;
borbi našoj kraja biti neće
do istrage turske ali naše…
Nada nema pravo ni u koga
do u Boga i u svoje ruke;
nadanje se naše zakopalo
na Kosovo u jednu grobnicu.
U dobru je lako dobro biti,
na muci se poznaju junaci!

Iznijeli su krste s Lovćena navrh Crkvine, pa su po vrhu sjeli, gađaju puškama i broje kolika puta koja odjekne.

Serdar Janko Đurašković
Čudne puške, valja mušku glavu!
Svaka naša šest putah odjekne,
a džeferdar Tomanović-Vuka
devet putah jednako se čuje.

Serdar Radonja
Vidite li čudo, Crnogorci!
Prisuka sam pedeset godinah,
na Lovćen sam vazda ljetovao,
izlazio na ovu vršinu:
sto putah sam gledao oblake
đe iz mora dođu na gomile
i prekrile svu ovu planinu,
otisni se tamo ali tamo
s sijevanjem i s velikom jekom
i s lomljavom strašnijeh gromovah;
sto putah sam ovđena sjedio
i grija se mirno sprama sunca,
a pod sobom munje i gromove
gleda, sluša đeno cijepaju;
gleda jekom grada stravičnoga
đe s’ poda mnom jalove oblaci,
al’ ovoga čuda jošt ne viđeh!
Vidite li, ako boga znate,
koliko je mora i primorja,
ravne Bosne i Hercegovine,
Arbanije upravo do mora,
koliko je naše Gore Crne,
sve je oblak pritiska jednako,
svud se čuje jeka i grmljava,
svud ispod nas munje sijevaju,
a nas jedne samo sunce grije.
I dosta je dobro primarilo
ka je ovo brdo vazda hladno.

Obrad
Viđeste li čudo i znamenje
ka se dvije munje prekrstiše?
Jedna sinu od Koma k Lovćenu,
druga sinu od Skadra k Ostrogu,
krst od ognja živa napraviše.
Oh, divan li bješe pogledati!
U svijet ga jošt nije takvoga
ni ko čuo niti ko vidio.
Pomoz, Bože, jadnijem Srbima,
i ovo je neko znamenije!

Vuk Raslapčević
Na što mjeriš džeferdarom, Draško?

Vojvoda Draško
Hoćah ubit jednu kukavicu,
a ža mi je fišek oštetiti.

Vuk Raslapčević
Nemoj Draško, tako ti života!
Ne valja se biti kukavica…
Ali ne znaš, rđa te ne bila,
da su one šćeri Lazareve?

Stade velika graja navrh Crkvine, na sjevernoj strani više jezera.

Serdar Vukota
Što grajete, koji su vi jadi,
a evo ste gori nego đeca!

Vukota Mrvaljević
Doleće ni jato jarebicah,
i svakoju živu uhvatismo.
Stoga graja stade među nama.

Svi iz grla poviču:
Puštite ih, amanat vi boži,
jere ih je nevolja nagnala,
a ne biste nijednu hvatali.
Utekle su k vama da uteku,
a nijesu da ih pokoljete.

Pustiše jarebice, i vratiše se s krstima otkuda su ih i digli.

Skupština o Malome Gospođinu Dne na Cetinju, pod vidom da mire neke glave

Glavari su se makli na stranu, a narod kolo vodi.

Kolo
Bog se dragi na Srbe razljuti
za njihova smrtna sagrešenja.
Naši cari zakon pogaziše,
počeše se krvnički goniti,
jedan drugom vadit oči žive;
zabaciše vladu i državu,
za pravilo ludost izabraše.
Nevjerne im sluge postadoše
i carskom se krvlju okupaše.
Velikaši, proklete im duše,
na komate razdrobiše carstvo,
srpske sile grdno satriješe;
velikaši, trag im se utro,
raspre sjeme posijaše grko,
te s njim pleme srpsko otrovaše;
velikaši, grdne kukavice,
postadoše roda izdajice.
O prokleta kosovska večero,
kud ta sreća da grdne glavare
sve potrova i trag im utrije;
sam da Miloš osta na srijedi
sa njegova oba pobratima,
te bi Srbin danas Srbom bio!
Brankoviću, pogano koljeno,
tako li se služi otačastvu,
tako li se cijeni poštenje?
O Miloše, ko ti ne zavidi?
Ti si žertva blagorodnog čuvstva,
voinstveni genij svemogući,
grom stravični te krune razdraba!
Veličastvo viteške ti duše
nadmašuje besmrtne podvige
divne Sparte i velikog Rima;
sva viteštva njina blistatelna
tvoja gorda mišca pomračuje.
Šta Leonid oće i Scevola
kad Obilić stane na poprište?
Ova mišca jednijem udarom
prestol sruši a tartar uzdrma.
Pade Miloš, čudo vitezovah,
žertvom na tron biča svijetskoga.
Gordo leži veliki vojvoda
pod ključevma krvi blagorodne,
ka malopred što gordo iđaše,
strasnom mišlju prsih nadutijeh,
kroz divjačne tmuše azijatske,
gutajuć ih vatrenim očima;
ka malopred što gordo iđaše
k svetom grobu besmrtnog života,
prezirući ljudsko ništavilo
i pletenje bezumne skupštine.
Bog se dragi na Srbe razljuti:
sedmoglava izide aždaja
i satrije Srpstvo svekoliko,
klevetnike grdne i klevetu.
Na razvale carstva junačkoga
zasja sveta Miloševa pravda,
okruni se slava vjekovječno
Miloševa oba pobratima
i lijepe kite Jugovićah.
Srpskoj kapi svud ime pogibe.
Postadoše lafi ratarima,
isturči se plahi i lakomi –
mlijeko ih srpsko razgubalo!
Što uteče ispod sablje turske,
što na vjeru pravu ne pohuli,
što se ne hće u lance vezati,
to se zbježa u ove planine
da ginemo i krv prolivamo,
da junački amanet čuvamo,
divno ime i svetu svobodu.
Sve su naše glave izabrane!
Momci divni, isto ka zvijezde;
što su dosad ove gore dale,
svi padali u krvave borbe,
pali za čest, ime i svobodu.
I naše su utirali suze
vješti zvuci divnijeh gusalah.
Proste naše žertve svekolike
kad je naša tvrda postojbina
sile turske nesita grobnica.
Što je ovo evo neko doba
te su naše gore umučale,
ne razležu ratnijem klicima?
Počinu ni rđa na oružje,
ostade ni zemlja bez glavarah.
Nekršću se fore usmrđeše…
Ujedno su ovce i kurjaci,
združio se Turčin s Crnogorcem,
odža riče na ravnom Cetinju!
Smrad uhvati lafa u kljusama,
zatrije se ime crnogorsko,
ne ostade krsta od tri prsta!

Vojvoda Milija
Čujete li kolo kako pjeva?
Ka je ona pjesna izvedena,
iz glave je cijela naroda.
I imaju razlog Crnogorci
na nas dići prokletu gomilu.
Ne smijemo ništa započeti
što bi narod k viteštvu zažeglo,
što bi svete kosti prađedovske
ogranulo, da u grob igraju, –
a ka guske sve nešto ćukamo.
Udri vraga, ne ostav mu traga,
ali gubi obadva svijeta!

Vojvoda Stanko (Ljubotinjanin)
Imaš razlog, vojvoda Milija.
I dabogda trag nam se zatro
kad pod ovom živjeli maramom!
Što će đavo u kršćenu zemlju?
Što gojimo zmiju u njedrima?
Kakva braća, ako Boga znate,
kada gaze obraz crnogorski,
kada javno na krst časni pljuju!

Serdar Ivan
Što bi ovo te jošt ne dođoše
Ozrinići, naši krajičnici?
A bez njih se poslovat ne može;
najedno se bolje razbiramo.

Vojvoda Milija
Otišli su na stanak Turcima
da nekakvo roblje mijenjaju;
ema sam im posla poklisara:
tek se vrate, da ovamo idu,
da hitaju da ne dangubimo,
e ovome već trajanja nije.

Dođoše i Ozrinići

Vuk Tomanović
Koje jade dangubite, ljudi?
Pogibosmo ovđe čekajući,
nestade ni arča u torbice,
a duhana nesta u toboce;
vrat iskrivih uz polje gledeći
da ako se niz njeg’ pomolite.

Serdar Vukota
Hitali smo da prijed dođemo,
ma nikako ne mogasmo brže:
no Pecirep i stari Baleta
sakupili dvadest tridest drugah,
pa u dugu s četom zapadnuli,
dočekali karvan od Nikšićah;
pokolji se na drum sa Turcima,
četrnaest posjeci Turakah
i uzmi im sedamdeset konjah
i dvije tri uhvati robinje.
Pa ni dođe knjiga od Nikšićah,
i u knjizi deset pobratimstvah
na Poljane da se sastanemo,
da im damo roblje na otkupe;
pa smo bili na stanak Turcima,
stoga smo se malo zadocnili.

Knez Bajko
Što zboraše Hamza i Nikšići?
Šćaše li im mila vjera biti
da izdižu mirno u Rudine?

Serdar Vukota
To znaš, Bajko, bi im mila bila,
od dobra se jošt bježalo nije.
Ka ne žele Turci dobrovanje,
da u miru raširuju ovce?

Knez Rogan
Riječanja bi li među vama
oko roblja al’ oko drugoga?

Knez Janko
Bi, Rogane, grdna razgovora!
Da li ne znaš Turke od Nikšićah?
U malu se dlanu ne isklasmo,
da pas pasu dovijek kažuje
za krvavo naše sastavanje.

Vuk Marković
A s česa se to malo svadiste?
Ko najprvi smuti na sastanku?

Knez Janko
Ka iz ruge to bi u početku.
Vuk Mandušić i Vuk Mićunović
započeše s Hamzom kapetanom
oko vjere nešto popovati;
dok odjednom oni zagustiše,
uljegoše u krupne riječi.
reče Hamza Mićunović-Vuku:
„Ja sam bolji, čuj, Vlaše, od tebe,
bolja mi je vjera nego tvoja!
Hata jašem, britku sablju pašem,
kapetan sam od careva grada,
u njem vladam od trista godinah;
đed mi ga je na sablju dobio
đe su carstvo sablje dijelile,
te mu tragu osta za gospodstvo.“
Raspali se Mićunović Vuče,
pa se Hamzi poprimače blizu:
„Kakvo Vlaše, krmska poturice!
Đe izdajnik bolji od viteza?
Kakvu sablju kažeš i Kosovo?
Da l’ na njemu zajedno ne bjesmo,
pa ja rva i tada i sada?
Ti izdao prijed i poslijed,
obrljao obraz pred svijetom,
pohulio vjeru prađedovsku,
zarobio sebe u tuđina!
Što se hvališ gradom i gospodstvom –
svi gradovi što su do nas turski,
jesam li ih opsuo mramorjem,
te nijesu za ljude gradovi
no tavnice za nevoljne sužnje?
Bič sam božji ja spleten za tebe,
da se stavljaš što si uradio!“

Mnozina
Mićunović i zbori i tvori!
Srpkinja ga jošt rađala nije
od Kosova, a ni prijed njega…

Knez Janko
Jošt nijesam lijepo kazao
oko šta se na stanak poklasmo.-
Utrkmismo Vuka s kapetanom.
Znate našu momčad ozrinićku:
đe god dođu, svud zameću šalu.
Vrag donio na sastanak bješe
i staroga odžu Brunčevića;
i u njega nekakva šišana,
lakat u njoj bješe al’ ne bješe.
Objesio pušku o ramenu,
pa čepuka, tamo i ovamo,
po poljani kao svi ostali;
a odovud neki od našijeh,
umimogred, pokraj odže mini
i tisni mu od lakta rožinu
njegovojzi u grlić šišani.
Bože jedan, tri stotine drugah,
sve popada mrtvo od smijeha!
A odža se čudi šetajući
što se radi od toliko ljudih,
dokle viđe u pušku rožinu.
Tu se odmah pomutismo grdno,
pobismo se ognjem iz pušakah;
napravismo petnaest nosilah,
šest našijeh, devet njihovijeh.

Bogdan Đurašković
Vrijeme je da se okupimo,
vrijeme je da što uglavimo.
Naš se posa svuda proćukao.
Kad opaze braća nekršćena,
neće oni ka mi rastezati.

Serdar Radonja
Svak je doša ko je od potrebe,
al’ nijesu pet Martinovićah.
I nije im bez neke nevolje,
a bez njih se nikako ne može.

Knez Bajko
Hajte, ljudi, da što poslujemo,
ali doma hajte da idemo,
da se s nama đeca ne rugaju;
pa s Turcima kako koji može,
a ja znadem, đe mi šake padne.
A evo smo kao oni miši
te za mačku zvono pripravljahu.

Dođoše Martinovići

Vuk Mićunović
Evo i vi, već se načekasmo!
A evo se, ljudi, okupljamo
ka svatovi, pjani što se priča.
To je vama doista sramota,
jer je vama ponajbliže doći.

Tomaš Martinović
Nemoj, Vuče, i ostala braćo!
Davno bismo na sastanak došli,
no se nešto ružno dogodilo,
te smo vi se malo odocnili.

Knez Rogan
Je li vino goste posvadilo,
ka je vama ovo krsno ime?

Tomaš Martinović
Nije svađe među goste bilo,
no ni Turci ženu ugrabiše.

Vuk Mićunović
Kakvu ženu, rugaš li se zbilja?
Danu pričaj što se dogodilo,
a ne boj se, svak će te slušati;
takve posle svako rado sluša.

Tomaš Martinović
Pričaću vi za toga đavola.
Mi igrasmo u kolu s gostima,
ređasmo se naokolo vinom,
dokle puška izviše Pišteta
puče jedna, i čovjek pokliče:
Ko je vitez, ko je dobri junak!
Povede se roblje crnogorsko!
Pokliči se onoj narugasmo:
kakvo roblje sasred Gore Crne!
Pjan, rekosmo, pa misli da poje.
Dokle dvije jedna iza druge:
cik! cic! i opet, izdušit ne daše;
i klikuje čovjek kao prijed.
Ono nije bez nekakve muke!
Ugrabismo puške, potrčasmo.
Kad onamo, imaš što viđeti:
Mujo Alić, turski kavazbaša,
odveo nam Ružu Kasanovu
i uteka s bratom najmlađijem.
Evo ima više no godina
otka nešto među sobom glave.
Ali ko bi moga pomisliti
da će uzet Srpkinja Turčina?

Knez Rogan
Ćud je ženska smiješna rabota!
Ne zna žena ko je kakve vjere;
stotinu će promijenit vjerah
da učini što joj srce žudi.

Tomaš Martinović
Nijesam vi sve jošt iskazao.
Kuku onoj duši zadovijek
te je Ruži narok izgubila,
te je dala Ružu za Kasana,
zatvorila vilu u tavnicu,
jere je Kasan bruka nevaljala.
I čujte me dobro, Crnogorci:
trag po tragu meni poginuo,
da je bješe Srbin ugrabio
ako hoćah glave obratiti,
ta nevolja kako me boljela!
Ema kad čuh e ode u Turke,
već kud kamo ne bi razmicanja,
no za njima u potoč pođosmo.
Na Simunji stigosmo svatove,
te ubismo obadva Alića,
a kroz Turke nesrećnu nevjestu.
Tu smo grdno obraz ocrnili
i od Boga dio izgubili.

Knez Janko
Bože dragi, čudna dogovora!
Bi li ovo đeca poslovala?
Ne smijemo činit što činimo,
ne smijemo javit što je javno;
neke misli na vrat tovarimo
ka da posla do mislit nemamo,
ka da činit što treba ne znamo.
Kad sam gode mnogo razmišljava,
vazda mi se posa povukova.
Ko razgađa, u nas, ne pogađa.

