Miroslav Mika Antić – CITATI

Miroslav Mika Antić – CITATI / Najlepši citati, stihovi, anegdote i misli Mike Antića / Video, Recitacije, Tekst

RIZNICA CITATA, STIHOVA I MISLI MIKE ANTIĆA:

Najveće vrednosti i najveće visine čovekove, upamtite to, nisu tolike ono kad se izmeri koliko je ko visok i koliki kaput oblači i koliki broj cipela ima, nego kolika mu je duša i koliko je onaj svet koji je u njemu ogroman, veliki. Onaj svet koji u njega može da stane, ona ljubav prema drugovima, prema prijateljima, ljubav prema ljudima uopšte. (govori Mika Antić)

Važno je, možda, i to da znamo: čovek je željen tek ako želi. I ako sebe celoga damo, tek tada i možemo postati celi. Saznaćemo — tek ako kažemo reči iskrene, istovetne. I samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne. ( OPOMENA )

Nežnost je zarazna. Ko me dodirne ili udahne usnama, biće romantičan. Nemoj da piješ iz moje čaše. Dobićeš potrebu da voliš ljude, ceo svet, čovečanstvo. ( IZDAJSTVO LIRIKE )

A ja živim, jer se nadam da me i sad negde čeka jedna šuma iz detinjstva i vedrica vrućeg mleka, i tišina ispod brega, i plav lepet ptičjih krila, i ogromne žute zvezde kao što je moja bila. (PROTESTNA PESMA, govori Mika Antić)

Ja sam, možda, zato rođen da to shvatim i zapišem: i kad nebom ima ptica, i kad nebom nema ptica, uvek vredi, poverujte, da se živi, da se diše, na ovome čudnom svetu topova i ljubičica. ( OBJAŠNJENJE )

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji miris sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom. ( KROJ )

Nema na svetu dve iste srede, dva ista utorka, dva ista petka. Sve nove ljubavi drukčije vrede. Živi se svaki put iz početka. Živi se da se nikad ne pada. Da budeš snažniji posle oluje. I da se u tvome srcu već sada sto zlatnih zvezda unapred čuje. ( ODLUKA, govori Mika Antić)

Ko deca smo voleli smeh i proleća. U kući je bilo troje nas. Majka nas je učila: sve što se oseća to uvek treba reći naglas. (BELEŠKA)

Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim četiri stvari, osim vrline nadanja, veštine verovanja, vizionarstva budućnosti i umetnosti strpljenja. ( VRTEŠKA, Horoskop)

Ako mi život krila skrati i sneg u oku počne da veje, znam, bar se neću pokajati što sam umeo da se smejem. ( AUTOBIOGRAFIJA, pesma)

A sigurno je važno i od svega najpreče: za svaki obraz na svetu po jedan poljubac skrojiti. I kad se umoriš pseći, i bude najcrnje veče, umeti svoj jastuk nadom zaliti i obojiti. ( USPAVANKA)

Oprosti, bio sam skitnica samo, pa sam u tvoje oči zalutô. ( SERENADA)

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati. ( LJUBAV)

Zubi su mekši od usana. Čuvaj se poljupca i budi na oprezu. Zubi ujedaju za trenutak. Poljubac za ceo život. (KLOVN, Zubi su mekši od usana)

Ljudi su čudne biljke. Kad rastu – u sebe siđu. Sretnu se. Pa se raziđu. Ili se mimoiđu. ( SPOMENIK)

Kada poželim da ti nedostajem odsanjam pesmu, zatvorim oči i na kaldrmi zamislim cvet beli. ( KADA MI NEDOSTAJEŠ)

Vi, možda, shvatate: Bio sam tu, da vam prstom na usni napišem osmeh i na trepavicama suzu u isti mah. ( POSMRTNI MARŠ KLOVNOVA)

Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem. ( BESMRTNA PESMA)

Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti. ( USPAVANKA NA DOMAKU SVITANJA)

Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja. Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan. ( BOSONOGA PESMA)

A o kiši ti nisam ni rekao: sve mi je usne ulubila. Malo me ljubila. Malo ubila. ( EKSPRES ZA SEVER)

Volim te. Eto. A nebo je u proleće plavo kao nešto čega se nikada setiti neću. ( BOLEST)

