Ivo Andrić – Šta sanjam i šta mi se događa / Video, Recitacija, Tekst pesme
https://www.youtube.com/watch?v=UchzTRWEE8s
ŠTA SANJAM I ŠTA MI SE DOGAĐA (I-IX)
I
Budim se vreo. Neka zora obećana.
I kako mi je ostalo od starih:
Blagodarim za san i hleb i sekund i pomiso. Ugledah toranj, iza granja, što
molitve prima;
Od stabla k stablu venci razapeti Lozova lišća. (Svečanost se sluti i raduje
tajno.) A sjaj preko neba i zemlje, rumen sjaj što raste
U oči i misli, putuje, širi se,
Vitla, stremi, ako ste gledali,
Ko silna magla planinskih ponora.
Tek beskrajno veći.
I gle, to što snivah, siromah Bosanac i dete.
Da se prokljuje jednom modra opna iznad glave
I da se — vidi? čuje? -, sad biva:
Smisao. Stalnost. Bez ljage promene, straha. Dobra lepota. Vest iz daleka.
Delo koje se sanja,
Ono što čovek
Jedan drugom ne može nikad da kaže.
Al’ to se samo uzalud pomišlja: ni staza ni imena. Vasion presto od
nemoga zlata.
Novi se sjajevi rađaju i rastu.
Ni staza ni imena!
Sve to
Još ponajviše naliči talasu, i drevnu ritmu i,
konačno, tišini.
II
Tanak mesec na Lungarnom. Želja.
Putnik sam. Gorka prašina.
Na jednoj klupi tri Jevreja s velikim amrelima,
Na drugoj mlada žena.
Eto kako mene sudbina iskušava i zavodi, eto! Prilazim, pozdavljam,
sedam.
Vadi neke hartije, čita (pretvara se da čita). Poznanstvo i živ razgovor.
Šetnja.
»O ne, ne! Za telo ne marim. Dušu tražim; srodnost i razumevanje.
Svet je podal i plitak, a samoća Sudbina otmenih duša.
Ja sam patila mnogo. Uvek nezasluženo.
Nek ogovaraju! Na imanju živim.
Sa šumom razgovaram, sa stablima, gospodine;
Takav mi je karakter. Ah, neobične šetnje!
A Vi koje ste narodnosti?« — Jermen.
»Jermen! Ah, volim Armeniju! Pokolji! Strašno!
Vi mora da ste plemić?« — Još u XIV stoleću Razoren je naš zamak. »Ah,
divno.
Pričajte, molim Vas lepo. Pričajte, pričajte!
… ne, to ne! Gospodine!! Kako možete tako šta!?« —
Posle, izvrnut mesec tone Šetam. Jeza noći i nepoznata grada.
Želim da živim miran, u poslu, iznad šljivika.
III
Iza predgrađa, daleko,
Na kraj šuma
Koje bojažljivo kruže oko grada.
Na strmoj i neplodnoj ravni.
Bez imena i lepote,
Opet te nađoh.
Zarobljen u jedva čujnom zvuku
Koji prolazi osamljen ovim krajem To si ti,
Smislu i zaboravu.
Svih puteva i snova.
Bez sreće, Bez reči.
Same zvezde slaze
U skut zaspalu prosjaku.
To mi se opet javljaš ti, u zvuku,
I ovo se čudo neće objaviti nikad,
Nego će uvek ćutke rasti u meni,
Dok me ne ispuni svega
I ne ponese
Kao najsnažnija krila.
IV
Ko će znati vremenu kraj, vetru put, tišini ime, i šta je to
što meni podgriza misli i razara san?
Svake noći podmukli gosti dođu, nevidljivi, nečujni,
i ognjenim peskom mi zaspu usta i oči.
I dok se uporno hvatam za sećanja
svetla neba, muškog hoda,
plodne samoće i dela,
oni stoje viš moje glave, nevidljivi, nečujni,
čekaju da budem
mrtvo telo u mrtvome mraku.
Al’ mene jutro izbavlja i diže nebeskim suncem, vodom, mladim lišćem.
Muzika me vida,
I pramen nestalna dima u daljini krepi nadu,
seća na dane kad sam znao za radost.
V
Još kasno u noći neće da se smiri grad.
Iz prvog sna me trza divlji krik,
U noć se rasipa. Jauk ili smijeh?
Da l’ ljubav kriju pusti parkovi
Il’ vino piju dvojica,
Gorko vino, u zdravlje iste žene?
O znam ja zemlju i njene darove.
Ja tražim san,
Svet, dubok i nepoznat.
VI
Zaboravljene radosti meseca jula.
Sad samo u toploj tišni šljivik zašumi, veče se sluti.
Stazama koje kući vode po neko hita.
Zelen val, riba il’ ptica prolome tišinu.
(Daljino, majko svih želja!)
Zaspo je vozar na skeli koju ljulja val rodne rijeke.
VII
Dani se gase.
U ovu jesen niču želje u meni
Ko u najluđe proleće.
Ogromno nebo jesenjeg dana.
Kasne ptice. San.
San u snu. I snovi gube lice
U večnoj magli snova.
Ogromno nebo i ponor maštanja, a nikog nema da mi ruku doda.
Tuđ mi je zemaljski put i ljudsko lice.
Samo još noću, dok prolazim ulicama,
pustim i mračnim,
pričini mi se da me neko zove
po imenu.
VIII
Da li su stvarnost sunce i oblaci?
Il’ se to svetlom protkan produžuje splet
Svirepih noćnih snova:
Jezero niše kulu i buktinju.
Mrak, pun busija i bola bez glasa.
Močvarne staze varaju i lažu. —
Tada se setim sunca, i da sam bio čovek —
i s jaukom se budim u svetlost siva dana.
I još sa pragova jave gledam kako u lice mom danu, iz neke užasne noći,
mračna vlaga sipi.
IX
Neizrecivu snagu daju duhu i telu
Ćutanje, ponos nikada ne rečen
Znam topal miris koji ima svila
ljubavnička, i znam ukočen pogled oproštajni,
i slast, i želju smrti
koja ide kao senka za njom.
Al’ veće slasti ne poznadoh od misli;
Da je nebo, što sja nad nama kao obećanje,
Samo grobnica;
A dostojanstvo jedino
I jedina molitva prava:
Oborene oči i usta koja ćute.
Moja me misao ko sjaj nevidljiv vodi
Dok sam idem kroz noć i maglu.
Ivo Andrić
Ivo Andrić CITATI, PRIČE, KNJIGE, PESME, BIOGRAFIJA
Foto kolaž: Bistrooki – balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)