Miroslav Mika Antić – ROŽDESTVO TVOJE (Tropar o bogu i čoveku)

ROŽDESTVO TVOJE

Prvi deo

To je bilo jedne noći
o Božiću, trijestosme.
Nije mesec na krov seo
senke prstom da našara.

Nije nebo bilo usna
što će oku reći osmeh,
otečeno, teško nebo,
niz smrznuta polja stara.

Vojvodina. Vojvodina.
Zemlja punih buđelara.
Zemlja njiva. I tišine.
Zadovoljstva. Pesme. Reda.

Vojvodina… Vojvodina…
Prazne staje.
Neuk narod.
Krčme.
Ćuške.
Robovanje.
Golotinja.
Umor.
Beda.

Oduvek je zemlja bila prva radost —  prva suza.
Kralj za banom.
Car za kraljem.
Bog za carom.
— Čuda trista.

Menjala se vlast i psovka.
Menjao se bič i uzda.
A grbača, savijena,
ostajala uvek ista.

I mnogi su pre rođenja
zakasnili za aprile
što će brižno da se nagnu
nad detinjstva tužna, trula.

A svima su po Bibliji
obećane zore bile,
penušave i sunčane,
pune cveća, pune frula.

Šta je znao o životu
isceđeni crni paor?
Celog veka rintaj, stenji,
lomi vrat i snagu kašlji.

Nikad niko nije njemu
mrvu sreće u dlan dao.
Šta je znalo stado božje
kroz raj zemni, tup i vašljiv?

Pričalo se o kulturi,
napretku, otkriću, sili.
Postali smo gospodari
cele zemlje, celog neba.

Postali smo gospodari.
A u stanju nismo bili
da za svaka gladna usta
odvojimo parče hleba.

Nikad nismo okusili
kako usna ispucala
gorči, boli i krvari
opečena krilom juga.

Redovno smo prali zube.
A neko je bio žvalav.
Imali smo nežne ruke,
a neko je bio šugav.

I naravno, nismo znali
za obične stvari mnoge.
Da, na primer, pravdu dele
bičevima duž svih sela
i da možda treba nekom
par čarapa i cipela
kad već ima obe noge.

Dugo su se prosti ljudi
obraćali bogu smerno
verujući u njegovu
čudotvornost svemoguću.

U selu je bilo groblje.
A pop, blažen neizmerno
i ugojen neizmerno,
zidao je novu kuću.

I zar neko da posumnja
da je gospod dušom jalov
i zbog njega da su dani
tako trošni, šturi, krti?

O, ne. A to što se često
bolovalo, umiralo,
to je prosto kao pasulj:
Pa ljudi smo, bože, smrtni.

Veče nikad nije znalo
smeh lepršav da donese
ko uzdarje nevestinsko,
da ga prospe u sva vrata,

pa da više ne krvari
pogrbljeni, krivi mesec
nad zgrčenim jatom kuća
od naboja i od blata.

To je uvek bilo tako.
Ko bolesnik leglo polje.
Cerila se trijestosma
niz svod modar i olovan.

Nokti. Nokti usred glave.
Nokti crni od nevolje.
I pramenje guste kose
počupano. Od bolova.

Krio sumrak u dnu duše
Šta svitanja za njim nose:
Uplakane nesanice,
ili plavo snova toplih.

Da l’ će poći povorkama
mrke snage da prkose
teškoj šaci ovog doba
udarcima što ih opi?

Ili treba sačekati
da još koje leto zrelo
otme zadnje kapi želja,
zadnje mrve radovanja,

pa da boli do nesvesti
ruka gruba, ruka svela,
donesena mrtva, prazna,
malaksala, sa oranja?

Zar ne liči sneg na grudi
negovanih gradskih žena,
a kuće su toj belini
nepotrebne, crne kraste?

Upamtite, ljudski ljudi,
nikad neće doći smena
ako snaga čeka ruku
da ozdravi, da zaraste.

Ranu treba razderati
ko košulju! Neka boli!
Osmeh nije nikad jači
nego oči pune krvi.

I zar može da se mrzi,
i zar može da se voli,
i zar može da se želi,
ako nije s graškom znoja
buknula u tristo boja
krv umornih po obrvi?

Noć je pala tako naglo
kao s krova mrtva vrana.
Pod prozorom beli vetar
naricao muklo, strašno…

Da to nije vejavica
umesila, možda, danas
u naćvama mrtvih reka
hlebac želja snežnim brašnom?

Ježile se malje mraza
po temenu starog krova.
Kao pseta prebijena
puzale su plave senke.

Survalo se Badnje veče
na vratove bagremova,
raznoseći podskočice,
jadikovke, terevenke.

Daleko od svih gradova,
balova, veselja, vriske,
daleko od krinolina,
spavaćica i goblena,

U jednome malom selu
u čađavoj izbi niskoj
rađala je trećeg sina
vojvođanska jedna žena.

I to dete biće sluga.
I to dete biće pseton
naviknuto da umire,
da crkava svakim danom.

I srešće ga urlik majke.
I kanuće nad krevetom
podivljalo radovanje,
drhtavo i poderano.