Gospođice, ja nisam za tobom bio onako obično, gimnazijski zanesen. U meni je sve do tabana minirano. ( EPILOG)

Svašta umem. Stvarno umem. Samo – sebe ne razumem. (PROTESTNA PESMA, govori Mika Antić)

Tamo gde blista površnost, mudri se na vreme povlače u svoje senke. (Miroslav Mika Antić, Lečilište Junaković, 1. februara 1986. – IZDAJSTVO LIRIKE)

Ja sam, ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije, prvi išao da onjušim oblake, i prvi se namršten vratio. I sad znam da je mudrije učiniti korak van sebe, nego proći milione kilometara u svojim grudima. Inače, bio sam pomalo vanbračno zaljubljen u vetrenjače i stanične restoracije. I pošteno sam, čini mi se, platio kiriju što sam živeo među ljudima. ( POSMRTNI MARŠ KLOVNOVA, govori Mika Antić)

Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svečan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude: vi. ( VUK)

Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je, sine moj, imati neuredan um. ( RAZGLEDNICE )

Jedino nikada neću umeti da se ne naježim kad se rukuju mlitavo. Ko se mlitavo rukuje, znači da mlitavo misli i da mlitavo vekuje. ( GORKA PESMA)

Ovo nije ispovest. Ovo je gore nego molitva. Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim. Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam. Hiljadu puta ponovo se plašim za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata, za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima. ( EPILOG)

Neko na vratima zvoni. Traže me. Šta vredi i da otvaram, kad nisam tu. Ko zna gde sam ja. ( KO ZNA GDE SAM JA)

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. ( Autobiografija (Beleška autora) )

O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru. ( IN MEMORIAM, govori Mika Antić)

Od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova… Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam! ( VOJVODINA (Prva verzija pesme, 1961))

Zavoli trag moga osmeha na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode. Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti. Budi uz mene kad odem. ( JASTUK ZA DVOJE)

Ne znam. Ceo smo svet obišli u žudnji ludoj, podjednakoj, a za korak se mimoišli? Da, mora biti da je tako. ( PESMA ZA NAS DVOJE)

Možda je dobro da znaš: posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju. ( EPILOG)

Malo je bilo. Al’ ipak, kad pogledaš: dosta je sve ono što smo i rekli i prećutali. ( USPOMENA)

Srce se nema da se ima. Srce se ima da ga daš svima. ( NEVEROVATNA MORSKA PESMA)

Ovo su tvoje pesme. Ne pitaj kako sam saznao šta misliš. Možda sam ponekad bio: ti. Možda si i ti pomalo bio: ja. Možda smo zajedno bili ceo svet. (Uvodna pesma iz zbirke Plavi čuperak, govori Mika Antić)

Orao nikad nije imao potrebu da se upozna sa nekim drugim orlom. Mravi su izmislili narode. ( SAMOĆA)

Smisliću ti nove ptice. Nove snove. Nova mora. Hoću ono čega nema. Neću ovo što se mora. ( LAŽLJIVA PESMA)

Bogat sam. Imam oči i ruke, i pune džepove dobrih reči. ( JEDRA)

Hajmo Sremci u po glasa lumpovati! Hajmo Sremci polagano ludovati. Ima l’ Srema, ako luda nema? Ima l’ mene ako Srema nema? Pa nek puca srce moga Srema, biće Srema i kad mene nema. ( SREM)

Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo – sem čoveka. ( TORBA)

Zaista, ti mene tako divno ne znaš. ( EKSPRES ZA SEVER)

Znaš kako se ja zovem? Zovem se: čekanje tebe. ( ZAVEŠTANJE)

Moje pesme nisu pesme nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. Knjiga je oslobođenje pesme, one što ko zna od kada postoji u svakom od vas. – govori Mika Antić

– Da ja imam samo tebe.  – Da ti imaš samo mene. – Jesi l’ moje? Najmoje? – Jesam tvoje. Najtvoje. ( ROMANSA, Garavi sokak)

Jesen je najbudalastija tuga među tugama. Jesen je moja ljubav od pet zelenookih slova, i laž, najdetinjastija laž, od koje sam do nesvesti rđav i dobar. ( PROLOG)

Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću. ( SAMOĆA)

Meni u jedan minut može da stane, ponekada,  jedan čitav život. . . (govori Mika Antić)

Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. To neka bude tajna. Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim. ( BESMRTNA PESMA)

Čovek, u stvari, vuče svoj svet. Biti konj, i biti vuk, to nije isto. A ja sam izvan čopora. Nisam nikome pripadao. Ljudi će pomisliti da sam bio njihov. Ja sam, međutim, bio među zvezdama. Nedodirljiv sam. Izuzetna, ali opaka sloboda. Hvatanje ni za šta. Da bi se lebdelo. Ili letelo. Možda je u tome izvesna draž? Leteti, ali ne u pravcu tuđeg vetra, nego svog sopstvenog talasa. – Miroslav Mika Antić (Iz knjige: Draško Ređep, ULEPŠAVANJE NEVIDLJIVOG / Hagiografija o Miroslavu Antiću)

Sve je samo toliko veliko, koliko smo mi mali u sebi. I sve je toliko malo, koliko smo mi u sebi veliki. (Miroslav Mika Antić, Kćeri Ženji)

Miroslav Mika Antić – MOJA PRVA KNJIGA

Za mene je svako stvaranje poezija. Ja sam poeziju nalazio i u novinarstvu. Trudio sam se da u svakom novinskom tekstu bude nečeg pesničkog. Bavio sam se i filmom i slikarstvom. Pitali su me zašto to činim, zašto se petljam u film i slikarstvo, tamo gde mi nije mesto. Činio sam sve to zbog poezije. Bavio sam se poezijom u filmu i slikarstvu, a ne filmom i slikarstvom. Poezija mi je mnogo pomogla. Pomogla mi je da ne podlegnem mnogim životnim banalnostima. (Miroslav Mika Antić, 1983)

Reči su nešto najkrhkije na svetu. Nežnije, možda, i od same tišine. Nasloni moje vreme na svoje. Duže će večnost vredeti kad smo zajedno. (VEČNOST)

Kada jednom budete odrasli, ponašajte se kao svemir, a ne kao njegov deo. (Miroslav Mika Antić)

Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga. (IZDAJSTVO LIRIKE)

Delio sam pesme. Neprestano. Nije me bilo briga hoće li završiti u knjizi ili u slivniku, u korpi za otpatke ili spomenaru. Bilo mi je bitno da ih utisnem što dublje u srca svojih čitalaca, da ih prožive, da ih pošteno isplaču. – Miroslav Mika Antić

Miroslav Mika Antić – Kako pišem pesme

Bežati u svet poezije – to je moja naivnost. Bežati u svet slikarstva – to je moje lukavstvo. Bežati u svet filma – to je moja surovost. Bežati u svet novinarstva – to je moja potreba da živim. E samo kad sam pobegao u svet poezije za decu, imao sam istinska krila. Verujte mi – tada sam leteo! – Miroslav Mika Antić

Isto delo, gledano iz raznih pobuda, može da bude promašaj ili da bude čarolija. Ista daljina, merena raznim potrebama, može da bude tu negde, ili da bude čak onamo. Ista svetlost za nekoga je melem, za nekoga opekotina. Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost. Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje. (MIT O PTICI)

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak kad nisi svestan pesme. I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš. (HIMNA)

Veliki heroji otišli su u rat sasvim običnim korakom. Mnogi od njih nisu imali priliku ni da marširaju. Na rastanku: popušili su još jednu cigaretu, poljubili ženu i decu pred kapijom, i sa torbom preko ramena i porcijom na opasaču, odgegali se pored kuća kao na svakodnevni posao – u istoriju. (IZDAJSTVO LIRIKE )

Poezija je doček. Hleb i so poverenja. Poezija su širom izgovorena vrata koja vode u ljude. – Miroslav Mika Antić

Od braka do konjaka samo je pola koraka. Od druma do ruma samo razroka šuma uma… (EKSPRES ZA JUG )

