Ознака: Ana Ahmatova

PESNIČKI PREVODI

PESNIČKI PREVODI / Najlepše pesme svetske književnosti u prevodu naših eminentnih pesnika i književnika

ALEKSA ŠANTIĆ

LAZA KOSTIĆ

BRANKO MILJKOVIĆ

IVO ANDRIĆ

DANILO KIŠ

STEVAN RAIČKOVIĆ

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ

JOVAN DUČIĆ

 

Danilo Kiš

Danilo Kiš је jedan od naših najznačajnijih pisaca druge polovine 20. veka. Od 1937. do 1942. godine živeo je u Novom Sadu, u Bemovoj ulici, danas Ćirpanovoj, koja se u „Ranim jadima“ zove Ulica divljih kestenova. („Zakucaću na neka vrata i pitaću: Da li se ova ulica pre rata zvala Bemova ulica, jer mi je sve to vrlo sumnjivo, gospodine, ne verujem da bi tolika kestenova stabla nestala, makar bi jedno ostalo, drveće, valjda, ima duži vek, kestenovi, gospodine, ne umiru tek tako.“)

Diplomirao je 1958. na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi student na Katedri za istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti. Kao lektor boravio je u Strazburu, Bordou i Lilu. Prevodio je sa ruskog, mađarskog, francuskog, engleskog i nemačkog jezika, a njegova dela prevode se i danas na brojne svetske jezike.

Dobitnik je mnogih značajnijih domaćih i inostranih nagrada: Andrićeve, Njegoševe, Sedmojulske, Ninove (1972. godine za „Peščanik“, ali je nagradu nekoliko godina kasnije vratio), američke nagrade „Bruno Šulc“, nagrade grada Nice za celokupno književno delo, italijanske „Premio letterario Tevere”, nemačke „Preis des Literaturmagazins“, nosilac je francuskog priznanja Vitez umetnosti i književnosti…

Dopisni član SANU postao je 1988. godine. Jedan od njegovih saveta mladom piscu bio je i: „Ako ne možeš reći istinu – ćuti.“

„Znalac i poznavalac mnogih jezika, majstor književnog izražavanja na maternjem, Kiš je u pisanju postizao punoću koja bi se mogla nazvati – srž jezika uopšte. Ni reč više, ni reč manje. Idealan poredak mere i značenja.“ — Vida Ognjenović

Danilo Kiš – EOLSKA HARFA

„Ne piše se samo rečima, nego i bićem, etosom i mitosom, sećanjem, tradicijom, kulturom, zamahom jezičkih asocijacija, svim onim, dakle, što se kroz automatizam jezika pretvara u zamah ruke (i obratno).“ Danilo Kiš

PESME

Ruža: Saint-Exupéry

Raštimovani klavir

PESMA

„Ne piši za ʼprosečnog čitaocaʼ: svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci ʼsavest čovečanstvaʼ: video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.“

(Danilo Kiš, „Saveti mladom piscu“)

Prevodi i prepevi:

Josif Brodski – ŽIVOT U DIFUZNOM SVETLU

Šarl Bodler – UZLET

Ferenc Feher – ODA VETRU

Sergej Jesenjin – MOJ ŽIVOT

Sergej Jesenjin – BOGOMOLJCI

Sergej Jesenjin – O, majko božja…

Marina Cvetajeva – B. Pasternaku

Marina Cvetajeva – GATANJE

Marina Cvetajeva – ORFEJ

Ana Ahmatova – SIVOOKI KRALJ

Ana Ahmatova – TREĆA ZAČETEVSKA

„Kvalitet literature jeste zapravo u pojedinostima. Literaturu čini detalj, a ne takozvani veliki potezi. Ili, ako hoćemo tačnije, veliki potezi su napravljeni od detalja. (…) I još uvek tvrdim, to je jedna od osnovnih postavki mog literarnog pristupa i viđenja literature, da je stvarnost autentičnija od svakog domišljanja.“ Danilo Kiš