Pokidaće reskim plačem
vreli vazduh sobe tesne.
Pašće krvav na dlanove
uplakane staramajke,

dok u kujni ded i otac
sa susedom piju, besne,
i otvrdlim glasom vezu
sevdalinke i šalajke.

Sused kaže voleo bi
da se zora ne probudi.
Da noć ova večno traje,
jer zenicu peku dani.

A u mraku svi su isti,
svi su ljudi prosto – ljudi.
Ne vidi se da l’ su gladni,
bosi ili poderani.

Star je sused. Star. I priča
nije gorkoj usni laka.
Sporo kreće dah za dahom,
težak, mokar, prepun dima,

jer na toj je istoj usni
jedan rumen osmeh zaklan
davno nekad, nekog maja
na dalekim drumovima.

Davno nekad, nekog maja,
pod zastavom svetlog kralja
išao je na juriše
golih grudi, golih šaka,

a iz rata vratio se
sa gvozdenih pet medalja,
bradat, prljav, pun vašiju,
gladan, tmuran, sed i sakat.

Na povratku iz daljine
čekala je iza okna
da se dođe, da se stane,
da se rukom kucne tajno,

obećana ljubav jedna,
crnokosa, crnooka,
jednostavna ko reč prosta
ispred praga zavičajnog.

Toga maja pod prozorom
cvetale su žute lale.
Šta je bilo grubom borcu?
Šta je bilo da zasuzi?

Čim da kuca sakat momak?
U majčinu sve medalje
što dobuju po vojničkoj
poderanoj sivoj bluzi!

Bolela je svaka čaša
primicana do usana
tuđom rukom što je lila
požar vina preko struna,

preko vrata violina,
ožiljaka starih rana…
Vino. Vino. Pio ratnik.
Pio prosjak sa Soluna.

Kao psetu u zubima
nedeljama ispred crkve
klatila se stara kapa:
udelite, boga radi.

I tako će celog veka
da se vuče dok ne crkne
heroj Cera, otac slave,
pun kolajni i gamadi.

Ko je kadar za zeleni kadar,
evo njemu jutro zemlje na dar,
al’ bez pola glave. I ponosa,
al’ bez pola nosa. Evo jave!
Evo sreće, al’ iz prazne vreće.
Srbija te zaboravit neće.

Dok štucaju usta kujne
zadimljena i pijana,
u sobi se muči žena,
kida mokar čaršav s krila

i starica nad njom drhti
i šapuće uplakana:
Bog će dati, biće dobro.
Tiho dušo. Tiho mila.

Bol će ovaj da pripremi
čudnu radost zapupljenu
kad sve želje ko ribari
zaveslaju na proleće

i ulove ribu sunca
krupnu, zdravu i rumenu
u jezeru rodnog neba
što se smeje kroz drveće.

Doskitaće mart sa njiva
kao dobra vest sa usne.
Dan plavokos, jak ko zemlja,
neće više smeh da prosi.

A deca će da utonu
u jastuke i da usne
procvetale grane zvezda
u rukama i u kosi.

U suzama kipe oči.
Grč se valja po krevetu.
Ko zemlja je ispucala
izgrižena usna gruba.

Da l’ će moći rvlju vrisku
da prevari laž o svetu
izmišljenom kao snovi,
izmišljenom kao ljubav?

Ova baka što je rasla
iz umora i jecaja,
otkud ima takvu snagu
za laž divnu, nerazumnu?

Da l’ će zbilja jednog dana
udahnuti soba maja
i srušiti neko zorom
plot krezubi prema drumu?

Da l’ će zbilja svi, koji su
u krpama dosad bili,
zameniti nove dane
kao rublje, čisto, belo?

Da l’ će plavo uštirkane
kiše, vetar i aprili
na prag stati? I zacelo
svima isto biti streha,
isto svima biti neba,
i jednako svima smeha,
i jednako svima hleba?

Poslušaj me, dobra ženo:
u besvesti svoga bola
veruj, veruj u laž ovu
poludelu od čeznuća.

Okotiće Vojvodina
išibana, modra, gola,
bes divljaka iz trbuha
posrnulih niskih kuća.

I ustaće svi siroti
život gnjili da osvete.
Da nad sobom nikad više
ne grcaju, ne bugare.

Rodi dete. Spremaj dete.
Strašnom mržnjom doji dete.
Ne miriše zalud nebo
u daljini na požare.

Drugi deo

Zabodite, trube, vrisak
u slabine dana ovih!
Harlekini, bagro, odbij!
Dame, prinčevi i drugi.

Tu prestaju sva detinjstva,
sve Vrbice i svi snovi.
Imamo i mi svoju bajku
o sirotoj Pepeljugi.

Živela je ko sva deca
goluždrava, sa ravnice.
U desetoj put za stadom.
Trpi, mila.

Ozbiljnost joj pre vremena
počupala pletenice
i pojela sa obraza
dve jagode rumenila.

Majka: brige. Tolko jaja.
Tolko brašna. Tolko gasa.
Imala je malo hleba
u toj srećnoj zemlji hleba.

Bivalo je da se nekad
smeh u oku zatalasa,
al’ obično, uvek isto:
ovo nema, ovo treba.

Majka: brige. Majka: suze.
Gorko nade. Lažno pesme.
A u ruci malo snage
da se zbriše tamno s lica.

