Fjodor Mihajlovič Dostojevski – MLADIĆ (MOMČE) / Citati, odlomci iz knjige
MLADIĆ (u nekim prevodima i MOMČE) (rus. Подрóсток) je roman Fjodora M. Dostojevskog, koji je počeo da piše početkom 1874. godine, a završio ga je u jesen 1875. godine. Roman je objavljen te iste godine u časopisu „Otadžbinski zapisi“.
Odlomci iz romana:
Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u životu, iako sam mogao proći i bez toga… Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar živeo i do sto godina. Mora čovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi.
Istina, u žene se ništa ne razumem, a i neću da razumem, jer sam se zarekao da celoga života neću za njih da znam. Ali ipak znam pouzdano da ima žena koje mogu da zavedu svojom lepotom ili čime bilo, na jedan pogled; a druge žene potrebno je pola godine proučavati pre nego što se sazna šta ima u njima: i da čovek prouči takvu ženu i da se u nju zaljubi malo je da je samo vidi i malo je da bude samo gotov na sve, nego je potrebno, povrh svega, da ima i nekog talenta.
U to sam uveren mada ništa ne znam, i ako nije tako, onda bi trebalo sve žene svesti na stepen prostih domaćih životinja, i samo ih u tom obliku držati kod sebe; može biti da bi to vrlo mnogi rado hteli.
Jedan vrlo uman čovek rekao je, između ostaloga, da ništa nije teže nego odgovoriti na pitanje: „Zašto je neophodno potrebno biti plemenit?“ Vidite, ima tri vrste podlaca na svetu: prvo, naivni podlaci, to jest, oni koji su uvereni da je njihova podlost najveća plemenitost; zatim, podlaci koji se stide svoje sopstvene podlosti, ali ipak je ne napuštaju; i najzad, prosto podlaci, čistokrvni podlaci.
— Dragi prijatelju, — voleti ljude takve kakvi su, to je nemoguće. A ipak moraš. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, „seti se da si i ti čovek“. Naravno, moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi svojoj niski, i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš.
Negde u Koranu naređuje Alah proroku da na „nepokorne“ gleda kao na miševe, da im čini dobro i da prođe mimo. Ovo je malo gordo, ali tačno. Budi u stanju da ljude prezireš čak i tada kad su dobri, jer tad su najčešće i rđavi. O, dragi moj, to sam ti rekao sudeći po sebi! Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne, — svejedno. Ljubiti bližnjega svoga, a ne prezirati ga, — to nije moguće.
Po mom mišljenju, čovek je rođen sa fizičkom nemogućnošću da voli svoga bližnjega. Tu mora biti da ima neka greška u rečima još od početka, i „ljubav prema ĉoveĉanstvu“ treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši — (drugim reĉima, sebe si sam stvorio, te i ljubav prema sebi samom), — i koga, prema tome, nikada neće ni biti u stvari.
— Nikada neće ni biti?
— Dragi prijatelju, slažem se da bi to bilo malo glupo, ali to nije moja krivica; a pošto me pri stvaranju sveta nisu pitali za savet, to i ja za sebe zadržavam pravo da u tom pogledu imam svoje mišljenje.
— Znaš li ti, dragi mladiću, — poče on opet kao da produžuje pređašnji govor: — znaš li ti koja je granica sećanja na čoveka na ovom svetu? Granica ljudskoga sećanja postavljena je na sto godina. Sto godina posle smrti, čoveka još mogu da pamte njegova deca ili njegovi unuci koji su mu videli lice, a posle toga, ako se i može da produži sećanje na njega, to je samo usmeno, misleno, jer su otišli svi koji su mu videli živ lik.