„Pisac i čitalac to su samo dve samoće, slučajan susret dva srodna senzibiliteta, kratak trenutak prepoznavanja i identifikacije, ali iz tog se susreta ne može roditi ništa, osim možda sumnje.“
„Čitalac je, naravno, u konačnoj instanci, onaj koji daje piscu najveću zadovoljštinu. No, ja se nerado pouzdajem u kvantitet. Više bih voleo (to, na žalost, ne zavisi od mene) deset pravih čitalaca od stotinu ili hiljadu onih koji nisu došli do knjige po izbornoj srodnosti nego je to slučajno.“ (Danilo Kiš, „Gorki talog iskustva“)

 

Ana Ahmatova – ALEKSANDRU BLOKU

Ana Ahmatova – ALEKSANDRU BLOKU / Prevod s ruskog: Lav Zaharov

* * *
Aleksandru Bloku

Dođoh pesniku u goste.
Nedelja je. Tačno — podne,
Sobe prostrane tišina
A za prozorima mraz.

I purpurno sunce lebdi
Nad čupavim, surim dimom.
O, kako je zračan pogled
Domaćina ćutljivog!

Zar te oči da iščeznu
Iz sećanja bilo čijeg…
I opreznost mi nalaže:
Nemoj gledati u njih.

No ostaju našee reči,
Dim podneva, i nedelja
U visokom sivom domu
Kraj baltičke kapije.

1914.

Ana Ahmatova

(Prevod: Lav Zaharov)

Iz knjige: Ana Ahmatova – RASTANAK, Izdavač: Bagdala, 1952.

Ana Ahmatova – POSLEDNJA ZDRAVICA

POSLEDNJA ZDRAVICA

Za razoren dom podižem ovu čašu,
za gorko življenje moje,
za sudbinu našu
– usamljenost udvoje.

Pijem za tebe i za laž,
za izdaju tvojih usana,
za mrtvu hladnoću oka tvog,
za to što je grub i bez milosti svet ovaj naš
i što nas nije spasao Bog.

1934.

Ana Ahmatova

Prevod: Ljubica Nestorov

Iz knjige: Sto godina ljubavi (Antologija ljubavne lirike ruskih pesnikinja), Izdavač: Slovensko slovo, Beograd, 2006.

Ana Ahmatova – Kamena reč se odronila

Kamena reč se odronila
Na moje grudi, žive, znaj.
O, ništa, već sam spremna bila.
I s tim ću nekako na kraj.
Ja imam danas posla mnoga:
Ubiti treba spomena jad
I treba, srca kamenoga,
Naučiti se na život sad.
No neka… Šumi vrelo leto
Ko praznik pod mojim prozorom.
Ja sam odavno slutila sve to:
Svetlucav dan i pusti dom.

1939.

Ana Ahmatova

Prevod: Stevan Raičković
Iz knjige: Šest ruskih pesnika, 1970.

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Ana Ahmatova – BIOGRAFIJA

Ana Andrejevna Ahmatova (23. jun 1889 — 05. marta 1966) je napisala o sebi da je rođena iste godine kao i Čarli Čaplin, Tolstojeva Krojcerova sonata i Ajfelov toranj. Bila je svedok promene epoha, preživela je dva svetska rata, revoluciju i blokadu Lenjingrada. Prvu pesmu je napisala sa 11 godina. Od tada do kraja života nije se prestala baviti poezijom.

Ana Ahmatova je rođena 23. juna 1889. godine u blizini Odese u porodici naslednog plemića, penzionisanog mašinskog inženjera u floti Andreja Gorenka. Otac se bojao da će pesnički hobiji njegove ćerke osramotiti njegovo prezime, pa je u mladosti buduća pesnikinja preuzela kreativni pseudonim – Ahmatova.

