Ana Ahmatova (1889–1966) je književni pseudonim Ane Andrejevne Gorenko, jedne od najvećih ruskih pesnikinja 20. veka. Sama je jednom napisala da je rođena iste godine kad i Čarli Čaplin, Tolstojeva „Krojcerova sonata“ i Ajfelov toranj. Počela je da piše još sa 11 godina, a prvu knjigu poezije „Veče“ objavila je 1912. godine i brzo je naišla na priznanje i kritike i publike. U Sovjetskom Savezu smatrana je za buržoasku pesnikinju i bilo joj je zabranjeno da objavljuje poeziju. Tek posle Staljinove smrti dozvoljeno je objavljivanje cenzurisanih izdanja njene poezije.
Stigla je, konačno, i svetska slava, na Siciliji je 1964. dobila prestižnu nagradu „Etna-Taormina“, a u Velikoj Britaniji dobila je počasni doktorat Univerziteta Kembridž. Dva puta je bila nominovana za Nobelovu nagradu.
Poznati su njeni prevodi Zmajevih „Đulića“ i srpske narodne poezije. Ahmatova je u ruskoj lirici postigla najveću jasnoću i jednostavnost. Oslonila se na puškinsku tradiciju.
Ne ponavljaj – dušo ponosita –
Ono što si negde mogla da pročitaš,
No možda je poezija i sama –
Jedan veličanstven citat.“
(Ana Ahmatova, 1956)
PESME:
Pod velom ruke lomila sam kradom…
Ona je savršenstvo, a to je nažalost njena granica. – Marina Cvetajeva o Ani Ahmatovoj.