Jovan Sterija Popović – ZLA ŽENA / Veselo pozorište u tri dejstva
POSVETA
Svim
krotkim, ljupkim, tihim
ženama
pomračitelnim
horizonta ščastija zemnog
osijatelnicama,
koje
toliko većma mrzimo,
koliko silnije ljubimo,
i
koliko više mrzimo,
toliko većma ljubiti težimo;
gorčastim
sladosti zemne stroitelnicama
roda čovečeskog
gospodstvujućim ropkinjama
volšebno ovo ogledalo
posvećuje se
Eіn eіnzіg böѕеѕ Weіb Iebt höсhѕtеnѕ in der Welt;
Nur Ѕchlіmm, daѕѕ jeder ѕeіnѕ für dіeѕeѕ eіnz’ge hält.
Leѕѕіng
Kras i lepota slavuja jest ljupkost slavujeva glasa,
Kras i lepota žene jest njena nježna tihost.
Mužu je sunce ona, doma zvezda, a dečici Majka,
S njome rajska sreća, s njom zadovoljstvo cveta.
PREDGOVOR
Onom koji je s nemačkom literaturom malo više poznat, pašće može biti na pamet da je ovakovo što i u knjigama slavnog Vajse čitao, al će odma i to primjetiti, da između mojeg i Vajsinog djela nikakve druge slike nema, osim prve jednake ideje, koju smo obojica — Vajse za volšebnu operu (Zauber Oper), ja pak za prirodnu komediju — svak po svom sviđenju i vkusu, upotrebili, i izradili. Iz ovog uzroka i nazivam pozorište ovo sopstvenim djelom, i nadam se da će od moji čitatelja onako isto primljeno biti kao i dosadašnja moja sočinenija. Što se pak čitateljki tiče, njima pravo ostavljam onda sud izreći kad knjigu vnimatelno pročitale budu. Ja znam da sam i s pređašnjim izdanijama slab kredit kod ženskoga pola zadobio; imao sam sreću sopstvenim ušima slušati kako je gdikoja lepa gospodična svoj udivlenija dostojni jezik protiv mene pružila, ali — ruža ostaje ruža, ako će nas dvadeset redi na dan ubosti. Ja ženski rod onako isto počitujem kao što ij najprilježniji Epikura đak počituje; i od osam godina ovamo, to jest otkad sam namislio ženiti se, nisam milije sentencije našao od one iz Šilera:
Čestvujmo žene, te predu i tkadu,
Ščastija ružu domašnjem u sadu,
Pletu blaženstva ozareni splet.
„Zašto, dakle, toliko protiv nas pišete?“ Ovako me, frajlice, jedna vaša drugarica zapitala, i ono što sam njojzi odgovorio, mislim da je nužno svima obznaniti. Ja sam momak u najlepši moji godina (koje su pak momku najlepše godine: one li kad on misli da sve zna, ili one kad vidi da ništa ne zna, i proče, to je drugi vopros). Ja sam momak, ako ne lep, a ono niti ružan (koji je momak ružan, onaj li kome su rapavi obrazi, a providljivo srce, ili onaj koji s finim aljinama pogreške svoje pokriva, to je drugi opet vopros). Ja, dakle, taki i takog stvora momak jošt nisam srećan bio da se kakva devojka (oću reći gospodična) u mene zaljubi. Ja sam mlogo puti molio i preklinjao Amora i Veneru, badava; rezultat je uvek bio: „i ne prijaša jego“. — Je li, dakle, čudo, moje visokopočitajeme matrone, da se sada ne rasrdim i u ljutini štogod protiv ženskog pola napišem, za koje se posle uvek od srca kajem. Ako ste dakle, moje mile čitateljke, rade da se više protiv vas ništa ne piše, vi znate lek: pišite mi i ja ću abije u čuvstvo doći (oće li pak to biti ljubovi čuvstvo ili drugo kakvo čuvstvo, to je opet drugi posao). — Dalje mojim čitateljkama za utješenije javiti imam da ću skorim vremenom Džandrljivog čoveka izdati, koje djelo, ako ništa drugo, a ono će bar dostatočno pokazati koliko ljubiteljica knjiga srpski rod broji.
ZLA ŽENA
DEJSTVUJUĆA LICA:
Graf TRIFIĆ
SULTANA, njegova žena
PERSIDA, sobna služavka
STEVAN, služitelj
SRETA, čizmar
PELA, njegova žena
DEJSTVO PRVO
POZORJE PRVO
(Soba kod Trifića)
SULTANA (sama)
SULTANA: Četrnaest dana, više nema, otkako sam u ovu kuću dovedena i čini mi se da se četrnaest puta mozak u meni okrenuo, tako me svako jede. Gdi stanem, tu se moram jediti. Ne gospođa, nego kanda sam poslednja u varoši, tako mi se reč sluša. Što god reknem, sve im je nepravo; što uradim, to kod nji ne valja. Ali neka, ili ću ja sve na moju ruku dovesti, ili sama moram svisnuti. Persida, ti! (Zvoni.) Ostavili me samu, tek da imam uzroka jediti se… Persida!
POZORJE DRUGO
PERSIDA (dotrči), PREĐAŠNjA
PERSIDA: Šta zapovedate, milostiva gospoja?
SULTANA: Devojko, ti ćeš meni život prekratiti. Koliko sam te puta vikala? Oćeš da trčim u kujnu za tobom da te molim da dođeš, je li? Lenjiva trago, ne zaslužuješ ni onaj lebac što ga mnjaviš!
PERSIDA: Zaboga, milost…
SULTANA (zamane): Sad ćeš se obrecivati naopako! Misliš da sam ti ja vincilirka, da se kriviš na mene? Šta si stala? Nemaš nikakva posla?
PERSIDA (pođe).
SULTANA: Tako, sad mi počni jošt inat terati. Samo ti meni uz nos, pak ćeš dobro proći. Kud si se zauzela, kuda ćeš?
PERSIDA: Ta zaboga…
SULTANA: Ih! Dokle ćeš me jesti, Luciferu, tako da ti reknem! Tri stotine vraga iz tebe se vitlaju, kad pomoliš taj tvoj jezični jezik. — Oh, Bože! Zašto sam došla u ovu kuću? Zašto me nije mati bolje umorila, nego što me za ćoravca dala!
PERSIDA: Zapovedate štogod, milostiva gospođa?
SULTANA: Zapovedam da ti boginje obraz izrešetaju, da te nijedan momak ne pogledi, znaš, kad me toliko jedeš.
PERSIDA: Molim, šta vam se priključilo, te ste tako ljutiti?
SULTANA: Gledaj ti špiona, kako bi tela da se i u tajne moje pleće! Škoda što nemam rđavu narav da ti taj jezični jezik do kraja iščupam, da ne progovoriš nijednu reč, dok si god živa. (Oda gore i dole.) Šta si se usićila? Oćeš da te molim da govoriš? Jogunasti rode, neće me đavo od tebe nigda kurtalisati!
PERSIDA: Kad vam je teško od mene, a vi me otpustite, ja ću meni naći službu.
SULTANA (ćuši je): Oćeš da mi jednako ideš uz nos. Je li ti izišlo vreme, a? Hijeno ženska! Ni dva dana nema od kad si došla, pa već si mi se popela na glavu. Ubio Bog i onoga koji te je doveo na moj vrat! Ali zna on šta radi, žao mu je da mi i jedan sat, jedan minut prođe u miru bez jeda.
PERSIDA (O, bože, bože!)
SULTANA: Šta mumlaš, nemaš svoga posla? Sestro Luciferova, ti ćeš mene u grob oterati. Šta si stala kao proštac nasred sobe?
PERSIDA (pođe).
SULTANA: Ali dokle ćeš me jesti, zaboga i pobogu! Zar ne vidiš kakva ti je soba? Kako ti je nameštena postelja? Kako ti stoji ogledalo, a? A znaš da se dereš za plaću.
PERSIDA (priđe krevetu da namešta).
SULTANA: Tako, donesi pra još i s tavana, da mi sasvim prsi izeš. Misliš moja je mati bila govedarka, kao ti što si? Kukavico ženska, nemaš pameti ni kao buva!
POZORJE TREĆE
STEVAN, PREĐAŠNE
STEVAN: Milostiva gospoja…
SULTANA (mrdne glavom): Svaki đavo mora da mi se popne na vrat. Da sam neka druga žena, da mu s onim stakletom rascopam glavu.
STEVAN: Meni jošt nije niko glavu rascopao.