Svako ima svoju pesmu. Ja nemam svoju ženu, svoj tip žene. Sve žene na svetu su mi se dopadale i sve muzike na svetu. Oduševljavao sam se Rimskim Korsakovim, Čajkovskim, Betovenom, čak i nekim teškim Vagnerovim partijama, a u isto vreme bio sam spreman da lumpujem uz grčke i makedonske pesme. Olivera Dragojevića i neke dalmatinske pesme slušao sam i pedeset puta, kao uostalom i neke međimurske i meksičke pesme. Bio sam u stanju da besomučno slušam sve, od regtajma do najmodernijeg džeza. Sve orkestre, pravce i stihove. Kakvo sam blistavo vreme provodio u Nju Orleansu i istovremeno mislio na dane i noći provedene sa čika Janikom Balažom. . . – Miroslav Mika Antić

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom. ( KROJ )

Nikog nemoj da pitaš šta znači neka izložba. Izložba nije ono što ti je pokazano. Ti se pokazuješ njoj. Dužnost je izložbe da te vidi. Stani pred delo i zahtevaj da ti objasni šta ti značiš. – Miroslav Mika Antić

Večan je samo onaj ko nema pojma šta je kalendar, sat i istorija. Privremeni su izmislili vreme. (IZDAJSTVO LIRIKE)

Odmah da ti kažem: more nije stanje, ni geografski pojam. More je godišnje doba. Možda peto godišnje doba. More je raspoloženje koje imam ili nemam. (MORE)

Ispričali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znači: ljubav. (NAJDIVNIJI GRAD (Nije to nikakva bajka) )

Miroslav Mika Antić – Imena moje dece

Skupljaču neobičnih stvari, nek drugi skupljaju značke i marke. Nek drugi skupljaju sličice fudbalera. Ti skupljaj dane, časove i trenutke. ( DNEVNIK )

Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan. ( BOSONOGA PESMA )

Ponekad mi kaže žena: „Idi pa vikni na tu decu da se vidi ko je muško u kući, ko je glavni!“ Onda ja odem pa viknem, a deca pitaju: „Šta je?“ Ja kažem: „Vičem.“ „Zašto vičeš?“- pitaju oni. „Rekla mi žena“, odgovaram. – ( Miroslav Mika Antić o svom druženju sa decom )

Neko celog života radi i piše. Neko celog života drži pridike šta bi trebalo pisati, a kad umre ostanu iza njega dve-tri sveščice. Ja sam uvek više poštovao jednog marljivog literatu nego pedeset potencijalnih genija koji su do smrti ostali samo potencijalni geniji. . . – Miroslav Mika Antić

Novinari me nikada nisu pitali kako to izgleda videti iz prozora svoje sobe most i vozove što prelaze Dunav i odlaze u svet, a imati 29 godina i u jednom oku Pariz, a drugom Nijagaru, u jednom uhu monsune, u drugom Tihi okean, u srcu mornarsku kapu, a u džepu nešto malo novca kojim se jedva može otputovati svakog meseca do Niša, Kikinde i Rume. – Miroslav Mika Antić


UPRAVNIK BIBLIOTEKE

„Sad se prisećam kako su mog druga Abdulaha Sidrana pitali: „Šta bi najviše voleo u životu?“ A on je odgovorio: „Da budem dva meseca sâm, da imam rakije oko sebe, i da blago mahmuran igram šah sa sobom.“

Što se mene tiče, posle svih mojih pijanih godina, najviše bih voleo da budem upravnik biblioteke, da u njoj imam puno službenika, i da danonoćno mogu da lutam i tražim neke naslove, i da neprekidno čitam. Nemam mnogo novaca, i stoga ne idem često u knjižare. Koliko li je ljudi, samo kad pomislim, bilo na čelu biblioteke, i to veoma značajnih,  a nisu voleli da stanuju sa knjigama!

A biti na čelu velike knjižnice, to je moja prava, a neispunjena želja. – Miroslav Mika Antić


I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava. I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više. – Miroslav Mika Antić

Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju. (EPILOG)

Bilo je mnogo pesama koje nisam razumeo, ali nisam ih odbacivao, niti sam smatrao da je to neka sebična, zatvorena i besmislena igrarija pisca, nego sam se trudio da ih naučim napamet i dugo ponavljam u životu, odmeravajući im na jeziku i u pameti ukus i smisao. – Miroslav Mika Antić


UHAPSIO SAM SEBE

Uhapsio sam sebe i time što društvo u kome živim na mene gleda ozbiljno. Imam li ja pravo, pitam vas, da se izujem i hodam bos? Dosta mi je čarapa. Dosta mi je brijanja. Dosta mi je šavova na pantalonama. Možda bih i ja obukao farmerke, ali ne može.