Vladika Danilo viđe da su se okupili svi, pa i on iziđe među njih.

Vuk Mićunović
Ne drži nas ovako, vladiko,
no otršaj ovoliko ljudstva.
Svako gleda što će čut od tebe,
a ti si se nešto zamrsio:
nit’ što zboriš niti nas otršaš,
u obraz si kao zemlja doša;
sam se šetaš poljem bez nikoga,
nit’ što jedeš niti zaspat možeš.
krupno nešto učiš u pameti, –
zbili ti se snovi na Turčina, –
a ja zebem od mnogo mišljenja.

Vladika Danilo
Slušaj, Vuče, i ostala braćo!
Ništa mi se nemojte čuditi
što me crne rastezaju misli,
što mi prsa kipe sa užasom.
Ko na brdo, ak’ i malo, stoji
više vidi no onaj pod brdom;
ja poviše nešto od vas vidim –
to je sreća dala al’ nesreća.
Ne bojim se od vražjega kota,
neka ga je ka na gori lista,
no se bojim od zla domaćega.
Bijesna se bratstva isturčila;
tek domaće napadnemo Turke,
svoj svojega nikad puštat neće;
razluči se zemlja na plemena,
krvava se isklati plemena,
vrag đavolu doći u svatove
te svijeću srpsku ugasiti!
Zlo se trpi od straha gorega.
ko se topi hvata se za pjenu;
nad glavom se nadodaju ruke!

Knez Rade (brat vladičin)
Što se mrči kada kovat nećeš?
Što zbor kupiš kad zborit ne smiješ?
Priđe si im s koca utekao,
dabogda im skapa na čengele!
Žališ nešto, a ne znaš što žališ;
s Turcima ratiš, a Turke svojakaš,
domaćima tobož da s’ umiliš,
a jednako, nemoj se varati!
Kako bi im zapa, da te mogu,
glavu bi ti onaj čas posjekli
al’ ti živu ruke savezali
da te muče, da srce naslade.
Vrana vrani oči ne izvadi;
brat je Turčin svud jedan drugome.
Nego udri dokle mahat možeš,
a ne žali ništa na svijetu!
Sve je pošlo đavoljijem tragom,
zaudara zemlja Muhamedom.

Vojvoda Batrić (knezu Radu)
Imaš razlog, ali ne toliko.
To se moglo sve ljepše kazati,
da mu tako rane ne vrijeđaš
i grkom ga ne otruješ tugom.

Svi muče, niko ni u nos.

Noć je mjesečna; sjede oko ognjevah i kolo na Veljem guvnu poje.

Kolo
Čašu meda jošt niko ne popi
što je čašom žuči ne zagrči;
čaša žuči ište čašu meda,
smiješane najlakše se piju.
Beg Ivanbeg, junačko koljeno,
boraše se kao laf s Turcima
na sve strane u gore krvave.
Polu zemlje Turci mu uzeše,
no pošto je svu obliše krvlju
i pošto mu brata izgubiše,
zmaja ljuta vojvodu Uroša,
na širokom polju Ćemovskome.
Žali Ivan brata jedinoga:
žalije mu vojvode Uroša
no obadva da izgubi sina;
žalije mu vojvode Uroša
no svu ovu zemlju što je izgubio;
žalije mu vojvode Uroša
nego oči da je izgubio, –
da bi oči za brata Uroša!
Junaku se češće putah hoće
vedro nebo nasmijat grohotom.
Ivan časom nazdravi osvete,
svetim pićem, Bogom zakršćenim.
B’jele vlase niz pleći prosuo,
b’jela brada vije do pojasa;
ruke stare, u njih mač i koplje,
krvave mu ruke i oružje;
koracima broji tursko trupje,
skače starac kako hitro momče.
Bože dragi, da ga san ne vara
te ovako starac uzletio?
Sreća se ja stara probudila:
u Karuče, na kraju Crmnice,
od petnaest hiljadah Turakah
ne pustiše živa nijednoga;
i danas je pobjeno mramorje
divne slave Crnojević-kneza.
Bog da prosti Uroševu dušu!
Krasne žertve što joj učiniše.

Vuk Mićunović
Bez muke se pjesna ne ispoja,
bez muke se sablja ne sakova!
Junaštvo je car zla svakojega,
a i piće najslađe duševno,
kojijem se pjane pokoljenja.
Blago tome ko dovijek živi,
imao se rašta i roditi!
Vječna zublja vječne pomrčine
nit’ dogori niti svjetlost gubi.

Vladika Danilo (među svima kao da je sam)
Đe je zrno klicu zametnulo,
onde neka i plodom počine.
je li instinkt al’ duhovni vođa,
Ovde ljudsko zapire poznanje!
Vuk na ovcu svoje pravo ima
ka tirjanin na slaba čovjeka.
Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija!
Ako sablju poljubiš krvavu
i zaploviš u noćne valove,
sljeduje ti prahu svetkovanje.
Žrec Evrope s svetoga amvona
huli, pljuje na oltar Azije;
lomi teški topuz azijatski
svete kule pod sjen raspjatija.
Krv pravedna dimi na oltare,
ćivoti se u prah razvijaše.
Zemlja stenje, a nebesa ćute…
Luna i krst, dva strašna simvola –
njihovo je na grobnice carstvo.
Sljedovat im rijekom krvavom
u lađici grdna stradanija,
to je biti jedno ili drugo.
Ali hula na svešteni ćivot
koji ga je mlekom odranio –
to mi prsa u tartar pretvara.
Čvor ne treba na pravu mladiku;
što će luna na krst stradanija,
što l’ bijela suncu na zjenicu?
Vjero prava, kukavna siroto!
Strašno pleme, doklen ćeš spavati?
Neki jedan, to je ka nijedan,
nako da je više mučenija.
Vražja sila odsvud oklopila;
da je igđe brata u svijetu
da požali, ka da bi pomoga.
Pomrčina nada mnom caruje,
mjesec mi je sunce zastupio.
Uh, što mislim, kud sam zaplivao?
Mlado žito, navijaj klasove,
pređe roka došla ti je žnjetva.
Divne žertve vidim na gomile
pred oltarom crkve i plemena;
čujem lelek đe gore prolama.
Treba služit česti i imenu.
neka bude borba neprestana,
neka bude što biti ne može –
nek ad proždre, pokosi satana!
Na groblju će iznići cvijeće
za daleko neko pokoljenje.

Serdar Vukota
Bog sa nama i anđeli božji!
A evo si udrio, vladiko,
u nekakve smućene vjetrove,
ka u marču kad udri vještica
al’ u jesen mutnu vjedogonja.

Vladika se trza kao iza sna.

Vladika Danilo
Udri za krst, za obraz junački,
ko gođ paše svijetlo oružje,
ko gođ čuje srce u prsima!
Hulitelje imena Hristova
da krstimo vodom ali krvlju!
Trijebimo gubu iz torine!
Nek propoje pjesna od užasa,
oltar pravi na kamen krvavi!

Svi glavari skoče na noge s velikom grajom:
Tako, već nikako!

Vladika Danilo
Ne… ne… sjete da i jošt zborimo!
Ja bih, braćo, s opšteg dogovora
da glavare braće isturčene
dozovemo na opštemu skupu,
da im damo vjeru do rastanka,
eda bi se kako obratili
i krvavi plamen ugasili.

Serdar Janko
Hajd, vladiko, i to obidimo,
ma zaludu, na ti božju vjeru!
Što se crnim zadoji đavolom,
obešta se njemu dovijeka,
Oni će nam i bez vjere doći,
među nama stati nadebljati;
kakve su ti oni poglavice,
nazivlju se carevi sinovi!

Otpraviše tri četiri druga da pozovu na skup turske poglavice.

Kolo poje
Ljuta kletva pade na izroda!
Prokle mati od nevolje sina,
te knjeginja Ivanbegovica,
prokle Mara svog sina Stanišu.
Progrize joj sisu u posanje,
rajsko piće prosu u njedrima.
Stiže đecu roditeljska kletva!
Staniša je obraz ocrnio,
pohulio na vjeru Hristovu,
na junačko pleme Crnojevo;
obuka se u vjeru krvničku
i bratske je krvi ožednio.
Grdne treske povrh Lješkopolja!
Dva se brata bore oko vjere,
a oko njih hiljade ratnikah.
Stiže sina materina kletva,
pogibe mu vojska svakolika.
bježi Stanko uprav Bajazitu,
da s njim jede madžarske nosove.
O gnjijezdo junačke svobode,
jeste li te Bog nagleda okom,
mnogo li se muke prenijelo,
mnoge li te čekaju pobjede!

Dođoše poglavice turske, okolo sedam osam, i posjedaše s Crnogorcima, svi muče i gledaju preda se.

Knez Janko
Koje se se jade skamenili?
Što razgovor kakav ne počnete,
no pospaste i pozamrcaste?

Hadži-Ali-Medović kadija
Baš aferim, kneže ozrinićki!
Ja ću počet, kada drugi neće.
Stotina se skupilo glavarah,
nas Turakah i Crnogoracah.
Ja znam divno što smo okupljeni:
da mirimo krvi međusobne.
Nego hajte, od zemlje glavari,
među sobom da način vidimo
i smirimo dvije porodice,
Velestovce i Turke ćeklićke,
pa Bajice i bratstvo Aliće, –
da radimo da ih pomirimo
al’ od mira vjeru uhvatimo.
Ja ću prvi poći pred kumama,
ja za glave bratsko mito dati.
Tek smirimo, dinar prekinimo
i krvnice puške objesimo!

Knez Rogan
Efendija, ti ne ugoneta
oko šta se ovo okupilo,
no si s kraja počeo tanjega.
A mudar si i književnik, kažu.
Učio si knjigu u Carigrad,
ne nekakvu ćabu pritvrdio.
Ali ti se jošt hoće pameti –
poteža je ova naša škola.

Muči opet a svak i gleda preda se.

Vladika Danilo
Bože dragi, koji sve upravljaš,
koji sjediš na prestol nebesni
te mogućnim zažižeš pogledom
sva svijetla kola u prostoru;
ti, koji si razvija prašinu
ispod tvoga trona svijetloga
i nazva je tvojim mirovima,
te si prašak svaki oživio,
nasija ga umnijem sjemenom;
ti, te knjigu držiš mirobitnu,
u koju su sudbe upisate
mirovima i umnim tvarima,
koji se se milosno sklonio
djejatelne oživit členove
malom mravu ka gordome lafu, –
provedri mi više Gore Crne,
uklon’ od nje munje i gromove
i smućeni oblak gradonosni!
Da, nijesu ni krivi toliko;
premami ih nevjera na vjeru
ulovi ih u mrežu đavolju.
Što je čovjek? Ka slabo živinče!

Pogledaju se Turci ispod očih.

Med za usta i hladna prionja,
a kamoli mlada i vatrena!
Slatka mama, no bi na udicu:
Pij šerbeta iz čaše svečeve,
al’ sjekiru čekaj među uši!
Strah životu kalja obraz često;
slabostima smo zemlji privezani,
ništava je, nego tvrda veza.
Ali tice te su najslabije
lovi svjetlost lisičijeh očih,
nego orla krijući gledaju.
Za vrsnijem bratom ali sinom
pusti glasi milost utrostruče;
nađeno je draže negubljena;
iza tuče vedrije je nebo,
iza tuge bistrija je duša,
iza plača veselije poješ.
Oh, da mi je očima viđeti
Crna Gora izgub da namiri!
Tad bi mi se upravo činilo
da mi sv’jetli kruna Lazareva,
e sletio Miloš među Srbe;
duša bi mi tada mirna bila
kako mirno jutro u proljeće
kad vjetrovi i mutni oblaci
drijemaju u morskoj tavnici.

Turci se mrko pogledaju.

Skender-Aga
Ja se čudim, lijepe mi vjere,
kakav davaš prigovor, vladiko!
Vidije li suda od dva pića,
ali kape za po dvije glave?
Manji potok u viši uvire,
kod uvora svoje ime gubi,
a na brijeg morski obojica.
Oli čele hvatat u kapicu
da uljanik u gori zametneš?
Niko meda otle jesti neće.-
Goniš kamen badava uz goru.-
Staro drvo slomi, ne ispravi.-
I zvjerad su isto kao ljudi,
rod svakoji svoju vjeru ima;
za kokošku i orla ne pitam,
no što strepi laf od guske, kaži!

Knez Rogan
Ja se ovoj i čudim raboti!
Pop grešnika za grehove pita,
da ga đavo nije prevlastio,
a đavola jošt nijesam gleda
da se popu ispovijedao.

Knez Janko
Kad me žena pita đe sam bio,
kazaću joj da sam so sijao.
Kuku njojzi ako ne vjerova!

Knez Bajko
Sad mi pade na um ona priča
kad onoga iz jame vadiše:
po mu lica crno, po bijelo.

Obrad
Uleće mi jedna muha u nos,
šteta će me nečesova naći.

Vuk Raslapčević
Kako su mi dlani zasvrbili,
da se hoće ko đe posvaditi,
bismo globe golemo uzeli.

Vojvoda Milija
Teške puške, igđe li ikoga!
Ka je nosiš, Bog-ti-bratska, Stanko?

Vojvoda Stanko (Ljubotinjanin)
Teke, brate, što se derem njome,
evo neko doba ne valja mi.

Serdar Janko
Kako sam se sinoć ismijao!
U kuću mi odnekud dođoše
dva momčeta, te krasna, bjelička.
Počeše se šalit ka umiju:
kako su im neki od starijih
ogradili negđe vodenicu
đe niti je splake ni potoka;
kad prigradi, spazi se za vodu!

Vuk Mandušić
Bješe mi se snaha pomamila,
bez putah je ništa održati!
Otvara’ joj knjige na proroke;
neki kaže: Na sugreb je stala,
neki kaže: Splele je mađije.
Svud je vodi po manastirima
i čita’ joj masla i bdenija;
kumi vraga u sve manastire
da ostavi snahu Anđeliju,
kumi vraga-ništa ne pomaže!
Te ja uzmi trostruku kandžiju,
uženi joj u meso košulju:
vrag uteče nekud bez obzira,
a ozdravi snaha Anđelija.

Vojvoda Batrić
Turci braćo, – u kam udarilo!-
što ćemo vi kriti u kučine?
Zemlja mala, odsvud stiješnjena,
s mukom jedan u njoj ostat može
kakve sile put nje zijevaju;
za dvostrukost ni mislit ne treba!
No primajte vjeru prađedovsku,
da branimo obraz otačastva.
Ćud lisičija ne treba kurjaku!
Što jastrebu oće naočali?
No lomite munar i džamiju,
pa badnjake srpske nalagajte
i šarajte uskrsova jaja,
časne dvoje postah da postite;
za ostalo kako vam je drago!
Ne šćeste li poslušat Batrića,
kunem vi se vjerom Obilića
i oružjem, mojijem uzdanjem,
u krv će nam vjere zaplivati,-
biće bolja koja ne potone!
Ne složi se Bajram sa Božićem
Je l’ ovako, braćo Crnogorci?

Svi iz glasa:
Tako, već nikako!