Zenice joj bile sive,
bile prazne ko pred jesen
da su kroz njih raštrkano
proletela jata ptica.

A otac je hteo njivu
makar tesnu kao soba.
Bar bi mogo nešto drugo
osim psovke tu da kaže.

I u sumrak, na povratku,
mogao bi da ponese
punu šaku svoje zemlje.
Susedima da pokaže.

Mogao bi na nju leći.
Zagnjuriti dah u trave.
Ćutala bi istinito
kao žena pod čovekom.

Mogao bi da miluje
brazde smeđe, kovrdžave.
Mogao bi i da pljune.
Niko ništa ne bi reko.

Želeo je otac njivu
i skupljao svaku paru.
Stezao je svitnjak gaća.
Posrtao pored pluga.

I pljunuo krv seljačku
jednog marta na ataru
kad su guske klinovima
zakivale nebo s juga.

I umro je istog marta
u kafani pored vina
gde je bio da podavi
uzaludnih snova štenad.

Ko slučajno, jecala je
tako ljudski violina
i pevala nešto tužno
i promuklo neka žena.

Iza sela ima groblje.
Isti crvi. Iste ruže.
Željno raste red krstova
iz visoke guste trave,

Kao da su to mrtvaci
prema nebu digli ruke
da zagrle dobrog boga.
Da zagrle, i udave.
Tu su oca sahranili
pod pokrovom zemlje lepe,
pod vrbinim rascvetalim
lepršavim, mekim krilom.

Prvi put mu ovo bilo
da ne ide nekud peške.
Zar prvi put, pa – u raku?
Bog rekao – tako bilo.

Mukali su niz puteve
dugo, bolno, mnogi dani,
kao stada što ne znaju
kad su gladna da oćute.

Prolazila Vaskresenja.
Prolazili Ivanjdani.
Nevešto je neko nebom
nažvrljao zvezde žute.

Bez oca je bilo teže
nego usni bez pogače.
Radila je sama mati,
gnječio joj život zdravlje.

Prestala je da se smeje.
Prestala je i da plače.
I ćutke je zarivala
pomrčinu svoje kose

kroz prkose u uzglavlje.
Oj živote, stari skote,
što me gledaš tako kravlje
sav odran – obezglavljen?

I kad joj je jednog dana
vršalica iščupala
levu nogu do kolena
i samlela s tuđom slamom,

I kad su joj za lečenje
vreću žita besno dali
i vezali golu ranu
starom suknjom i maramom,

I kad više nije mogla
milovati, udarati,
ni prodati znoj i muku,
prodala je svoju tugu.

Prodala je svoje noći.
Prodala je usta mati.
Prodala je sebe samu
da ishrani Pepeljugu.

Dolazili strani ljudi
iz kafane noću kasno
oznojani, razdrljeni.
Puni pleve… Puni para.

I gasili petrolejku,
i drhtali poluglasno,
i na jorgan pri odlasku
ostavljali dva dinara.

Dva dinara. Dva dinara.
Na njihovom hladnom licu
sijao je dan sutrašnji
i detinja bleda sreća.

Tu je bio san o bluzi
i zvoncetu za Vrbicu.
Tu je bio hleb, detinjstvo,
i na groblju ocu sveća.

Traljavo je ruka stida
po usnama razmazala
šminku krvi, znoja,
bola, ćutnje, mržnje i gađenja,

Dok su žene torokale
svom silinom svojih žvala.
Dani gorči od korenja.
Noći teže od kamenja.

Vikala su i pljuvala
uz rakiju usta ljudi,
usta popa, beležnika,
gazda, slugu i krčmara,

A ruke su sve odreda,
bele, crne, meke, tvrde,
sakrivale ispod stola
za večeras dva dinara.

I kada su jednog dana
na trbuhu žene jadne
Zapupele mehurave
i sluzave sitne kraste,

I kada je doktor reko
da je bolest teška, gadna,
da od toga truli mozak
i da meso ne zaraste,
prestali su da dolaze
noću kasno ljudi strani,
prestao je krevet hleba
od nevolje da se njiše.

I majka je devojčicu
ostavila jednog dana
i u selo nije došla
nikad više, nikad više.

Nisu više došle noći
kad sanjare ubijeni,
kad veruju gladni usnom
da će sutra biti hleba.

Nisu više došle noći
kad reč dahom zarumeni
kroz prozore opuštenu
progorelu krpu neba.

Nisu došli lažni snovi
što varaju ko trgovci,
ni blizina prvih tajni,
tesnih, prisnih kao bluza.

Buljili su pepeljasto,
mrtvo, hladno, zadnji novci
poređani po astalu
punom mrlja, mrva, suza.

Gde je sada zla maćeha?
Gde su sestre plahovite?
Hitno treba neko rđav,
treba bajka, laž da živi.

Izmislimo, pa da divno
prevarimo sve rovite
da na svetu nisu samo
naši snovi za sve krivi.

Nek se prospu kiše sreće.
Grim! Andersen! Pomozite!
Neka bude bal na dvoru.
Dobošari! Trube! Trube!

Nek carevi podriguju
reči lepe, reči site.
Nek se jadne Pepeljuge
s prinčevima svojim ljube.

