Ознака: memoarska proza

Mihajlo Pupin – SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA / Autobiografija

Mihajlo Pupin – SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA / Autobiografija Mihajla Pupina

U spomen majci

Predgovor:

Kada se osvrnem na period od godinu i nešto više dana koliko mi je trebalo da napišem ovu knjigu, čini mi se da će reči sa početka jedanaeste glave najbolje izraziti svrhu ovog pisanja: Glavni cilj moga pisanja bio je prikaz uspona idealizma u američkoj nauci, posebno u prirodnim naukama i odgovarajućim tehnikama. Bio sam svedok ovog postupnog razvoja, i sve što sam do sada napisao je pokušaj da izložim svoje mišljenje, kao svedok koji o ovom može s pravom da govori. Ali ima mnogo drugih američkih naučnika koji su još pozvaniji da o tome govore. Čemu onda da o usponu idealizma u američkoj nauci govori naučnik koji je počeo svoju karijeru kao srpski doseljenik, kada ima toliko rođenih Amerikanaca koji poznaju čitavu situaciju bolje od mene? Oni koji su do sada pratili moja izlaganja, naći će sami odgovor na ovo pitanje. Naglašavam samo da postoje izvesni psihološki razlozi koji idu u prilog mog mišljenja da, ponekad, useljenik može da vidi neke stvari koje izmiču očima domorodaca. Ko vidi taj i veruje; neka govori onaj koji ima šta da kaže.

Mihajlo Pupin

ŠTA SAM DONEO AMERICI

Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima bi se sukobio.

Doseljenik koji je vičan raznim veštinama i zanatima, a telesno je sposoban da izdrži naporan rad, s pravom zaslužuje posebnu pažnju. A šta može pružiti mladi doseljenik koji nema para u džepu, nije vičan bilo kakvom poslu, nema zanat i ne poznaje jezik zemlje u koju je došao? Očigledno ništa. A da su pre četrdeset osam godina postojali ovi sadašnji propisi o useljavanju, ja bih verovatno bio vraćen natrag. Međutim, ima izvesnih stvari koje mlad doseljenik može doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije od svih onih koje danas propisuje zakon o useljavanju. A šta sam ja, kada sam se 1874. godine iskrcao u Kasl Gardenu, doneo? Pokušaću da odgovorim na ovo pitanje pričom o svom životu pre iskrcavanja u ovu zemlju.

Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti. U Idvoru nijedna nacija, osim srpske, nije nikada živela.

Stanovnici Idvora bili su oduvek zemljoradnici a većina od njih bila je nepismena u doba moga detinjstva. Pa ni moj otac ni moja majka nisu znali čitati ni pisati. Tu se nameće pitanje: šta je mogao dečak od petnaest godina, rođen i odgojen pod takvim okolnostima, bez ikakvih sredstava doneti Americi ako bi se našle zakonske mogućnosti da mu se dozvoli useljavanje?

Ali ja sam tada verovao da nosim Americi takve vrednosti da će mi se dozvoliti useljavanje, pa sam se prilično iznenadio kada sam primetio da na mene niko ne obraća posebnu pažnju kada sam se iskrcao.

Od kada se pamti, idvorski Srbi su se smatrali braćom Srba u Srbiji, koji su se nalazili samo na nekoliko puškometa dalje od Idvora, na južnoj strani Dunava. Vedrih dana iz Idvora se jasno može videti Avala, planina u blizini Beograda. Ova plava planina, koja je za mene u to doba bila nešto posebno, izgledala je kao da uvek podseća Srbe u Banatu, kako ih Srbi iz Srbije motre okom punim nežne pažnje.

. . . . . . . . . . . . . . . . . .