Mustaj -Kadija
Što zborite? Jeste li pri sebi?
Trn u zdravu nogu zabadate!
Kakva jaja, poste i badnjake
vi na pravu vjeru tovarite?
Rad noći se zublje uvijaju,
ali što će u sunčane zrake?
Alah, more, mudra razgovora!
Krst i nekrst sve im je na usta;
snijevaju što biti ne može.
Bogu šućur, dvjesti su godinah
otka paši vjeru prihvatismo,
izmećari dinu postadosmo.
Ćabo sveta, nema u nas hile!
Što će slabo raskršće lipovo
pred ostrotom vitoga čelika?
Svetac pravi mahne li topuzom,
od udara zaigra mu zemlja
kako prazna povrh vode tikva.
Malo ljudstvo, što si zasl’jepilo?
Ne poznaješ čistog raja slasti,
a boriš se s Bogom i s ljudima,
bez nadanja živiš i umireš.
Krstu služiš, a Milošem živiš!
Krst je riječ jedna suhoparna,
Miloš baca u nesvijest ljude
al’ u pjanstvo neko prećerano.
Više valja dan klanjanja jedan
no krštenja četiri godine.
O hurije, očih plavetnijeh,
te mislite sa mnom vjekovati,
đe ta sjenka, što je dići može
da mi stane pred vašim očima?
pred očima koje strijeljaju,
koje kamen mogu rastopiti,
a kamoli slaboga čovjeka,
rođenoga da se od njih topi;
pred očima vode prebistrene,
đe u dvije sveštene kapljice
predjel širi vidiš božje sile
no s planine u proljetnje jutro
što ga vidiš nad bistrom pučinom!
O Stambole, zemaljsko veselje,
kupo meda, goro od šećera,
banjo slatka ljudskoga života,
đe se vile u šerbet kupaju;
o Stambole, svečeva palato,
istočniče sile i svetinje,-
Bog iz tebe samo begeniše
črez proroka sa zemljom vladati!
Što će mene od tebe odbiti?
Sto putah sam u mojoj mladosti
iz mindera u zoru hitao
na tvoj potok bistri i čudesni,
nad kojijem ogleduješ lice
ljepše sunca, zore i mjeseca.
U nebu sam, u moru, gledao
tvoje kule i ostre munare,
s kojih su se k nebu podizali
u svanuće, u divnu tišinu,
hiljadama svešteni glasovi,
glaseć nebu ime svemoguće,
zemlji ime strašnoga proroka.
Kakva vjera s ovom da se mjeri?
Kakav oltar bliže neba stoji?

Knez Janko
Efendija, ovako ti hvala!

(podiže kapu)

Lijepu ni iščita prediku:
što tražili, ono smo i našli!

Vuk Mićunović
Krst i topuz neka se udare,
kome prsne čelo, kuku njemu!
Jaje zdravo dobije slomljeno.
Što uzmognem, čućete hoću li!

Knez Janko
Ema neću, božija vi vjera,
više slušat odže u Ćekliće
đe guguće svrh one stugline
ka jejina svrh trule bukvine!
Koga zove uz one glavice
svako jutro kako zora sine?
Ja mnim ga je doista dozvao,-
jer mi nije lakši, što ću kriti,
nego da mi na vrh glave stoji.

Knez Rogan
Lijevo mi uho sad zapoja,
ja se nadam veselome glasu.

Vuk Mandušić
Danu, Bajko, puhni mi u oko,
jere mi se grdno natrunilo.

Serdar Janko
Ukrešite koji da pušimo!
To je duša vjeri prorokovoj,
neće biti žao efendiji.

Tomaš Martinović
Gavranovi graču i biju se,
cijene će brzo mesa biti!

Vukota Mrvaljević
Ne prelaz’ mi preko puške, Bajko,
no se natrag preko nje povrati!

Vuk Mićunović (šapti na uho serdaru Janku)
Ovaj drži za rep adži-Adža,
i puštit ga zadovijek neće
dok pogine kučka ali žrvni.

Skender-Aga (Vidi Vuka đe šapti; nije mu milo)
Što je ovo braćo Crnogorci?
Ko je ovaj plamen raspalio?
Otkud dođe ta nesrećna misa
o prevjeri našoj da se zbori?
Nijesmo li braća i bez toga,
u bojeve jesmo li zajedno?
Zlo i dobro bratski dijelimo.
Kosa mlada na groblje junačko
siplje li se bulah ka Srpkinjah?

Serdar Vukota
O prokleta zemljo, propala se!
Ime ti je strašno i opako.
Ili imam mladoga viteza,
ugrabiš ga u prvoj mladosti;
ili imah čojka za čovjestvo,
svakoga mi uze priđe roka;
ili imah kitnoga vijenca
koji kruni čelo nevjestama,
požnješ mi ga u cv’jetu mladosti.
U krv si se meni pretvorila!
Istina je, ovo nije drugo
do gomile kostih i mramorah
na kojima mladež samovoljna
pokazuje toržestvo užasa.
O Kosovo grdno sudilište,
nasred tebe Sodom zapušio!

Vuk Mićunović
Pi, serdare, grdna razgovora!
Što su momci prsih vatrenijeh,
u kojima srca pretucaju
krv uždenu plamenom gordošću?
Što su oni? Žertve blagorodne
da prelaze s bojnijeh poljanah
u veselo carstvo poezije,
kako rosne svijetle kapljice
uz vesele zrake na nebesa.
Kud će više bruke od starosti?
Noge klonu, a oči izdaju,
uzbluti se mozak u tikvini,
pođetinji čelo namršteno;
grdne jame nagrdile lice,
mutne oči utekle u glavu,
smrt se gadno ispod čela smije
kako žaba ispod svoje kore.
Što spominješ Kosovo, Miloša?
Svi smo na njem sreću izgubili;
al’ su mišca, ime crnogorsko
uskrsnuli s kosovske grobnice
nad oblakom, u viteško carstvo,
đe Obilić nad sjenama vlada.

Serdar Ivan Petrović
S Muhamedom i glupost u glavu!
Teško, Turci, vašijem dušama,
što obliste zemlju njenom krvlju!
Malene su jasli za dva hata.

Ferat Začir, kavazbaša
Jok, serdare, ne ugađeš putom!
Vjera turska podnijet ne može
da se haba dokle glava skoči.
Iako je zemlja pouzana,
dvije vjere mogu se složiti,
ka u sahan što se čorbe slažu.
Mi živimo kao dosad bratski,
pa ljubovi više ne trebuje.

Knez Janko
Bismo, Turci, ali se ne može!
Smiješna je ova naša ljubav.
Grdno nam se oči susretaju,
ne mogu se bratski pogledati,
no krvnički i nekako divlje:
oči zbore što im veli srce.

Vuk Mandušić
Glete, ljudi, lijepa saruka!
Đe ga kupi, aga, amanati?

Arslan-Aga Muhadinović
Nijesam ga, Vuče, kupovao,
no mi ga je vezir poklonio
kad sam ljetos u Travnik hodio.

Vuk Mandušić
Ljubovi ti, nabavi mi takvi!
Daću vola za njega iz jarma.

Arslan-Aga Muhadinović
Ja ću ti ga pokloniti, Vuče,
tek ako ćeš da se okumimo;
milo mi je s takvijem junakom.

Vuk Mandušić
Nema kumstva bez krštena kumstva,
ako hoćeš i četvorostruko.

Arslan-Aga Muhadinović
Šišano je isto ka kršćeno.

Vuk Mandušić
Kum ću biti, a prikumak nigda!

Velika graja i pravdanje među Turcima i Crnogorcima, nego mudriji razdvajaju da se ne pokolju, sve umuča, niko ništa

Kolo
Tri serdara i dva vojevode
sa njihovo trista sokolovah,
soko Bajo su tridest zmajevah
mrijet neće dok svijeta traje.
Dočekaše Šenđera vezira
uvrh ravne gore Vrtijeljke
i klaše se ljetnji dan do podne.
Ne kće Srbin izdati Srbina
da ga svijet mori prijekorom,
trag da mu se po prstu kažuje
ka nevjernoj kući Brankovića;
no svi pali jedan kod drugoga,
pjevajući i Turke bijući,
a trojica samo pretekoše
pod gomile mrtvijeh Turakah-
ranjene ih Turci pregazili.
Divne smrti, prosto im mlijeko!
Junacima Bog će učiniti
spomen duši a prekadu grobu!
Tri hiljade momka jednakoga
na Šenđera udriše vezira
priđe zore na polje krstačko.
Pregaocu Bog daje mahove!
Raskrhaše silu Šenđerovu.
Blago tome ko se tu nagnao,
već ga rane ne bole kosovske,
već Turčina ni za što ne krivi.
Vitezovi, Srbi vrtijeljski,
luča će se vazda prizirati
na grobnicu vašu osveštenu!

Dohode deset kavazah iz Podgorice od vezira novoga, koji oblazi carstvo, i daju vladici Danilu pismo, vladika ga čita, zamišljen

Vojvoda Batrić
Kaž’, vladiko šta ti vezir piše.
Već nećemo da se krije ništa,
svi ako će okrilatit Turci!

Vladika (čita pismo od riječi do riječi):
Selim vezir, rob roba svečeva,
sluga brata sunca svijetskoga,
a poslanik od sve zemlje cara.
Na znanje vi, glavari s vladikom!
Car od carah mene je spremio
da oblazim zemlju svukoliku,
da uredbu vidim kako stoji:
da se vuci ne prejedu mesa;
da ovčica koja ne zanese
svoje runo u grm pokraj puta;
da podstrižem što je predugačko,
da odlijem đe je prepunano;
da pregledam u mladeži zube
da se ruža u trn ne izgubi,
da ne gine biser u bunište;-
i da raji uzdu popritegnem,
e je raja ka ostala marva.
Pa sam čuo i za vaše gore.
Porodica sveta Prorokova
zna junaštvu pravednu cijenu.
Lažu ljudi što za lafa kažu
da se miša i najmanje boji.
Hajte meni pod mojim šatorom,
ti, vladiko, i glavni serdari,
samo da ste caru na bjeljegu,
za primiti od mene darove,
pa živite kao dosle što ste.
Jaki zubi i tvrd orah slome;
dobra sablja topuz iza vrata,
a kamoli glavu od kupusa.
Šta bi bilo odučiti trske
da ne čine poklon pred orkanom?
Ko potoke može ustaviti
da k sinjemu moru ne hitaju?
Ko izide ispod divne sjenke
Prorokova strašnoga barjaka,
sunce će ga spržit kao munja.
Pesnicom se nada ne rasteže!
Miš u tikvi – što je nego sužanj?
Uzdu glodat – da se lome zubi!
Nebo nema bez groma cijenu.
U fukare oči od splačine.
Pučina je stoka jedna grdna –
dobre duše, kad joj rebra puču.
Teško zemlji kuda prođe vojska!

Knez Janko
Trgovac ti laže sa smijehom,
žena laže suze prosipljući;
niko krupno ka Turčin ne laže!

Serdar Janko
Ne držimo ove poklisare,
nego da se brže otršaju
da im paša štogod ne dvoumi.
Nek zna prijed, pa čini što može!

Vuk Mićunović
Otpiši mu kako znaš, vladiko,
i čuvaj mu obraz ka on tebi!

Vladika Danilo (otpišuje):
Od vladike i svijeh glavarah
Selim-paši otpozdrav na pismo.
Tvrd je orah voćka čudnovata,
ne slomi ga, al’ zube polomi!
Nije vino pošto priđe bješe,
nije svijet ono što mišljaste.
Barjaktaru darivat Evropu-
grehota je o tom i misliti!
Velja kruška u grlo zapadne.
Krv je ljudska rana naopaka,
na nos vam je počela skakati;
prepuniste mješinu grijeha!
Puče kolan svečevoj kobili.
Leopoldov hrabri vojevoda,
Sobijevski, vojvoda savojski
salomiše demonu rogove.
U ćitapu ne piše jednako
za dva brata jednoimenjaka.
Pred Bečom je Burak posrnuo,
obrnuše kola niza stranu.
Ne trebuje carstvo neljudima,
nako da se pred svijetom ruže.
Divlju pamet a ćud otrovanu
divlji vepar ima, a ne čovjek.
Kome zakon leži u topuzu,
tragovi mu smrde nečovjestvom.
Ja se sjećam što si reći htio.
Tragovi su mnogi do pećine-
za gorske se goste ne pripravlja!
U njih sada druge misli nema
do što ostre zube za susjede,
da čuvaju stado od zvjeradi.
Tijesna su vrata uljaniku,
za međeda skovana sjekira.
Jošt imate zemlje i ovacah,
pa harajte i kože gulite!
U vas stenje na svakoju stranu
zlo, pod gorim, kao dobro, pod zlom.
Spuštavah se ja na vaše uže,
umalo se uže ne pretrže;
otada smo viši prijatelji,
u glavu mi pamet ućeraste.

Svrši pismo i čita ga naglas pred svijema (Crnogorcima i Turcima)

Knez Rogan
Eto pismo, pa sad put za uši!
Dajte mu ga da se razgovori.

Poslanici vezirski, neveseli, odlaze

Vuk Mićunović
Drž, ridžale, uzmi ovaj fišek,
ponesi ga na poklon veziru
i kaži mu da je to cijena
koje drago glave crnogorske.

Ridžal Osman
Kakav fišek na poklon veziru,
samovoljni kavurski hajduče!
Ne zbori se tako s vezirima,
no đe dođu donose groznicu,
suze skaču same na očima
i zahuči zemlja od kukanja!

Vuk Mićunović
Da nijesi u kuću došao,
znao bih ti odgovorit divno;
ema hoću nešto svakojako.
Zar obadva nijesmo hajduci?
On je hajduk roblja svezanoga,
on je bolji e više ugrabi;
ja sam hajduk te gonim hajduke,
glasnija je moja hajdučina.
Ja ne pržim zemlje i narode,
ama mnogi grdni mučitelji
na nos su se preda mnom pobili;
mnoge bule vaše kukajući,
za mnom crna kluvka razmotale.

Odoše kavazi vezirski. – Biju se dva kokota kod skupštine.

Knez Rogan
Vidite li ova dva đavola!
Oko šta se oni dva poklaše,
jedan drugom oči iskopaše?
Za njima su tridest kokošakah,
mogu živjet kao dva sultana
da im dade nekakva nesreća.
I što mi je do njihove svađe-
a voli bih da nadjača manji;
a ti, aga, brade ti svečeve?

Skender-Aga
A ja voli da nadjača viši.
Rašta ga je Bog višega dao:
kad je viši, neka je i jači!

Noć je mjesečna, sjede oko ognjevah i kolo na velje guvno poje.

Kolo
Novi Grade, sjediš nakraj mora,
i valove brojiš niz pučinu
kako starac, na kamen sjedeći,
što nabraje svoje brojanice.
Divna sanka što si onda snio!
Mlečići te morem poduzeše,
Crnogorci gorom opasaše;
sastaše se u tvoje zidove,
okropiše krvlju i vodicom-
te od tada ne smrdiš nekršću.
Topal-paša su dvadest hiljadah
da pomože Novome hitaše;
sretoše ga mladi Crnogorci
na Kameno, polje pouzano.
Turskoj kapi tu ime poginu,
sva utonu u jednu grobnicu;
mož i danas viđet košturnicu.

Polijegaše

Vuk Mićunović (leži zajedno sa serdarom Jankom)
Kud, serdare, hoćeš s tom pasinom?

Serdar Janko
Da je metnem odzgor svrh haljinah.

Vuk Mićunović (leži zajedno sa serdarom Jankom)
Koje će ti jade svrh haljinah?

Serdar Janko
Pritiska me sve nesrećna mora;
kako zaspim, ne da mi krknuti.

Vuk Mićunović (leži zajedno sa serdarom Jankom)
Kakva mora i kakva zla sreća!
Tu niti je more ni vještice,
no si eto ka čabar debeo,
pa te salo kad ležeš zaduši.
Mene nikad još pritisla nije.

Serdar Janko
A meni je ona dodijala.
Svagda nosim rena uza sebe,
i trnovu draču u optoku;
ali od nje ništa bolje nije
no pas pružit odzgor svrh haljinah.

(Knez Janko leži s knezom Roganom)

Knez Janko
Kako smrde ove poturice!
Opažaš li ti štogod, Rogane?