Za svu decu Vojvodine
dajte vile! Dajte cveće!
Ako neće to da prime
po njušci ih treba šakom.

Pljuju deca sa severa.
Neće bajke, laži neće..
Sve je kod njih mimo sveta.
Sve je kod njih naopako.

E, pa lepo, draga deco!
Samo napred! Videćete
ima ko i da se brine
da sve dobro upoznate.

Đakon će vas naučiti
da kroz život kušujete.
Vlasti će vas naučiti
gorku krv da propišate.

Gazda će vas šamarati
i kamdžijom darovati
i đerdanom od konopca
da se veša ko zaželi.

Ako u grad pobegnete
tamo će vas silovati,
opijati i ritati
po grudima bolno belim.

Čupaće vam žensku kosu.
Izbijati zube muške.
Rugaće se, smejaće se:
Draga stoko, drage golje.

Uzalud će teći škrgut
iz krezube vaše njuške,
mili moji beskućnici,
sluge, lopovi i drolje.

Proleće je kasno stiglo
i krv sunca gusta, žuta.
Buknule su kasno laste
zagrljajem neba plavog,

Kasno, kasno kao pisma
zalutala od regruta.
Od jedinca poginulog
ko zna zašto, negde, davno.

I jednoga belog dana
poreznika došlo osam.
Beležile nešto dugo
i njušile mudre glave.

I prodale nisku kuću
sa natrulom slamom kosom.
I prodale prag, detinjstvo,
višnju, noći, plot i lavež.

Zašto nije Vojvodina
od nevolje teža, crnja,
obećala ma i lažju
devojčici smeh svanuća

kad je pošla sa severa
sa zgužvanih pet-šest prnja
da prosjači putevima
isplaženim u budućnost?

Zašto nije, mati sveta,
kroz brnjice zarđale
došapnula ljudske reči
od utehe zlatno mokre,

kad su vrbe gladnom njuškom
zrna zvezda pozobale
i spustile niz drum noge
u srebrne mlake lokve?

Zašto nije dala ruku,
ni prosula prste blede
po kosama lepršavim
kao griva suncokreta?

Zašto nije dala ruku
devojčicu da povede
i da jednoj mutnoj bajci
pruži sunčan završetak?

Razvalite sve kapije!
Ja počinjem danas mreti
bez računa, bez procenta
za najluđu jednu ljubav!

Pustio sam na slobodu
iz tamnica celog sveta
divlji škrgut svojih crnih
polomljenih ljudskih zuba.

Optužujem za večeri,
za košulju brižno belu
i za prvi pad u seno
pod mesecom u šljiviku,

gde od gladi košta banku,
damo banku dečje telo
podmetnuto ženski, tiho
slučajnome prolazniku.

Optužujem za rastanak
bez pogleda i bez zbogom,
i za prvu vinsku krčmu
gde se jelo u razdanje.

I za bunar u dvorištu
što je sprao krv sa nogu.
Za jedinu maramicu
zatrpanu u oranje.

Za kapije bogataša
zatvarane ispred nosa.
Za ponovna prodavanja
i za nove, nove banke.

I za meku, raspletenu,
izgužvanu dečju kosu
tako plavu, tako plavu
ko svršetak uspavanke.

Optužujem za imanje
na kojem se našlo posla.
Za postelju kraj jasala
u budžaku štale tamne.

I uboge nadničare,
oznojane, zdrave, bose,
što su noću odlazili
s devojkama iza slame,

i kidali nestrpljivo
retku dugmad s bele bluze,
i grlili po ramenu
šapućući nešto drago.

I voleli jednog mraka,
i rukavom trli suze.
i pričali sav svoj život
presedevši noć pred pragom.

Njihov glas je bio dubok
ko daljina kad zarida
i pesma se odranjala
tužna, tvrda, polagana,

kad bi nebo počinjalo
da sa tamnih leđa skida
žuti prsluk i košulju
oznojanog julskog dana.

Optužujem za sve bedne
u dronjavim kaputima.
Za sve trupce pogurene
od umora, žege, rada..

Za žilave masne ruke
obešene niz butine,
Teže, modre kao grožđe
vojvođanskih vinograda.

I za suknje devojačke,
okrpljene i prozračne,
zadizane mnogo puta
sa osmehom i sa tugom.

I za noći septembarske,
raskvašene, gole, mračne,
zatrudnele na tavanu
sa pijanim nekim slugom.

I kunem se: čekaj svete,
kad argati zaprkose.
Znaćeš, đubre, da ta snaga
od uzdaha više može.

Ma žvakali svoje ruke.
Ma gutali rođen osmeh
i zastave makar šili
od zderane svoje kože,

Bar će dići svet po sebi,
svoga lika, svoga stasa,
i postaće samom sebi
zapad, sever, jug i istok.

Nećeš zemljo zavičajna,
u nebesa da narastaš.
Bićeš viša, mnogo viša,
koliko je čovek visok.

Treći deo

Zime dođu ko devojke
Nasmejane, vedre, site,
Pa se grle sa drvećem
Ko pijane oko struka.

Dođu zime, pa sva bedra,
Pa sve grudi razgolite.
Ko da bude miran? Ko će
Da izdrži da ne ludi,

Ne kikoće sto mu muka!
Napuni se stara krčma
Natikača, opanaka, i marama
I šubara i sukanja i čakšira.