Kaže mi pre dve godine jedan milicionar na ulazu u Skupštinu, u klubu poslanika: Idite, druže, kući i uzmite belu košulju i kravatu. Mogu ja vas da pustim unutra i ovako, ali moja deca vas uče u školi. Nemate pravo da se lično ponašate drukčije nego što vas zamišljaju. Uhapsio sam sebe i time što sam u godinama.

Rastao sam. Stario. I sad, kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci od koje kupujem sir i kajmak: Siđite s tog bicikla, ne priliči vam. Ja pisca drugačije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstveni hod. . . Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom. Sva sreća što sam jedini na ovom svetu i što su svi ostali slobodni.


ČESTITKA ZA NOVU GODINU


Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi, i moje žene, i postelje u kojima su snovi ― zanat. Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi daleko negde u nepovrat. Kad dlanovima pritisneš čelo tu gde je neka vatra u glavi, ne skrivaj ljubav neveselo, svima je ispričaj, svima javi. ( IKONA )

Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost. To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme. ( NOSAČ )

Na mene su svi uticali – i Milovan Glišić, i Lao Ce, i Boš, i Brojgel, i Sveto pismo, i Tolstoj, i Fokner, i moja majka Melanija. . . Sve što sam u životu radio: na filmu, u ateljeu, u pozorištu, u novinama, sve je to, u stvari, moj pesnički posao i ja na sve to gledam kao na poeziju. – Miroslav Mika Antić


PRVA PESMA

Nikada u životu nisam napisao prvu pesmu, već drugu. Prvu sam prepisao od Desanke Maksimović. Tada sam bio učenik trećeg razreda osnovne škole u jednom selu koje je bilo jako daleko, pomalo bez knjiga i svezaka, a sa pisaljkama smo pisali na tablicama.

Ja sam se dokopao te Desankine knjige koja mi se strahovito svidela i odabrao jednu lepu pesmu, prepisao sam je i proglasio za svoju. Selo je selo i vrlo brzo se pročulo kako sam napisao jednu divnu pesmu. Svi su klimali glavama i govorili kako ću jednog dana biti veliki pesnik.

Drugu pesmu posle nisam smeo da prepišem da me ne uhvate, a bojao sam se i da je sam napišem jer sam znao da će biti lošija. Tako sam od slave živeo ceo taj treći razred. Na kraju školske godine dečacima i devojčicama koji su odlični đaci daju se knjige na poklon. I ja sam dobio knjigu, mada nisam bio sasvim dobar đak i stalno sam nešto zamuckivao, a zamuckujem i danas. I onda kada treba nešto da kažem, dok to izgovorim, oni mi kažu da sednem i daju mi neku srednju ocenu.

Za razliku od drugih koje su bile otvorene, moja je knjiga bila zapakovana u finu hartiju. Kada sam je otvorio, video sam da je to ista ona knjiga Desanke Maksimović. Moj učitelj mi je tako na jedan fin i perfidan način dao do znanja da sam nešto ukrao. Velika je sreća što je on to tada uradio, da nije, možda bih krao celoga života i onda verovatno nikada ne bih imao zadovoljstvo da nešto sam napravim. A najveće je zadovoljstvo kad čovek nešto sam stvori. – Miroslav Mika Antić


Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana. Dodir između dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja. ( IZDAJSTVO LIRIKE )

Život su, u stvari, snovi. Veći, još veći, najveći. . . Život je nekako treći. Živeo život najtreći. – Miroslav Mika Antić


STAROST

Kažu da pisac, kad prvi put pronađe neku svoju pesmu u đačkoj čitanci, komotno može da se oprosti sa mladošću. A ako mu i cela knjiga dospe na spisak obavezne školske lektire, može da smatra da je već uveliko čika i da će biti stavljen u neku sredovečnu fioku.

