Ana Ahmatova – REKVIJEM

Ana Ahmatova – REKVIJEM

  • Posted on: 06/10/2019
  • By:

Ana Andrejevna Ahmatova – REKVIJEM

Ne, ne ni pod tuđeg neba svodom,
Ne, nije me krilom tuđin krio –
Ja sam i tad bila s mojim rodom,
Svud gde mi je narod, jadom, bio.

(1961.)

UMESTO PREDGOVORA

Za strašnih godina ježovštine¹ provela sam sedamnaest meseci po zatvorskim redovima u Lenjingradu. Jednom prilikom, neko me „otkri“. Žena modrih usana što je stajala ispred mene, koja, razume se, nikada nije čula za moje ime, prenu se iz svima nama onda svojstvene ukočenosti i upita me na uvo (tamo su svi govorili šapatom):
– A možete li opisati ovo?
I ja rekoh:
– Mogu.
Tada nešto nalik na osmeh prelete preko onoga što je nekada bilo njeno lice.

(Lenjingrad, 1. april 1957.)

POSVETA

Ove muke poviju i goru,
Zaustave moćne reke pad,
Okovi su tvrdi na zatvoru,
„Robijaške jame“ bliže moru,
I samrtni jad.
Sveži vetar duva nekom tamo,
Nekog suton mazi sa vidika,
Ali ovde, neprozirnom tamom
Odjekuje škripa brava samo
I bat teški nemilih vojnika.
Ustajemo kao za jutrenje,
Da se divljom prestonicom mine,
Za sretanje kô pred oproštenje,
Sunce pada, Neva maglom stenje,
Al’  još nada tinja iz daljine.
Presuda… I odmah suza more,
Od svih namah tako odsečena,
Kao život, u srži osporen,
Kao grubo ničice oboren,
Ali idem… Klecam… Usamljena…
Gde su sada mučne drugarice
Dvogodišnjih poniženja krajnjih,
Šta im kažu Sibir-vejavice,
A šta mesec iza izmaglice?
Njima šaljem pozdrav oproštajni.

(mart 1940.)

UVOD

To je bilo kad se osmehivo
Samo mrtvac, smirenju svom rad.
Kad kraj svojih se zatvora skrivo,
Kô privezak, i sam Lenjingrad.
Kad su, lude od muke grdobne,
Promicale kolone još žive,
Rastanaka kad pesme nam kobne
Pevao je cik lokomotive.
Zvezde smrti stajahu nad nama,
Dok nevinoj Rusiji smrt preti
Pod okrvavljenim šunuglama
I gumama „marica“ kletih.

1.

Odveli te u samo razdanje,
Ko pratnju sam sve to doživela,
Mrkla soba i dečje plakanje,
Pred ikonom sveća dogorela.
Na usni ti studen ikonice.
Znoj mrtvački… pamti me, ne pati! –
Ko strelaca žene nesrećnice,
Kraj Kremlja ću i ja zakukati.

(Moskva, jeseni, 1935. godine)

2.

Tiho teče tihi Don,
Stiže mesec žut u dom,
Stiže, kalpak nakrivljen,
Spazi žuti mesec sen.
To je žena razboljena,
To je žena osamljena.
Muž u grobu, sin robija,
Molite se, kao i ja.

3.

Ne, to nisam ja, to neko drugi pati,
Ja tako ne bi mogla, a ono što se zbilo
Nek crno sukno prekrije,
Nek raspu fenjeri s ulice…
Noć.

4.

Da ti se pokaže, podsmešljivici
I ljubimici ljudi bliskih,
Carskoselskoj vedroj grešnici,
Šta će ti sa životom biti –
Da ćeš tristota sa paketom
Pred Krst-tamnicu ti da stižeš,
Vrelim suzama da ćeš. eto,
Led novogodišnji da sažižeš.
Jablan se zatvorski zaigrava,
A ni glaska – koliko tamo
Pada potpuno nevinih glava…

(1938.)

5.

Godinu i po, svakog sata,
Zovem te u dom tvoj.
I klečala sam kraj dželata,
Ti si mi sin i užas moj.
Sve se zbrkalo ovog veka,
Zauvek možda, čak se bojim:
Razlučni zver, de, od čoveka,
Presuda tek pred nama stoji.
I samo cveće zaprašeno
I zvek okova, i trag, eno,
Nekud u nikud-bezdan.
I pravo mi u oči leti
I skorom pogibijom preti
Ogromna zvezda.

6.

Sedmice lagano prolaze. Iako je tako,
Ne razumem šta se postiglo,
Kako, moj sine, u zatvoru tvom
Bele noći ostaju tako sjajne.
Još jednom one pale,
Oči usmerene kao jastrebove,
I, iznad tvoga krsta, ponovo se
Priča o smrti.

(proleće, 1939.)