Dođe miris kuća, štala,
I strnjika, i pašnjaka.
Pa se pije, karta, peva,
Psuje, igra, ljubi, svira.

A što ume sirotinja
Da podivlja kad joj dođe!
Zalud skitaj, nećeš naći
Gutljaj mira duž salaša.

Sve što štedi, ovde prospe.
Sve što skrpi, ovde prođe.
Smeh je luđi od zvonjave
Razbijenih vinskih čaša.

Kipi kolo. Ključa kolo.
Devojaka jata cela.
Podivljali tamburaši,
Sve žicama zvone prsti.

A u kolu, ej, u kolu
Harmonika ko bol bela,
Pa u svirca luda ruka
Dirke brsti..
Dušu brsti..
Mozak brsti.

Podvriskuje Vojvodina
Lažnu neku radost stvara,
Samu sebe zavarava,
Harmonici trbuh širi.

Laži sebe.. Mene nećeš..
Ej, strvino, majko stara,
Ispod suknje uštirkane
Krastava ti noga viri.

Ne zameri što ti kvarim,
Sli prospi smeh iz uva
I oslušni po kafani:
Nisam sam što tako misli.

Zar ne čuješ svoje ljude
Da istinu ko ispljuvak,
Slan i krvav, kašlju salom,
Zgrčeni ko psi pokisli.

Teče vino, plamti gori,
Al za nekim tamo stolom
Skače neki đak i diže
Punu čašu celoj sali.

I glave se sakupljaju.
I sve uši naokolo
Srču reči istinite:
Đavolu smo dušu dali.

Čestitam ti, zemljo rodna,
Baš si neka čudna ljubav.
Jedanput se zakikoćeš,
A sto puta brišeš suze.

Oči su ti tako nežne,
A pesnica tako gruba.
Samo jednom pružiš, baciš,
A hiljadu puta uzmeš.

Banče krčme. Grca narod.
Sanja gazda svu noć brojke.
Ceo Balkan ždere tone
Samlevenog našeg znoja.

Ulicama razrok žandarm
Namiguje na devojke.
Pa dokle će tako, zemljo,

Vojvodino, dušo moja,
Vojvodino, snago moja,
Vojvodino, tugo moja,
Vojvodino, rako moja?

Pogani ste, ljudi božji,
I prokleti preko mere.
Ni vlast dosta ne poštuješ.
Baš si, seljo, svinja prava.

Kad ti dođe gospon finans
Muku tvrdu da proždere,
Klekni lepo, pa ga moli
Nek ti noćas s ženom spava.

Kaiš steži obavezno,
tj. ako kaiš imaš.
Zlopati se da sačuvaš
Za gospoda srce čisto.

Ljubi nogu što te gazi.
Puzi. Budi ravan psima.
Ako meni ne veruješ,
Pitaj popa – on zna isto.

I naravno: kušuj. Šta će
Tebi, recimo, kultura?
Ako radnik ima mozga
Čemu onda činovnici?

Za seljake dovoljna je
Narodna literatura:
Bogomoljcu – Sveto pismo,
Ostalima – sanovnici.

U ciglani otmen gazda
Od satena nosi gaće.
Od kudelje nosi dušu
I od jute osmeh smrdljiv.

Šta još čekaš, Vojvodino?
S jeseni ćeš…
S proleća ćeš…
Ako imaš tvrde šape,
Udri! Udri po očima,

Nek lobanje krv podiđe.
Nek nestane usni daha
Kao kose na ožiljku.

U zasedi iza kuće
Ubij staro sunce riđe
Ašovima po potiljku.

Robije su digle glavu.
Ržu lanci i komuna.

Ošteniće kučka-zima
Vukove s crvenom dlakom.
Gde su tvoje oštre kandže?
Zemljo-zveri, gde je buna?
Zaogrni ćurak suri naopako.

Ne daj više da te gaze!
Nema boga! Nema stida!
Ne zažali žute zube!
Kidaj! Grizi srce krasti!

Sve nevolje i tegobe
Postroj gole pored zida
I pucaj im u obrve.
Još se može život spasti

Pa ako smo primitivni,
Prosti, plitki, nekulturni,
Ako nismo bili lepi,
Nežni, fini i mirisni,

Kada jednom provalimo
Isprljani, tamni, tmurni,
Stisni srce, Vojvodino,
Stisni zube, šake stisni!

Vratićemo svaku ćušku,
Poniženje i bespravlje,
I u ime svih vekova,
I u ime svih grobova,

Kad budućnost zarazimo
Novim nekim, svojim zdravljem,
Nikad više neće biti
Gospodara i robova.

I polako ide zima.
I krste se ljudi ovi.
I teško je dići ruku
Protiv neba i svetinje.

I polako ide zima,
I drveće i krovovi
Saginju se načičkani
Svetlucavim plavim injem.

Odmara se ubog seljak.
Isteže se i buđavi.
Ždere pasulj. Zeva. Kunja.
Ne otvara kravlje oko.

I kraj vatre kosti greje.
Pušta stomak. Decu pravi.
I podmuklo, ćutke, mirno,
Sprema prevrat, bunt i pokolj.