Knez Rogan
Ka u zli čas, kneže, ne opažam!
Kad blizu njih sjedim u skupštinu,
ja nos držim svagda u rukama;
da ne držim, ja bih se izbljuvao.
Pa sam s toga na kraj i uteka,
e blizu njih ne bih osvanuo.
Evo vidiš kako smo daleko,
i opeta ona teška vonja
od nekrsti ovde zaudara.

Mrtvo doba noći, sve spava, neko zbori kroza san. Digni se knez Janko i knez Rogan da vide ko je, kad onamo al’ Vuk Mandušić govori kao na javi.

Knez Rogan
Koji su ti jadi, Mandušiću,
te se svu noć s nekim razgovaraš?

Knez Janko
Ne, Rogane, nemoj ga buditi,
e on u san ka javi zbori;
e ćemo ga štogod raspitati,
da se barem dobro ismijemo.

Knez Janko
Danu, Vuče, što ono zboraše
za našega bana Milonjića?
Je li čegrst kakva među vama?

Vuk Mandušić
Nije, brate, ništa među nama,
no mu nešto oko snahe zborim.

Knez Janko
A što je to, kaži mi natajno!

Vuk Mandušić
Ljepša mu je od vile bijele!
Nema puno osamnaest ljetah,
živo mi je srce ponijela!

Knez Janko
Rašta ti je srce ponijela?

Vuk Mandušić
Ima rašta, rugaš li se zbilja?
Rašta druge nema na svijetu!
Da nijesam s Banom Milonjićem
devetorostruko kumovao,
bih mu mladu snahu ugrabio,
pa s njom bježa glavom po svijetu.

Knez Janko
Ne đetinji, kukala ti majka!
Zbilja ti je svu pamet popila.

Vuk Mandušić
Al’ je đavo, ali su mađije,
ali nešto teže od oboje?
Kad je viđu da se smije mlada,
svijet mi se oko glave vrti.
Pa sve mogah s jadom pregoreti,
no me đavo jednu večer nagna,
u kolibu noćih Milonjića.
Kad pred zoru, i noć je mjesečna,
vatra gori nasred sjenokosa,
a ona ti od nekuda dođe;
ukraj vatre sjede da se grije.
Čuje da svak spava u kolibe.
Tada ona vijenac rasplete,
pade kosa do niže pojasa;
poče kosu niz prsa češljati,
a tankijem glasom naricati,
kako slavlja sa dubove grane.
Tuži mlada đevera Andriju,
mila sina Milonjića Bana,
koji mu je lanih poginuo
od Turakah u Dugu krvavu.
Pa se snahi ne dao ostrići:
žalije mu snahin v’jenac bilo
nego glavu svog sina Andrije.
Tuži mlada, za srce ujeda,
oči gore živje od plamena,
čelo joj je ljepše od mjeseca,-
i ja plačem ka malo dijete.
Blago Andri đe je poginuo-
divne ga li oči oplakaše,
divna li ga usta ožališe…

Knez Rogan (šapti knezu Janku)
Ne pitaj ga, amanati, za takve stvari, dok se nije što izbleja.

Zora je; bude se i dižu.

Obrad
Da vi pričam što mi se prisnilo.
Naroda se bješe mnogo diglo,
kao nekud da krste nosimo;
sunce peče da oči iskoče,
i tvrđa je kudijen idemo.
Dok sidemo ka na ovo polje,
počinemo pod jednu jabuku,
ispod koje i potočić vraše.
Svi se u hlad pod njom sabijemo,
uberemo zrelijeh jabukah,
kao cukar svaka bješe slatka;
pop očita pod njom evanđelje.
U to doba pet Martinovićah
digoše se jedan za drugijem
i za njima tri četiri druga.
Sav ih narod gleda kad odoše;
a oni ti stube, te uz crkvu:
na oltar se od crkve popeše
i na njemu krst zlatni metnuše.
Krst zasija ka na gori sunce,
i sav narod na noge ustade,
časnome se krstu pokloniše.
U tome se razbudih od straha.

Vuk Mićunović (leži zajedno sa serdarom Jankom)
Srećan bio, divno li si snio!
Na čudo sam i ja na san bio
braneći se od nekijeh pasah,
i pet šest sam mačem presjekao.
Da sam đegod u četu krenuo,
doista se bih pokla s Turcima.

Serdar Janko
Ja sam noćas bio u svatove
i sa bulom ženio Bogdana;
u crkvu je našu pokrstismo,
pokrstismo, pa ih privjenčasmo.

Turci jedan za drugijem svi odoše, ljuto sjetni.

Serdar Vukota
Ja sam Ozra noćas na san gleda.
Bjesmo pošli dvjesta Ozrinićah,
i toliko poćerali konjah,
da uzmemo punje aranđelsko.
I vrati se s pićem iz Kotora.
Poju ljudi, gađu iz pušakah.
Kad dođosmo navrh Potočinah,
ali sjede oko trista drugah;
na svakoga zelena dolama,
na svakome toke i oružje.
Pomislimo: ko će ono biti?
Kakvi gosti?-Nije im vrijeme.
Kad ali je ono stari Ozro
i birani za njim Ozrinići.
( nije od njih ni jednoga živa )
Puče na nas svake grdne jade
što u Čevu crkvu ne gradimo
Aranđelu, da ni svud pomaga.
Ondena se malo ne poklasmo,
i sad drhtim od njegova straha!

Vukota Mrvaljević
Ja po svu noć prtljam i snijevam;
dok se dignem, ja sve zaboravim.

Knez Bajko je sjetan, i Vuk Mandušić; oni dva ne hoće ništa da pričaju.

Knez Janko
Kneže Bajko, ti si nešto sjetan?
Što će biti, to ne može proći,
nego pričaj, da i nije milo.

Knez Bajko
Hoću, kneže, sve mi jedno biva.
Ja sam noćas grdan san vidio:
sve oružje svoje u komate.
Bez zla mi se obići ne može
i bez neke bratske pogibije,
jer kad god sam takvi san gledao,
pripravlja sam što mrcu trebuje.

Knez Rogan
Mandušiću, što si neveseo?
Što ne pričaš što si noćas snio?

Vuk Mandušić
Ni što snio ni pričat umijem,
no sam svu noć kao zaklan spava.

Knez Rogan
Ja ću pričat, kad svi ostaviste:
viđeh na san Draška Popovića!
A meni se ka u zarok stjeca,
i reka bih, eto ga niz polje.

Serdar Radonja
Gledaj čuda, što je jadni čovjek!
Mi se dosad ništa ne sjećasmo
najboljega našega vojvode.
A đe bio Draško Popoviću?

Serdar Vukota
Hodio je do u Mletke Draško.
Kada Šenđer na Kotor udara,
sta grad biti topom bukovijem.
Pop Šćepan se tad u Kotor nagna.
Godi jednom topom sa Kotora,
Šenđerovu pogodi lubardu,
u grlo joj zrnom ugodio-
slomi mu je u trista komatah.
Tad zadobi platu u principa,
na godinu stotinu cekinah.
Pop je pao ljuto od starosti,
pa je Draško u Mletke hodio
da donese od Mlečića platu.

Knez Rogan
Navrtite te pet šest ovnovah,
da ručamo, da doma idemo.

Dođe Draško vojvoda pa se sa svijema grli i celiva, pa sjede među njima.

Knez Rogan
Pričaj štogod, Draško, od Mletakah!
Kakav narod bješe na te strane?

Vojvoda Draško
Kakav narod, pitaš li, Rogane?
Ka ostali – ne bjehu rogati.

Knez Rogan
Znamo, čoče, nijesu rogati,
no bjehu li zgodni i bogati?

Vojvoda Draško
Bješe, brate, dosta lijepijeh,
a grdnijeh deset puta više;
od bruke se gledat ne mogahu.
Bogatijeh bješe pogolemo;
od bogatstva bjehu poluđeli,
đetinjahu isto kao bebe.
Svi nuglovi punani praznovah;
mučahu se, da im oči prsnu,
da oderu koru leba suha.
Gledao sam po dva među sobom
đe uprte kakvu ženetinu
tjelesine mrtve i lijene
(potegla bih po stotinu okah!)
pa je nose proz gradske ulice
usred podne tamo i ovamo.
Ne boje se česti i poštenju,
tek da steku da se kami rane.

Knez Janko
Bjehu li im kakve kuće, Draško?

Vojvoda Draško
Bjehu kuće na svijet divota!
Ama bješe muke i nevolje:
ćeskota ih nesretnja davljaše,
smrad veliki i teška zapara,
te nemahu krvi u obrazu.

Vuk Mićunović (leži zajedno sa serdarom Jankom)
A kako te zbilja, dočekaše?

Vojvoda Draško
Ko m’ u zli čas dočekiva, Vuče?
Ja nijesam ni pozna nikoga,
a kamoli da me ko dočeka,
no mi ona ružna mješavina
ne davaše iz kuće izaći.
Svagda graja bješe oko mene
kada hoćah po gradu izaći,
kao u nas bijele neđelje
kad se krenu momčad u maškare.
Da jednoga ne bi prijatelja,
glavom sina Zana Grbičića,
svoga doma već ne ćah gledati,
nego kosti tamo ostaviti.
A on me je bratski dočekao,
vodio me svuda po Mletkama.

Vuk Mandušić
A bjehu li junaci, vojvoda?

Vojvoda Draško
Ne, božja ti vjera, Mandušiću!
O junaštvu tu ne bješe zbora.
Nego bjehu k sebi domamili,
domamili pa ih pohvatali,
jadnu našu braću sokolove,
Dalmatince i hrabre Hrvate;
pa brodove njima napunili
i tiska’ ih u svijet bijeli,
te dovukuj blago iz svijeta
i pritiskaj zemlje i gradove.

Serdar Ivan
A sudovi bjehu li im pravi?

Vojvoda Draško
Bjehu, brate, da te Bog sačuva!
Malo bolji nego u Turčina.
Bješe jedna kuća prevelika
u kojoj se građahu brodovi;
tu hiljadu bjehu nevoljnikah,
svi u ljuta gvožđa poputani,
te građahu principu brodove;
tu od plača i ljute nevolje
ne mili se uljesti čovjeku.
Jedni sužnji bjehu prikovani
u putima na velje brodove,
te vozahu po moru brodove;
tu ih ljetnje gorijaše sunce
i davljahu kiše i vremena,
ne mogahu iz veze šenuti,
no, ka pašče kad ga za tor svežeš,
tu čamaju i dnevi i noći.
Najgore im pak bjehu tavnice
pod dvorove đe dužde stojaše;
u najdublju jamu koju znadeš
nije gore ko u njih stojati.
Konj hoćaše u njima crknuti,
čovjek pašče tu svezat ne šćaše,
a kamoli čojka nesretnjega;
oni ljude sve tamo vezahu
i davljahu u mračnim izbama.
Sav protrnem, da ih Bog ubije,
kad pomislim za ono strašilo.
Niko žalit ne smije nikoga,
a kamoli da mu šta pomože.
Kada viđeh vitešku nevolju,
zabolje me srce, progovorih:
Što, pogani, od ljudi činite?
Što junački ljude ne smaknete,
što im takve muke udarate?
Dok Grbičić meni poprišapta:
Nemoj takve govorit riječi,
ne smije se ovde pravo zborit.
Tvoja sreća – ne razumješe te
I čujte me što vam danas kažem:
poznao sam na one tavnice
da su božju grdno prestupili,
i da će im carstvo poginuti
i boljima u ruke uljesti.

Vuk Mićunović
Budili se ti tako proričeš,
mišljahu li u svijet za koga?

Vojvoda Draško
Nema toga ko s’ ne boji čega,
da ničega ano svoga hlada.
Oni straha drugoga nemahu
do od žbirah i do od špijunah;
od njih svako u Mletke drktaše.
Kad dva zbore štogod na ulicu,
treći uho obrne te sluša,
pa onaj čas trci sudnicima,
kaži ono što oni zborahu
i popridaj štogod i pogladi.
Sud onaj čas ona dva uhvati,
pa na muke s njima u galiju.
Od toga ti bjehu poginuli,
među sobom vjeru izgubili.
Kolike su s kraja u kraj Mletke,
tu ne bješe ni jednoga čojka
jedan drugog koji ne držaše
za tajnoga žbira i špijuna.
Grbičić se meni kunijaše
da su jednom žbiri i špijuni
oblagali jednoga principa
pred senatom i svijem narodom,
i da su mu glavu otkinuli
baš na stube njegova palaca.
Kako ih se drugi bojat neće
kad mogaše oblagati dužda!

Knez Janko
A bješe li igre u Mletkama,
ka ovo te se mi igramo?

Vojvoda Draško
Bješe igre, ali drugojače.
U jednu se kuću sakupljahu
pošto mrkni i pošto večeraj.
Kuća bješe sila od svijeta,
uždi u njoj hiljadu svijećah;
po zidu joj svud bjehu panjege,
cijele se napuni naroda,
tako isto i kuća ostala;
svud mogaše iz zida viđeti
đe virahu ka miši iz gnj’jezda.
Dok se jedna podiže zavjesa,
treći dio od kuće otvori.
Bože dragi, tu da vidiš čuda.
Tu izmilje nekakvoga puka,
to ni u san nikad doć ne može,
svi šareni kao divlje mačke.
Dok ih stade po kući krivanja,
đe ko bješe zapljaska rukama;
imah mrtav padnut od smijeha!
Malo stade, oni otidoše,
a za njima drugi izidoše.
Takve bruke, takvijeh grdilah
nigđe niko jošt vidio nije!
Nosine im po od kvarta bjehu,
istreštili oči kao tenci,
a zinuli ka kurjaci gladni;
a drvene noge nasadili,
pa iđahu kao na ključeve;
oblačili prnje i jačine,-
usred podne da ga čovjek sretne,
sva bi mu se kosa naježila.
Dokle neko, da mu Bog pomože,
iz onijeh panjegah zavika:
„Bjež, narode, e izgore kuća!“
Bože dragi, da tu bruku vidiš.
Stade jeka, klepet i lomjava,
stade piska, kape popadaše,
stotina ih ispod nogah osta;
sve se nabi, da krknut ne može,
kao stoka kad je zvjerad gone.
Te mi opet sjutradan na igru,
kad u kuću nigđe niko nema,
no je pusta kuća zatvorena.
I jošt ću vi jednu sprdnju pričat
(a znam čisto vjerovat nećete):
vidio sam ljude u Mletkama
đe na konop skaču i igraju.

Knez Rogan
To ne može bit istina, Draško,
nego su ti oči zamaštali.

Vojvoda Draško
Ne znam ništa, no sam ih gledao;
i sam mislim da je maštanije.

Obrad
Ada što je nego maštanije!
Ja sam čuo od jednoga đeda,
u Boku su jedni dohodili
iz Talije, ili otkud drugo,
na naš pazar isti izlazili,
pa viknuli cijelu narodu:
„Pogledajte onoga kokota!“
Kad pogledaj onoga kokota,
ali šljeme za nogu poteže.
Kad onaj čas, nije nego slamka!
Drugom vikni: „Poslušaj narode,
svak će sada grozd u ruku imat,
grozdu će te britve prinijeti,
al’ čuvajte, da vas jad ne nađe,
nemoj koji grozda otkinuti!“
Dokle svako za po grozd uhvati,
priniješe britve grozdovima;
kad viđeše čudo neviđeno:
svaki sebe za nos dohvatio,
dogna britvu do svojega nosa!
Dokle treći savrh zida viknu:
„Čuj, narode, ne potopite se!“
U to rikni niz pazar rijeka;
ili bilo muško ili žensko,
svak, da gazi, uzdigni haljine.
Kad ni vode ni od vode traga,
no svak diga u pazar haljine
i krenuo ka da vodu gazi!
Kad viđeli e ih pogrdiše,
skoči narod, i bi ih pobili,
no uteci u Kotor Latini.-
To igranje isto je ovakvo
što na konop igraju, vojvoda!