SULTANA: Odgovaraš? Sad ću se zaboraviti šta sam, pa ću ti zube izbiti, ugursuz jedan što si ti!
STEVAN (nepovoljno): Milostiva gospođa…
SULTANA (pokaže mu staklo): Vidiš ovo? Ni reči, zašto će ti se odma prekinuti jezik! Kad nisi za služitelja, a ti k vragu, nemoj mi život jesti. Šta srljaš u sobu kao goveče? Šta ćeš sa mnom?
STEVAN: Vi ste kazali da se upregnu konji.
SULTANA: Vozi se ti s tvojim dedom sad pod noć. Druga bi vezala ugursuza za ovaj postupak u klupče, pak bi ga bacila konjma pod noge, da ga svega izgaze.
STEVAN: E dobro! (Pođe.)
SULTANA: Kud si pošao? Svršio si posao, najedio si me i izujedao kao pas, sad možeš ići.
STEVAN: Zapovedate jošt štogod?
SULTANA: O, što mi nije narav zapovedati, da ti jezik iščupaju! — Idi mi zovi Pelu.
STEVAN: Koju Pelu?
SULTANA (baci se na njega maramom što je u ruci imala): Oćeš da me doveka jedeš? Ne znaš koja je Sretinica, a znate svi da mi š njome oči vadite.
STEVAN: Fala bogu, sad je došlo vreme da i gospođe sluge tuku. (Otide.)
SULTANA: Uh! (Persidi.) Taki ga zovi da mu jezik mojom rukom iščupam. (Plače.) Bože, bože, zar sam to dočekala da mi se i đubre što ga gazim (lupa nogom) ruga? Zar neću i ja doživiti da prestane jedanput orjatluk ovaj? Svaka je gospođa u svojoj kući, samo sam ja jedna na ovom svetu nesrećna.
POZORJE ČETVRTO
TRIFIĆ, PREĐAŠNJE
SULTANA: Moram crknuti, drugojače nije! (Okrene se na stranu.)
TRIFIĆ: Sultano!… Ti se opet srdiš?… Sultano!… Zašto, pile moje, to činiš?… S otim možeš tvom zdravlju škoditi.
SULTANA (okrene se naglo): Da crknem, da me vrag odnese, kad nemam sreće!
TRIFIĆ: Šta ti fali, sunce moje! Ti si gospođa u celoj kući, što ti oćeš, ono mora biti.
SULTANA: Gospođa? Načinio si me parasnicom, kao sam što si.
TRIFIĆ: Ti mene s otim vređaš. Nemoj tako, pilence moje. Treba malko da se umeriš, ti si gospođa.
SULTANA: Gora sam nego sluškinja kod tebe, napustio si ove da me kaljaju od glave do noge.
TRIFIĆ (gledi u Persidu): Šta ste joj radili?
PERSIDA (slegne rameni).
SULTANA: Šta se rogušiš, strvino ženska? (Obzire se da nađe štogod; Trifić je zadrži.)
TRIFIĆ: Nemoj tako, dušo, to nije lepo.
SULTANA: A je li lepo da napuštaš služitelje na mene? Proklet i onaj čas kad sam te prvi put vidila.
TRIFIĆ: Ali devojka ti nije ništa skrivila, brate!
SULTANA: Ti vidiš, sram te budi! Misliš ne primječavam ja zašto je u zaštištenije primaš… Taki da mi drugu devojku nađeš, a ovu marš iz kuće!
TRIFIĆ: Kako je tvoja volja.
SULTANA (krivi se): Kako je tvoja volja, kako je tvoja volja! Misliš ja ne vidim kako ti reči idu.
TRIFIĆ: Ti svašta naopako tolkuješ.
SULTANA: Naopako? Lepo! Tako čovek ni sluškinji ne govori. Naopako? Kad umrem, onda ću ovu reč zaboraviti. (Persidi.) Šta mi piljiš u zube? Oćeš da te posadim na kanape? (Persida iziđe.)
TRIFIĆ: Ali kaži mi, molim te, zašto si ti tako nezadovoljna?
SULTANA: Misliš ti da sam ja slepica? Kakve si mi aljine načinio? Kakva je ono svila, kakav kroj? Oćeš da me načiniš poslednjom u varoši.
TRIFIĆ: Ta, zaboga, ti si sama izabrala.
SULTANA: Tako, jošt me grizi i jedi, dovedi jošt koga da ti pomogne. Zašto mi nisi ti, kao muž, izbirao, nego si napustio da me drugi varaju. Oćeš da izgledam u njoj kao dodole.
TRIFIĆ: Pa dobro, nemoj je obući.
SULTANA: Vidiš krasnog muža, kako bi on teo da nikad novu aljinu ne obučem. Baš ću da je tebi usprkos obučem!
TRIFIĆ: Dobro, obuci je.
SULTANA: Dobro, obuci je, idi kao šljokavica po varoši. Misliš, ne osećam ja šta ti misliš? Ti si muž! Drugi bi ljusno od jeda kad bi vidio da mu je žena nezadovoljna, a on se jošt raduje.
TRIFIĆ: Ti si pravo dete.
SULTANA: Dete? (Plače.) Pravo kažeš da sam kao dete, zašto bi inače morala kuću upaliti od toliki sekatura! Ah, Bože! Zašto mi ne daš da sam i ja jedanput zlobna, da se i ja kao moje drugarice mogu osvetiti?
POZORJE PETO
SRETA, PREĐAŠNJI
SRETA (malo nakvašen): Dobro veče želim, milostivi gospodine.
TRIFIĆ: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš?
SULTANA: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš! Kako se slatko s njime razgovara, radije nego sa svojom ženom! Ajde, poljubite se jedanput.
SRETA: Ja to ne tražim, milostiva gospođo, ali to je poznato da je naš gospodin vrlo dobar i milostiv.
SULTANA: A ja? Valjda sam ti oči iskopala?
SRETA: A i vi ste dobri, samo kažu da ste malo ljuti.
SULTANA: Napolje iz moje kuće! Napolje, ili ću te taki sa služitelji izbaciti!
SRETA: Oho, milostiva gospođa, ja sam bio dvaput cehmajstor!
SULTANA: Ti si bezobraznik, ti si nitkov!
TRIFIĆ: Sultana!
SULTANA: Prvi će mi posao biti da te sramno iz varoši proteram.
TRIFIĆ: Ali, šta sad imaš opet s njime?
SULTANA: Ako si ti prosijak, nisam ja.
TRIFIĆ (nepovoljno): Sultana!
SULTANA: Zašto nisam neka zla žena da pustim nokte i svakom, koji me god dirne, oči iskopam.
TRIFIĆ: Ti si pravo dete!
SULTANA: Ti si… ti si… poslednji čovek na svetu.
SRETA: He, he! Što joj nisam ja muž!
SULTANA (poleti mu u oči; Trifić je zadrži): Puštaj, ili sad ću i tebi oči iskopati!
TRIFIĆ: Ali kaži je li pristojno?
SRETA: Milostiva gospođa, ja sam bio dvaput cehmajstor!
SULTANA (jednako se otima od Trifića): Molim te, kao moga oca, pusti me da mu samo dva zuba izbijem.
SRETA: A, to je mlogo! Gospodine, ja vam želim svako dobro, ali ja sam bio dvaput cehmajstor. Da je to moja Pela, vidila bi kako se cehmajstor dočekuje. Bogami, to je mlogo, ovde treba da je čovek kao kamen. O, sačuvaj me, bože, zle žene! (Otide.)
SULTANA (jošt se otima): Puštaj me, ili ću svisnuti!
TRIFIĆ: Oćeš za njim na sokak da trčiš?
SULTANA: Makar u pakao!
TRIFIĆ: Sultana, ti si mene jako uvredila.
SULTANA: Uvredila sam te, a ti mene nisi? Šta si tražio otmenu ženu, kad joj ne znaš čuvati čest?
TRIFIĆ: Ja ne znam u čemu ti čest polažeš?
SULTANA: da me kojekakve nesreće sa sokaka psuju i ruže, to je čest kod tebe!
TRIFIĆ: Tebe jošt niko nije obeščestio.
SULTANA: Nije, čekaš dok me tko ne popljuje, pak će onda dobro biti! Sram te budi! Ti si muž! Dok nisam novce donela, bila sam i lepa i dobra, a sad sam nevaljala, sad ti nisam po volji. Gdi su minđuše s brilijanti, a? Za tebe je otmena gospođa?
TRIFIĆ: Ja sam ti poslao čoveka, zašto nisi uzela koje ti se dopadaju.