Moja majka je bila vrlo pobožna žena, a kao retko ko poznavala je Stari i Novi zavet. Rado je recitovala psalme. Poznat joj je bio i život svetaca. Njen omiljeni svetac bio je sveti Sava. Ona mi je prva objasnila životnu priču ovog izuzetnog Srbina. To je za mene bilo otkriće. Kao i svaki drugi đak i ja sam, svake godine u januaru, prisustvovao proslavama dana svetog Save. U tim prilikama, mi nemirniji dečaci bi zbijali šale na račun onog starijeg đaka koji bi, zbunjenim i drhtavim glasom, recitovao nešto o svetom Savi, što bi mu učitelj sastavio za tu priliku. Posle ove recitacije, učitelj bi pokušavao da specijalnim načinom govora kroz nos u nekom izveštačenom, svečanom tonu, dopuni izlaganja starijeg đaka. Posle svega bi došao pop, koji je izgledao strašno umoran i počeo službu punu staroslovenskih reči i fraza, što je nama, nestašnoj deci, ličilo na neuspele pokušaje slovačkih trgovaca mišolovkama da svoju robu pohvale na srpskom jeziku Tu bi naše veselo komešanje dostiglo vrhunac, tako da mi moji vragolasti vršnjaci nikad nisu pružili priliku da shvatim pravi smisao proslave dana svetog Save. Priča moje majke o njemu, i način na koji je ona to meni predstavila, stvorilo je u meni sliku sv. Save kao sveca koji je veličao vrednost knjiga i roda prema zemlji u kojoj je živeo, počela je da jenjava i najzad se ugasila. A kad ta ljubav nestane i država mora umreti. To sam naučio od nepismenih seljaka u Idvoru.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Mislim da nema srpskog dečaka koji nije čuo za onu divnu rusku pesmu koju je napisao veliki ruski pesnik Ljermontov, u kojoj se kaže:

”Izašla sam dole na drum sama,
Kroz maglu se blista kameni put,
Noć je tiha, priroda Boga hvali,
A zvezda sa zvezdom šaptaše…“