„Nazvali su me Anom u čast bake Ane Egorovne Motovilove. Njena majka je bila tatarska princeza Ahmatova, čije sam prezime uzela za svoje književno ime.“ – Ana Ahmatova

Detinjstvo je Ana Ahmatova provela u Carskom selu. Pesnikinja se sećala da je čitanje naučila po „Azbuci“ Lava Tolstoja, a francuski je naučila slušajući časove profesora sa starijim sestrama. Svoju prvu pesmu napisala je sa 11 godina.

Ana Ahmatova je pohađala žensku gimnaziju u Carskom selu, po njenom kazivanju: „Početak je bio loš, zatim mnogo bolje, ali uvek nerado.“ Nakon razvoda roditelja i preseljenja, Ana je završila gimnaziju u Kijevu, gde je živela kod rođaka, a zatim se upisala na pravno odeljenje Višeg ženskog kursa.
U Kijevu se počela dopisivati s Nikolajem Gumiljevim, koji joj se udvarao još u Carskom selu. U to vreme pesnik je bio u Francuskoj i izdavao je nedeljnik „Sirijus“ u kome je 1907. godine prvi put objavljena jedna Anina pesma. Aprila 1910. su se venčali Ana Ahmatova i Nikolaj Gumiljev u blizini Kijeva.

Po povratku u Sankt Peterburg, Ahmatova je upisala Viši istorijsko-književni kurs. Na početku svog rada sledila je stazu akmeizma, novog književnog pokreta koji se suprotstavio simbolizmu 19. veka. Ahmatova je zajedno sa Gumiljevim, Gorodetskim, Osipom Mendeljštamom i drugim pesnicima proglasila kult konkretnosti, materijalnosti, „materijalnosti“ književnih slika. U to vreme napisala je mnogo pesama i brzo postala popularna u pesničkim krugovima. Prva pesnička slava nastala je njenim nastupom u literarnom kabareu „Pas lutalica“.

1912. godine objavljena je prva zbirka pesama Akhmatove „Veče“ – književna publika iz Peterburga prihvatila ga je sa velikim interesovanjem. Iste godine pesnica je rodila sina Lava Gumiljeva – budućeg naučnika.

Pre izbijanja Prvog svetskog rata, Ahmatova je objavila drugu zbirku pesama – „Krunicu“. Činilo joj se da bi ova knjiga ljubavnih tekstova mogla da se „utopi“ u svetskim događajima onoga vremena. Međutim, tokom naredne decenije zbirka je štampana osam puta.

Brak Ahmatove i Gumiljeva raspao se u avgustu 1918. godine. Pesnikinja se udala za Vladimira Šilejka, orijentaliste i pesnika. Gumiljev je 1921. uhapšen, a potom i streljan – pesnik je optužen za umešanost u kontrarevolucionarne zavere. Akhmatova je u svoj dnevnik napisala: „Blok, Gumiljev i Hljebnikov su umrli gotovo istovremeno. Remizov, Cvetajeva i Hodašević su otišli u inostranstvo, bili su Šaljapin, Mihail Čehov i polovina baleta. “

Godina preokreta i gubitka postala je plodna za Anin poetski rad. U aprilu 1921. objavljena je zbirka pesama „Platani“, a u oktobru – knjiga „Anno Domini MCMXXI“ (prevedeno sa latinskog – „U leto Božje 1921“).

Posle razvoda od Šilejka, Ana je i zvanično dobila prezime Ahmatov – ranije su u njenim dokumentima navođena imena muževa. Ahmatova je 1922. postala supruga istoričara umetnosti Nikolaja Punina, ali njihov brak nije registrovan.

Od sredine 20-ih, nove pesme Ahmatove prestale su da se štampaju, a stare nisu ponovo štampane.

Kao što je Ahmatova napisala, „nijedna generacija nije imala takvu sudbinu“. U 30-im, Nikolaj Punjin je uhapšen, Lav Gumiljev uhapšen dva puta. 1938. osuđen je na pet godina prinudnog rada u logorima. Kasnije je Ahmatova napisala jedno od svojih poznatih dela, autobiografsku pesmu REKVIJEM, o osećajima žena i majki „neprijatelja naroda“ – žrtava represija 1930-ih.