SULTANA: Ja da uzmem, a ti ne umeš svoju ženu s čim da obraduješ? Oćeš da mi Čivutin zamaže oči koječim?
TRIFIĆ: Pa dobro, de! Uzeću ja.
SULTANA: Dobro, de? Dobro, de? Samo mi donesi, pak ću ij sve izgaziti!
TRIFIĆ: Sad kaži mi tko ti može ugoditi?
SULTANA (plače): Ko mi može ugoditi? Oćeš da se najpre živa iskidam, pak onda da mi kupiš štogod? Misliš da sam ja panj, da ništa ne osećam? dok sam bila kod roditelja, svaki mi je mogao ugoditi, a kod tebe ne može. Kod tebe sam pakosna, kod tebe sam…
TRIFIĆ: Kakva si bila, takva si i sad.
SULTANA: Ih! (Stisne zube.) Idi mi ispred očiju, ili će sad biti pokor od nas!
TRIFIĆ: Opet počinješ.
SULTANA: Idi, molim te, idi da te ne vidim, harsuzine! Ukrao si mi tri godine života s tvojim postupkom.
TRIFIĆ (gledi je žalostivo): Ej, moja Sultano, ej, moja Sultano! (Najedanput otide.)
SULTANA: Čekaj samo dok prođu tri nedelje, drugojače ćemo se razgovarati! (Zvoni. Persida dotrči.) Načini mi limunade da me prođe ovaj jed. (Persida iziđe.) Ili ću biti gospođa u kući, ili ću sve rasterati. Nisam ja kao pečurka iz đubreta izrasla.
POZORJE ŠESTO
PELA, PREĐAŠNjA
PELA: Dobro veče želim, milostiva gospođa (Poljubi joj ruku.)
SULTANA: Jesi li ti Sretinica?
PELA: Jesam, milostiva gospođo. Dobila sam zapovest da dođem kod vas.
SULTANA: Valjda si čekala limune, nisi mogla ranije doći?
PELA: Sad mi je momak kazao.
SULTANA: Ugursuz! U svačem me mora jediti… Kažu ljudi da mlogo na mene naličiš.
PELA: Tako su i meni kazivali.
SULTANA: Odi da vidim. (Povuče je k ogledalu.) Zaista,… hm! (Ljuti se.) Svaki đavo na moju glavu.
PELA: Ja se radujem, milostiva gospođo, da sam srećna na vas nalikovati.
SULTANA: Vidiš ti parasnice kako se ona raduje! Samo se gdigod pofali zato, pak ću ti ja pokazati kakva je razlika između nas… Znaš li zašto sam te zvala?
PELA: Ja ne znam.
SULTANA: Da obučeš moje aljine, a meni daj tvoje.
PELA: Milostiva gospođo…
SULTANA: Ti ne znaš tko sam ja tebi? Da nijednu reč ne čujem! Ja znam što radim. Ti si jednakog lica i moga stasa. Dokle god ja ne dođem, ti ostaješ ovde mesto mene. Povataće Sultana svima krajeve!
PELA: Ali ako me poznadu?
SULATANA (lupi nogom): Opet počinješ? Oćeš i ja da počnem? Nisi čula ko sam ja?
POZORJE SEDMO
PERSIDA, PREĐAŠNJE
PERSIDA: Evo limunade, milostiva gospođa.
SULTANA (trgne joj iz ruke): Da se ne usudiš za mnom doći, jer ću ti svu kosu počupati! (Peli.) Ajde sa mnom. (Otide.)
PERSIDA: O, aspido! Pakao se morao nasmejati kad si se ti rađala. Ris u šumi može se ukrotiti, a ti nigda ni doveka. Ali čekaj, koliko sam opijuma u limunadu metnula, znam da me nećeš noćas uznemirivati Dabogda ne probudila se.
(Zavjesa)
DEJSTVO DRUGO
(Soba kod Sultane)
POZORJE PRVO
PELA i PERSIDA
PELA (sama, u Sultaninim aljinama obučena, na glavi ima šešir, ispod kojeg vidi se cvet, koji joj polak lica zaklonio. Malo zatim PERSIDA).
PELA: Ovakovog stra otkad sam živa nisam prepatila. Nije šala, navuče žena moje aljine, poveza se, pak kanda u vodu utonu, a mene ostavi da budem mesto nje gospođa i jošt da se nikom ne izdajem. Šta će biti ako dođe milostivi gospodin? Evo nekoga! Ej, teško si ga tebi, Pelo! (Prebaci val preko šešira.)
PERSIDA (stupi na prstima): Šta, ustala i obukla se jošt? No, sad nek mi sam Bog bude u pomoći.
PELA: Šta ćeš, Perso?
PERSIDA: Milostiva gospoja, samo mi sad oprostite.
PELA: Zašto, šta si skrivila?
PERSIDA: (Kako me zavaruje, samo da me dobro ščepa). Milostiva gospođa, ja priznajem moju pogrešku, ali ja se nisam nadala da ćete pre devet ustati.
PELA: Šta je tebi, devojko?
PERSIDA: Ah! Sami ste se morali truditi obući se; ali ja molim, milostiva gospoja, vi ste mogli zvoniti.
PELA: (Ona me upravo za njenu gospođu drži). Ništa je to, srce moje.
PERSIDA: (Srce moje, šta je to?)
PELA: Zar ti misliš da se ja ne mogu sama obući?
PERSIDA (sve jednako čudeći se): Ja znam moju dužnost.
PELA: Ti si dobra devojka.
PERSIDA: Bože, je l’ moguće? Milostiva gospođa,… ja sam srećna devojka, molim, dajte mi ruku da je poljubim.
PELA (sakriva ruke ispod vala): Fala, Perso, fala, ja znam da si ti dobra.
PERSIDA: Ali ja molim, milostiva gospođa!
PELA (svejednako sakriva ruke): S otim me, vidiš, jako srdiš.
PERSIDA: Milostiva gospođa, ova vaša dobrota, vaše milostive reči mene srećnom čine.
PELA: No, valjda ću da ti trčim u kosu?
PERSIDA: (Ovo nije ona, ovo nije moguće!) Milostiva gospođa…
PELA: No?…
PERSIDA: Zapovedate li štogod?
PELA: A šta znam zapovedati? Ja vidim ovde je kao carevina, svuda puno, svuda čisto, lepo, uredno. Samo da sedi čovek pa da uživa.
PERSIDA: Zapovedate da vam donesem kafu?
PELA: Bogme, devojko, gladna sam ti.
PERSIDA: Smesta ćete biti služeni. Ona je već skuvana, jer sam mislila da ćete je u postelji popiti. (Brzo prostre čaršav preko stala i iziđe.)
PELA (sama): Kako je mogućno da me nije poznala? Može biti gdi nije odavno u službi, ili gdi sam ovaj burundžuk spustila. (Smotri jedne rukavice.) Aha! Čekaj malo. (Uzme, pa i navlači.) Malo tesne, ali zato ništa, sad neće niko viditi kakve su mi ruke. Fala bogu, postado i ja velikom gospođom. Da me nešto vidi Sreta, kad stanem piti kafu, kako bi vrtio glavom!… Ala baš idem kod njega u ovim aljinama, da vidim oće li me poznati. Jest! Ali ako Sreti dođe ćud, pa okupi batinom? Oho, milostivu gospođu batinom? To ne ide, zašto bi našoj gospođi dosad bila leđa kao čivit. Bože moj, da nešto prođem obučena sokakom. Kako bi svaki pogledao, kako bi se čudili i divili! „Ko je to? To je neka strana.“ O, luda Pelo! Tokorse milostiva gospođa, a nisam se ni na karuca vozala. Baš oću da isteram u tom želju, i onako ću izvući psovku od Srete.
POZORJE DRUGO
PERSIDA (donese kafu), PREĐAŠNJA
PERSIDA: Izvolite, milostiva gospođa, ali mleko nije baš najbolje. (Sipa.)
PELA: Dobro je, dobro je, Perso, samo kad se ima… Perso, bi li se ja mogla danas malo na karuca izvesti?
PERSIDA: O, milostiva gospoja, konji su u prepravnosti. Zapovedate pre podne ili posle podne?
PELA: Ja bi hotela sade.
PERSIDA: Smesta će biti sve uređeno. (Otrči.)