I zarašće mu grob travom, oblupiće se na njemu beli nadgrobni kamen, i zaboraviće ga svi ljudi, i samo njegovo potomstvo, zaboraviće mu docnije i ime, jer samo malo ljudi ostaje u uspomeni ljudskoj — ali i ne mari! Makar me i zaboravili, mili moji, ali ja ću vas voleti i iz groba. Čuću, deco, vaše vesele glasove, čuću korake vaše na grobovima vaših očeva o zadušnicama; živite još na sunašcu i radujte se, a ja ću se za vas pomoliti Bogu, u snu ću vam dolaziti… svejedno — i posle smrti traje ljubav!…
Dragi moj — poče on opet zamišljeno i s osmehom — ja smatram da je bitka gotova i da se borba svršila. Пosle psovki, bacanja blatom i ismevanja, nastalo je zatišje, i ljudi su ostali sami, kao što su i želeli: velika ranija ideja ih je napustila; veliki izvor snage, koji ih je hranio i grejao, nestajao je kao ono sunce na slici Kloda Lorena, samo što je ovde već počinjao poslednji dan čovečanstva. Tada odjednom ljudi uvideše da su ostali potpuno sâmi, i odjednom osetiše da su velika siročad. Dragi moj mali, ja nikad nisam mogao da zamislim ljude da su neblagodarni i glupi.
Uveren sam da će ljudi, kad osete da su ostali siročad, početi da se međusobno približuju jedni drugima tešnje i s većom ljubavi; uhvatiće se za ruke, uviđajući da su sad jedan drugome sve! Iščezla bi velika ideja besmrtnosti, i nastupila potreba da se čime zameni; ceo onaj veliki suvišak ljubavi prema Onome koji je bio Besmrtnost, okrenuće se kod svih ljudi prema prirodi, svetu, ljudima, svakom živom stvoru. Zavoleće zemlju i život neiskazano, ukoliko više budu postepeno bili svesni svoje prolaznosti i konačnosti; voleće nekom naročitom, ne pređašnjom ljubavlju.
U prirodi će otkriti pojave i tajne kakve pre nisu ni slutili, jer su sad uzeli da posmatraju prirodu drugim očima, pogledom ljubavnika na ljubljenu ženu. Kad se probude, potrčaće da se međusobno izljube, pošto će biti svesni da su dani njihovi kratki, i da im taj život na zemlji jedino ostaje. Radiće jedan za drugoga, i svak će svoje deliti s drugim, i tim samim će biti srećan. Svako dete će znati da su mu svi na zemlji kao i otac i majka.
„Neka sutra bude moj poslednji dan, misliće ljudi posmatrajući zalazak sunca — ne mari, ne mari što ću ja umreti, kad ostaju svi ostali, a posle njih njihova deca‘\ — I ta misao: da će ostati ostali, koji će se svi međusobno voleti, i drhtati jedan nad drugim, zamisao o viđenju posle smrti.
O, požuriće oni da vole, da bi utolili veliku tugu u svome srcu. Biće gordi i drski za sebe, ali krotki jedan prema drugom; svak će drhtati za život i za sreću svačiju. Biće nežni jedan prema drugom, i neće se zbog toga stideti, kao sad, i milovaće se kao deca. Pri susretu će se gledati dubokim i mislenim pogledom, i u njihovim pogledima biće ljubav i tuga…
— Dragi moj — prekide on sam sebe s osmehom — sve je to samo fantazija, neverovatna fantazija; ali mi je ipak dolazila pred oči vrlo često, zato što bez nje u svome životu nisam mogao da budem, i nisam mogao da o njoj ne mislim. Ne govorim o svojoj veri: moja vera je velika, ja sam deist, filosofski deist, kao i cela naša hiljada što je, po mom mišljenju, ali… interesantno je da sam svoju sliku završavao uvek sa viđenjem, kao u Hajneovom „Hristu na Baltičkom moru‘!