Starost — to je ono doba čovekovog života kad ne umemo da se smejemo. Zato se nemojte iznenaditi ako pronađete nekog dedu i među svojim vršnjacima, baš kao što ćete sresti u životu toliko staraca koji su vedri, raspoloženi, mladi i detinjasti. Svemu treba verovati, samo ne izvodu iz matične knjige rođenih. Još kako možeš sresti usedelicu u dvanaestoj godini, jezičavu, dosadnu, pakosnu, ili džangrljivog penzionera već u sedmom razredu osnovne škole.

Sve ovo govorim kao utehu sebi, jer starost i smrt, uvek sam tako mislio, a verujem da i vi tako mislite, starost i smrt su nešto što se događa drugom, a ne nama. – Miroslav Mika Antić


Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. To je putokaz za sanjare i oblake. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Jedino vetrenjače, u dugim haljinama od vetra, neobično objašnjavaju pravac sreće, ali njih niko ne uzima ozbiljno. ( KOMPAS)

Kako se ja to smeškam? Tu negde, u poslednje vreme. Suviše čudno i bezglasno. Je li to način odbrane, ili posebno čulo straha? ( IZDAJSTVO LIRIKE )

Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Spolja sam dosta sličan, ali u sebi se ne prepoznajem. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo, Antiću! To te nikada neće pustiti. (Roterdam, 1960. – IZDAJSTVO LIRIKE )

Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima šta nas je to tako vezalo… ( NENAPISANA ŠANSONA ZA NOVI SAD )

Treći put kad se zaljubiš, izbriši obe ranije. Nek treća bude prva. Nek peta bude prva. Nek stota bude prva, ako se pošteno diše. Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše! – Miroslav Mika Antić

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima. ( NOSAČ )

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipelo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće. ( KROJ )

Jedino čisto čulo, to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo, uopšte nisu čula. ( IZDAJSTVO LIRIKE )

Jednog jutra ležimo moji mališani i ja u krevetu i slušamo Radio Beograd, a ono neki dečak kao veoma nadaren recituje svoje pesme. Meni na to moji klinci kažu: Slušaj tata, pa to su tvoje pesme. Mnogo mi je drago što sam doživeo da od mene kradu. Velika je sreća čovekova kad od njega kradu kad ima, nego kad on mora da krade od drugih kad nema. – Miroslav Mika Antić

To, kako da se voli, ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe, kad se otvori srce, pa boli, ili ne boli.

Treba biti obazriv ako se šminkaš efemernošću. To se najteže otire. Hrabrost je: umeti početi. Još veća: umeti prestati. Ne svrstavaj se u one koji sa oka ne skidaju estradne koprene vida. I smeškaju se oblikom, a ne ukusom usana. Ne uzvisuje se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru kroz naprsle blizine. Stvarnost je kao odeća. Nije važno šta nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost. I budi dovoljno oprezan kad nešto glasno izgovaraš, sanjaru nad sanjarima. Govor je umetnost budnih. ( IZDAJSTVO LIRIKE )


Pre dve godine dovukao sam iz Nju Orleansa jedan bazen i sva se deca iz komšiluka ovde igraju i kupaju, pošto smo mi šest kilometara od Novog Sada, od Dunava i svega onog što čini novosadsko leto. Mališani se skupljaju kod mene, pa se mi družimo, zajedno čitamo knjige koje mi pošalju prijatelji.

Jednom, kad sam tako dobio novu knjigu Ljube Ršumovića, dođe milicija i pita: „Šta je bilo? Šta rade ovde sva ova deca?“ Rekoh ja: „Ništa se nije dogodilo, čitamo poeziju.“ I ostadoše tu i milicioneri da i oni poslušaju neku Ljubinu pesmu. – Miroslav Mika Antić

Pročitajte više:

Miroslav Mika Antić – POEZIJA, CITATI, ZANIMLJIVOSTI, PROZA

POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora

PROZA – Pojam, autori, knjige, citati… / Plejada veličanstvenih

PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video

BAJKE i LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…

Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI…

Knjige u pdf formatu ~ Biblioteka elektronskih knjiga

MUZIKA ~ Muzičko zvezdano nebo ~ Tekstovi pesama, biografije, citati, zanimljivosti, koncerti, video…

BISTROOKI – Kutak za bistrooke

Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)