PELA: Bože moj, lepo ti je biti gospođa! (Savije val i počne srkati.) Bogme slatko; zato se međer toliko otimaju za kafu. Blago onom koji je veliki gospodin! Tu svakojaka jela, tu po dve-tri sluškinje, a ja sirota? Pasulja, pa i to ako skuvam sama, ako operem sama. Ali, zaboga, gdi mi je milostiva gospoja, evo već dan uveliko. Što mu drago, ja ću da se vozam, a ona kad dođe, neka obuče druge aljine; znam da nije spala samo na ove. Evo opet nekoga. (Navuče val.)
POZORJE TREĆE
PERSIDA (dotrči), PREĐAŠNJA
PERSIDA: Taki će gotovo biti, milostiva gospođa. I Gliša i Stevan se zabunio.
PELA: Oni su dobri momci, i Sreta i (trgne se)… svi i pohvaljuju.
PERSIDA: Oni su dobri; ali sad, kako su čuli za vaše milostive reči, navrat-nanos navaljuju. Zapovedate da vam namestim maramu, milostiva gospođa?
PELA: Neka, Perso, dušo, ja mogu i sama.
PERSIDA: (Ovo je nečuveno čudo!) Zapovedate jošt štogod sa mnom?
PELA: A šta imam zapovediti, ja vidim da je sve lepo uređeno, a postelju sam sama namestila.
PERSIDA: Je l’ moguće? Vi ste vrlo milostivi. Šta ćemo za ručak?
PELA: Kako vi uredite, ja ću biti zadovoljna; ti znaš, ja mlogo ne zakeram.
PERSIDA: (Nisu joj mogli svi kuvari ugoditi).
PELA: Samo, molim te, Perso, nemoj zaboraviti pitu od jabuka mesiti; pak ako i ne budem ovde, opet mi malo pošlji, zašto je vrlo rado jedem.
PERSIDA: Biće sve po vašoj zapovesti… Oće li se i onaj zec peći?
PELA: Uh, uh, Perso, kako ne bi zeca? Gledaj joj posla!
PERSIDA: Šta ćemo sa srnećim čerekom?
PELA: Srneći čerek? Ju, Perso, nek se i taj uredi.
PERSIDA: Donešene su i neke divlje patke.
PELA: I to je dobro, Perso, i to je dobro.
PERSIDA: Oćemo li kakav poheraj, milostiva gospođa?
PELA: Kako ne bi, gledaj ti nje sada. Nego, štogod od šećera.
PERSIDA: Razumem.
POZORJE ČETVRTO
STEVAN, PREĐAŠNjE
STEVAN: Milostiva gospođa, gotovo je.
PELA: Taki, Stevo. (Uzme veliku maramu, Persida joj namesti, potom sa Stevanom za njom i maločas vrati se.)
PERSIDA: Ovo ne može biti da je ona. Od onakove aspide da se takovo jagnje pretvori, to nije ni pomisliti. (Čuje se lupa od karuca.) I to je čudo da pre podne u šetnju ide, ko jošt izjutra u šetnju odlazi?
STEVAN (krsteći se stupi): Da mi je ko kazao, ne bi verovao.
PERSIDA: Zar ti nisi otišao, Stevane?
STEVAN (krsteći se jednako): Ovde čoveku mora pamet da stane. Najpre po tri služitelja ne mogu da joj ugode, a sad mi kaže, neka, Stevo brate, trebaćeš može biti, milostivom gospodinu. Danas prvi put ču i ja od nje lepu reč.
PERSIDA: Bre, da vidiš kako je sa mnom postupala, kao da sam joj sestra.
STEVAN: Sve zabadava. Nju je morao ko ili pošteno izdevetati, ili dobro izgrditi, drugojačije nije.
PERSIDA: Čujem da je ovaj čizmar u komšiluku jako ispreskakao.
STEVAN: Sreta? E, to verujem, zašto u toga nema pet na devet, jošt kad se malko usuče. Neznam kako je i s njegovom Pelom noćas proveo. Sirota, kad je bila sinoć kod nas, valjda je malo jače povukla. Nađem je na Glišinom krevetu gdi spava, te je odvučem kući da je ne lupa Sreta; ali kako je ovaj bio nakvašen, a ona ubrađena, znam da su se lepo gledali.
PERSIDA (smeje se): Znaš šta je, Stevo, Ja sam metnula malo opiuma našoj gospođi u limunadu, pak valjda je sirota Pela morala popiti.
STEVAN: Kakva limunada, kad udara iz nje vino kao iz bureta. Pokazaće njojzi Sreta od čega se ukrutila, ne brini se ti.
PERSIDA: Da je naša gospođa pala tom Sreti u šake, znam da bi se odavno ukročala.
STEVAN: Vidiš kako ne znaš šta govoriš! More, kako ćeš da je ukročaš kad cići po kući kao zmija; gdi koga vidi, tu udari. O, Bože me sačuvaj, i moga najvećeg neprijatelja, koji me želi ubiti, ne mogu ga drugojače kleti, nego želeći mu zlu ženu. Nek je čovek kako nazlobrz i besan, podaj mu samo zlu ženu, pak će biti kao jagnje. Oćeš da koga sneveseliš, podaj mu samo zlu ženu. Oćeš da znaš kako se vreme menja, uzmi zlu ženu. Vidiš li koga u društvu, koji oće uvek da ima pravo, podaj mu zlu ženu, pak će ona imati pravo. Oćeš gordog da pokoriš, podaj mu zlu ženu. Oćeš da govorljivac nauči ćutati, podaj mu zlu ženu, pak će biti kao mušica.
PERSIDA: Da te nešto čuje naša gospođa.
STEVAN: O, ja bi joj pripovedio kako takove žene i od asne mogu biti. Na primer. Ako ko rado ne časti, a dolaze mu gosti, samo neka uzme zlu ženu. Ako je ko tužen, i ne može da nađe dobrog advokata, neka povede sa sobom zlu ženu. Ako koga i kuga napadne, neka pusti na nju zlu ženu, pak će i nju u more oterati. Ali mir, eto nam gospodina!
POZORJE PETO
TRIFIĆ, PREĐAŠNI
TRIFIĆ: Je l’ vam ustala gospoja?
PERSIDA: Ah, milostivi gospodine!
TRIFIĆ: Šta, opet si dobila boj?
PERSIDA: O, nisam, milostivi gospodine!
TRIFIĆ: Ništa, dobićeš, to bar kod nje nije skupo.
PERSIDA: O, milostivi gospodine, da je vidite ne bi je poznali kako se promenila.
TRIFIĆ: Biće bolesna?
PERSIDA: Nije, milostivi gospodine, ali tako dobre, tako blage žene niste jošt u vašem veku vidili.
TRIFIĆ (gorko): Verujem.
STEVAN: Jeste, milostivi gospodine. Začudo kako se naša gospoja izmenila. Meni kaže dragi Stevo.
PERSIDA: Meni kaže Perso dušo.
TRIFIĆ: Je l’ to istina što vi govorite?
STEVAN: Vi ćete se sami uveriti.
TRIFIĆ (Persidi): Je li obućena?
STEVAN: O, i izvezla se već.
TRIFIĆ: Tako rano?
PERSIDA: Gledajte, milostivi gospodine, sama se obukla.
TRIFIĆ: A gdi si ti bila?
PERSIDA: Dok sam ja došla, već je bila obučena. Ja je molim za oproštenje što sam na dužnost moju zaboravila, a ona mi kaže: Neka, Perso dušo, ja mogu i sama.
TRIFIĆ: Pređe joj nisu mogli troje ugoditi.
STEVAN: Ni svi služitelji.
TRIFIĆ: Zašto vi meni niste javili kad je polazila?
STEVAN: Ja sam hoteo, ali milostiva mi gospoja kaže: neka, dragi Stevo, može biti da je milostivi gospodin u poslu, njega ne treba uznemirivati.
TRIFIĆ: Deco, ako je to tako kao što vi kažete, ja ću vam svakom po dva para aljina načiniti.
PERSIDA: Tu nemate ništa sumnjati, milostivi gospodine. Ako vi nađete da je bolja nego što je mi opisujemo, gora jamačno nije.
STEVAN: Oću li ići za čou, milostivi gospodine?
TRIFIĆ: Oho, Stevane, čekaj da vidimo da se list ne prevrne!
STEVAN: Istina, kažu ljudi, kurjak dlaku menja, a ćud nigda, a žena muža menja a narav retko. No, kod milostive gospođe sasvim je drugojačije. Čisto se i u obrazu promenula. Najpre bjaše nabusita, a sad je blaga i umiljata, kanda je malko spala.
PERSIDA: Jeste, milostivi gospodine, valjda nije dobro spavala.