Ljermontov je bio sin ruskih ravnica. I on je gledao iste plamteće zvezde na crnom ponoćnom nebu koje sam i ja video. Osećao je isto ushićenje koje je David osetio i koje je kroz svoje psalme preneo na mene onih mojih budnih noći pre pedeset godina. Veliki je gubitak za dečake, odrasle u gradu, koji nikad nisu osetili čarobnu moć tog rajskog ushićenja koje donosi letnja noć! Kako su u mom mladalačkom razmišljanju od pre pedeset godina, svetlost i zvuk bili dovedeni u vezu sa prirodnim darovima koji omogućavaju međusobno sporazumevanje čoveka sa čovekom, životinje sa životinjom, zvezda sa zvezdama i čoveka sa svojim Tvorcem, razumljivo je što sam mnogo razmišljao o prirodi zvuka i svetlosti. I danas verujem da su ovi oblici opštenja osnovne radnje u vasioni oko nas, i još uvek razmišljam o njihovoj prirodi.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Onaj ko nije prešao burni Atlantik u martu, u jeftinoj klasi iseljeničkog broda, taj slabo zna šta su muke. Ja sam zahvalan zvezdama što su ondašnji iseljenički zakoni bili drukčiji od današnjih, jer da nije bilo tako, ja danas ne bih bio među živima. Izdržati sve one muke na uzburkanom Okeanu, a pri tom očuvati onu ružičastu sliku o obećanoj zemlji, veliko je iskušenje za dečačke nerve i njegovu fizičku snagu. Ali doživeti da budem vraćen bez pare u džepu i bez ružičastih snova, bilo bi previše za svakog čoveka, osim ako nije lišen svakog tananijeg osećanja. Mnoge noći sam proveo na iseljeničkom brodu pribijen uz topli dimnjak i pomicao se čas tamo čas ovamo da bih izbegao nalete hladnih vetrova. Sve što sam imao na sebi bilo je jedno lako odelo. Ostalo što sam nekada imao pretvorio sam u novac da bih kupio kartu za brod. Nije mi preostalo ništa novaca da bih mogao kupiti strunjaču i ćebe za moj ležaj na brodu. Zato i nisam mogao da tamo spavam za vreme hladnih martovskih noći iz krajnje neudobnosti. Da nije bilo toplog brodskog dimnjaka, verovatno bih umro od hladnoće. U početku sam se morao boriti da bih obezbedio sebi mesto pored dimnjaka, ali kada su iseljenici shvatili da nemam tople odeće, prestali su da me potiskuju.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Četrnaestog dana, rano izjutra, ukazala se niska obala Long Ajlenda. U šarenoj gomili uzbuđenih iseljenika verovatno nije bilo srećnijeg čoveka od mene kada sam ugledao obećanu zemlju. Bilo je vedro, blago i sunčano martovsko jutro, a kako smo se približavali Njujorškoj luci, topli sunčevi zraci kao da su topili onu hladnoću koja se sakupila u mom telu od stalnog izlaganja ledenim vetrovima severnog Atlantika. Osećao sam se kao neka druga osoba, a svaki novi prizor koji se ukazivao sa broda u toku približavanja Novom svetu kao da mi je nagoveštavao da ću biti dočekan dobrodošlicom.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Kad sam se probudio, setio sam se pisma koje sam majci poslao iz Hamburga pre godinu dana, obećavajući joj da ću se skoro vratiti sa puno znanja i sa akademskim počastima. Ovaj san podsetio me je da je moje obećanje pažljivo ubeleženo u mojoj podsvesti.
Prinston nije bio nalik ni na jedno mesto koje sam do tada video. Čitao sam o Hilendaru, čuvenom manastiru na Svetoj Gori, na Egejskom moru, koji je osnovao sv. Sava u dvanaestom veku. Video sam slike tih zgrada u kojima su kaluđeri živeli u samoći i učenju. Pomišljao sam da je Prinston, sa svojim zgradama u obliku manastira, jedno takvo mesto, gde se mladim ljudima pruža prilika da uče i postanu ljudi od nauke, i da tako pripremljeni mogu da posvete svoje živote radu sa sličnim ciljevima koje je imao i sv. Sava.
Prema železničkoj stanici išao sam zamišljen i bez žurbe, kad mi priđe jedan student i mi zapodenusmo razgovor. Bio je malo stariji od mene. Ljubaznost i znanje zračili su iz svake crte njegovog lepog lica. Znao je mnogo o Srbiji, čak i o Srbima u Austro-Ugarskoj. Kada sam mu kazao da sam u Ameriku došao da steknem znanje, toplo mi požele da me jednog dana vidi kao studenta univerziteta u Prinstonu.
Prinstonski student! Biti zajedno s drugovima i prijateljima kao što je onaj simpatični i lepuškasti mladić, koji me je dopratio do železničke stanice! To je nemoguće, pomislih u sebi, gledajući kroz prozor kupea kako se univerzitetske zgrade lagano gube u daljini i kada mi, u isto vreme, postade jasno da me ovaj voz vodi natrag u Baueri.
Posle osam godina imao sam priliku da pročitam jedno svoje pismo upućeno majci. U njemu sam je hrabrio govoreći kako ću joj jednog dana pisati i potpisati se – ”student u Prinstonu”.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Mihajlo Idvorski Pupin (1854—1935)

Miroslav Mika Antić i Mira Stupica – Zaljubljeni pesnik

Naša glumica veka Mira Stupica je u svojoj memoarskoj knjizi ŠAKA SOLI zapisala: Zahvalna sam svima koji su kroz moj život prošli i ostavili svoj trag… Prvo izdanje ove knjige naše nenadmašne glumice je objavljeno 2000. godine i do sada ima četrnaest izdanja. O Miroslavu Miki Antiću je naša diva zapisala:

– Bila je skoro ponoć kada smo se te 1971. godine, posle napornog snimanja ljubavne scene sa Batom Živojinovićem u filmu Doručak sa đavolom Mike Antića, našli za stolom hotela na Petrovaradinskoj tvrđavi. Prvi smo stigli Mika Antić i ja. Situacija za ćutanje od umora, tek poneka reč.