Ne šali se, svete beli.
Ne znaš kome zapovedaš.
Teško tebi ako paor
Oštri srp kad žetve nema,

Pa zaređa gadan, zao,
Da ubija sve odreda,
I od sluge krmeljivog
Nesita se stvori neman.

Teško tebi, svete beli.
Preko noći bićeš krvav.
Jer u mome zavičaju
Zna i starac, zna i dete

Da obara presne glave
Mnogo lakše nego drva.
I da sikće. I da mrzi.
I da živi do osvete.

Voćke će se pretvoriti
U vešala procvetana.
Rasecaće pomrčinu
Ljuljuškava, ohladnela,
Mesečina golog mesa.

I kapaće mir sa grana.
Mir naježen. Mir obešen.
Niz ravnicu. Kroz sva sela.

I doći će niz ledine
Zasukano leto žuto
I vezaće prezir pesme
Oko grudi goluždravih,

A u kosi devojaka
Smejaće se sumanuto
Grguravi dan garavi.

Zaigraće Panonija
U crvenim čizmicama,
Našminkana, utegnuta,
Golih nogu i nedara.

Zaigraće krvav vertep
Bivša kurva ministara,
Kapetana i Cigana,
Robijaša i čobana,

Poreznika i popova,
Nadničara i krčmara.
I dovešće gajde, frule,
Harmonike, violine,

Pa će pusta niz ulice
Lumpovati mesec dana.
Podeliće svima redom
Zagrljaje, ruzmarine,
I buklije
Nalivene komovicom
Do grkljana.

Ej, sloboda zlatokosa,
Belozuba, mrkoputa,
Od baruta vik rutav,
Od pesama dan pokvašen…

Niz salaše kolo boso.
Vaskrsnuta svetla jutra.
Razbijeno staklo tuge.
Izgrižene prazne čaše.

Jaoj, piću, pa nek crknem!
Joj, grliću oranice!
Joj, prestaće da mi viču
Da sam đubre, da sam stoka.

Pa me neće vući svetom
Od klanice do klanice.
Joj, prestaće da me pljuju,
Zemljo moja modrooka!

Nabaviću ženi bundu.
Kupovaću pet novina.
Imaće mi ćerka puder.
I kišobran. I sve drugo.

Nabaviću rukavice,
Ja-mrcina, ja – živina!
U fraku ću musti ovce!
Zbogom bedo! Zbogom tugo!

Ej, slobodo, ej, oprosti,
Niz plotove lud od želje,
Ujedaću, porušiću,
Prosipaću, izgaziću!

Niz drumove raskoračen,
Na krstove izbekeljen,
Jurišaću pred pijanim
Nedeljama koje sviću.

Ko će tada da obiđe
Mrtvu prošlost duž ravnice?
Da donese velik venac
Od pšenice, cveća, trave?

Zar se nadaš, svete beli,
Kada budu zadušnice
Da ti seljak krst posadi
Čelo glave?
On će zemlju da izgrize
Očnjacima rala gladnog
I nad tvojim trulim lešom
Zasejaće suncokrete.

Kakvo će ti biti samom
Sahranjeno, modro, hladno,
Podzemlje bez vaskresenja?
Teško tebi, beli svete!

Kad jeseni selom zađu,
Zrele, puste, zlatouste,
Umori se paorija,
Pripitomi,
Zaboravi..

Od štrajkova sklanjaj glavu.
Od robije dalje prste.
Kao da smo, ne daj bože,
Čas svi bistri, čas ćoravi.

Pretvori se sve u svadbe.
Sve u provod, sve u slave.
Čim ti malo svane duga
Zaboraviš šta je tuga.

Ume gazda i da časti.
Prepun stomak, prazne glave.
U nedelje neke takve
Vrtoglave, bandoglave,
Malo sita i pršuta
Udala se Pepeljuga.

E, pa smej se, svete beli!
I iščaši zglob vilice.
Kako možeš da se prodaš
Za kiseli gutljaj vina

I za fićok šljivovice,
Paorijo, sram te bilo,
Bedo podla i jeftina!

Zar ću s tobom sutra poći
Sekirama u ustanke?
Zar ću s tobom sutra svetu
Obrisati dlanom suze?

Ili hoćeš da te kupim
Za maramu, za opaže,
Sakrivenu pod perine,
U zapećke, u bircuze?

Još računaš? Još študiraš?
Nije buna sreski vašar.
Nećeš doći zadovoljna
S punom kesom i buragom.

Ostavićeš kosti bele
Duž drumova,i salaša.
Zasejaćeš puste brazde
Krvlju, bolom, mržnjom, snagom.

A kad crkneš od oranja,
Žetvi, žena, violina,
Misliš da ćeš u raj poći?
U anđele? Ne! U tami,

Baš u ime svetog oca
I u ime svetog sina
I u ime svetog duha
Poješće te crvi.

Amin.

Prošao sam Vojvodinu
Od kafane do kafane
I grizao presnom rukom
Birtašici rame celo.

I kraj šanka, zateturan,
Upirao oči slane:
Daj bokal što zna da vrati
Proleće poneko belo.

Svega ima birtašica:
I nozdrva, i butina.
Nasula mi u mrežnjače
Litru zuba, litru mesa.