STEVAN: Valjda joj je žao bilo što nas je toliko mučila.
TRIFIĆ: Moja deco, ovom se nije čuditi. Strasti čoveka preobrate u zvera, sve mu prirodne čertice izvuku, postane skot a ne čovek. Tako i vaša gospođa, dok je bila u jarosti, nije ni mogla upravo lice svoje pokazati, ona se više furiji nego ženi upodobljavala. No vi ste mi radosni glas doneli, odite da vas obdarim, pak kad se sovršeno uverim da je tako kao što mi vi kazujete, kupiću vam i aljine. (On napred, Stevan i Persida radosni za njim.)
POZORJE ŠESTO
(Soba kod Srete)
SULTANA (u postelji spava)
SRETA (dobro nakvašen, stupi)
SRETA: Moli se ti Bogu što ja moram čizme da svršim, a vidli bi mi ko bi pre pod astal pao. Moj brajko, drugojače je junake Sreta natpio, a ne kao ti što si; ali sreća tvoja što ja moram čizme da svršim. Neka, neka, biće vreme, vidićemo ko je junak; sreća tvoja velika što danas moraju čizme biti gotove. (Smotri Sultanu u postelji.) A gle ove? Eto, kako nema muža kod kuće, sve je naopako. Pelo, ti valjda čekaš povojnicu? (Drma je pojako.) More, ti!
SULTANA (obučena u Pelinim aljinama, đipi): Trista ga vraga odnelo!
SRETA: Spavaj jošt, bubo ženska, oćeš da ti najmim sluge da te budu, je li?
SULTANA: Šta, trista te vraga odnelo, sad ću ti oči iskopati, ugursuz, i da bi li harsuzine, tko ti je dao slobodu dirati me?
SRETA: More ti, misliš da sam ja pijan, ajd, ajd!
SULTANA: Šta? (Pogledi oko sebe.) Gdi sam ja, gdi me je đavo dovukao? Pu! Kako smrdi!
SRETA: Ti ne znaš gdi si? Deder, jesi li naviksovala čizme?
SULTANA: Viksovali te pred varoškom kućom, psino jedan, ne vidiš ti tko sam ja?
SRETA: More ženo, a vidiš li ti tko sam ja? Oćeš i ti da pobesniš kao ona aspida.
SULTANA: Pobesnio ti, kad niko ne besni. Ne vidiš da sam ja grafica Trifička? Persida, Stevane, kud vas je vrag odneo. Persida, ti!
SRETA: Ha, ha, ha! Gledaj ti nje, gdi je malko nalik na našu gospođu, oće i ona da digne nos. More, da znam da si kao ona, sad bi te kao pečurku smoždio. More, ono nije gospođa, onu su vile i aždaje izlegle!
SULTANA: Orjatine, meni tako u oči reći? Sad će ti pući glava na četvoro!
SRETA: More Pelo, koji ti je vrag?
SULTANA: Tvoja je mati bila Pela, a ne ja. Moje je pleme blagorodno, a nije iz đubreta postalo kao tvoje.
SRETA (meri je): Na moju dušu, isto naša gospođa; tako i ona sikće. Pelo, gledaj da se namažu čizme.
SULTANA: Mazali te Turpijom, dabogda, i tebe i sav tvoj rod!
SRETA (izvadi lagano jedan kaiš iza kreveta, pa sakrije ispod aljine): Pelo, jošt juče je trebalo da su gospodinu čizme bile uređene.
SULTANA: Nek devet stotina đavola odnesu tvoga orjatskog gospodina; on je meni ovo učinio.
SRETA (opali je kaišem): Pelo, meni je itno.
SULTANA: Ih! — Trista te vraga odnelo, jošt me ti nisi tukao. (Poleti mu u oči.)
SRETA (opet je opali): Milostiva gospoja Trifička, ja molim izvolite pogledati na vašega Sretu.
SULTANA (gledi ga): Skote, šta ćeš ti sa mnom?
SRETA: Milostiva gospođa, ja molim da uzmete onu stoličicu, pak da naviksujete gospodinu čizme, zašto ja moram druge da počnem.
SULTANA: Da vas đavo obojicu odnese. (Pođe na vrata.)
SRETA (opali je, pak je potom za ruku uvati): Oho, tamo nisu čizme.
SULTANA: Jao moja leđa… More!
SRETA: Pelo!
SULTANA: Šta ćeš sa mnom?
SRETA: Da očistiš čizme.
SULTANA: Ja to ne umem da radim.
SRETA (zamane kaišom).
SULTANA: Stani, ne udri, oću. Oh Bože, šta sam ja sogrešila da se takve čini sa mnom igraju? (Namesti stolicu.) Nigda nisam u mom životu ni vidla. Sad kako znam u ruku da uzmem?
SRETA: A gle, ti si milostiva gospoja, ja sam i zaboravio. Čekaj da te naučim. Vidiš ovu četku? Uzmi je u ruku. (Sultana uzme.) Sad umoči u ovaj viks — tako; sad namaži čizmu — tako; sad uzmi drugu, pak istri. Ta ti znaš, onako kao juče.
SULTANA: Ta razumeš li srpski, ne razumeo dabogda nikoga, ja nisam tvoja žena. Sam je pakao morao moga nesrećnog muža naučiti da me tebi u ruke preda. Ali će ga skupo ova šala stati. Mučiću ga kao zmija, dok mu život ne isisam.
SRETA (izvadi staklo s rakijom): Dobro, dobro. (Napije se.) Samo ti meni mlogo govori. (Pristupi k njoj i gledi kako radi.) Tako, vidiš kako Sreta ume da ženama vadi gospodstvo ispod kože. Bogme lepo radi.
SULTANA: Sad i ruke da kaljam.
SRETA: Neka, drugi put ću ti kupiti rukavice. Ded malo rakije.
SULTANA: Ja ne pijem rakije!
SRETA: Otkad?
SULTANA: Otkad me je mati na nesreću rodila.
SRETA: Da šta piješ?
SULTANA: Ja sam na kafu naučena.
SRETA: Ha, ha, ha! Ova oće silom da se pogospodi. Jošt nisam kafu za tebe kupovao. Pij tu!
SULTANA: Ja ne mogu da pijem, čuješ li jedanput!
SRETA (zamahne): Vidiš li ovo?
SULTANA: Ne, molim te, oću. (Napije se rakije, pak se potom strese.)
SRETA: Je l’ da je bolje nego kafa? Pak ćeš danas oprati i sobu.
SULTANA (đipi): Šta?
SRETA (zamahne kaišom Sultana sedne): Nije ti sramota; oćeš da budeš milostiva gospođa, a ovamo se crniš kao Ciganka… A gle, mal nisam zaboravio. Pelo, danas cej daje bal. Gledaj da se malo nalickaš, da mi praviš paradu.
SULTANA: Šta, ja na bal sa slepicama?
SRETA: Tu će biti i snaš Anđa. Danas pere kapu. Znaš, neće biti pravi bal, nego naše društvo.
SULTANA: Nipošto, volim ovde poginuti nego da se smeje svet od mene.
SRETA: More ženo, šta je tebi danas?
SULTANA: Na bal, ja, koja sam nekada na barone preko ramena gledala, sad s čizmašima da igram? Volim pređe crknuti, nego da se taj pokor učini. Oh, Bože, šta se čini od mene!
SRETA: I ti baš nećeš?
SULTANA: Ako si ti slepčovođa, nisam ja. More, znaš li da ćeš za ovaj postupak u gvožđe doći?
SRETA: A znaš li ti da žena treba da bojitsja svojega muža?
SULTANA: Ja sam ti sto puti kazala da nisam tvoja žena.
SRETA: Ja znam da si ti naša gospođa, zašto je đavo ušo u tebe kao i u nju. Nego kaži ti meni oćeš li sa mnom na bal?
SULTANA: Na kakav bal, gdi krpe igraju?
SRETA: More, tako se cej poštuje? Je li, a milo ti je bilo kad si bila cehmajstorovica? Vidiš li ti ovo? Sad ćeš drugojače o balu govoriti.
SULTANA: Udri, ugursuz, tek ti nećeš dočekati što misliš.
SRETA: Je l’ tako? (Počne je mazati.)
SULTANA: Jao, trista te vraga odnelo! (Lati šanove, pak se na njega baci.)
SRETA: Šta, na mene ruku? Čekaj, kurjačko seme. (Ščepa je, pa je veže.) Ded, sad?
SULTANA (ciči, otimajući se): Što ne mogu ugursuza da umorim?