– Dobra ti je bila ljubavna scena s Batom. – Misliš – kažem. – Da. Odlična. A šta osećaš kad se ljubiš s partnerom? – Pa ne osećam ništa. Radim.

Stajala sam satima na jednoj nozi, sva sam se ukočila. Vetar je bio leden. Mislila sam kako će mi se na platnu videti crvenilo nosa.

– Jesi li sama? Imaš li nekoga? – Ne, nemam. – A ja sam zaljubljen. Smešim se. – Blago tebi. – Zaljubljen sam u tebe. – Šališ se? – Ne šalim se. Jesam.

Ćutim, ne znam šta da kažem, volim ga i moram da budem pažljiva. Uzimam ga za ruku. – Miko moj, ja sam jedva jednog genija preživela, drugog sigurno ne bih uspela.

Prećutkujem alkohol. On pije i netremice me gleda.

– Znaš, ne mogu da radim ako nisam zaljubljen.

Meni laknu, pošto je on tako uopštio problem.

– Pa ima toliko lepih žena oko tebe, samo ih pogledaj i sve te obožavaju. – Da, ali ja volim tebe. – Volim i ja tebe, Miko – kažem prijateljskim tonom i sa toplinom.

Mršti se, razumeo je. Prilazi stolu novinar Tika Ilić.

– Kakve ja to ljubavne izjave čujem, ko je u koga ovde zaljubljen?

– Ja sam zaljubljen u Miru Stupicu – viče iznerviran Mika.

Srećom, restoran je prazan. Tika ga smiruje. – Pa dobro, nije to ništa novo, svi smo u Miru Stupicu od rane mladosti bivali zaljubljeni i, kao što vidiš, svi smo preživeli, pa ćeš i ti. A vama pesnicima, ne treba baš mnogo ni verovati.

Mika, razljućen, vadi list papira i piše: „Miroslav Antić je zaljubljen u Miru Stupicu. Ovo potpisuje Miroslav Antić.“

– Deco, umorna sam, idem da spavam, imaću sutra velike podočnjake.

Odlazim ostavljajući papir na stolu. Prošlo je 20 godina od tada. Mike odavno nema. Javlja mi se Petar Slovenski: – Svratiću da ti dam nešto što ti šalje naš stari drugar Tika Ilić. Gledam, čitam, smešim se. Pazi, sačuvao Tika. E, pa lepo, čuvaću i ja, čuvaću za moju unuku Miju, da se hvali kako je jedan veliki pesnik bio zaljubljen u njenu baku, čitavo jedno veče.

Mira Stupica, ŠAKA SOLI

Iz knjige: Mira Stupica ŠAKA SOLI, Memoari, Naš dom = L’Age D’Homme: Karić fondacija, 2002 (Užice: Lapčević)

Fotografija: Kolaž, Bistrooki, privatna arhiva, naslovna strana knjige ŠAKA SOLI i ljubavna izjava Miroslava Mike Antića

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Miroslav Mika Antić – ČARI PREVERA

ČARI PREVERA

Hteo bih da polupam jedan mit u paramparčad. Čari Londona, čari Pariza, čari velegrada… Postoji jedan pesnik u Parizu, u slepoj ulici iza „Mulen Ruža“, tamo gde su nekada bile garderobe Mistinget, Trenea ili Žozefine Beker, u rupama gde je imao tremu jedan Montan ili Al Džonson… Pasaž Veron. Broj 6. Žak Prever. Pesnik Barbare i Bretonca koji se vraća kući. Pesnik portreta jedne ptice. Poeta i izmišljator ulica koje nikad sebi nisu dale pravu i stvarnu krunu.

Bio sam kod Prevera. On se boji novinara. „Novinari“ – kaže – „uvek izvrnu pravu stvar. Govorićemo kao pesnici.“

Zatim smo pili viski i sok. Prever više ne pije. Sada mu je šezdeset devet godina. Od trinaeste do šezdeset pete pio je najgora pića ovog sveta i pisao najlepše stihove mnogih naših mladosti.