Biće marta ove noći
Bez bokala i bez vina.
Kosa joj je od vanile.
Oči su joj od šartresa.

Al ja nisam liker, ženo!
Oči su mi lokve kreča.
Nateraću svet da guta
Vreli katran moga glasa.

Spusti suknju, nikad nećeš
Razumeti ovo veče
Što se dimi drumovima,
I razliva, i talasa.

Iz svadbe se vraćam noćas,
Ženo – bože, ženo – brate.
Udala se Pepeljuga.
Od svatovca brk mi tinja.

Bilo slavlje: da se zvezde
U bunare sunovrate.
Bilo pusto kao uvek
Kad se ženi sirotinja.

Zacenjena harmonika
Redom žutih zuba – dirki
Jede kolo, guta, žvaće.
Zjape mokra usta čaša.

Ogrezla su divlja lica
U med plemenite svirke
Pune kletve i zakletve,
Bećarca i očenaša.

Sviraj! Sviraj, nikad dosta!
Harmoniko, srećo prosta,
U kuću je dovedena
Gola snaša, bosa snaša!

Jedna noga pored druge
Kao život do života.
Kikotanje pored tuge.
Bes. I bolest. Jad. I briga.

Joj, kakvo je pusto kolo,
Sve pijano naokolo,
Podivljalo i raspusno igra, igra.

Slava tebi, paorijo!
Žilava si do zla boga.
Plikova ti puna šaka
I masnica puna leđa,

Žrgutanja puna usta
I žuljeva puna noga,
A još uvek tancaš, cupkaš,
Brojanice masne ređaš.

Slava tebi, paorijo,
Ko te smućko i stvorio.

Bar da može kolo takvo
Da iziđe ispod trema,
Kroz sokake da se pruži,
Kroz ravnicu da se spusti,

Da u njemu smrsi ruke
Ko god noćas sreće nema,
Da do srži obraduje
Život ovaj, život pusti..

Panonijo, majko stara,
Pristao bih da me zgaze,
Pristao bih da me prostru
Ispod nogu ovog kola,

Da od moga presnog mesa
Flasterišu nove staze
Kojima će proći sunca
Bez gorčine i bez bola,

Samo da se takvo kolo
Vine u svet i donese
Duše onom ko je kleo,
Snagu onom ko je plako,

Pa večito u kovitlac
Da se vitla, da se trese,
Uvek tako, Vojvodino.
Uvek tako.

Udala se u šesnajstoj,
Pogurena, tiha, mala.
Rodila je dvoje dece.
Opet bilo malo hleba.

I ko nekad njena mati,
Sad je ona šaputala:
Tolko brašna, tolko gasa,
Ovo nema, ovo treba.

Pa ipak je Pepeljuga
Osetila krov nad glavom.
Prijao je gutljaj mleka
Od mršave svoje krave.

Prijao je gutljaj neba
Avgustovskog, mekog, plavog.
Vratio se prag, detinjstvo,
Višnja, noći, plot i lavež.

I večeras, dok nad krovom
Vetar s neba srebro skida
I za oknom pali zvezde,
Plamte dve zemaljske sveće.

To su oči Pepeljuge.
U krevetu pored zida
Ona noćas sebi rađa,
Ona noćas suncu rađa,
Svom velikom snu o sreći
Rađa noćas dete treće.

Četvrti deo

Noć se peni, sneži, mrzne,
Pepeljuga dete rađa.
Bol za bolom gorak trne.
Ruke rastu. Soba raste.

Rastu trave, njive, kuće,
Reke, sela i predgrađa
I smetovi beli, beli
Ko postelje srebrnaste.

Nadima se svet i krupnja.
Okreće se oko sobe.
Suze. Vrisak. Kikotanja.
Nadolaze čudna lica.

Rastu usne tvrde, mokre,
U debele zmije oble
Sa kojih je spao miris
Oblaka i ljubičica.

Noć se dimi, kipi, jari,
Među rubljem i mukama
Strah je ruka crna, suva,
Što noktima meso kida.

A u sobi, nad krevetom,
Sa Isusom na rukama,
Božija se mati smeška
Pozlaćeno s vlažnog zida.

Gledaju se oči žena.
Nasmejane i otekle.
Mati boga i čoveka.
Glođe vetar crep na krovu.

Zašto usne sa ikone
Nisu išta božje rekle
U noć ovu?

Zar bi bila takav napor
Reč utehe neka lepa
Od koje će makar malo
Biti širi osmeh žene,

A da nikad to smejanje
Ne podere, ne iscepa,
Ne osoli teškom krvlju
Njene prste izgrižene?

A Božić je, januar je.
I sneg, mekan kao plesan,
Svu je zemlju upalio,
Svu je zemlju otrovao.

I bela je noć ko nesvest.
I drveće krzna stresa.
I teško je biti noćas
Pošten pravoslavni paor.

Otegle se sa krovova
Skamenjene suze leda.
Smrzle su se zemlji-gumi
Smeđe sapi pune zdravlja.

I Božić je. I januar.
Iza belih nedogleda
Dan se javlja.