Vuk Mićunović
Pojahu li uz gusle lijepo?

Vojvoda Draško
Kakve gusle i kakvu nesreću?
Tu za gusle i zbora ne bješe!

Vuk Mićunović
Ada za svu igru bez gusalah
ja ti ne bih paru tursku dao.
Đe se gusle u kuću ne čuju,
tu je mrtva i kuća i ljudi.

Serdar Radonja
Za svaku te rabotu pitasmo;
a gleda li principa, vojvoda?

Vojvoda Draško
Gledah, brate, kao tebe sada.

Serdar Radonja
A bješe li kakav, amanati?

Vojvoda Draško
Bješe čovjek te od srednje ruke;
da ne bješe pod onim imenom,
ne šćaše se bojat od uroka.

Serdar Radonja
Kako li se zvaše, vojevoda?

Vojvoda Draško
Valijero… i već ne znam kako.

Serdar Ivan
Pita li te što za ove kraje?

Vojvoda Draško
Pita, brate, ne znam ni sam kako.
Ja izidoh pred njim s Grbičićem,
poklonih se kako mi rekoše.
Put mene se poosmjehnu princip,
raspita me za naše krajeve,
i šćah reći ljubi Crnogorce,
jer spomenu sve redom bojeve
đe su naši pomogli Mletkama.
Pa poslijed poče đetinjiti;
zapita me za naše susjede,
za Bošnjake i za Arbanase:
Kad uhvate – kaže – Crnogorca,
bilo živa al’ mrtva u ruke,
hoće li ga izjest, što li rade?
Đe izjesti, ako Boga znadeš,
ka će čovjek izjesti čovjeka?
Ma sam čuo – opet mi govori-
jedan narod tamo zmije jede.
Kakve zmije, čestiti principe?
A gadno je na put pogledati-
sve se dlake naježe čovjeku!

Knez Janko
Ja mnim te je dočeka lijepo?

Vojvoda Draško
No lijepo, nego prelijepo!
Obeća mi i što mu ne iskah.
I pomislih kad od njega pođoh:
blago meni jutros i dovijek,
evo sreće za sve Crnogorce,
dajbudi ću povest dosta praha
da s’ imaju čim biti s Turcima.
Kad poslijed, sve ono izlinja,
ka da ništa ni zboreno nije.
I posad mu ne bih vjerovao
mlijeko je da reče bijelo.

Knez Rogan
A kako te ranjahu, vojvoda?
Bjehu li im lijepa jestiva?

Vojvoda Draško
Tu ne bješe jela izvan leba,
no donesi nekakve preslačke,
po tri ure liži dokle ručaj.
Dva dijela tu bijaše puka
jošte mladi, a obezubili,
sve ližući one poslastice.
Od želje se sad najedoh mesa.

Vuk Mićunović
Fala Bogu, jest veliko čudo!
Vidi te li ovde u Kotoru
baš ovoga Sovru providura
i ostalu gospodu mletačku?
Voli su ti kokoš ali jaje
nego ovna ali grudu sira.
Koje čudo mogu na godinu
kokošakah oni pozobati!
Pa pogini u ono gospodstvo,
spušti kulje, a obrivi brke,
a pospi se po glavi pepelom,
a brnjice ka u žene uši.
Kako tridest napuni godinah,
svaki dođe kao babetina,
od bruke se gledati ne može;
kako pođi malo uza stube,
ublijedi kako rubetina
a nešto mu zaigraj pod grlom,
rekao bi, onaj čas umrije!

Sijeku peciva i sjedoše na ručak. Serdar Janko pita či je brav te mu on u pleće gleda, i kažu mu da je Martina Bajice.

Serdar Janko
Divna pleća, a divno li piše!
Blago tebi za dovijek, starče,
čudno li ćeš nešto doživjeti!

Knez Rogan
Koje drže da je naša strana,
al’ od krsta ali je od stuba?

Knez Janko
Mi smo vazda od krsta držali.

Knez Rogan
Hiljadu sam plećah oglodao,
ali ove ne viđeh nesreće.
Čije ovo pleće te ga gledam?
Njegova se kuća ugasila,
u nju neće kokota pojati;
a evo je nasred njega šuplje
ka da ga si silom prošupljio,
a po njemu dvadeset grobovah
i ni jedan nije izvan kuće.

Svi gledaju ono pleće i čude se kakvo je. Pitaju od čijega je brava, i kažu im da je od brava Skender-Age Medovića.

Knez Janko (gleda jedno pleće i priča iz njega)
Ima ovaj dvadeset govedi,
guvno mu je kod kuće lijepo,
na kuću mu šljeme dosta jako,
jaki su mu i lijepi konji;
krije negđe zamotuljak parah,
ma bih reka da ih nije mnogo,
i za njih mu svi u kući znaju.

Vukota Mrvaljević (priča iz pleća)
Čudna negđe pustoga plijena,
no je krvav, da ga Bog ubije:
Kosovo je oko njega leglo!

Vuk Mićunović
Što bajete kao bajalice
ali babe kad u bob vračaju?
Što će znati mrtve kosturine
kako će se kome dogoditi?

Vukota Mrvaljević
Koje jade ti tobož mudruješ?
A ti više u njima proričeš
no koji mu drago desetinja.
Ne daš nigda pleća oglodati,
no ih grabiš iz ustah ljudima;
meni si ih stotinu uzeo
da đavola priđe u njih vidiš.
U to ti je prošlo po vijeka!

Vojvoda Batrić
Danu, Vuče iz Lješeva Stupa,
uzmi gusle da nas razgovoriš;
kad je dobro, neka je i bolje.

Vuk Lješevostupac (poje)
Čevo ravno, gnjijezdo junačko,
a krvavo ljudsko razbojište,
mnoge li si vojske zapamtilo,
mnoge li si majke ojadilo!
Ljudske su te kosti zatrpale,
ljudskom si se krvlju opjanilo;
vazda raniš od Vidova dana
junačkijem i konjskijem mesom
gavranove i mrke vukove!
Strašno l’ bješe jednom pogledati:
dim te crni bješe priklopio,
sto hiljadah pritislo Turakah,
oko tebe puške grmijahu,
frištijahu hiljade momakah
a grakahu na jata vranovi.
Iza tmine i sunce ogrije:
pred večer se nad tobom izvedri,
Turke mrtve po tebe brojasmo,
pogodit se nigda ne mogasmo
oko broja, koliko ih bješe.

(ostavlja gusle)

Vojvoda Batrić
Danu, Vuče, nemoj prekidati,
razgovora bez takvoga nema.

Vuk Lješevostupac
Ne umijem, vojvoda, pa je ljepše ostaviti.

Pucaju puške uz polje, pjevaju ljudi, ima ih okolo sto i pedeset.

Vojvoda Draško
Ko je ono, ka da su mahniti?

Serdar Janko
Ono su ti svati Mustafića,
a ženi se Suljo barjaktare
sinovicom s Oboda kadije.

Vuk Mićunović
Ma nijesu svi svatovi Turci,
nego ima i Crnogoracah.

Serdar Janko
Ima onđe i Crnogoracah
malo manje nego polovina.

Vuk Mićunović
Kud su šćeli potrpezne kučke,
Brankovići i ližisahani?
Što im oće društvo sa Turcima?

Knez Janko
A kakva je to vražija ženidba
kad vjenčanja nikakva nemaju,
no živuju ka ostala stoka?

Serdar Janko
U njih nema nikakva vjenčanja,
no pogodbu nekakvu učine
ka da kravu napoli predaju.
Oni žene u čeljad ne broje,
no ih drže ka prodano roblje.
Oni kažu: Žena je čovjeku
slatko voće al’ pečeno jagnje.
Dok je takva, neka je u kuću;
nije l’ takva, sa njom na ulicu!

Knez Rogan
Hvala Bogu, pasjega mileta,
ka je opit sa zlom i nepravdom!
Đe dopire, tu zakona nema;
zakon mu je što mu srce žudi,
što ne žudi u Koran ne piše.

Poju svatovi uz polje.

Svat Turčin
Gergeleze, krilo od sokola,
te na hata u raju poleće,
samovoljno, bez nikakva zora,
pred Proroka priđe da izađeš;
hurije te divne zarobiše
te si nama tako zakasnio.
Izlaz k nama, časa ne počasi,
na tvojega krilata halata!
Ne zaborav’ sablje i miždraka
i tvojega biča paklenoga,
jer su Vlasi uši podignuli,
da okupiš stoku u torinu.
Vuci su ti ljuto pogladnjeli;
nek ti sine sablja damaskija,
da ne laju paščad na Proroka!

Svat Crnogorac
Đe si, Marko, nagnuta delijo?
Iako si turska pridvorica,
al’ si opet naša perjanica.
Pojaš’, Marko, tvojega, Šarina,
od oružja ništa ne uzimaj
do tvojega teška šestoperca;
njim Aliju zgodi među pleća,
pa mu na čast Prorok i hurije!

Svat Turčin
Ilderime, svečev buzdovane,
malo li ti bi krstove vjere
međ’ istokom i među zapadom
da istrčeš hata krilatoga,
damaskiju da krvi napojiš,
da najstrašnim postaneš šehitom,
no se diže da Fatimu ćeraš,
jedinicu svetoga Proroka?
Tu sagr’ješi Bogu i Proroku;
ko im skrivi, on im grdno plati!
Al’ ti prosto dinovo mlijeko
kada Bosni salomi rogove,
kad sve pokla što ne posuneti ;
samo fakir ostavi fukaru
da nas služi, a pred krstom tuži.

Svat Crnogorac
Obiliću, zmaju ognjeviti,
ko te gleda, bliješte mu oči!
Svagda će te svetkovat junaci!
Mrcino nam krunu ne upušti
kad padiši stade pod vilice,
kada dinu zagazi u čorbu.
Sat te viđu na tvojega Ždrala
đe razgoniš kod šatora Turke.
Što će biti, ko će ugoditi?
Srb i Turčin ne slaže se nigda,
no će prije more oslačati.

Svat Turčin
Drž, Alija, kurvino kopile,
Kotarke se mlade razbježaše!
Sramota je sivome sokolu
ćerat dugo jato jarebicah,
pa za sebe ne ulovit mesa.
Udri, Tale, tvojom drenovačom,
pod njom puču rebra ka orasi!
Polovina glave izgubite,
ne ostavte Kosu u kavure;
takvo voće nije za kavure.

Svat Crnogorac
Bjež, Komnene, zadrta delijo,
kad si takvu srnu ulovio!
Već si dosta odmorio krila,
nijesu ti daleko Kotari;
vjera ti je Hajki omilila,
jedva čeka da ti se prekrsti.
Zabobonji, Starino Novače,
svrh Klisure, ka si naučio,
jer su dinu uši zaglibile;
probudi mu buhe u kožuhe.
Ne pušt’, Bajo, živa đavoljega;
neka svati ne bude planine
bez pitanja tvoga al’ Limova.

Izlazi Mustaj-kadija i moli momčad da ne poju onake pjesne pokraj sakupa Crnogorskoga, da ne bude od glavarah kome što žao, nego neka poju svatovske pjesne, i on sam počinje pojati.

Mustaj-kadija
Ne plač’, majko, dilber Fatimu:
udata je, nije ukopata;
ruža s struka nije pala svog,
no u bostan prenešena svoj.
Fatimu će Suljo držati
kao oči svoje u glavi.
Fatima je strukom divota,
oči su joj dvije zvijezde,
lice joj je jutro rumeno,
pod vijencem gori Danica;
usta su joj parom srezana,
usne su joj ružom uždene,
međ’ kojima katkad sijeva
snježna grivna sitna bisera;
grlo joj je čista fildiša,
b’jele ruke – krila labuda.
Nad cvijećem pliva zornjača,
a voze je vesla srebrna.
Blago odru na kom počine!

Svat Crnogorac
Soko mrzi polja od prašine,
soko neće žabu iz lužine,
soko hoće visoku liticu,
soko trazi ticu jarebicu;
jarebica tanka i plašiva,
ma tijela kako vatra živa.

Svat Turčin
Ne dangubi, svatski prvijenče,
sahati su danas ka godine,
hoće nam se Sulju odužiti.
Bog je dragi nekoliko dana
tandarihe zemlji poklonio;
grehota je da ih potkidamo.

Vojvoda Stanko
Čudne bruke, grdne mješavine!
Čujaste li kako se pojaše?
Zaludu se nedružina druže,
sve nekakvi prigovori stari:
Miloš, Marko – Mujo i Alija!
Pripravlja se, dok odjednom pukne;
već previre kapa na sve strane.

Vuk Mandušić
Ema šta se druže s krvnicima,
a u jedan kota da ih svariš,
ne bi im se čorba smiješala!

Vuk Mićunović
Bezobrazne, obrljane kurve,
povukuše te nam obraz grde!
Junačkoga ne znaju poštenja,
a ne bi se vukli za Turcima.
Mrzni su mi oni nego Turci,
a ne mislim za njih ni za Turke.
Badava se inate s Turcima
kad im ližu, ka paščad, sahane!

Bogdan Đurašković
Oni šćahu sve onako pojat,
no im ne da podmukla lisica.
Vidite li onoga kadije?
Druga nema u četiri zemlje.
U njega su medene riječi,
uvija se ka vrag oko krsta,
ama punan gube i lukavstva;
krvnika ga rišćanskoga nema-
zaklala ga puška crnogorska!

Prođoše svatovi.-Malo stade, evo pokajnice uz polje, i tuži sestra Batrićeva pred njima.

Sestra Batrićeva
Kuda si mi uletio,
moj sokole,
od divnoga jata tvoga,
brate rano?
Da l’ nevjerne ne zna Turke,
Bog ih kleo!
e će tebe prevariti?
divna glavo!
Moj svijete izgubljeni,
sunce brate!
moje rane bez prebola,
rano ljuta!
moje oči izvađene,
očni vide!
Kome braću ti ostavi,
bratska hvalo,
i staroga baba Pera,
kuku, Pero!
i tri mlade sestre tvoje,
kukavice?
Sedam snahah što ošiša?
njima prazno
Što ne čuva mladu glavu,
ljudska vilo;
što krvnika njom nasladi,
bratska diko?
Na vjeru te posjekoše,
nevjernici!
Divno l’ Travnik okitiše,
to platili!
sa lijepom glavom tvojom,
kuku, lele!
Ko će čete sakupljati,
četovođa,
ko l’ krajini branit krilo,
bratsko krilo,
ko će turske glave seći,
ostra sabljo?
Da pogibe u boj ljuti,
ubojniče,
đe se srpski momci grabe,
mlado momče,
oko glavah i oružjah,
proste rane;
no na vjeru u nevjere,
vjerna glavo!
Da mi se je pomamiti,
sestri crnoj,
da te kako zaboravim,
kukavica,
e prezgodna glava bješe,
mladi brate!
Da uz cara sjedijaše,
mudra glavo,
šćaše carev vezir biti,
sestri tužnoj;
da kod kralja sjedijaše,
moj mladiko,
đeneral mu šćaše biti,
moja ružo!
Da se mogu razgovorit,
srce moje,
a sa mrtvom tvojom glavom,
kam da mi je!
da ti crne oči viđu,
oči moje,
da poljubim mrtvu glavu,
mjesto brata,
da očešljam dugi perčin,
jaoh meni!
i junačku čalmu svežem,
sestra grdna!
U krvničke sad si ruke,
platili te!
nagrdiće krasnu glavu,
prekrvnici!
Ti ćeš mnogo braće naći,
kuku nama!
biranijeh sokolovah,
kuku, braćo!
po bedemu od Travnika,
Bog ga kleo!
Glave bratske poznat nećeš,
nama prazno!
jere su ih nagrdili,
nevjernici!
Kud će tvoja mlada ljuba,
kuku njojzi!
dvoje đece tvoje ludo,
siročadi?
Što će jadni đed ti Bajko,
moj Batriću,
koji te je odnjivio?
teško njemu!
Proste tvoje ljute rane,
moj Batriću,
al’ neprosti grdni jadi,
kuku rode!
e se zemlja sva isturči,
Bog je kleo!
Glavari se skamenili!
kam im u dom!