Sedim u njegovoj radnoj sobi gde on pravi nove kolaže. Tu je zid prepun knjiga iz celog sveta. Juče popodne, neka mala japanska manekenka donela mu je „Čari Pariza“ na japanskom, iz Tokija. Prever ne zna sem francuskog nijedan jezik. Čudilo me je to zbog njegovog boravka u Londonu, odakle je doneo divnu knjigu. Ali on šeretski namiguje: — Govorim jezikom srca svih ljudi na zemlji…

I ja mu verujem, jer njegove pesme su samo to: srce. Zamolio me je da mu pomognem da odvoji češke od poljskih, mađarske od jugoslovenskih knjiga. Bio sam više od dva sata bibliotekar Žaka Prevera i prvi put u životu sam ga sasvim razumeo. Valja videti čoveka. Zatim se vidi i pesnik.

Uopšte nismo razgovarali o velikim problemima ovog sveta. Prever je jednostavan i čudno uznemiren mladić u starosti. Liči mi na Milana Konjovića. Stalno šeta. Večno je u nekom grču. „Poezija“ – kaže mi, „to je nešto izmišljeno. Pesnik je svako. Iziđite na ulicu. Svakog trenutka tamo neko nosi po jednu pesmu u sebi. Život je kratak da sve to zapišemo…“

U ustima večita cigareta. Jedna od onih crnih, kao naša „Drava“. Nijednu posvetu prijateljima nije dao bez crteža na knjizi. Potpisao se mojoj deci na jednoj knjizi kao „Pre. Ver“. To znači: zeleno polje, ili zelena trava. Crtao je neke đavole na knjizi posvećenoj mojoj supruzi. Meni je napisao kratko i jasno: „Pesniku srpskom, pesnik francuski“.

I mi smo se razumeli, iako mi se čini da smo bili jasni jedan drugom još onog dana 1966. kad sam u kući pokojnog Borisa Vijana, novog pariskog Prevera, izašao na terasu i video jednog čiku kako ide da baci đubre u kante u dnu. Pitali su me tada:

— Znate li ko je to?

Ni na kraj pameti mi nije padalo da pred sobom imam Prevera. A bio je to on. Bez mita i oreola. Bio je to pravi poeta, onakav kakav je, iako se nismo rastali sa širokim ruskim poljupcima kao ovog puta.

Ima neko čudo u čoveku koje se zove ili bog ili Pariz.

Od Napoleona do Prevera taj grad je za mene uvek bio nešto kao religija prizemnih običnih ljudi.

— Kažite mi, Prever, nešto za novine…

On odmahnu glavom. Suviše je umoran. Tu je i njegov izdavač, gospodin Baladar, sa suprugom koja je Ruskinja i koja plače kad joj recitujem Jesenjina i Majakovskog. Tu je i tiha, krhka madam Prever, koja u tom divnom čudu od sveta jedina poseduje savršeni mir. Mir što je od pesnika načinio onu lepotu nazvanu „Bašta“:

„… taj kratki sekund večnosti
u kome si me ti poljubila,
u kome sam te ja poljubio
jednog zimskog praskozorja
u parku Monsuri u Parizu,
u Parizu na zemlji,
na zemlji koja je zvezda…“

I eto, ja se čitavog dana krećem u krugu dragih i poznatih stvari. Tu su svetovi starog, sada već skoro pokojnog Pariza. Jer koga još mogu da nabrojim od njegovih prijatelja? Umrli su jedan Karne za čije je filmove pisao dijaloge („Deca raja“, „Obala u magli“, „Sena utiče u Pariz“…), iza njega Elijar, Klodel, Sipervjel, Breton, Blez Sandrar ili onaj ludi Kokto… Živi su još Mišo, Aragon, Šar ili Pers…

Mrtav je Boris Vijan. Ali je živ. Živ je i Prever, i svi oni, od Monparnasa do poslednjih večeri „Mulen de la Galeta“, do jednog vremena, Sartrovskog, ili doba nekog Žaka koji večeras luta susednim Pigalom i jede pogačicu punjenu mesom za pola franka.