SRETA: Ugursuza? Jesam li ja tvoj muž ili ugursuz, a? (Tuče je.)
SULTANA: Pomagajte, pomagajte, oće da me ubije!
SRETA: Misliš ti da ti to pomaže, kurjačko seme? Oćeš ti biti moja žena, a, ili nećeš; oćeš ti biti moja žena?
SULTANA: Ne udri više… oću.
SRETA: Je li to lepo od tebe, a? (Udari je.) Oćeš li ti mene odsad slušati?
SULTANA: Tako ti imena božija, nemoj više! Što god kažeš, sve ću uraditi.
SRETA:… Oćeš ići na bal?
SULTANA: Kud god ti rekneš, samo ne udri više.
SRETA (odreši je): Sad taki da klekneš pa da me moliš za oproštenje.
SULTANA: Šta, ja tebe za oproštenje?
SRETA (zamahne): Jošt ti nije dosta?
SULTANA: Ne, molim te, oću.
SRETA: Ajde da vidimo.
SULTANA: Ah, prvi put u mom životu da klečim.
SRETA: Prvi put i jesi luda. dok si bila pametna, toga nije trebalo, a sad oćeš muža sa šanovi. (Preti joj pesnicom). Kurjačko seme, ja ti moram to ludilo isterati iz glave, makar ti crkla. Taki moli za oproštenje!
SULTANA: Ah, ovo je veliko iskušenije. (Klekne.)
SRETA: Digni ruke. Tako, sad govori: slatki Sreto.
SULTANA: Ah!
SRETA: Nećeš?
SULTANA: Slatki Sreto.
SRETA: Molim te, oprosti mi, neću više.
SULTANA: Molim te, oprosti mi, neću više.
SRETA: Tako, sad ustani. Vidiš kako je zlo kad je čovek pakostan. Da tako radi naš gospodin, ne bi ona njegova aspida onako praskala i lupala. Nego on cili-mili oko nje. Bre, lupaj ti nju, nek joj se puše aljine! Ajde, sad me poljubi.
SULTANA: Molim te, samo to ne!
SRETA: Ali to mora da bude.
SULTANA: Ej, teško si ga meni! (Poljubi ga.) U, kako smrdi na duvan i rakiju!
SRETA: E tako, sad smo se pomirili.
SULTANA (pođe.)
SRETA: Kuda ćeš?
SULTANA: Da radim.
SRETA: Tako! Ti znaš da danas moraju čizme biti gotove. (Izvadi burmušicu i šmrka.) Oćeš i ti malo?
SULTANA: Ja se gadim od burmuta.
SRETA: Ali meni za ljubov. (Sultana šmrka.) E, ta ti si uvek bila poslušna. (Sultana kija.) Na zdravlje! Može biti da će ti burmut malo mozak očistiti.
SULTANA: Ah, sirota Sultano!
SRETA (koji je međutim seo za posao). More, zar ti nemaš pravog imena, nego oćeš da budeš Sultana? Ajd, ajd! Znaš šta je, Pelo, ded da mi malo pevaš.
SULTANA: Jošt mi to treba na ovu nesreću!
SRETA (ustane): Šta veliš?
SULTANA: Ja ne znam da pevam.
SRETA (pokaže kaiš): Oćeš da te naučim!
SULTANA: Ja znam samo talijanski da pevam.
SRETA: Opet si počela? Kad tvoj otac povede medveda, onda mu sviraj talijanski, a meni pevaj srpski. Ded, nemoj vazdan da se daješ moliti; drugi put ne mogu da te snosim.
SULTANA: Ah! (Peva.)
Ti, serce, ne muči me,
O, samo daj mi mir,
Jer ljubiti ja ne smem
Nit kazati ja smem.
SRETA:
Ti, ženo, ne muči me,
O, budi pametna,
Jer Sreta nema šale
On oće da lupa!
Pelo!
SULTANA: Čujem.
SRETA: Dad’ mi onu forditu.
SULTANA: Šta je to fordita.
SRETA: Milostiva gospođo, to je ovo. (Pokaže joj prstom, Sultana donese mu, pak opet počne raditi.)
SRETA (peva):
Jer Sreta nema šale,
On oće da lupa!
Pelo!
SULTANA: Čujem.
SRETA: Daj mi ovaj kalup. (Sultana mu donese, pak opet sedne.)
SRETA: Pelo!
SULTANA: Čujem.
SRETA: Palo mi je šilo, domašider ga.
SULTANA: Ah! (Domaši mu, pak i opet sedne raditi.)
SRETA (radeći peva).
Čujte, žene, moju pesmu, to vam kaže Sreta
Da je žena brzoćudna od sto oka beda.
Decu treska, sluge bije, muž siroma ćuti.
Dok i njega u budžaku nevolja ne smuti.
On je moli, ona praska, sudove razbija,
Čaše lete od straote, sva se kuća nija.
Ako pođe, ona psuje, ako stane, ruži,
Med joj gorak, malo kafe, na svašta se tuži.
Bez inata, kavge, raspre ne može dan proći.
Au, au, ko će mužu kukavcu pomoći?
Pelo, nestalo je ćiriša, gledaj da skuvaš malo.
SULTANA: Šta je to ćiriš?
SRETA: Ako spopadnem opet ovaj kaiš. Metni tutkalo i smole u lonac, pak pristavi vatri: šta se tu provešćuješ? Vuci se brže, da ne dangubim.
SULTANA (otvori vrata, pak prestupivši prag). Orjatine, sam me đavo morao ovamo dovesti. Sav se u ćiriš pretvorio dabogda, koliko si me mučio! (Tresne vrati i spolja zabravi.)
SRETA: Šta? (Oće da otvori vrata.) More, Pelo, otvori, malo ti je bilo? Na moju dušu, poludila žena! Ako ne bude nagazila na štogod, da nisam Sreta. Pelo ti, a čekaj, platićeš ti to dvostruko, mogu ja i kroz pendžer, nemaj ti brige. Ili ću te načiniti kao što si bila, ili ćeš sva biti mešina. (Pođe k pendžeru.)
(Zavesa)
DEJSTVO TREĆE
POZORJE PRVO
(Dvor kod Trifića.)
STEVAN, SULTANA
STEVAN: Mani se, bogati, toga, seka Pelo, idi tvojoj kući, pa gledaj posao; ti znaš da kod majstor Srete nema mlogo.
SULTANA: Orjatine, ti se smeš meni protiviti, ne vidiš da sam ja tvoja gospođa?
STEVAN: Sad ćedu mi jošt i čizmašice biti gospođe.
SULTANA (zamane na njega): Skote, i da bi li, strvino, oslepio i doveka ne progledao!
STEVAN: Jesž čula, seka Pelo? Dosta sam se dao od one naše aspide ćušati.
SULTANA: Ja aspida, orjatine i skote s pustare, ja aspida? Sad ću ti zube izbiti!
STEVAN: Jes’ čula, seka Pelo, ako te zviznem ovom šakom, taki će ti vilice preći kod uveta.
SULTANA: Ti ćeš mene zviznuti, orjatine, ne znaš li da ćeš za ovu samo reč u gvožđe doći? Okovao se i onaj koj te drži u kući.
STEVAN: A gle majstor Sretinice, kako lepo zna pretiti!
SULTANA: Majstorica ti bila mati, pa te lebom ranila. Ja sam tvoja gospođa.
STEVAN: Idi pa spavaj, bolje će biti; nek ti malo iziđe iz glave bokal.
SULTANA: Nesrećo, misliš ti da sam ja pijana?
STEVAN: A nisi, samo si od juče mamurna.
SULTANA: Sad će ti pući glava!
STEVAN: Bre, sreća je tvoja što ja s majstor Sretom dobro živim, a sad bi ti pokazao na koga ti zamanjuješ. Sram te bilo, oždrkeljala si se kao krmača, pa si došla pre zore da uznemiruješ ljude.
SULTANA (ciči): Ih, trista te vraga odnelo s orjatinom. (Tuče ga.)
STEVAN: Je l’ tako? (Uvati je jednom rukom za prsi, a drugom je lupa.) Pelo, oćeš ti biti pametna ili nećeš?
SULTANA: Orjatine! (Trči mu rukom u oči.)
STEVAN: Čekaj malko da te ja naučim, kad ne ume majstor Sreta. (Stisne joj ruke ujedno pak je tuče.) Je l’ to lepo, seka Pelo?
SULTANA: Jao!