Svi glavari plaču, i kad čuše ime Batrićevo, svi plačući izidoše pred pokajnice. Kako se sastaše s njima, znadoše što je. Sestra se Batrićeva zagrli s đedom Bajkom (knezom), ugrabi mu nož iza pasa i ubi sama sebe; Bajko se prenemogne i pade spored unuke mrtve.

Vuk Tomanović
Hvala Bogu, velike žalosti
što nas nađe danas iznenada!

Svak ćuti i plače.

Vuk Mićunović
Oh do Boga, a oh dovijeka,
da čudno li s glave pogibosmo!

Knez Rogan
Osamdeset već imam godinah;
sto putah sam gleda Crnogorce,
gleda Turke, a gleda Latine-
mlade glave onakve ne viđah!

Vuk Tomanović
U ove se gore nigda nije
onakvoga mladeta dizalo.
Ono bješe junak pod krilima!
Gleda sam ga đe skače s momcima:
skoči s mjesta četrnaest nogah,
a iz trke dvadest i četiri;
po tri konja zagona preskoči.

Vuk Mićunović
Što je fajde kriti ono što je?
Onakvoga sivoga sokola
Crnogorka jošt rađala nije!
Ne mogaše čovjek nigda znati
al’ je zgodni ali je valjasti,
al’ je mudri ali je ljubavni!
Šest putah sam s njim na muku bio
đe prah gori pred oči junačke
i đe glave mrtve polijeću-
jošt takvijeh očih gvozdenijeh
ja ne viđeh u jednoga momka.
A nemaše jošt dvadest godinah.
I što ću vam kriti, Crnogorci,
živo mi je srce pokosio
i našu je zemlju ocrnio!

Vuk Tomanović
On ne bješe no samo nastao,-
Crnogorca već bješe svakoga
on gotova preteka junaštvom:
sedamnaest ali osamnaest
bješe glavah posjeka turskijeh!

Vojvoda Batrić
Bog ga jaki i mrtva ubio!
Kako moga vjerovat Turcima,
tere im se na vjeru opušta?

Vuk Tomanović
Vjeran bješe junak mimo ljude,
pa ga ono pašče Ćorovića
izbezumi nekako na bratsku,
te sramotno, crn mu obraz bio!

Serdar Janko
Je li mu se kuća iskopala?

Vuk Tomanović
Ne, serdare, ali što za fajdu?
Ostalo je dvoje đece muško,
jedno drugom vode dat ne može;
i zgodna su ka dvije jabuke.
Nego ko će đecu dočekati?

Knez Janko
Kolika mu brata ostadoše?

Vuk Tomanović
Sedam bratah, svi sedam jednaci.

Knez Janko
Hoće li ga osvetiti, Vuče?

Vuk Tomanović
Hoće, kneže, ali što za fajdu?

Knez Janko
Kako zašto? Što govoriš, čoče?
Da ga mogu dobro osvetiti,
ka da bi ga iz groba dignuli!

Knez Janko
Ada ova nesrećna nevjesta,
te se danas ubi među nama,
ljuće mi je na srce zavila
no nesrećna glava Batrićeva.

Serdar Janko
Ne zbori nam, kneže, za te jade!
Ni ovakve jošt nije žalosti
na mnogo se mjestah događalo;
no joj puče srce u prsima
a obrnu svijet naopako
za onijem sivijem sokolom,
pa ne moga odoljet žalosti,
nego život uze sama sebi.

Knez Rogan
Nevolja je, braćo, da s’ ubije!
Kam bi crka od ove žalosti,
a ne sestra za onakvim bratom,
e predivan bješe, jad ga naša!
Kad se šćaše ođest kud da ide,
pa obuci one puste toke,
šal crveni svezi oko glave,
a pani mu perčin niz ramena,
dvije puške metni za pojasom,
a pripaši mača o pojasu,
a u ruke uzmi džeferdara,-
krasna lica, visok kao koplje!
Kad pomislim i ja kakav bješe,
raspale se uz mene plamovi!

Glavari sjede okolo Veljega guvna i razgovaraju se, dok evo ti tri četiri stotine Ozrinićah, Cucah i Bjelicah. Svi posjedaše pred glavare i drže duge puške uz ramena.

Serdar Vukota
Dobro došli! Što je bilo, ljudi?
Krenuli ste nekud ka na vojsku!
To vam nije bez neke nevolje;
da se nije ko pokla, Boga vi?

Vojnik
Ne, serdaru, jošt nije pokolja,
ema bi se moglo doslutiti.

Drugi od vojnikah
Pope cucki, da’ im ono pismo
te si pisa među svima nama,
pa se s njime neka razgovore,
e ćemo ih grajom zaglušiti.

Pop Mićo dava pismo vladici Danilu. Vladika ga gleda i ne govori ništa.

Knez Janko
Što je bilo? Što piše, vladiko?

Vladika Danilo
Ne može se ono pročitati.

Daje ga vladika knezu Janku da ga popu povrati.

Knez Janko (gleda ga)
Divna pisma, jadi ga ubili!
Krasno je na kartu složeno,
kao da su kokoške čepale.

Svak se smije. Knez Janko dava pismo popu i govori mu.

Knez Janko
Pope Mićo, drž ti ovo pismo,
te pročita’, da znamo što piše!

Pop Mićo uzimlje pismo, dugo ga gleda i počinje čitati:

Pop Mićo (čita)
… um … dam … am …
… bi … nu … no …
… na … ša … ra …

Vuk Mićunović
Lijepo li ova sablja čita,
divno li nas danas razgovori!
Amanati, đe nauči tako?
Jesu li te u Mletke šiljali?
Kada svoje tako osijecaš,
ada što bi s tuđijem činio?

Pop Mićo
Ti se, Vuče, kada sa mnom rugaš?
Kakav nauk, takvo i čitanje!
Da sam ima boljeg učitelja,
te bih i ja danas bolje čita.
Ka je, da je, o njemu se bavim.
Ko će bolje, široko mu polje!

Vuk Mićunović
Ja ti ne bih predavao bira,
da se slušam, zrno dađavolje.

Pop Mićo
I ne daju žita ni u šaku,
do po runo i po grudu sira;
pa i to mi daju ka na silu.
Da li ne znaš naše davaoce?

Vuk Mićunović
Amanati, ne naijedi se!
A kako im čitaš leturđiju
kad ovako u pismo zatežeš?

Pop Mićo
Amanat mi, ja je i ne čitam,
niti mi je knjiga za potrebu,
nit’ je kada u crkvu otvaram.
Napamet sam je dobro utvrdio
leturđiju, krstit i vjenčati,
ka i druge pomanje potrebe;
pa kad mi je koje za potrebu,
ispojem ga ka pjesnu na usta.

Knez Janko
Čudna popa, jadi ga ne bili,
u svijet ga ovakvoga nema!

Sve u smijeh i u graju.

Serdar Vukota
Danu pričaj koji što ste došli,
da idemo, da ne zamrčemo.

Jedan Cuca
Pričaćemo, a imamo dosta!
Prosta sablja po sto putah turska,
od Kosova koja nas siječe,
pri zlu tome, ako je istina.
Evo ima šest-sedam godinah
ka dohodi jedna proročica
među nama. Iz Bara se kaže.
Dava trave i nešto liječi,
i zapiše nečesove gradi
da čovjeka puška ne ubije.
Svak je drži, oprosti mi, Bože,
ka da duhom svetijem prozire.
Donio je đavo među nama
evo ima dvije tri neđelje,
pa je sada, što nije nikada,
udarila kaživat vještice.
Dvadest ih je do sada kazala,
i sama je sebe obličila;
na njih više no pedeset glavah
što su one svakoju izjele,
a sve đece koja su pomrla
i momčadi te puška ubila.
Pa se narod cio pomutio,
niko ne zna šta hoće da radi;
pomrzjelo sve jedno na drugo.
Na čudo smo i na jade bili
razdvajući da se ne iskolje.
Jedva smo ih ovamo savili,
eda kako vi to pretečete.

Vuk Mićunović
Čudne stoke, Bog ih posjekao,
oko šta se imalo poklati!
A đe vi je ta zlosrećna baba
te među vas nož krvavi vrgla?

Isti Cuca
Evo smo je doveli sa sobom
da pred vama ovo posvjedoči.
Ona zbori da će sve kazati;
i kazuje, Bog je posjekao,
ka da čovjek sve očima gleda.

Izlazi proročica i vještica.

Knez Janko
Kažuj, babo, jesi li vještica?

Baba
Jesam, kneže, nije fajde kriti.

Knez Janko
A kako se gradite vještice?

Baba
Mi imamo jednu travu za to,
pa tu travu u lonac svarimo,
iz lonca se redom namažemo;
iza toga budemo vještice.

Knez Janko
Pa poslijed što se od vas radi?

Baba
Kupimo se na mjedeno guvno,-
niko ne zna do nas đe je ono.
Na vratila o marču jašemo,
dogovore krijući činimo
kakvo ćemo zlo učinit kome.
Živinom se svakom promećemo;
vozimo se na srebrna vesla,
lađa nam je kora od jajeta.
Zla mrznome činit ne možemo;
a ko nam je mio ali svojta,
trag po tragu njegov iskopamo.

Svi iz glasa
Vidite li kako ne zna ništa!
Istina je sve što je kazala;
ne bi sama sebe naružila
da u taj lik nije obeštana.
Pa se kaje, stavila se duše,
jere vidi trag ni iskopaše.

Knez Janko
Slušaj, babo, sve ti vjerujemo:
može biti i mjedeno guvno,
jahati se može na vratilo,
ma za lađu i vesla srebrna,
to ti niko vjerovati neće,
er je sasma preništava lađa.

Baba
Istina je, moj mili, duše mi!
A kako bih danas pridizala
kada visim nogama u grobu?
Nego sam se jednom pokajala;
volija sam poći pod gomilu
sa svijema te smo toga lika
no zla činit kako smo do sada,
da ako mi lakše duši bude.

(i plače baba)

Knez Janko
Čudna vraga, vidite li, braćo?
Hvala Bogu, ima li vješticah?

Knez Rogan
Ima, kneže, nekijeh rogošah,
pod oblak će ustrijelit orla!

Vuk Mićunović (vladici)
Ti, vladiko, znaš duboke knjige;
nalaziš li u njima vještice?

Vladika Danilo
Đe vještice, što govoriš, Vuče!
Nema toga ni u jednu knjigu.
Svrh mene se svi ovde kunite,
to su babske priče i mudrosti;
nego laže ova babetina,
ali može nešto drugo biti!

Svi glavari:
Kažuj, babo, rašta si lagala,
al’ na našu dušu pod kamenje!
Nije šala što si učinila:
pomutila tri mučna plemena
i krvavu sablju izvadila!

(Baba se prepada i drhti.)

Baba
Kažaću vam, al’ na ispovijest,
pa činite šta hoćete sa mnom.

Knez Janko
Nema, babo, ovde duhovnika,
nako ćemo poslat popa Mića,
a on knjige uza sebe nema.
Nego kažuj, al’ ćeš pod gomilu;
ne varaj se, drugo bit ne može!

Baba (drhtećim glasom kazuje)
Kad se spravljah iz Bara na ovamo,
dok evo ti jednoga kavaza
đe od paše za mene došao;
povedi me na Skadar veziru.
Vezir bješe čuo što se radi,
da dogovor među se imate
na domaće udariti Turke,
pa me posla da vas ja pomutim,
da se o zlu svome zabavite.
Nauči me sve kako ću radit,
i reče mi, duša mu prokleta:
„Na tebe se niko stavit neće,
jer ti često ideš među njima.“
Zaprijeti kad od njega krenuh:
„Ne smuti li, babo, Crnogorce,
kunem ti se turskom vjerom tvrdom:
imaš doma deset unučadi
i tri sina, sva tri oženjena,-
sve ću ti ih zatvorit u kuću,
pa u živi oganj izgorjeti!“
Ta me sila, braćo, naćerala
te pomutit hoćah Crnogorce.

Tada skoči narod cio, uzmi kamenje da je pod gomilom metnu, ali je ne puste glavari, no je s mukom odbrane.

Raziđoše se doma svikolici; samo nekoliko glavara ostadoše na Cetinje da pritvrde svoj dogovor.

Smrklo se; sjede glavari okolo ognja. Izlazi mjesec krvav, i bi veliki potres. U to isto doba dođe k njima stari i slijepi iguman Stefan s brojanicama u ruke.
Knez Rogan
Mož li znati, oče igumane,
rašta ove gore uzdrhtaše?

Iguman Stefan
Ko će, sinko, božju volju znati,
ko li boža prozreti čudesa?

Knez Rogan
Ada što je ovaj mjesec crven
kako da je iz ognja ispretan?

Iguman Stefan
Ni to, sinko, ja ne mogu znati.
Aljinah je na nebesa dosta,
pa Bog daje kome kakvu hoće;
a meni je svakoja jednaka,
tek sam svoje oči izgubio.
Blago vama koji ih vidite,
vi ste bliže Boga i čudesah!

Tišina je; iguman broji brojanice.

Knez Janko
A brojiš li sve tako, igumane?

Iguman Stefan
Brojim, sinko, ne prestajem nigda.

Knez Janko
Doista se misliš nabrojiti.
Da li ti se, oče, ne dodije,
a od toga . . ?
Ja bih voli sad grivnu orahah,
da je jednom po naški izbrojim,
na stotinu tijeh brojanicah
da prebiram prstima za fajdu.

Serdar Janko
Ti sve, kneže, na šalu okrećeš.
Danu, oče, ono ka umiješ,
ispriča’ ni štogod, amanati,
priđe no smo legli i zaspali.
Ko te nije čuo đe govoriš,
onaj ne zna što u tebe spava.

Iguman Stefan
Hoću, braćo, to sam i došao.
Ja sam mnoga zažega kanđela
na oltaru crkve pravoslavne,
pa sam slijep doša među vama
da podžežem, koliko uzmogu,
i vaš oganj sveti na oltaru,
na oltaru crkve i poštenja.

Mnogi iz glasa: Zbori, oče, svi ćemo slušati koliko te god volja, ako ćeš do ponoći.