— Hoće li biti još Prevera? On se osmehuje:

— Ne verujem. Biće samo drukčijih Pariza, ali moj se nikad neće ponoviti.

Uveren u to, ja silazim stepenicama negdašnjih garderoba i magacina „Mulen Ruža“ i guram se među svetom, radoznalim i golišavim, pigalskim, petparačkim, fluorescentnim, nad kojim kao kruna jednog vremena, mog i nekih novih doba što pristižu, stanuje jedan dobri stari čika u svojoj poslednjoj staračkoj mladosti, pesnik starog vina i starih uspomena, dobri i jedini Žak Prever.

12. oktobar 1969.

Miroslav Mika Antić

Video: Miroslav Mika Antić – ČARI PREVERA , govori Jelena Vukušić – Dulović ♥

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Miroslav Mika Antić – ZANIMLJIVOSTI

Anegdote, biseri i zanimljivosti iz života Miroslava Mike Antića, Mikin Recept za život, Miki Antiću u spomen…, Mika i Desanka Maksimović, Mira Stupica, Toma Zdravković, Mira Banjac…Rekli su… o Miroslavu Miki Antiću…

„AUTOPORTRET“ Miroslava Mike Antića koji nije on naslikao

Miroslav Mika Antić – Kako pišem pesme

Miroslav Mika Antić i Tito

Miroslav Mika Antić i Mira Stupica – Zaljubljeni pesnik

Miroslav Mika Antić i njegova VRATA KOJA MISLE

Miroslav Mika Antić – RECEPT ZA ŽIVOT

Miroslav Mika Antić – Hteo ja još, pa stao

Miroslavu Miki Antiću u spomen…

Miroslav Mika Antić i Dušan Duško Radović

Mira Banjac o Miroslavu Miki Antiću

Mika i Desanka Maksimović

Mika i Žak Prever

Miroslav Mika Antić i Mersad Berber

Mika i Toma Zdravković

Miroslav Mika Antić o svom druženju sa decom

Dušan Duško Radović o Miroslavu Miki Antiću

Draško Ređep o Miroslavu Miki Antiću

Rekli su… o Miki Antiću

Miroslav Mika Antić – Imena moje dece

Miroslav Mika Antić RODOSLOV

Miroslav Mika Antić o Mokrinu

Miroslav Mika Antić – MOJI GRADOVI

 

Fotografija: Kolaž, Bistrooki, privatna arhiva, naslovna strana knjige ŠAKA SOLI Mire Stupice i ljubavna izjava Miroslava Mike Antića Miri Stupici.

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Meša Selimović – SJEĆANJA (Memoarska proza)

Mehmed Meša Selimović – SJEĆANJA (Memoarska proza). Meša Selimović je u knjizi koja je prvi put objavljena 1976. opisao čitav svoj život.

„Moj život je prilično ravan, zanimljiv i značajan samo za mene, i sva moja sjećanja su samo moja, društveno prilično nevažna: nikada nisam bio u položaju koji bi mogao znatnije i šire da utiče na istoriju, uvijek sam bio jedan od mnogih učesnika u istorijskim zbivanjima“

„I zauvijek sam ostao gladan ljubavi i pažnje: niko me u životu nije mogao iznenaditi grubošću i uvijek sam je očekivao, a svako me mogao pridobiti pa i prevariti pitomošću, nježnošću, prijateljstvom, pa i kad bih se prevario, opet sam uvijek bio spreman da naletim na isti mamac.“

– Meša Selimović, „Sjećanja”

Video: Odlomke iz knjige čita dramski umetnik Milan Milosavljević.
Djed 0:00
Roditelji 04:45
Zavičajno naselje Tušanj 10:14

Muzika: Safet Isović – Pod Tuzlom se zeleni meraja 12:39

Mehmed Meša Selimović (Tuzla, 26. april 1910 — Beograd, 11. jul 1982)