STEVAN: Oćeš ti primati ćud od one naše aspide, a? Oćeš i ti besniti kao ona, a? Skorpije i zmije što ste vi! (Udari je.)
SULTANA: Jao, ubi me, ne dajte, zaboga, jao!
POZORJE DRUGO
TRIFIĆ, PREĐAŠNJI
TRIFIĆ: Koj vrag, kakva je to vika?
SULTANA (udari Stevana pesnicom): Orjatski rode!
TRIFIĆ (uvati je za ruku): No, no, šta je to?
STEVAN: Milostivi gospodine, oždrkeljala se kao svinja, pa došla da je pustim unutra, kaže da je milostiva gospođa.
SULTANA: Skotino, sad ću ti zube izbiti! Zar me ne poznaješ? (Trifiću.) Lepo ti stoji, napustio si me da me sluge tuku.
TRIFIĆ: Draga moja, šta ćeš ti ovde?
SULTANA: Ja sam tvoja žena.
TRIFIĆ: Ti moja žena nisi!
SULTANA: Šta, zaboga, gdi sam ja? Pomagajte! (Tuče se po glavi.)
TRIFIĆ: Ova je s uma sišla!
STEVAN: Pijana je.
SULTANA: Opio se ti i vrat slomio! (Trifiću.) Slepče, zar me ne poznaješ?
TRIFIĆ: (Na moju dušu, ona je, ali da se učinim da je ne poznajem, može biti da će joj to pomoći).
SULTANA: Sam đavo ovde mora igrati, drugi nitko! (Trifiću.) Šta ti misliš sa mnom?
STEVAN: Nije gospodin tvoj, ti!
SULTANA: Ne deri se, il ću ti sad pokazati.
TRIFIĆ: Draga moja, idi ti tvojoj kući.
SULTANA: Ovo je moja kuća.
TRIFIĆ: Ti se varaš, tvoja je kuća preko puta.
SULTANA: Ja sam tvoja žena.
TRIFIĆ: Ja ne mogu imati dve žene.
STEVAN: Aha, eto majstor Srete, sad će je on naučiti pameti.
POZORJE TREĆE
SRETA, BIVŠI
SULTANA: Jao, zaboga, ne dajte me, ne dajte me!
TRIFIĆ: Je l’ to tvoja žena, majstor Sreto?
SRETA: Trebalo bi da je moja, ali evo ušlo joj u glavu da je ona milostiva gospođa, gdi mlogo na milostivu gospođu naliči. Neće da prede, neće da kuva ćiriš. (Preši joj pesnicom.) Čekaj, paligorko, naučiću ja tebe!
TRIFIĆ: Ona mi se vidi kao da nije pri sebi.
SRETA: Šta nije pri sebi? Besna je ona, napuštena, a ne luda. Dve godine činilo mi se nisam imao ženu u kući nego jagnje, ali otkad se milostiva gospođa dovela, pobesni. Čekaj, otoič sam ti isterao dva đavola ispod kože, ali vidim ima jošt pet.
SULTANA (pipa se po leđi): Platićeš ti ovo gorko! (Trifiću.) Ljubezni moj, ovaj me orjatin svu isprebijao.
SRETA: Ha, ha, ha! Ljubezni moj, milostivom gospodinu ljubezni moj, ti, pozderu ženski!
SULTANA: On je moj muž.
SRETA: Ha, ha, ha! Eto vidite, gospodine, sad da i čovek ne vošti! Poganijo ženska, vuci se kući.
SULTANA: Ovo je moja kuća.
SRETA: More, jesi li ti luda ili pijana?
TRIFIĆ: Majstor Sreto, tvoja je žena u opasnosti, nego gledaj te zovi doktora da joj pusti krv.
SULTANA: Pustili te u grob, orjatine jedan! Tako se sa ženom postupa?
SRETA: More, Pelo, koj ti je vrag, znaš li ti šta govoriš i kome to govoriš?
SULTANA: Orjatin je on, kad svoju suprugu tako daje beščestiti.
SRETA: Već to je mlogo. (Izvadi kaši.) Gospodine, vi ćete mi dopustiti da je pred vami malo prokaišam.
SULTANA (trči kod Trifića): Jao, ne daj me, ne daj me, Trifiću.
TRIFIĆ: Ostavi je, Sreto, vidiš da nije pri sebi.
STEVAN: Gospodine, biće ono što sam ja kazao.
SRETA: Šta, Stevo?
STEVAN: Sirota, bila je sinoć kod milostive gospođe, pak valjda je malo više povukla. Tek ja je nađem pred štalom gdi spava, pak je odvučem kući da je ne psuješ. Ali, vidiš, ona ti se jako ufitiljila.
SULTANA: Orjatine, ti si meni to ućinio. (Tuče ga.)
SRETA: A to je mlogo. Sad taki kući!
SULTANA: Ja sam ti pet stotina puti kazala da je ovo moja kuća.
SRETA: Tvoja kuća, jel, što ima vina i rakije; čekaj, svinjeća mati, naučiću ja tebe. (Zamane.) Kući!
SULTANA: Jao, ne dajte me, ne dajte me!
TRIFIĆ: Draga moja, kako ti ne bi išla tvojoj kući?
SULTANA: Zaboga, ovo je moja kuća.
SRETA (uvati je za ruku): Znam, samo ti ajde sa mnom.
SULTANA (otrgne se od njega): Ne dajte me, zaboga.
SRETA: Oćeš da te vežem?
SULTANA: Jao, pomozite mi, zaboga! Trifiću, neću više takva biti!
SRETA: Pelo, danas moraju biti čizme gospodinu gotove.
SULTANA: Jao, teško si ga meni, niko ne mari više za mnom.
SRETA (pokazuje kaiš): Pelo, ajde kući!
SULTANA (klekne pred Trifića): Ako Boga veruješ, oprosti mi, neću više biti kao što sam dosad bila, ja ću te uvek ljubiti i počitovati.
TRIFIĆ: Idi, luda ženo, ja nemam s tobom ništa! (Na strani) dobar lek.
SULTANA: Slatki Trifiću, samo mi sad oprosti, pak ako se odsada najmanje u čemu nepokorna pokažem, radi sa mnom šta oćeš. Promisli samo, i tebi na čest ne služi da me na ovakav način odbacuješ.
TRIFIĆ: Majstor Sreto, poznaješ ti dobro tvoju ženu?
SRETA: Kako je ne bi poznavo kad me od dve godine jede. Eto joj obraz, eto joj nos, veštica, nije se ni umila, nego spava do deset sati, pak onda ovako podbuvena u skitnju. Čekaj malo, naučiću ja tebe pameti.
TRIFIĆ: Sreto, ja bi rekao da je ovo moja žena.
SRETA: He, he, he! Kad bi ovakva ostala, kao što je sad, ne branim; ali šta bi i vi žalostan radili? Ne možete ni s jednom da iziđete na kraj, a kamoli kad vas obadve najedanput okupe? Ostavite vi, gospodine, da je ja jošt jedanput promuštram, pak ćete viditi da će ona biti ona ista Pela koja je i pređe bila.
SULTANA: Ja nisam tvoja Pela, dragi Sreto, ja sam Sultana.
SRETA: E, molim te, verujem, zašto kod Srete nema vina. (Preti joj.) Bre ću te muštom, te ćeš se okrećati.
TRIFIĆ: I ti možeš po duši kazati da je ovo tvoja žena?
SRETA: Gospodine, ja sam, istina, pio, ali, fala Bogu, nisam jošt mozak popio. Što će Pela za ovo stradati, to ne želim nikom. (Zamanjuje rukom.) Oh, oh, milostiva gospođo, al ćemo da se računamo. Pitaćemo se jesu li one milostive gospođe što svakom trče u oči?
TRIFIĆ (Stevanu): Sad, kome da verujem?
STEVAN: Milostiva je gospođa otišla u šetnju.
SULTANA: Ih! (Trgne se.) Ono je bila Sretinica, dragi Stevane.
SRETA: Ha, ha, ha! Vidiš, Stevo? Samo malo ženi popusti, pak će te u tikvu saterati.
SULTANA: Uh! (Trgne se.) Što ne smem da ga za kose ščepam!
STEVAN: Bar ja nisam pijan. Ja znam da sam milostivu gospođu do karuca otpratio, i Gliša tera konje.
TRIFIĆ (na strani):(Ded sad, moja ćudljiva Sultano!)
SRETA: Gospodine, samo ženama ne verujte: ta vi znate, svi vilozovi da ustanu, opet ne mogu njine lukavštine opisati.