Iguman Stefan
Ja imadem osamdeset ljetah.
Otkako sam oči izgubio,
ja sam više u carstvo duhovah,
iako mi jošt tijelo dušu
zadržaje i krije u sebi
kako kamen podzemna peštera.
Ja sam mnogo obiša svijeta.
Najsvetije nebesne hramove
što je zemlja nebu podignula
ja sam redom svaki polazio,
nasrka se dima s žertvenikah.
Penja sam se na sveštenu goru
sa koje je strašno predskazanje
svoje sudbe Jerusalim čuo.
Razgleda sam i sve tri pećine:
đe se sunce hristjanstvu rodi,
đe je nebo jasli osveštalo,
đe su cari nebesnom mladencu
pohitali s darom pokloniti se.
Gledao sam Getsimansku baštu,
ocrnjenu strašću i izdajom.
Svjetu lampu lud vjetar ugasi!
Mi vidimo na plodnim njivama
đe se grdno trnje rastićilo,
hram Omarov đe se povisio
na svešteni osnov Solomonov,
đe Sofija za konjušku služi.
Smiješna su svojstva naše zemlje,
punana je ludijeh premjenah.
Priroda se svakolika pita
sunčanijem čistijem mlijekom;
u plamen se i ono pretvara,
danas žeže što juče njivljaše.
Kolijevke kakve bi trebale
ne imadu sve naše rijeke;
vidimo li mi ova strašila
đe pustoše nemilosrdno zemlju?
Vreme zemno i sudbina ljudska,
dva obraza najviše ludosti,
bez poretka najdublja nauka,
sna ljudskoga đeca al’ očevi,-
je li ovo pričina uprava
kojoj tajnu postić ne možemo?
Je l’ istina e ovo ovako,
al’ nas oči sopstvene varaju?
Ište svijet neko djeistvije,
dužnost rađa neko popečenje,
obrana je s životom skopčana.
Sve priroda snabd’jeva oružjem
protiv neke neobuzdne sile,
protiv nužde, protiv nedovoljstva:
oštro osje odbranjuje klasje,
trnje ružu brani očupati;
zubovah je tušte izoštrila,
a rogovah tuste zašiljila;
kore, krila i brzine nogah,
i cijeli ovi besporeci
po poretku nekome sljeduju.
Nad svom ovom grdnom mješavinom
opet umna sila toržestvuje;
ne pušta se da je zlo pob’jedi,
iskru gasi, a zmiju u glavu.
Muž je branič žene i đeteta,
narod branič crkve i plemena;
čest je slava, svetinja narodnja!
Pas svakoji svoje breme nosi;
nove nužde rađu nove sile,
djeistvija naprežu duhove,
stjesnenija slamaju gromove;
udar nađe iskru u kamenu,
bez njega bi u kam očajala.
Stradanje je krsta dobrodjetelj;
prekaljena iskušenjem duša
rani t’jelo ognjem elektrizma,
a nadežda veže dušu s nebom
kako luča s suncem kapljicu.
Što je čovjek, a mora bit čovjek!
Tvarca jedna te je zemlja vara,
a za njega, vidi, nije zemlja.
Je li javje od sna smućenije?
Ime česno zasluži li na njoj,
on je ima rašta polaziti;
a bez njega- u što tada spada?
Pokoljenje za pjesnu stvoreno,
vile će se grabit u vjekove
da vam v’jence dostojne sapletu;
vas će primjer učiti pjevača
kako treba s besmrtnošću zborit!
Vam’ predstoji preužasna borba:
pleme vi se sve odreklo sebe
te crnome rabota Mamonu!
Pade na njem kletva beščestija.
Što je Bosna i po Arbanije?
Vaša braća od oca i majke;
Svi ujedno i dosta rabote.
Krst nositi vama je suđeno
strašne borbe s svojim i s tuđinom!
Težak v’jenac, al’ je voće slatko!
Voskresenja ne biva bez smrti.
Već vas viđu pod sjajnim pokrovom,
čest, narodnost đe je vaskresnula
i đe oltar na istok okrenut,
đe u njemu čisti tamjan dimi.
Slavno mrite, kad mrijet morate!
Čest ranjena žeže hrabra prsa,
u njima joj nema bolovanja.
Porugani oltar jazičestvom
na milost će okrenut nebesa!

Svi pospaše, a Iguman sjedi uz oganj, broji brojanice i svu noć čita molitve među njima.

Zora je, dižu se, pripasuju oružje da kreću doma. Čude se gladujući staroga Igumana đe sjedi uz vatru. Broji brojanice i nešto u sebi čita, a oni, kako se koji diže, tako mu pristupa i ljubi ga u ruku iz uvaženija, rašta lijepo i mudro zbori.

Serdar Ivan
Ti nijesi slijep, Igumane,
kad si tako mudar i pametan.
Budale su s očima slijepe,
koje vide, a zaludu vide;
trebaju im za proste potrebe,
ka ostaloj isto životini.

Serdar Vukota
A misliš li, serdare njeguški,
da bi bio ovakvi s očima?
Pjesna dobra spava u slijepca,
pogled smeta misli i jeziku.
Mož’ obisti kad što hoćeš pričat:
kad pričanju tvome pokaže se
stvar sasvijem protivna pred oči.
slast i silu izgubi pričanje,
um se smuti, a jezik zaplete;
češće ne znaš što si htio reći.
A slijepcu oči ne smetaju,
no se drži sve jednoga puta,
ka pjan plota kada se prihvati.

Vojvoda Batrić
Da pričamo snove pri kretanju!
Ja sam snio što nijesam nigda
(milo mi je za moje oružje):
noćas na san Obilić proleće
preko ravna Polja Cetinjskoga
na bijela hata ka na vilu;
Oh, divan li, Bože dragi, bješe!

Posle trideset, četrdeset drugah pričaj svoje snove: svaki kaza san jednak, da je Obilića vidio kako i vojvoda Batrić. Veseli idi u crkvu da se zakunu svi najedno da se kolju s domaćima Turcima. Ulaze u crkvu, Vuk Mićunović razmota šal sa glave, pa ga pruži, te svi za njem rukama uhvatiše i u kolo stadoše.

Vladika Danilo
Čuj, Nikola kneže dupioski,
i ti ruku pružaješ na kletvu!
Ti si nejak, znaš li, u Crmnicu,
a Turcima pred kućom Crmnica.
Krivu kletvu na dom ne ponesi,
jer je muka s Bogom ratovati!

Knez Nikola
Znaj, Vladiko, i svi Crnogorci,
ja znam divno kako mi je doma;
Ama imam trista Dupiljanah,
nek me izda svako, ka i hoće,
zadajem vi božju vjeru tvrdu –
s Turcima se hoćemo poklati
ako će nam sjeme utrijeti!
Kad krv prospem radi svoje vjere,
ne bojim se kletve, ni drugoga.
Kako puška pukne na Cetinje,
grohota će biti na sve strane.
Blago tome koga srce služi
i ko nije sasma ostario,
dosta će se posla nagledati!

Serdar Janko
Izdati se nećemo, ama treba da se utvrdimo kletvom; zdravi je posao.

Vuk Mićunović
Kuni, serdare Vukota, ti, e najbolje umiješ, a mi ćemo svi vikati: Amin!

Serdar Vukota
U pamet se dobro Crnogorci!
A ko činja biti će najbolji;
A ko izda onoga te počne,
svaka mu se satvar skamenila!
Bog veliki i njegova sila
u njivu mu sjeme skamenilo,
u žene mu đecu skamenio!
Od njega se izlegli gubavci
da ih narod po prstu kazuje!
Trag se grdni njegov iskopao
kako što je šarenim konjima!
U kuću mu puške ne visilo,
glave muške ne kopa od puške;
željela mu kuća muške glave!
Ko izdao, braćo, te junake
koji počnu na naše krvnike,
spopala ga bruka Brankovića
časne poste za psa ispostio;
grob se njegov na ta’ svijet!
Ko izdao, braćo, te junake,
ne predava punje ni proskure,
nego pasju vjeru vjerovao;
krvlju mu se prelili badnjaci
krvlju krsno ime oslavio,
svoju đecu na nj pečenu io;
u pomamni vjetar udario,
a u lik se manit obratio!
ko izdao, braćo, te junake,
rđa mu se na dom rasprtila;
za njegovim tragom pokajnice
sve kukale do vijek lagale!

Svi iz glasa viču:
Amin!

Izlaze iz crkve i otolen svaki doma.

Badnji Veče

Vladika Danilo i Iguman Stefan sjede kod ognja, a đaci, veseli, igraju po kući i nalažu badnjake.

Iguman Stefan
Jeste li ih, đeco, naložili,
u prijekrst ka treba metnuli?

Đaci
Naložili, đedo, ka trebuje,
presuli ih bijelom šenicom,
a zalili crvenijem vinom.

Iguman Stefan
Sad mi dajte jednu čašu vina,
ma dobroga, i čašu od oke,
da nazdravim starac badnjacima.

Daju mu čašu vina, on nazdravi badnjacima i popi je.

Iguman Stefan (čisteći brke)
Bog da prosti vesela praznika!
Donesite, đeco, one gusle,
duša mi ih vaistinu ište,
da propojem; odavno nijesam.
Ne primi mi, Bože, za grehotu,
ovako sam starac naučio.

(Daju mu đaci gusle)

Iguman Stefan (poje)
Nema dana bez očnoga vida
niti prave slave bez Božića!
Slavio sam Božić u Vitlejem
slavio ga u Atonsku Goru,
slavio ga u sveto Kijevo,
al’ je ova slava odvojila
sa prostotom i sa veselošću.
Vatra plama bolje nego igda,
prostrta je slama ispod ognja,
prekršćeni na ognju badnjaci;
puške puču, vrte se peciva,
gusle gude, a kola pjevaju,
s unučađu đedovi igraju,
po tri pasa vrte se u kolo, –
sve bi reka jednogodišnici,
sve radošću divnom naravnjeno.
A što mi se najviše dopada,
što svačemu treba nazdraviti!

Vladika Danilo
Srećan li si, Igumne Stefane,
kako te je Bog vesela dao!

Iguman Stefan
Mladi sinko, lijepi Vladiko
samo sobom noćas je veselo,
a dušu sam natopio kapljom
pa se stara igra povrh vina
ka blijedi plamen po rakiji.
To mi katkad starcu budi kosti,
spomene ih na mlade godine.

Vladika Danilo
Ljepše stvari nema na svijetu
nego lice puno veselosti,
osobeno ka što je kod tebe:
sa srebrnom bradom do pojasa,
sa srebrnom kosom do pojasa,
a lice ti glatko i veselo,
To je uprav blagoslov višnjega.

Iguman Stefan
Ja sam proša sito i rešeto
ovaj grdni svijet ispitao,
otrovi mu čašu iskapio,
poznao se s grkijem životom.
Sve što biva i što može biti,
meni ništa nije nepoznato;
što god dođe ja sam mu naredan.
Zla pod nebom što su svakolika
čovjeku su prćija na zemlju.
Ti si mlad još i nevješt, vladiko!
Prve kaplje iz čaše otrovi
najgrče su i najupornije.
O da znadeš što te jošte čeka!
Sv’jet je ovaj tiran tiraninu,
a kamoli duši blagorodnoj!
On je sostav paklene nesloge:
U nj ratuje duša s tijelom,
u nj ratuje more s bregovima,
u nj ratuje zima i toplina,
u nj ratuju vjetri s vjetrovima,
u nj ratuju živina s živinom,
u nj ratuje narod s narodom,
u nj ratuje čovjek s čovjekom,
u nj ratuju dnevi sa noćima,
u nj ratuju dusi s nebesima.
T’jelo stenje pod silom duševnom,
koleba se duša u t’jelu.
More stenje pod silom nebesnom,
koleblju se u moru nebesa;
volna volnu užasno popire,
o brijeg se lome obadvije.
Niko srećan, a niko dovoljan,
niko miran, a niko spokojan.
Sve se čovjek bruka sa čovjekom:
gleda majmun sebe u zrcalo!

Vladika Danilo
Dobra vatra, a jošt bolje vino;
malo si se, đedo, ugrijao,
pa prečišćaš svijet na rešeto!

Iguman Stefan
Đe si bio danas, amanati,
te si doma tako pozna doša?
Stoja u lov toliko nijesi;
ranije si svagda dohodio.
I đe su ti tjelohranitelji,
dva Novaka i barjaktar Pima!
Ne bio ih puštavat od sebe.
Bio dozvat, dok ti Božić prođe,
dva tri sina staroga Martina,
jere ti se ja sve bojim, sinko,
da će Turci tebe izgubiti.
Dvadest, tridest da noćas udare,
kako ti se kuća osamila,
što bi šćeli, to bi učinili!

Vladika Danilo
Ne boj mi se, akobogda, đedo!
Ne misli se o tome Turcima,
zle su misli i na njih napale.
Pa i da bi došli i stotina,
imam ovde desetak đačadi,
u kuću se bismo zatvorili,
mi se bili, a ti bi nam pjeva.

Iguman Stefan
Od te pjesne, Bože me sahrani!
Teža bi mi bila no plakanje;
Plakanje je pjesna sa suzama!

Idu da spavaju. Dižu se pred zoru i idu u crkvu. Svršila se leturđija, izlaze. Đače priča Igumanu Stefanu pred crkvom.

Đače
Slušaj, đedo, da ti nešto kažem.
Kad su prva zvona zazvonila,
diga sam se da idem u crkvu,
ali jeku nečesovu čujem,
te ja strči brže nakraj polja.
Iako je lijepo vrijeme,
mišljah skače voda u Ponoru.
Kad prisjedoh malo ukraj polja
ali nije ono što ja mišljah,
no to brdo na kraj polja ječi
kako da će prsnut u oblake.
Puške grme, nebesa se lome,
fiska stoji mlade ubojnike!
Te ja brže bolje preko polja.
Kada dođi pri Đinovu brdu,
al’ u brdo nigđe ništa nema,
no se negđe boj krvavi bije,
pa odzivom brdo uzječalo.

Iguman Stefan
Muč’ budalo, da li Božić nije?
već je troje pojelo pjevacah:
sada puške najviše pucaju,
a to brdo ka šuplja tikvina,
pa glasove hvata odsvakuda.
Već za dugo i ne treba ništa,
no ponavlja ono što đe čuje
kao jedna prekomorska tica.

Đače
Nije, đedo, tako mi roždestva,
no nekakav pokolj, te veliki;
Od miline uru sam slušao!
Dim je crni lega nad Bajice
ka najgušći oblak o jeseni.

Iguman Stefan
Hajd’ otolen, što koješta drobiš!
Dim na Božić, velikoga čuda!
Kako će se svenarodnja žertva
bez oblakah dima učiniti?

Čuje se grmljava pušakah niz polje. Pojaha Vladika Danilo hata i izide u polje. Kad eto niz polje pet šest stotinah ljudih. On potrči konja i brže bolje dođe među njih. Oni se svi oko njega u kolo okupi. Videći vladika pet Martinovićah, Vuka Borilovića i tri svoje sluge sve krvave, poče zapitovati.

Vladika Danilo
Pričajte mi što je tamo bilo:
al’ ste vuci ali ste lisice?

Vojvoda Batrić
Veseli su glasi, gospodare,
klanjamo se Bogu i Božiću.
Najpriđe ti Božić čestitamo,
čestitamo Božić Gori Crnoj!
Mi pet bratah pet Martinovićah
i tri tvoje sluge najvjernije
sa sokolom Borilović – Vukom
poklasmo se sinoć sa Turcima.
U pomoć nam ko god ću priteče,
sakupi se vojske kao vode.
I što ću ti duljiti pričanje?
Koliko je ravnoga Cetinja,
ne uteče oka ni svjedoka,
ni da kaže kako im je bilo,
te pod sablju svoju ne metnusmo
koji ni se ne kće pokrstiti;
Koji li se pokloni Božiću,
prekrsti se krstom hristijanskijem,
uzesmo ga za svojega brata.
Kuće turske ognjem izgorijesmo,
da se ne zna ni stana ni traga
od nevjerna domaćega vraga.
Iz Cetinja u Đeklić pođosmo.
Ćeklićki se razbježaše Turci
malo koga od njih posjekosmo
ma njihove kuće popalismo;
od mečeta i turske džamije
napravismo prokletu gomilu,
neka stoji za uklin narodu.

Vladika Danilo
Blago meni, moji sokolovi,
blago meni, junačka svobodo!
Jutros si mi divno voskresnula
iz grobovah našijeh đedovah!

Skida se s konja Vladika, te grli i celiva junake koji su počeli boj s Turcima; I tako idu niz polje pjevajući i puškama veselje čineći. Kada dođoše blizu crkve, ali je Iguman Stefan pred crkvom i jošt jedan kaluđer, koji držaše sveti putir u ruke.

