Sergej Jesenjin – Pesma o keruši

Sergej Jesenjin – Pesma o keruši

  • Posted on: 06/09/2017
  • By:

Sergej Jesenjin – Pesma o keruši 

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il’ prut jak,
Izišô je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il’ sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oci pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

Sergej A. Jesenjin

MAKSIM GORKI O JESENJINU
„Zamolio sam ga da mi recituje pesmu o keruši, kojoj su oduzeli sedmoro štenadi i bacili u reku.
– Ako se niste umorili…
– Mene stihovi ne umaraju – reče on, i nepoverljivo upita: Zar Vam se dopada pesma o keruši?
Rekoh mu da je, po mom mišljenju, on prvi u ruskoj literaturi koji piše tako lepo i s iskrenom ljubavlju o životinjama.
– Da, ja veoma volim životinje – reče Jesenjin zamišljeno i tiho, a na moje pitanje da li je čitao Klodelov „Raj životinja“ ne odgovori, nego se uhvati za glavu obema rukama i poče recitovati „Pesmu o keruši“.
Kad je izgovorio poslednje stihove – „pale su i njene oči pseće / kao zlatni sjaj zvezda, u sneg“ – i u njegovim očima takođe zablistaše suze!
Tad sam pomislio da je Jesenjin ne toliko čovek, koliko instrument, harfa, koju je priroda stvorila samo za poeziju, da izrazi beskrajnu tugu polja, ljubav prema svemu što živi na svetu i milosrđe – koje od svega drugog – zaslužuje čovek.“ – Maksim Gorki