Ne mogu da ga obiđem, ne mogu da ga, na kraju, ne zamislim usred ljudi koji su ostali siročad. On im dolazi, pruža im ruke i govori: „Kako ste mogli da me zaboravite?“ I tad bi im svima padala koprena s očiju, i odjeknula bi zanosna himna novog i poslednjeg uskrsnuća…
— Dragi prijatelju, obraćam ti pažnju na ovu ĉudnu stvar: svaki Francuz može služiti ne samo svojoj Francuskoj, nego i celom čovečanstvu, ali pod jednim uslovom: da ostane što više Francuz; isto tako i Englez i Nemac. Jedino je Rus, i to još u naše vreme, dakle još mnogo pre no što se bude sveo opšti račun — već stekao sposobnost da bude u najvećoj meri Rus baš tada kad je u najvećoj meri Evropljanin.
U tome i jeste bitna nacionalna razlika između nas i svih ostalih, i u tom pogledu smo mi nešto potpuno zasebno. U Francuskoj sam Francuz, sa Nemcem sam Nemac, sa antičkim Grkom sam Grk, i, tim samim, u najvećoj meri Rus. Tim samim sam pravi Rus, i u najvećoj meri služim Rusiji, zato što nosim njenu glavnu misao, ja sam pionir te misli.
Ja sam tada emigrirao, ali da li sam time napustio Rusiju? Nisam, ne, samo sam produžio da joj služim. Mada nisam ništa radio u Evropi, mada sam otputovao samo da se skitam (i znao sam da idem samo da se skitam) dovoljno je bilo što sam putovao sa svojom mišlju i sa svojom svešću. Nosio sam sobom rusku tugu. O, nije mene tada uplašila samo prolivena krv, ni Tiljerije, nego sve što će morati posle toga da dođe…
Imaju ti narodi još dugo da vode međusobnu borbu, zato što su još odveć Nemci i odveć Francuzi, i što još nisu završili svoj zadatak u tim ulogama. I dotle me je žao te pogibje. Rusu je Evropa isto toliko mila kao i Rusija: svaki mu je kamen u njoj mio i drag. I Evropa nam je bila otadžbina isto tako kao i Rusija, još i više!
Ne može se Rusija više voleti nego što je volim ja, ali nikad nisam sebi prebacivao što su mi Mleci, Rim, Pariz, riznice njihove nauke i umetnosti milije nego Rusija. Da, Rusima je milo to staro tuđe kamenje, ta čuda staroga Božjega sveta, ti komadi svetih čudesa; čak je njima to milije nego samim Evropljanima! Evropljani sad imaju druge misli i druge osećaje, i to staro kamenje je za njih izgubilo vrednost…
Tamo se konservativci bore samo za svoj opstanak; a i petrolejci se otimaju samo za pravo na zalogaj. Jedino Rusija živi ne za sebe, nego za misli; i, priznaćeš, dragi prijatelju, da je važna stvar što Rusija živi evo već gotovo jedan vek, ne za sebe, nego samo za Evropu! A oni ostali? O, njima je suđeno da pretrpe strašne muke pre nego što stignu u Carstvo Božje.
A to, da čovek bezuslovno usreći makar jedno biće za svoga života, i to ne samo praktički, nego stvarno, ja bih naredio da to bude dužnost svakog inteligentnog ĉoveka; baš kao što bih uneo u zakon da se natera svaki seljak da zasadi bar jedno drvo u svom životu, s obzirom na opustošene šume u Rusiji; uostalom, jedno drvo bi bilo malo; moglo bi se narediti: svake godine po jedno drvo.
Viši čovek, umno razvijen čovek, koji ide za višom idejom, često se sasvim odvoji od stvarnosti, postaje smešan, ćudljiv i hladan, čak, mogu da ti kažem, i glup; i to ne samo u praktičnom životu nego, na kraju krajeva, glup i u svojim teorijama. I zato bi obaveza: da bude aktivan praktički, i da usrećava bar jedno biće — popravila sve, i osvežila bi i samoga usrećitelja. Kao teorija ovo je vrlo smešno, ali kad bi se pretvorilo u praksu i prešlo u običaj, ne bi nimalo bilo glupo.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Fjodor Mihajlovič Dostojevski – CITATI, KNJIGE, BIOGRAFIJA, ZANIMLJIVOSTI
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)