1939. godine, Ana Ahmatova je primljena u Savez sovjetskih pisaca. Pre Drugog svetskog rata je objavljena šesta zbirka pesama Ane Ahmatove „Šest knjiga“. „Patriotski rat 1941. godine našao me u Lenjingradu“, napisala je Ana u svojim memoarima. Ahmatova je bila evakuisana prvo u Moskvu, a zatim u Taškent – tamo je nastupala u bolnicama, čitala poeziju ranjenim vojnicima i „željno hvatala vesti o frontu iz Lenjingrada“. U Lenjingrad se vratila 1944. godine.

„Strašni duh, pretvarajući se da je moj grad, toliko me je pogodio da sam opisala ovaj moj susret sa njim u prozi… Proza mi je uvek izgledala i tajna, i iskušenje. Od samog početka sam znala sve o poeziji – nikad nisam znala ništa o prozi. “ – Ana Ahmatova

Lav Gumiljev, koji je nakon izdržavanja kazne kao dobrovoljac otišao na front i stigao do Berlina, ponovo je uhapšen i osuđen na deset godina u logorima s prinudnim radom. Svih godina zatvora, Ahmatova je pokušavala da postigne oslobađanje svog sina, ali je Lav Gumiljov pušten tek 1956. godine.

„Nikada nisam prestala da pišem poeziju. Za mene je u pesmama moja veza sa vremenom, sa novim životom mog naroda. Kada sam ih pisala, živeo sam u tim ritmovima koji su zvučali u herojskoj istoriji moje zemlje. Sretna sam što sam živela tokom ovih godina i videla događaje koji su bez premca.“ – Ana Ahmatova
1962. godine Ana Ahmatova je dovršila rad na „Pesmi bez junaka“, koju je pisala 22 godine.

Šezdesetih godina XX veka delo Ahmatove bilo je široko prepoznato – pesnikinja je nominovana za Nobelovu nagradu za književnost, u Italiji je dobila književnu nagradu „Etna-Taormina“. Univerzitet Oksford dodelio joj je počasni doktorat književnosti. U maju 1964. godine u muzeju Majakovskog u Moskvi održano je veče posvećeno 75. rođendanu Ane Ahmatove.

Bolest je prisilila Anu Ahmatovu u februaru 1966. godine da ode u kardiološki sanatorijum u blizini Moskve. U martu je preminula.

„Ne samo što je utihnuo jedinstveni glas, koji je donedavno donosio tajnu snagu sklada u svet, – jedinstvena ruska kultura koja je trajala od Puškinove prve pesme do poslednje pesme Ane Ahmatove, završila je svoj krug.“ – Profesor slavistike Nikita Struve

Izvor: Культура.РФ, prevod: Bistrooki tim – www.balasevic.in.rs

Ana Ahmatova

Ana Ahmatova (1889–1966) je književni pseudonim Ane Andrejevne Gorenko, jedne od najvećih ruskih pesnikinja 20. veka. Sama je jednom napisala da je rođena iste godine kad i Čarli Čaplin, Tolstojeva „Krojcerova sonata“ i Ajfelov toranj. Počela je da piše još sa 11 godina, a prvu knjigu poezije „Veče“ objavila je 1912. godine i brzo je naišla na priznanje i kritike i publike. U Sovjetskom Savezu smatrana je za buržoasku pesnikinju i bilo joj je zabranjeno da objavljuje poeziju. Tek posle Staljinove smrti dozvoljeno je objavljivanje cenzurisanih izdanja njene poezije.

Stigla je, konačno, i svetska slava, na Siciliji je 1964. dobila prestižnu nagradu „Etna-Taormina“, a u Velikoj Britaniji dobila je počasni doktorat Univerziteta Kembridž. Dva puta je bila nominovana za Nobelovu nagradu.