7.
PRESUDA

I pala je kamena reč gnevna,
Tresnuvši po živom srcu mom,
Ali ništa, ja sam bila spremna
Da preživim i taj strašni grom.
Ostalo je mnogo posla meni:
Da ubistvom sećanja – još skrivim,
Duša treba da se okameni,
Da ponovo nauči da živi –
A van svega… Letnja huka laka,
Kao praznik, pod mojim balkonom.
Odavno sam slutila već takav
Dan svetao, s opustelim domom.

(22. juna 1939. godine)

8.
SMRTI

Ti ćeš i tako doći – zašto sada ne bi?
Ja čekam, teško mi je mnogo, stalno.
Pogasila sam svetla, otvorila tebi
Vrata, toliko divnoj, jednostavnoj.
Prometni se u ono kakva želiš doći,
Uleti poput neke otrovne granate,
Il΄ s đuletom, ko bandit usred mrkle noći,
Il΄ poput tifusa groznice nepoznate.
Il΄ kao priča koju ispredaš iz glave
Što do banalnosti mi deluje već jasno –
Pa da tu ugledam vrh one šapke glave
I bledog pazikuću, prestravljenog strašno.
Svejedno mi je. Jenisej se vije,
I plavi sjaj s voljenog oka, koji sija,
Samrtni užas skriva.

(19. avgust 1939.)

9.

Već je bezumlje krilom svojim
Prekrilo duše polovinu,
I vinom ognjenim me poji,
U crnu mami me dolinu.
I shvatila sam, ne znam zašto,
Da ću u poraz s njim da uđem,
Osluškujući svoje strašno
Bunilo, kao da je tuđe.
Neće dozvoliti da išta
Ponesem sa sobom kada krenem
(Neće se prihvatiti ništa
Što god ja s molbom pomenem):
Ni strašni pogled svoga sina –
Ni neme patnje skamenjene,
Ni dan kad stiže ta vetrina,
Ni poste već ustaljene,
Ni dragu studen blage ruke,
Ni senku lipa uzbuđenja,
Ni udaljene lake zvuke –
Poslednjih reči utešenja.

(4. maj 1940.)

10. RASPEĆE

Ne ridaj mene mati vo grobje sušču.

1.

Hor anđela veliki čas slavi,
I buknuše nebesa strašnim plamom.
On Ocu reče: „Zašto me ostavi!“
A Majci: „O, ne ridaj za mnom…“

2.

Magdalena grca plačem svojim,
Dragi đak je s tugom kameneo,
A u Majku koja ćutke stoji
Niko nije pogledati smeo.

EPILOG

I

Gledala sam kako se tope lica,
Kako pod obrvama viri strah,
Kako i stranice klinastog pisma
Urezuje po čelu patnje mah,
Kad preko crne još kovrđe pljusne
Srebrni preliv jada crv,
Kad smešak vene sa pokorne usne,
Kad zatreperi strah kroz osmeh suv.
Ne molim ja u svoje samo ime,
Molim za svakog koji nemo rida
Kroz ljute zime i julske vreline,
Kraj obnevidelog crvenog zida.

II

Za pomen se opet već primiče čas.
Ja vidim, ja čujem, ja osećam vas:
I onu, što pade na koraka dva,
I tu, što ostavi zemaljski prah.
Onu, što odmahnu u bolu svom,
Pa reče: „Tu dolazim ko u svoj dom.“
Ja bih po imenu svaku od njih,
Al΄ spisak mi uzeše – lakše no stih.
Za njih sad tkam pokrov, da bude što veći,
Sa usana njenih siromašnom reči.
U duši ih imam, ma gde i ma kada,
Pamtiću ih večno, i za nova jada,
Zapuše l΄ mi usta, da s krikom ne hodam
Mog stomilionskog, sad jedinog roda,
Nek spomenu one po dobru tad mene,
Pred umrli dan moj, nek svako prene.
A ako nam zemlju kad, možda, iscele,
I spomenik meni da dignu požele,
Pristanak ću dati na nenadno slavlje,
No samo – da spomen ne bude postavljen
Ni s obale morske, gde se rodih gore:
I poslednja veza prekinu se s morem,
Ni u carskom parku, kraj zavetnog panja,
Gde tužno me leka sen večito sama,
Već tamo, gde stajah u tristotom času,
Kad ostade spušten taj zlokobni zasun,
Jer i kad se nađem pred samrti licem,
Ne smem zaboravit zuj crne „marice“,
Ni kako tad treskaju odvratne dveri
I starice kriče, ko ranjene zveri.
I nek mi se veđa od bronze što zvoni
Sneg otopljen kaplje, ko suze da ronim,
I zatvorski golub nek guče mi gore,
I brodovi Nevom nek lagano plove.

Mart 1940.
Fontanski dom

‾‾‾‾‾‾‾‾‾‾

¹ A. N. Ježov, šef državne bezbednosti SSSR, glavni izvršilac Staljinovih čistki tog perioda

„Ona je savršenstvo, a to je nažalost njena granica.“ – Marina Cvetajeva o Ani Ahmatovoj.

Video: Delove poeme REKVIJEM Ane Ahmatove govori Dragana Kaucki