Iguman Stefan
Ja ne vidi, nego čujem dosta.
Hajte, braćo, te se pričešćujte
bez priprave i bez ispov’jesti,
a ja mičem sve na moju dušu.

Pristupaju i pričešćuju se koji ne bješe ruča. Pošto se pričestiše, navrćeše peciva i počeše kolo voditi. A Vladika uljeze u kuću i uvede sa sobom pet Martinovićah, Vuka Borilovića i tri njegove sluge za njima uljegoše. Peku se peciva, igraju se momčad svake igre i kolo poje.

Kolo
Bješe oblak sunce uhvatio,
bješe goru tama pritisnula,
pred oltarom plakaše kanđelo,
na gusle se strune pokidale,
sakrile se vile u peštere –
bojahu se sunca i mjeseca;
bjehu muška prsa ohladnjela,
a u njima umrla svoboda,
ka kad zrake umru na planinu,
kad utone sunce u pučinu.
Bože dragi, svjetla praznika!
Kako su se duše prađedovske
nad Cetinjem danas uzvijale!
Igraju se na bjela jata,
kako jata divnih labudovah
kad se nebom vedrijem igraju
nad obrazom svjetla jezera.
Sokolovi pet Martinovićah,
koje jedna prsa zadojiše
a odnjiha jedna kolijevka,
dva Novaka s barjaktarom Pimom,
i viteze Borilović Vuče,
koji prvi udriste na Turke, –
ko umije vama splesti v’jence?
Spomenik je vašega junaštva
Gora Crna i njena svoboda!

Izlazi Iguman Stefan među narod, i nose za njim dva momka među sobom jednu siniju i na njoj dvadest okah šenice varene, izmiješate zrnima šipčanima, nalite dobro vinom i medom. Narod se čudi njegovu poslu i sav se okupi okolo njega da gledaju što će da radi. Momci postaviše koljivo na sred velikoga guvna, a Iguman poče govoriti.

Iguman Stefan
Čuj, narode, svi skinite kape!
Hoću spomen da činim dušama
vitezova našega naroda;
Danas će im najmilije biti,
od Kosova nigda kao danas.

Svak skida kapu i smiju se.

Iguman Stefan (čita naizust)
Vjerne sluge pomjani, Gospodi,
vladaoce, ma tvoje robove:
Nepobjednog mladoga Dušana,
Obilića, Kastriota Đura,
Zrinovića, Ivana, Milana,
Strahinića, Relju Krilatoga,
Crnoviće Iva i Uroša,
Cmiljanića, Vojvodu Momčila,
Jankovića, devet Jugovićah,
i Novaka – poradi halaka,
i ostale naše vitezove!
Na nebu im duše carovale
ka im ime na zemlji caruje!

Izjedoše ono koljivo, ručaše i svak doma odlazi.

Novo Ljeto

Izišli iz crkve, sjede uz oganj, pa se nešto Iguman zamislio

Vladika Danilo
Nešto si se zamislio, đedo!
Ali ti se drijemat počelo?

Iguman Stefan (čita naizust)
Ne drijema nego nešto mislim,
pa se čudim za novu godinu
što je danas ošćela ljudima.
Rašta nije s početkom proljeća,
kad se sunce sa juga povrati
i kad počnu dnevi napredovat,
kad se zemlja obuče u zelenju
i stvar svaka kad na njoj dobije
novi život i vid sasvim novi?

Vladika Danilo
Sve jednako tada ali danas;
vrijeme će svojim tokom hodit,
a ovo su stari uredili.

Iguman Stefan (čita naizust)
Ko je da je, nije ugodio.

Ulazi jedno momče k njima, celiva Vladiku u ruku, pa Igumna Stefana.

Vladika Danilo
Što je, momče? Otkuda si sada?
E da ćeš ni što dobro pričati?

Momče
Ja sam ulak, od Rijeke sada;
Serdar Janko posla me do tebe,
da ti pričam što je kod nas bilo.

Vladika Danilo
Pričaj, sinko, što najbrže možeš.

Momče
Kako čusmo za boj na Cetinju,
da na glavu pogiboše Turci,
Serdar Janko odmaha otpravi
dva momčeta riječkim Turcima.
Ko ne misli na Koran pljunuti
neka bježi glavom bez obzira!
Turci momčad kod sebe primami
i oboje na obod objesi.
U to serdar poklič niz nahiju!
Svak potrči k riječkomu gradu,
al’ zaludu – svi utekli Turci
u lađama put bijela Skadra;
samo Bogdan što je pohitao
te ubio riječkog Kadiju.
Šćaše doći serdar s glavarima
da ti priča sve kako je bilo,
no nemaše kada ostaviti:
razuraju grada Obodnika
i sve Turske kule i džamiju
da nas pazar ne smrdi nekršću.

Preklanja se ulak, celiva opet Vladiku u ruku, meće mu knjigu na skut i odlazi.

Vladika Danilo zove đače da pročita onu knjigu, da je čuje i Iguman Stefan..

Đače (uzima knjigu i čita)
Knez Nikola i svi Dupiljani
pozdravljamo našega Vladiku!
Pišemo ti što je kod nas bilo.
Kako čusmo što bi na Cetinju,
poklasmo se s našijem Turcima.
Dan i noć je poklanje trajalo:
bješe puna Crmnica Turakah,
desečara, age izjelice.
Malo ko nam u pomoći dođe;
i mi smo ti grdno izginuli,
polovina u boj poginusmo.
Nestalo je groblja oko crkve,
po šestinu u jedan kopamo.
Po Crmnici Turke isjekosmo
i grad Besac s zemljom izravnismo.
sad ti nema u našu nahiju
obilježja od turskoga uha
do trupine ali razvaline.

Vladika Danilo plače a Iguman se Stefan smije.

Vladika Danilo
Ti, Igumne, ne razumje pismo,
a bi i ti na njem proplakao:
po šestinu ujedno kopaju!

Iguman Stefan (čita naizust)
Razumijeh ga, al’ plakat ne mogu.
Da umijem plakat od radosti,
bih plakao slađe nego igda,
Al kod mene, kada poje duša,
suze mi se smrznu od radosti.

Bije neko u vrata od kujine, da ih slomi, misle da je lud.

Iguman Stefan (čita naizust)
Pomoz Bože i Mali božiću!
Kad je radost sa svakoje strane,
nek uljeze i ta’ ludi k nama
da nam kuću napuni smijeha!

Otvaraju đaci vrata, kad evo Vuk Mandušić. Namrčio se i crni mu brci pali na izlomljene toke. Džeferdar prebijen nosi u ruke, i sjeda kod ognja, sav krvav. Nikome ni „pomoz Bog“. Začude se kad ga onakvoga vide.

Vladika Danilo
Što je, Vuče? Grdno li izgledaš!
Viđu da si s krvave poljane,
gazio si negđe vatru živu
i Bog znade, do tebe samoga,
je li iko tu živ pretekao;
jer bez muke ne prskaju toke
ni se lome taki džeferdari
te s’ od vitke žice sakovani.

Vuk Mandušić (mrko priča)
Na Šćepandan dođe mi odiva,
iz Štitarah ljetos povedena,
i kaza mi: Evo haračlije
u Štitare da kupe harače!
te ja skupi pedeset momčadi
i zapadni s njima pod Štitare
da posiječem Turke izjelice.
Puču puške Lješanskom nahijom.
Mislim, idu Turci u harače,
pa na raju stravu udaraju.
kad boj čujem u Progonoviće,
te ja potec’ sa onom družinom.
A kad tamo, muka i nevolja!
Udarilo dvjesta haračlijah,
poturice, ljuta Arnauta,
na krvavu Radunovu kulu.
Sam se Radun u kulu nagnao
i s njim žena njegova Ljubica;
žena mlada, ama soko sivi,
puni puške svome gospodaru.
Radun gađa s prozora od kule,
sedminu je na obor ubio.
No mu došla bješe pogibija:
Turci bjehu slamu i sijeno
oko b’jele kule nanijeli
pa zažegli sa svakoje strane.
Plam se diga bješe u nebesa
i kulu mu bješe dohvatio.
A on gađa puškom, ne prestaje;
popijeva, tanko, glasovito,
pripijeva Baja i Novaka,
pripijeva, Draška i Vukotu
i dva Vuka od sela Trnjinah,
Markovića i Tomanovića,
a klikuje i žive i mrtve –
vidi strašnu uru pred očima!
Nama živa srca popucaše,
potrčasmo kuli Radunovoj,
oko nje se poklasmo s Turcima.
Izbavismo iz kule Raduna,
ma izgore ojađela kula.
Jošt nam đeko u pomoć priskoči
te od kule poćerasmo Turke;
do Kokotah, više Lješkopolja,
osamdeset i tri posjekosmo.
I u boju kod bijele kule
olova mi toke izlomiše,
a u razdvoj boja krvavoga,
najpotonja koja puče turska –
džeferdara držah pred očima –
prestriže ga, ostala mu pusta,
(plače)
po remiku, kada trska bješe!
Više žalim pusta džeferdara
no da mi je ruku okinula!
Ža mi ga je ka jednoga sina,
ža mi ga je ka brata rodnoga,
jere bješe puška mimo puške.
Srećan bješe, a ubojit bješe;
oko njega ruke ne previjah,
svagda bješe kao ogledalo;
u hiljadu drugijeh pušakah
poznati ga šćaše kada pukne.
Pa sam doša do tebe, vladiko:
na moru je od svašta majstorah,
pa bi l’ mogli pušku prekovati!

Vladika Danilo
Mrki Vuče, podigni brkove,
da ti viđu toke na prsima,
da prebrojim zrna od pušakah
kolika ti toke izlomiše!
Mrtvu glavu ne diže iz groba
ni prekova bistra džeferdara.
Zdravo tvoja glava na ramena,
ti ćeš pušku drugu nabaviti
a u ruke Mandušića Vuka
biće svaka puška ubojita!

Vladika ustade i dade Mandušiću iz odaje svoje jedan dobar džeferdar.

Petar II Petrović Njegoš

Video: GORSKI VIJENAC – Odlomke pročitali Miloš Žutić, Danilo Lazović, Petar Banićević…

Miroslav Mika Antić – KIKINDA


KIKINDA
Veliko banatsko kolo
(Deo)
I
Pod Kikindom zeleni se trava…
Tu mi spava odvaljena glava,
obešena, pa sabljom košena,
u peškiru ko kolač nošena…
Iz rovitog mozga štrika kolo
oko crkve
stoleća od zla i zlata.
Odjahalo nebo kao ajgir
pô Banata,
pa kida i grize grivu iza vrata.
A iz blata,
sa severa,
u gaćama vetar tera belog boga
paorskoga.
II
Kažu ljudi, a kaže i vreme
prgava nam i pamet i seme.
Kad nas sadiš – u zemlju nas sadiš
a iz zvezda moraš da nas vadiš.
Svi mi što smo niz Galacku tekli,
nikad klekli i nikad utekli.
Na ražnju nas ko jaganjce pekli.
Na kriške nas kao lebac sekli.
Svima u brk što imamo rekli.
Svet prorekli. Sebe nedorekli.
III
Neka zvone zlatni seferini.
Mi smo neki i ludi i fini.
Prvo malo ubodem te bricom,
Onda kažem:
molim te, izvini.
Na severu kukuruze beru.
Glave beru.
Na nebo se deru.
Kad se bore, tu se večnost ore.
A kad gore, počnu odozgore.
A kad ćute, pazi: opet mute.
A kad mole, otmu odozdole.
A kad ljube, polome ti zube.
A kad vole, usta te zabole.
A kad šapnu, o dušu ti zapnu.

Miroslav Mika Antić

Edgar Alan Po – Anabel Li (Edgar Allan Poe – Annabel Lee) Tekst / Lyrics

Edgar Alan Po – Anabel Li

U carstvu na žalu sinjega mora –
pre mnogo leta to bi –
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo joj jedno beše na umu:
to da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al’ volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski anđeli svi.

I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi:
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anbel Li;
i dođoše da je od mene odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.

Anđele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi:
da! zato samo (kao što znaju
u onome carstvu svi)
poduhnu vetar s neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Al’ mi nadjačasmo ljubalju one
što stariji behu no mi –
što mudriji behu no mi –
i slabi su anđeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li.

Jer večite snove, dok mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li;
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li;
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more huči i vri.

II prevod (Tin Ujević)

Anabel Li

Prije mnogo, i mnogo ljeta
U kraljevstvu na obali
Življaše djeva znana sred svijeta
Pod imenom Anabela Li,
I življaše sred briga i radosnih sjeta
Da me voli i da se volimo mi.

Bio sam dijete i bila je dijete
U kraljevstvu, što plaču valovi,
No ljubavlju većom od ljubavi svete
Ljubljasmo se ja i Li,
Te nam na ljubavi nebeske čete
Zaviđahu, anđeli svi.

I tako prije ljeta i ljeta
U kraljevstvu, što plaču valovi,
Vjetar iz oblaka skrši poput cvijeta
Moju lijepu Anabelu Li,
I tako njoj brata žalost dopa,
Da je ponese daleko od mene,
Da je u kamenom grobu zakopa,
Što ječi od umorne pjene.

Anđeli nesrećni i u raju
Zaviđahu njoj i meni
I, zato (svi ljudi znaju
U kraljevstvu, što ga more mi)
U noći iz magle zaduhaju
Vetri i ubiju moju Anabelu Li.

No naša je ljubav jača od one
Njih, što bjehu stariji no mi,
Njih, što jesu umniji no mi,
Pa ni anđeli s vrh vasione,
Pa ni bjesovi, što pod morem rone,
Dušu ne mogu rastaviti: dušu mi
Od duše lijepe Anabele Li.

Kad mjesec sine, nosi mi sanje
O lijepoj Anabeli Li;
Kad zvijezde izađu, sinu oči danje
Prelijepe Anabele Li;
I tako noću za noći ja sjedim
I dragu, moju ljubav i moj život gledim,
Tamo u grobnici na valu,
U njenom grobu na zvučnome žalu.

Edgar Allan Poe – Annabel Lee

It was many and many a year ago,
In a kingdom by the sea,
That a maiden there lived whom you may know 
By the name of Annabel Lee;
And this maiden she lived with no other thought
Than to love and be loved by me.

I was a child and she was a child,
In this kingdom by the sea,
But we loved with a love that was more than love—
I and my Annabel Lee—
With a love that the wingèd seraphs of Heaven
Coveted her and me.

And this was the reason that, long ago,
In this kingdom by the sea,
A wind blew out of a cloud, chilling
My beautiful Annabel Lee;
So that her highborn kinsmen came
And bore her away from me,
To shut her up in a sepulchre
In this kingdom by the sea.

The angels, not half so happy in Heaven,
Went envying her and me—
Yes!—that was the reason (as all men know,
In this kingdom by the sea)
That the wind came out of the cloud by night,
Chilling and killing my Annabel Lee.

But our love it was stronger by far than the love
Of those who were older than we—
Of many far wiser than we—
And neither the angels in Heaven above
Nor the demons down under the sea
Can ever dissever my soul from the soul
Of the beautiful Annabel Lee;

For the moon never beams, without bringing me dreams
Of the beautiful Annabel Lee;
And the stars never rise, but I feel the bright eyes
Of the beautiful Annabel Lee;
And so, all the night-tide, I lie down by the side
Of my darling—my darling—my life and my bride,
In her sepulchre there by the sea—
In her tomb by the sounding sea.

Anabel Li je poslednja pesma američkog pesnika Edgara Alana Poa. Napisana je u maju 1849. godine, a objavljena par dana nakon njegove smrti u dva časopisa i u posmrtnom oproštaju. / „Annabel Lee“ is the last complete poem composed by American author Edgar Allan Poe. Written in 1849, it was not published until shortly after Poe’s death that same year.