Poznati su njeni prevodi Zmajevih „Đulića“ i srpske narodne poezije. Ahmatova je u ruskoj lirici postigla najveću jasnoću i jednostavnost. Oslonila se na puškinsku tradiciju.

Ana Ahmatova – BIOGRAFIJA

Ne ponavljaj – dušo ponosita –
Ono što si negde mogla da pročitaš,
No možda je poezija i sama –
Jedan veličanstven citat.“
(Ana Ahmatova, 1956)

PESME:

REKVIJEM

SIVOOKI KRALJ

Kamena reč se odronila

SAN

PESMA POSLEDNJEG SUSRETA

LJUBAV

Napisah reči…

ZA BELIH NOĆI

TREĆA ZAČETEVSKA

Pod velom ruke lomila sam kradom…

DRUGA GODIŠNJICA

Četrdeseta godina

POSLEDNJA ZDRAVICA

Ona je savršenstvo, a to je nažalost njena granica. – Marina Cvetajeva o Ani Ahmatovoj.

Ana Ahmatova – SAN

 

Ana Andrejevna Ahmatova – SAN / Анна Ахматова – Сон / Tekst pesme (srpski / ruski)

Znala sam da si me snio,
Zbog toga ne zaspah ja.
Mutan je fenjer vio
Plavet, da mi put sja.

Ti vide u carskom vrtu
Dvorac, belji no išta,
Ograde crnu crtu
Kraj zvonkog stepeništa.

Išo si — bez staze jasne —
I mislio pri tom:
„Brže, da san ne zgasne,
Pre susreta sa njom.“

Stražar kraj paradnih vrata
Viknuo ti je: „Kuda!“
Uz škripu led se lomata
I crni voda svuda.

„Jezero — misao sinu —
U njemu ostrvo znam…“
I odjednom kroz tminu
Ugleda plavičast plam…

U danu, oskudne boje,
Probudio si se kasno
I prvi put si moje
Ime rekao glasno.

1915.

Ana Ahmatova

(Prevod: Stevan Raičković, Sedam ruskih pesnika, BIGZ)

 

Сон

Я знала, я снюсь тебе,
Оттого не могла заснуть.
Мутный фонарь голубел
И мне указывал путь.

Ты видел царицын сад,
Затейливый белый дворец
И черный узор оград
У каменных гулких крылец.

Ты шел, не зная пути,
И думал: «Скорей, скорей,
О, только б ее найти,
Не проснуться до встречи с ней».

А сторож у красных ворот
Окликнул тебя: «Куда!»
Хрустел и ломался лед,
Под ногами чернела вода.

«Это озеро, — думал ты, —
На озере есть островок…»
И вдруг из темноты
Поглядел голубой огонек.

В жестком свете скудного дня
Проснувшись, ты застонал
И в первый раз меня
По имени громко назвал.

1915 г.

Анна Ахматова

Video: Pesmu Ane Ahmatove SAN govori Bosiljka Boci

Ana Ahmatova – PESMA POSLEDNJEG SUSRETA

PESMA POSLEDNJEG SUSRETA

Hladila su mi se prsa mukla,
Ali moj korak beše lak.
Ja sam na ruku desnu navukla —
Rukavicu — za levu pak.

I stepenika, ko mnogo ima,
A ja sam znala — samo tri!
Jesenji šapat međ klenovima
Moli me: „Umri sa mnom i ti!

Obmanula me je sva od sene,
Promenljiva, sudbina zla.“
Ja odgovorih: „Dragi — i mene,
Isto. Umreću s tobom ja…“

Zadnjeg susreta pesme eto.
Na mračni dom pogledah taj.
U spavaćoj je tek sveća trepto
Ravnodušni i žuti sjaj.

1911.

Ana Ahmatova

(Prevod: Stevan Raičković, Sedam ruskih pesnika, BIGZ)