Od atara do atara,
Od usana do usana,
Od osmeha do osmeha,
Od jauka do jauka,

Molitva je pošla stara,
Zagrcnuta, prošaptana,
Isceđena kao život,
Žuljevita kao ruka.

Spustila se Vojvodina
Pred ikonom na kolena
I razlila iz očiju
Pogled pitom, čist i blistav.

A u jednom malom selu
Rodila je neka žena
Novog Boga i čoveka,
Novog sina, novog Hrista.

Slivao se znoj i užas
Niz butine i postelju.
Izgrizla je gorke ruke.
Poderala tešku kosu.

I belinom mokrih zuba
Zalajala krv i želju
Na uveli mehur svetla
Iz kandila masnog prosut.

Rodio se novi čovek
I popio pričest bola
Koji će ga uvek peći
U seljačkom grlu kletom.

I popio dah smrznuti
Vetrovitih rodnih polja
I veliko belo nebo
Rastegnuto božjim svetom.

Nije vera u klečanju.
Nije vera u svećama.
Moj sirovi divlji narod
Krstio se i kad kolje.

Neka peva ovaj tropar
Dogod čezne za srećama.
Dogod bude humki, vrana,
I kostiju rodnim poljem.

Rodio se novi čovek.
I neka je blagosloven.
I ako se može nešto
Mesto boga jutros reći,

Neka bude živa rana
Na nedrima zemlje ove
Kroz koju će potocima
Pokvarena krv isteći.

I nek nikad ne zažali
Ako grca i crkava
Da bi sutra mogli drugi
Nasmejano da se rode.

I nek nikad ne požali
Svoja oba oka plava
Kojima će molovati
Strehe neba i slobode.

Spavaj, spavaj, plavooki,
Nek te navek sreća prati.
Još u kujni piju troje
Ispod okna dan se gega.

Spavaj, spavaj, plavokosi,
Januar se razgranati
Rascvetao iznad krova
U milion mrva snega.

A u sobi kaplje mleko
Na jastuke mokre, tople.
Sisaj, sine, zaveštanje
Što rumene snove čuje.

Ima zašto da se tiho
Na uzglavlju oči sklope.
Spavaj, spavaj, ima zašto
Na tom svetu da se snuje.

U prozore buna kljuje:
Šapću polja, šapću vode.
U srcu ti odjekuje
Pucanj krvi i slobode.

Spavaj bože od čoveka.
Vredelo je da te rode.

Nije ljubav izmišljena,
Jer daljine kad okopne,
Biće zemlja živa bajka,
Biće zemlja za dečaka.

I kad vetar, zajapuren,
Kao čoban zore popne,
Bele zore da napasa
Duž utrina i pašnjaka,

Neće više kao danas
Panonija biti tuga
Što tumara poderana,
Zagrcnuta gladnim plačem,

A u susret prosjakinji
Nigde brata, nigde druga,
Da joj pruži, da udeli
Komad srca i pogače.

Napiće se jednog dana
Žedna višnja mlazom kiše
I rasplešće gustu punđu
I oprati u barama.

Neće čovek nikad više
Na umore da miriše.
Ćilim žita biće prostrt
U daljine samo nama.

Kad utrnu psovke, kletve,
I ožiljci tuđeg biča,
Uz lice će širok osmeh
Da nakosi radovanje.

Oživeće na usnama
Grč stoletni, nepomičan,
Biće zvezda, biće ptica
Kad razgrneš rukom granje.

Doskitaće niz drum prašnjav
Voćke bele i proleća.
Čekaće ih ded i otac
Sa buklijom nasred njiva.

Za tebe je, ne od boga,
Već od ljudi mart obećan,
Da se čistim zenicama
Niz pustare osmehiva.

Tog je jutra sneg kućerke
U pokrovce bele utko.
Kao oči slepog starca
Svod je bio siv i mutan.

Urlao je ranjav vetar
I pred svakim zavijutkom
Posrtao bos i dronjav,
Bez šubare, bez kaputa.

Januar je daljinama
Razdrljio golu sisu
I grizao kao skitač
Zabasao tuđim krajem.

Na raspeću iza sela
Rđao je gvozden Isus
Pod gubicom surog neba
Što smrznuto tužno laje.

U njegovo ime sveto
Gulili su, krali, klali.
Nikad nije sišo s krsta
Radi mira i spasenja.

Ostao je gluv i zgrčen
Kako su ga zakovali.
On je umro. Al’ će sutra
Ipak biti vaskrsenja.

Rđaj, bože, na svom krstu
I sa svojom svetom knjigom,
Ti, što mome rodnom kraju
Pomogao nisi nikad.

Razbojnik sam, onaj zdesna
Na raspeću što je digo
Srce svoje mesto krsta
Na zvonaru bezbožnika.

Miroslav Mika Antić
ROŽDESTVO TVOJE Tropar o bogu i čoveku
1954.
Izdavač: BRATSTVO – JEDINSTVO NOVI SAD

Poema “Roždestvo tvoje…” nosi vojvođansku temu sa zapanjujućom autentičnošću i lepotom u govoru…
Predgovor Jovan Putnik, Ilustracije IMRE ŠAFRANJ

Video: Poemu Miroslava Mike Antića ROŽDESTVO TVOJE pročitao gospodin Mile Bajšev. Video obrada Mala Vračka.