Kutak za Bistrooke

Ana Ahmatova – Četrdeseta godina

ČETRDESETA GODINA (1-5)

1.
Epohi našoj na dan pogreba
Neće se čuti nadgrobni psalm.
Oko humke joj posaditi treba
Koprivu ljutu i korov sam.
Samo grobari, poniknuv nikom,
Rade. Ni ovde ne čeka rad.
I tiho je tu, gospode, tiho, –
Da se čuje vremena bat.
Posle se ona k površini dižê
Kô leš u reci kad krene led, –
Al’ majku sin ne poznaje više,
Unuke užasava ded.
Poniču glave, niže i niže,
Mesec se klati kô klatno, bled.
Nad Parizom koji ranjenički diše
Takav je sada mir i red.
4.
Ja sam bar nesanici znala
Sve ponore i staze grube,
Al’ ona je kô konjica toptala
Uz urlik podivljale trube.
Ulazim u kuće opustele,
Uz napušten sam stala stalak.
Tiho je sve, jedino senke bele
Plove preko tuđih ogledala.
I šta je ono u magli, da nije
Danska, Normandska – il’ sam znala
Sve ovo odnekud i ranije,
Pa su sve to – nova izdanja
Zaboravljenih zanavek dana.
5.
Ali ja vas upozoravam
Da ovo živim poslednji put.
Ni kao lasta, ni kao trava,
Ni kao zvezda, ni kao prut,
Ni kao izvor s daškom dima,
Ni kao zvono koje zove, –
Neću ljude da uznemiravam,
Ni da posećujem tuđe snove
Neutoljenim jaucima.

1940.

Ana Ahmatova

Prevod: Desanka Maksimović

back to top