POZORJE ČETVRTO
PERSIDA, PREĐAŠNJI
TRIFIĆ: Devojko, gledaj dobro ovu ženu.
PERSIDA: (Ista naša gospođa).
TRIFIĆ: Sad kaži: gdi ti je gospođa?
PERSIDA: Izvela se na karuca.
SULTANA: Nisam se ja izvela.
PERSIDA: Ta ti i nisi.
TRIFIĆ: Ovo je tvoja gospođa.
PERSIDA: I — hi! hi! (Smeje se.) Takva gospođa mogu i ja biti!
SULTANA: Ih! (Cikne.) Strvino ženska! (Poleti joj, Trifić je zadrži.)
TRIFIĆ: Oho, draga moja, treba da znaš da si u tuđoj kući. (Dobro je kad je i sluge ne poznaju, tako će viditi da nije šala, pak se može kako popraviti).
SULTANA: Orjati, ja sam u mojoj kući.
SRETA: Vidite, gospodine, tako me po ceo dan jede. Ali sad ću ja načiniti razlaz. (Izvadi kaiš.) Kući!
SULTANA: Slatki Sreto, budi barem ti pametan.
SRETA: Ja sam pametan, ali ti si luda. Kući!
SULTANA: Okani se, Sreto, mene, molim te, kao mog brata!
SRETA: Ni reči više, nego kući!
TRIFIĆ: Stante, evo dolaze karuce. Sreto, sad ćemo viditi koja je čija žena.
SRETA: Ja sam moju izrovašio, te će pamtiti dok je god živa.
SULTANA (pipa se po leđi): Ah!
POZORJE PETO
PELA (s valom preko šešira, stupi), PREĐAŠNJI
TRIFIĆ: Odi, sunce moje, oće majstor Sretinica silom da ti preotme mesto.
PELA: Milostivi gospodine.
TRIFIĆ: Šta je?
PELA: Oprostite mi, ja nisam kriva. Milostiva gospođa zapovedila mi je, ja sam morala činiti.
TRIFIĆ (na Stevana i Persidu): No?
PERSIDA: Ej, teško si ga meni!
SRETA: Milostiva gospođa, Pelo ti, nemojte praviti od mene komendije.
TRIFIĆ (Peli): Ali kako je to moguće?
PELA: Ja nisam ništa kriva, milostivi gospodine.
SULTANA: Ja sam hotela šalu provoditi, ali mi je šala zlo ispala.
TRIFIĆ: Nemojte mi glavu zabunjivati.
STEVAN: Ovo je dogovor, gospodine, ne dajte se varati, milostiva gospođa oće šalu da provodi.
TRIFIĆ (Peli): Molim te, izvesti me upravo.
PELA (pokaže mu ruke): Evo, milostivi gospodine, po ovim se poznaje da sam ja Pela.
SRETA: Da ti đavo nosi i takav posô i takav red. (Peli.) Čekaj ti, veštico!
PELA: Slatki Sreto, ja nisam kriva, ja sam morala slušati zapovest.
SRETA: Bre ću te čibukati, dok dušu u tebi ne čujem; daću ja tebi kako se kuća čuva!
TRIFIĆ: Hm, hm! Dakle, tebe je Stevan mesto Pele kod Srete odneo?
STEVAN: Milostiva gospođa, molim za oproštenje, ja nisam znao.
SRETA: A šta ću ja da reknem?
PERSIDA: A ja?
SULTANA: Svi ste vi nevini. To je zar tako nebo hotelo da iskusim ono što nisam nigda ni pomisliti mogla. Majstor Sreta me je naučio da nije sovestno decu sasvim maziti i raspuštati. Moji roditelji su se smejali kad sam ja praskala i vikala po kući, i što sam većma sluškinje kinjila i tukla, to je njima milije bilo. Ali danas me je majstor Sreta naučio da je lako tući, ali vrlo teško trpiti.
TRIFIĆ: Oh, oh, sunce moje, kako mi je žao! (Na strani.) Bog te živio, Sreto!
SRETA: Kako mi đavo obrnu pamet, te je nisam poznao! (Lupa se po čelu.) O, Sreto, ludi Sreto!
SULTANA: Nemoj se pečaliti, ja ti od srca praštam.
SRETA: Ali ja meni nigda, a jošt manje onoj. (Na Pelu pokazivajući.)
SULTANA: Ako je dirneš, nikad mi više u kuću ne dolazi. Ti si bio moj učitelj.
STEVAN: (Lep učitelj!)
SRETA: Milostivi gospodine, a kako mi stojimo?
TRIFIĆ: Možeš spokojno spavati.
SRETA (preti Peli): Razgovaraćemo se.
SULTANA: Opet ti počinješ, majstor Sreto! Oćeš da me rasrdiš? Mani ženu, moja je krivica.
TRIFIĆ: Ali kaži mi, molim te, Sultano, kako ti stiže do štale da su te morali Sreti odneti?
SULTANA: Znam da me je san, kad sam htela šupu pooditi nadvladao, ali otkud ovako tvrd san, ja ne znam; opominjem se da drugo nisam ništa pila osim limunade. (Gledi na Persidu.)
PERSIDA (klekne na kolena): Ah, milostiva gospođa, oprostite mi, ja sam metnula malo opijuma u limunadu, želeći vam učiniti spokojni san.
SULTANA: I tebi mirniju noć?… Razumem; to bi i sama učinila kad bi me ko toliko mučio. Ustani, devojko, ja ti praštam, jer sam više ja nego ti kriva.
TRIFIĆ: Deco, ja vidim da je ovaj dan srećan za mene. Zato da zaboravimo svi što je bilo, i da se skupa pročastimo.
SULTANA: To je lepo, ljubezni Trifiću, ali ja imam jošt malo duga. (Pokazuje na Persidu i Stevana.) Treba da vratim.
TRIFIĆ: Oni dobijadu po dva para aljina.
SULTANA: I od mene jedan, neka bude tri. Ljubezni Trifiću, ja imam osim toga jošt jednu veliku molbu.
TRIFIĆ: Kaži, sunce moje, i tebi ništa ne mogu odreći, samo kad pametno zaktevaš.
SULTANA: Ti, fala bogu, dosta dobra imaš, a i ja sam ti toliko donela da me nikad zato prekoreti nećeš moći. Kako bi bilo kad bi Sreta i Pela svake godine po jednu malu sumu novaca od nas dobili za svoj užitak?
SRETA: Milostiva gospođa!
SULTANA (Trifiću): Oni su oboje dobri.
TRIFIĆ: Sultano moja, tebi za ljubov i drugo što, a kamoli ono što je i meni samom po volji.
SRETA: Pelo, ti, šta si se udrvenčila?
SULTANA: Pripoveda se da je oficir neki pri komandiranju vojske, opazivši iznenada svoga bivšeg učitelja, koji je strogo s njime postupao, klobuk s glave pred njim skino. Ovo neka se i sa mnom zbude! Sreta nek ostane u našoj kući, i ja kako ga usmotrim taki će mi na pamet pasti njegov kratak kaiš, i s otim ću se zadržati da nigda takovo što ne učinim koje bi negodovanije kod drugi podiglo.
SRETA: Gospodine, pravo ljudi kažu da su žene kao potok: dok su u ljutini; kuću oće čoeku da obore; a kad se utalože, milina i je gledati.
SULTANA: Jošt jedno! Ti moraš mene i onu tvoju pesmu naučiti, i ja ću je svaki dan pevati i drugima preporučivati, da se vidi kako je ružna stvar kad je žena zla i durljiva.
SRETA: Vidiš, Pelo, šta vredi Sreta?… Ajde da poljubimo milostivu gospođu u ruku.
ZAVESA
Jovan Sterija Popović
~
ZLA ŽENA je komedija karaktera koju je Jovan Sterija Popović napisao 1838. godine.
U Sterijinim komedijama ideal palanačkog malograđanskog reda iksrsava pred gledaoca kao represivan društveni poredak koji čoveka primorava da bude poslušan i da se slepo pokorava društvenim pravilima i konvencijama. Individua se, od malih nogu, uči na trpnjenje sopstvene frustriranosti i usamljenosti, u okruženju otuđenih i u dubini duše nesrećnih ljudi. Čežnju pojedinca, makar i iracionalnu, za osvajanjem slobodnije i ispunjenije egzistencije, ovako ustrojena sredina doživljava kao subverzivnu pretnju redu i zato nastoji da je anatemizuje i uguši. Da li je u takvom svetu težnja za lepšim i ispunjenijim životom osuđena na neuspeh?
